Major_Pavle_Djurisic
Primećen član
- Poruka
- 619
Устанак у Србији 1941. године.
Пише: Вања Узелац
Након априлског слома војске краљевине Југославије, и окупације државе, до већих борби на територији Србије дошло је тек ујесен 1941. У осталим крајевима, тачније на територији квази државе која је носила назив ''Независна држава Хрватска'' устанак је избио спонтано још у јуну и јулу, као реакција на злочине над Србима које су починиле усташе. У Србији је устанак букнуо ''планирано'', јер су припреме и организација за устанак почеле су још у лето, међутим са обзиром на ситацију и јачину непријатеља, није било повољно време за свеопшти устанак. Планирано, јер су оба покрета отпора, и четници и партизани планирали устанак. Четници су желели да сачекају повољнију ситуацију, док су комунисти упорно тврдили да са борбом треба почети што пре. То је било мишљење команданта тада војночетничких одреда Југословенске војске, Драгољуба Михаиловића- Драже, као и већине његових бораца. Уосталом, такво је било и Дражино наређење, да се Немци нападају само када се мора. Наиме, требало је чекати повољнији тренутак, када је успех сигуран и ситуација повољна, када Немци ослабе на другим фронтовима и почну да губе рат, за шта је Дража веровао да ће се десити брзо. До тада је требало развијати обавештајну службу, вршити саботаже и препаде, а на територији НДХ спашавати народ од усташког дивљања. Акције које би биле изведене против окупатора на територији Србије не би увек имале изгледа на успех, и непотребно би страдао народ, што се и испоставило тачним у каснијим борбама те године.
Међутим, комунистичка партија Југославије, на челу са Титом, желела је да са борбом крене што пре, јер је ''Совјетски савез ушао у рат, и стекли су се сви услови да се почне са борбом'' и јер ''колевка социјализма лије крв''. Наиме, до напада Хитлера на Совјете, 22. јуна и почетка операције Барбароса, комунисти у Југославији су били неактивни, шта више учествовали су у саботажи војске краљевине Југославије у априлу. Тек након раскида споразума (Рибентроп-Молотов) између Немачке и СССР-а, комунисти почињу да планирају борбе против окупатора. Међутим, у незавидној ситуацији нашли су се четници, којима није било у плану да се још крене са борбом, пошто нису били повољни услови за то. Дража је био свестан да је непријатељ јачи у свим погледима, и да би борба против њега у датом тренутку донела само невоље народу. У једној таквој ситуацији нашао се Звонимир Вучковић командант Таковског одреда (касније 2. Равногорског корпуса). Вучковић је хтео да одговори партизане од напада на Горњи Милановац, али је ипак знао да ће свако супростављање њиховом нападу, или изостајање четника из те борбе бити штетно и кобно по њих. Вучковић наводи да се нашао у дилеми на коју му је било тешко наћи одговор. ''Упоређујући три једино могућа решења, било ми је одмах после првог узбуђења потпуно јасно шта треба чинити. Није могло бити ни мало сумње да би смо претрпели велику штету ако у тој фази нашег организовања останемо скрштених руку и по страни. Моћна пропаганда партизана не би имала ни мало муке да убеди народ да су они једини борци за слободу. Само за тренутак помислио сам на могућност да се негде испод Горњег Милановца поставим са одредом између партизана и Немачког гарнизона. Резултат такве акције несумњиво би нам куди и камо више шкодио. Партизани би успешно искористили тај поступак да нас народу прикажу као немачке сараднике. С друге стране, сигуран сам да за такав корак не бисмо нашли оправдања ни пред нашом савешћу и на очигледну чињеницу да би нас несразмерно надмоћније снаге партизана скупљене око Луњевице прегазиле у првом налету. Одлука коју сам донео, тако ми се чинило, могла је бар нешто спасити, поред тога што ми је уливала мало наде да ћу, кад се придружим партизанима, бити у стању да их наговорим да одложе напад за који дан.'' [1]
Слична ситуација задесила је и капетана Драгослава Рачића, команданта Церског корпуса. Командант локалне партизанске јединице, Небојша Јерковић, упорно је инсистирао да се одмах нападне Шабац. Рачић је то одбијао, међутим на крају је ипак морао да пристане:
'' Дошао је да би Рачићу предложио што скорији заједнички напад на Шабац. Рачић је покушао да га убеди да би такав напад био преурањен. Партизани су и после тога инсистирали да се иде на Шабац. Није прошла ни недеља дана, а Небојша Јерковић се поново са ужом пратњом појавио код Рачића. Овом приликом комунисти су просто изнудили од Рачића пристанак, говорећи му да ако он опет одбије, онда ће они сами ићи у напад, и истовремено ће рећи народу да су четници одустали од даље борбе против окупатора. Рачић се суочавао са тешком дилемом: с једне стране, ако се нападне Шабац, исход је био крајње неизвестан. Као професионалан официр и одговоран човек, Рачић је био свестан опасности од брзоплетог улетања у авантуру која може да кошта много српских живота. С друге стране, пак, ако комунисти сами пођу на Шабац, њихов углед би знатно порастао, макар привремено, пошто је цели народ Подриња заиста био расположен за борбу против Немаца.'' [2]
Пише: Вања Узелац
Након априлског слома војске краљевине Југославије, и окупације државе, до већих борби на територији Србије дошло је тек ујесен 1941. У осталим крајевима, тачније на територији квази државе која је носила назив ''Независна држава Хрватска'' устанак је избио спонтано још у јуну и јулу, као реакција на злочине над Србима које су починиле усташе. У Србији је устанак букнуо ''планирано'', јер су припреме и организација за устанак почеле су још у лето, међутим са обзиром на ситацију и јачину непријатеља, није било повољно време за свеопшти устанак. Планирано, јер су оба покрета отпора, и четници и партизани планирали устанак. Четници су желели да сачекају повољнију ситуацију, док су комунисти упорно тврдили да са борбом треба почети што пре. То је било мишљење команданта тада војночетничких одреда Југословенске војске, Драгољуба Михаиловића- Драже, као и већине његових бораца. Уосталом, такво је било и Дражино наређење, да се Немци нападају само када се мора. Наиме, требало је чекати повољнији тренутак, када је успех сигуран и ситуација повољна, када Немци ослабе на другим фронтовима и почну да губе рат, за шта је Дража веровао да ће се десити брзо. До тада је требало развијати обавештајну службу, вршити саботаже и препаде, а на територији НДХ спашавати народ од усташког дивљања. Акције које би биле изведене против окупатора на територији Србије не би увек имале изгледа на успех, и непотребно би страдао народ, што се и испоставило тачним у каснијим борбама те године.
