MEDIJI NA BUGARSKOM JEZIKU U SRBIJI I BUGARI U SRPSKIM MEDIJIMA
www.jugpress.com
Napisao JUGpress
sreda, 16 septembar 2009 23:00
NIŠ
Uvodno izlaganje na današnjem Medijskom forumu u NIšu podneo je doktor Vančo Bojkov a mi ga prenosimo u celini.
Bugarska nacionalna manjina je medju 21 etničkom zajednicom u Srbiji obuhvaćenih poslednjim popisom, 2002. godine. Prema popisu u Srbiji živi više od 20.000 pripadnika bugarske manjine, odnosno Bugari čine 0,27 odsto ukupne populacije Srbije.
Bugarska zajednica sastavljena je iz dve kohezione grupe – na jugoistoku Srbije uz granicu sa Bugarskom, pre svega u opštinama Dimitrovgrad i Bosilegrad i, u Banatu, u Belom Blatu (Zrenjanin) i Ivanovu (Pančevo). Bugari žive i u Nišu, Pirotu, Vranju, Beogradu, Novom Sadu.
Naseljavanje Bugara na jugoslovenskim prostorima započelo je krajem 17. veka. Nakon poraza Turaka pred Bečom, 1683. godine, i posle zajedničke, ali neuspešne borbe Srba i Bugara protiv Turaka nekoliko hiljada Bugara seli se u Banat, a kasnije I u Erdelj i Bačku. Nakon Prvog svetskog rata, odlukom velikih sila na Pariskoj konferenciji 1919. godina Bugarska se obavezala da Kraljevini SHS ustupi deo svoje teritorije – Dimitrovgrad, Bosilegrad, Strumica, kao i deo teritorija na desnoj obali reke Timok.
Status nacionalne manjine Bugari u bivšoj Jugoslaviji dobijaju 1947. godine.
Manjinama u Srbiji Ustavom i zakonima, prvenstveno Zakonom o zaštiti prava i sloboda regulasana su osnovna manjinska prava iz oblasti informisanja. Ustav Republike Srbije, usvojen 2006. godine definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. U posebnom odeljku „Prava pripadnika nacionalnih manjina“ garantuju se prava manjina, kako individualna tako i kolektivna. Pravo na potpuno i nepristrasno informisanje na maternjem jeziku tim Zakonom je garantovano. Ovo pravo posebno je uređeno članom 17 Zakona o zaštiti prava i sloboda.
U Srbiji se javno informisanje, osim na srpskom ostvaruje i na nekoliko drugih manjinskih jezika, medju njima i na bugarskom. Radio progaram je lokalnog karaktera i trenutno ga emituju tri radio stanice – Radio Niš, Radio Bosilegrad i Radio-televizija “Caribrod” u Dimitrovgradu. Slično je i sa televizijskim programima. U Nišu kratke vesti na bugarskom jeziku emituje Niška televizija a u Dimitrovgradu Radio-televizija “Caribrod”.
Nedavno je Regionalna agencija “Jug pres”, čije je sedište u Leskovcu, pokrenula internet portal sa vestima na bugarskom jeziku, a najavila je i start Internet radija sa emisijama i na bugarskom jeziku.
Iako bi radio programi, po logici stvari, trebalo da budu lokalnog sadržaja sa servisnim informacijama sve više se emituju vesti tipa “skinuto sa interneta”. Bugarska manjina nema program na svom jeziku na nacionalnom servisu – Radiodifuznoj ustanovi RTS, iako je nekoliko godina, sve do NATO bombardovanja 1999. godine emitovana vrlo gledana emisija “TV žurnal”.
Do prošle godine na bugarskom jeziku izlazilo je više periodičnih izdanja –“Drugarče”, “Bratstvo”, “Most”, “Magistrala”, “Evrobalkan” i “Bjuletin”, a trenutno kakvu takvu periodiku izlaženja ima jedino nedeljnik na bugarskom jeziku “Bratstvo”.
Od privatizacije medija ne treba odustati, ali ovu sferu treba urediti na način koji će omogućiti održivi razvoj medija, jer su izlgedi za opstanak, imajući u vidu ograničenost tržišta i manju konkurentnost u ukupnom medijskom prostoru, značajno umanjeni. Mogućnost koja je data novim Zakonom da nacionalni saveti nacionalnih manjina mogu "osnivati ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radio-televizijske delatnosti, štampanja i reprodukcije snimljenih medija i vršiti prava i obaveze osnivača" nije dobro rešenje.
