duboki (produzeni) uzdah...

dok sam bila mladja,bila sam "dete za primer"...vredan djak,poslusna,lepo vaspitana,vecito nasmejana...ne kazem da nisam mastala o divnoj ljubavi,ali to nekako nije bio moj prioritet tada... skola i porodica(a i prijatelji) bili su na prvom mestu...onda sam upisala fakultet i krenulo je obrnuto...skola je stala,a ljubav uzela svoj primat...moje ambicije su uvek tinjale,ali su na povrsinu izbile moje emocije...neznost,strast,"vamp" faza,krhka faza,ma kazem lepo-emocije...bilo je ljubavi,bola,simpatija,razocaranja i svih onih svima dobro poznatih stvari...bilo je i samoce...svesne...i usamljenosti(kada je bas nisam zelela)...ma svega...
i sada,upoznam njega...i to je to...sve ide munjevitom brzinom... nijedno od nas dvoje nije savrseno,ali se (za sada)super slazemo i divno nam je...ali...
uvek postoji to ali...kao da ta recca od svega tri slova ima neverovatnu moc da "pomeri i planine"...

sa njim,ja sam opet ONA ja...snazna,jaka,ambiciozna...opet imam snagu da sve promenim(iako mozda i necu,imam onaj osecaj "da mogu",ako me razumete)...
i on mi je slican,neverovatno koliko nas drze te ambicije,a opet se "obozavamo"...i bodrimo jedno drugo...
ne zivimo u istom gradu,ali se vidjamo vikendom i to mi je super,jer imam vremena za svoje planove i obaveze,ipak cujemo se stalno,saljemo smsice etc.znaci paznje nikad ne manjka...

i?u cemu je sad problem?
hmmmm...osecam kako me ambicije gutaju...
bojim se da ce me prevladati...jer,ja sam mali frik,perfekcionista,opsesivni...ja bih sada samo grabila,sve vreme posvetila ucenju i ostvarivanju ciljeva...bojim se da ga negde u svemu tome ne izgubim...
ne zelim,super mi je,ali bojim se...

volela bih da me razumete,...cudan je to strah...

dajem sve od sebe,ali osecam kako je taj osecaj za "grabljenjem napred" sve jaci....sve snazniji...kao da isplivava sve ono sto se talozilo tokom godina,isto kao sto su onda emocije preuzele kontrolu ...

ne zelim da se dovedem u situaciju da mi je vaznije da jos jednom nesto procitam nego da provedem jedan ili dva dana sa njim... ne zelim da jedva cekam da zavrsimo razgovor,ma koliko mi prijao,samo da se sto pre vratim poslu...
toliko toga moram da nadoknadim....ne zelim da NAS izgubim zbog toga...

Necu da davim sa pisanjem kao sto znam... ukratko...
Sama si rekla da se vidjate vikendom - sto je u tvom slucaju prednost. Iskoristi tu prednosti i sa sobom se dogovori da sve svoje nedeljne planove uredis tako da ti vikend obavezno bude slobodan. I budi uvek pri toj odluci. Ako jednom popustis i odlozis decka zbog drugih "obaveza" popustices i drugi i milioniti put i prestacete da se vidjate. Znaci: imas 5 dana za ucenje, posao, ambiciju... a 2 dana za uzivanje. I Bog se od rada odmarao 7 dan. Ti sebi priusti 2 dana.
Ambicija je dobra samo kada je zdrava. Ona ne sme da predje u opsesiju, jer ako se ne-daj-Boze to desi izgubices ne samo decka nego i prijatelje. Dobro je sto imas neki cilj u zivotu, i treba da ga ostvaris, ali sta vrdi coveku koji dobije sve a izgubi sebe (dushu). To se desava kada se predje granica zdrave ambicije.
Nemoj mnogo da razmisljas negativno... sve ce biti u redu ako se dobro organizujes (isto treba da ucini i on).
Srecno!

moja priča dopire čak dotle da idem iz našeg grada na potpuno drugi kontinent, i ostavljam njega, našu ljubav da bude svoja... da ako opstane bude jedina...i koliko je takvih optimista imalo bajku...ostvarilo sebe?
lična sreća je preduslov za mir, ostvarenje za temelje...
svako sebi priču priča...
i sve priče prolaze kroz filtere... pa želiš, trudiš se, mučiš se i veruješ...