Hauard Filips Lavkraft – Fikcijom do Upozorenja
„I am Providence“, iliti, „Ja sam predskazanje“, natpis koji stoji na njegovoj nadgrobnoj ploči, krajnje egoističan i jak opis, naročito za nekoga za koga se dobro znalo da pripada „nižim idealistima“: bio je mrzitelj, a ponajviše rasista i seksista. Hauard Filips Lavkraft, jedan od najvećih uticaja na modernu horor scenu, muziku, kao i film, je sam bio veoma nesrećan čovek, progonjen bedom, košmarima, paranojom, što je, tipično ljudski, svaljivao na druge. Umro je u bedi, ostavivši iza sebe mnoštvo kratkih priča, kao i najpoznatiju nepostojeću knjigu (nepostojeću u smislu u kome se javlja u njegovim pričama) nama poznatu: Nekronomikon. U popularnoj kulturi, Nekronomikon je određenje za neku „zabranjenu“ knjigu, ponajviše, knjigu mrtvih, knjigu zla, knjigu koja je pronašla svoje mesto u delima mnogih pisaca horora,a u stvarnosti se javlja samo kao zbirka njegovih priča. Ova knjiga, u fiktivnom obliku, pripada takozvanom Lavkraftovom Krugu pisaca koji su pozajmljivali delove priča jedni od drugih i tako stvarali povezane svetove, usavršavali ih i nadopunjavali, a među piscima, najpoznatiji je bio upravo Lavkraft. Za Lavkrafta se može reći da je, uzimavši najveći uticaj od svog predhodnika i mentora, Edgar Alan Poa, ne samo prevazišao učiteljev stil naracije, pisanja i stvaranja, već je svojim delom stvorio poveću sub-kulturu horora, naime: „Cthulhu Mythos“. Njegova dela se, sa druge strane, najčešće sabiraju u tri celine: Horor Priče, Ciklus Snova i Cthulhu Mythos. Umro je u bedi i siromaštvu, iza sebe ostavivši mnoga dela koja su posthumno objavljena od strane njegovih prijatelja i čijim je objavljivanjem stekao veliku slavu, avaj, prekasno.
Mnogi će reći da je naredni deo teksta samo trivijalnost, neozbiljnost, da ne treba mešati razne aspekte života u jedno. Njima mešanje nije po ukusu, radije bi ostali čisti, ti ozbiljni. Ali ko bi još mogao pronaći nešto zakopano i vredno, a da pritom ne uprlja ruke? Mnogi bi, isto tako, već odustali od čitanja na prvu naznaku da se, u dobrom svetlu, govori o jednom lošem čoveku. Unutrašnji ideal „dobrote“ tih ljudi i gadjenja prema svemu što im nije po ukusu to njima ne dozvoljava. Oni odveć ulaze u tekst spremni, ne da razumeju, već da odgovore, u maniru u kojima nalaže njihova „ispravnost“. Neka im je po volji, jer igra staklenih perli se igra čak i sa hrapavim i neravnim igračkama. Za Lavkrafta se, sa druge strane, reči: „ja razumem i znam“, predstavljaju kao najkobnije od svih. Ovo se može ogledati u protaginistima njegovih priča koji bivaju suočeni sa stvarima van ljudskog uma. Terori sa kojim se suočavaju, iliti bolje reći, ne suočavaju, predstavljaju sve ono što čini da čovek izgubi um. Pretnja, za njih, skoro nikada nije otvorena, a ukoliko jeste, nije identifikovana i to predstavlja glavnu temu Lavkraftovih priča: strah od nepoznatog i nerazumljivog. Indirektnost kontakta sa pretnjom upravo razdvaja tradiocionalni horor od Lavkraftovog terora. Priča se, isto tako, skoro nikada ne završava čovekovim trijumfom. U najboljem slučaju, protagonist će, ukoliko dođe u kontakt sa bilo čim „Onostranim“, provesti ostatak svog života u Arkamskoj ludnici. Ljudi, dakle, nisu ništa drugo do smetnja, insekti koji, bilo svojevoljno, bilo protiv svoje volje, bivaju uvučeni u igru gde su oni sami, ne igrači, već igračke. Igračke stvorenja koja igraju svoju igru sa ljudima, ne jer žele, već jer tako mogu. U smislu protagonista, ono što najviše pokreće njihovo traganje i dolaženje u situacije velike opasnosti jeste isto tako ono što samog normalnog čoveka pokreće na istraživanje: znatiželja i radoznalost, dok je, u nekim slučajevima, za to odgovoran čisti nalet loše sudbine.
..
)