Članom 18 tog zakona predviđeno je da Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, kao osnivači glasila, "mogu u sporazumu sa nacionalnim savetom u celini ili delimično preneti osnivačka prava na nacionalni savet".
U pogledu osnivačkih prava, sa tačke gledišta slobode medija, to i nije tako fatalno za medije na bugarskom jeziku u pograničnim opštinama jer su i sada zbog finansiranja u rukama lokalnih moćnika. Finansiranje se najčešće ostvaruje iz opštinskih budzeta, javnih i privatnih fondacija, posredstvom javnih konkursa, iz donacija privatnih lica. Ipak, elektronski mediji na bugarskom jeziku retko su gde tržišno orijentisani.
Svi mediji na bugarskom jeziku, pogotovo štampani, su u krizi jer nisu u stanju da održe ekonomsku samostalnost. Tipičan primer je Novinsko-izdavačka ustanova “Bratstvo” čiji su problemi nastali nakon urušavanja sistema subvencionisanja prenošenjem osnivačkih prava na Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine.
Član 20 Ustava predviđa da se dostignuti nivo manjinskih prava ne može smanjivati. U praksi nije tako jer je smanjenjem budzeta za 75 odsto dovedno u pitanje dalje izlaženje ne samo časopisa “Most” i “Drugarče”, več i nedeljnika “Bratstvo”.
Neizvesna je i budućnost emisije Radio Niša na bugarskom jeziku, najstarijeg programa na bugarskom jeziku u Srbiji. Ne postoji odgovor na pitanje šta će se dogoditi sa emisijom nakon zatvaranja Radio Niša, i njegovo “prerastanje” u Dopisništvo Radio Beograda II.
Poverenje u medije
Za odgovor na ovo pitanje poslužićeno se istraživanjem koje je sprovedeno u opštinama Dimitrovgrad i Bosilegrad. U anketi je učestvovalo 178 ispitanika sa osnovnim, srednjim, višim i visokim obrazovanjem, kao i jedan doktor nauka.
Istraživanje je pokazalo da 79,5 odsto anketiranih govori i piše na bugarskom jeziku, 10,8 ga razume, a 1,1 odsto ne razume. Anketa je pokazala i da Bugari u pograničnim opštinama bolje poznaju srpski jezik. Njih 89,6 odsto govori i piše na tom jeziku, što je za 10,1 odsto više u odnosu na one kojima je bugarski maternji jezik.
Anketirani građani Dimitrovgrada i Bosilegrada prednost daju elektronskim nad štampanim medijima (72,2 odsto). Uprkos velikom broju onih koji su se uzdržali od odgovora, najgledanija bugarska televizija je BiTiVi, a visoko kotirana je i Bugarska nacionalna televizija (BNT). Od štampanih medija, dostupnih u pograničnim opštinama, učesnici u istraživanju prednost daju listu “Bratstvo”. Prema istraživanju najgledanija srpska televizija je B-92, a zatim RTS.
Anketiranima je ponuđeno da na skali od 1 do 10 ocene koliko veruju medijima, pri čemu manje ocene ukazuju na manje, a veće na više poverenje.
Kod nacionalnih medija na srpskom jeziku preoblađuje ocena “5”, zatim “6” i “7”.
Grupisanje ocena u sredini skale pokazuje umereno poverenje u nacionalne medije.
Uprkos tome što prate medijske emisije anketirani ne prihvataju kompletnu istinu, ali i ne odbacuju ono što je u njima izrečano u potpunosti.
Slična situacija je i kad je reč o lokalnim medijima, ali je zabrinjavajuće što su dvojica anketiranih dali ocenu “nula”, što ukazuje da apsolutno ne veruju lokalnim medijima. Mišljenje ispitanika o poverenju u bugarske medije slično je kao i kada je reč o srpskim medijima. Preovlađuje umereno poverenje.
Na pitanje od kojih medija dobijate najviše informacija, 55,3 odsto ispitanika izjavilo je da ih dobija od elektronskih, a 24,2 procenta sa Interneta.
Od ukupnog broja anketiranih 85,5 odsto prednost daje televizijskoj nad ostalim vidovima reklame.
Pa jesu...
