Porodica inženjera Luke Špartalja, koga je Gestapo streljao početkom marta 1943. godine, a nova vlast, da bi mu oduzela imovinu, tri godine kasnije proglasila ratnim profiterom, podnela je zahtev za rehabilitaciju i od beogradskog Okružnog suda očekuje da ispravi nepravdu koja traje više od šest decenija.
Špartalj je bio vlasnik mašinsko-metalurškog preduzeća u Ulici vojvode Mišića u Beogradu, koje je za potrebe vojske Kraljevine Jugoslavije u velikim količinima proizvodilo upaljače, „bombe sa dvogubim upaljačem“, alat... U aprilskom ratu, pred slom jugoslovenske vojske, zatražio je od Generalštaba dozvolu da onesposobi mašine, ali odgovor nije dobio.
Nekoliko dana posle okupacije zemlje, Nemci su Špartalju oduzeli preduzeće i na čelo firme kao komesara postavili svog čoveka. Prema kazivanju Šprataljeve ćerke Vere, jedan od komesara bio je i ratni zločinac Oto Majer koji je organizovao vešanja na Terazijama. Pošto je odbio saradnju s okupatorom, stavljena je i zabrana otuđenja i opterećenja celokupne Šprataljeve imovine, uključujući i kuću.
Šprartalj je ostao u svojoj fabrici i s poslovođom Mladenom Cvetkovićem organizovao sabotaže posipajući talk po osovinama mašina. Rad u preduzeću omogućio mu je lakši kontakt s ljudima na aerodromu u Batajnici i beogradskoj Železničkoj stanici, koji su mu dostavljali važna obaveštenja. Između ostalog, od njih je dobijao informacije o kretanju vozova sa transportima nemačke vojske i depoima goriva. S jednim od svojih inženjera Špartalj je osnovao i špijunsku mrežu i sve ove podatke, preko radio-stanice 506, slao u London.
Šifrovane poruke stanice 506 i Špartaljeva aktivnost nisu ostali neprimećeni. Nemci su krenuli u potragu za stanicom i agentom Ulmanom, što je bio Šprataljev pseudonim u kontaktima s Londonom. Posle nešto više od godinu dana, tačnije 11. novembra 1942, Gestapo je uhapsio Špartalja. Odveli su ga u logor i kao pripadnika pokreta otpora streljali u Jajincima februara 1943. godine. Špartalj nikog nije izdao, a zajedno s njim streljani su Mladen Cvetković i inženjer Rade Luković.
Posle oslobođenja, u proleće 1946. godine, Sreski sud u Beogradu doneo je odluku kojom je celokupna imovine Luke Špartalja prešla u vlasništvo države. Prethodno je Komisija za ratnu dobit Špartalja proglasila ratnim profiterom pošto je po svojoj slobodnoj proceni zaključila da je u vreme okupacije uvećao svoju imovinu za 7.000.000 dinara.
Špartaljeva ćerka Vera i supruga Milica se pitaju kako je neko mogao da ostvari dobit u fabrici koju su Nemci konfiskovali i da uz to, zbog navodnog neprijavljivanja prihoda, mrtav čovek bude kažnjen sa 2.100.000 dinara. One tvrde da je iznos od 7.000.000 dinara, koliko je navodno Špartalj po nalazu Komisije za ratnu dobit zaradio za vreme rata, zapravo avans koji je vlasnik mašinsko-metalurškog preduzeća dobio od Vojske Kraljevine Jugoslavije kao avans za proizvodnju „bombe sa dvogubim upaljačem“.
Na odluku pomenute komisije, Špartaljeva porodica je uložila žalbu, ali nije uspela da je promeni. Da apsurd bude veći, tužilac je u vreme suđenja tvrdio da je Špartalj živ i da se s Nemcima povukao u Francusku.
Konfiskacija imovine „kulaka i buržoazije“
Dušanka Subotić-Homen, punomoćnik porodice Špartalj, istakla je u zahtevu za rehabilitaciju da je glavni motiv za donošenje ovakvih odluka,kao u slučaju Špartalj, bio da se od gradske buržoazije i takozvanih kulaka oduzme pokretna i nepokretna imovina.
„Da bi se ovakve odluke uobličile u zakonsku formu, trebalo je ljude proglasiti izdajnicima ili saradnicima okupatora, a posle odlukom suda izreći kaznu konfiskacije imovine. Međutim, Luki Špartalju se nije mogao pridodati epitet izdajnika ili saradnika okupatora, jer su ga okupatori streljali 1. marta 1943. Da bi mu oduzeli imovinu, pribeglo se drugom metodu – proglasili su ga za ratnog profitera...“ stoji u zahtevu za rehabilitaciju Luke Špartalja.