Међутим, комунистичка партија Југославије, на челу са Титом, желела је да са борбом крене што пре, јер је ''Совјетски савез ушао у рат, и стекли су се сви услови да се почне са борбом'' и јер ''колевка социјализма лије крв''. Наиме, до напада Хитлера на Совјете, 22. јуна и почетка операције Барбароса, комунисти у Југославији су били неактивни, шта више учествовали су у саботажи војске краљевине Југославије у априлу. Тек након раскида споразума (Рибентроп-Молотов) између Немачке и СССР-а, комунисти почињу да планирају борбе против окупатора. Међутим, у незавидној ситуацији нашли су се четници, којима није било у плану да се још крене са борбом, пошто нису били повољни услови за то. Дража је био свестан да је непријатељ јачи у свим погледима, и да би борба против њега у датом тренутку донела само невоље народу. У једној таквој ситуацији нашао се Звонимир Вучковић командант Таковског одреда (касније 2. Равногорског корпуса). Вучковић је хтео да одговори партизане од напада на Горњи Милановац, али је ипак знао да ће свако супростављање њиховом нападу, или изостајање четника из те борбе бити штетно и кобно по њих. Вучковић наводи да се нашао у дилеми на коју му је било тешко наћи одговор. ''Упоређујући три једино могућа решења, било ми је одмах после првог узбуђења потпуно јасно шта треба чинити. Није могло бити ни мало сумње да би смо претрпели велику штету ако у тој фази нашег организовања останемо скрштених руку и по страни. Моћна пропаганда партизана не би имала ни мало муке да убеди народ да су они једини борци за слободу. Само за тренутак помислио сам на могућност да се негде испод Горњег Милановца поставим са одредом између партизана и Немачког гарнизона. Резултат такве акције несумњиво би нам куди и камо више шкодио. Партизани би успешно искористили тај поступак да нас народу прикажу као немачке сараднике. С друге стране, сигуран сам да за такав корак не бисмо нашли оправдања ни пред нашом савешћу и на очигледну чињеницу да би нас несразмерно надмоћније снаге партизана скупљене око Луњевице прегазиле у првом налету. Одлука коју сам донео, тако ми се чинило, могла је бар нешто спасити, поред тога што ми је уливала мало наде да ћу, кад се придружим партизанима, бити у стању да их наговорим да одложе напад за који дан.'' [1]
Слична ситуација задесила је и капетана Драгослава Рачића, команданта Церског корпуса. Командант локалне партизанске јединице, Небојша Јерковић, упорно је инсистирао да се одмах нападне Шабац. Рачић је то одбијао, међутим на крају је ипак морао да пристане:
'' Дошао је да би Рачићу предложио што скорији заједнички напад на Шабац. Рачић је покушао да га убеди да би такав напад био преурањен. Партизани су и после тога инсистирали да се иде на Шабац. Није прошла ни недеља дана, а Небојша Јерковић се поново са ужом пратњом појавио код Рачића. Овом приликом комунисти су просто изнудили од Рачића пристанак, говорећи му да ако он опет одбије, онда ће они сами ићи у напад, и истовремено ће рећи народу да су четници одустали од даље борбе против окупатора. Рачић се суочавао са тешком дилемом: с једне стране, ако се нападне Шабац, исход је био крајње неизвестан. Као професионалан официр и одговоран човек, Рачић је био свестан опасности од брзоплетог улетања у авантуру која може да кошта много српских живота. С друге стране, пак, ако комунисти сами пођу на Шабац, њихов углед би знатно порастао, макар привремено, пошто је цели народ Подриња заиста био расположен за борбу против Немаца.'' [2]