Smrt majke Jugovića
Mili bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovo vojska,
U toj vojsci devet Jugovića
I deseti star Juže Bogdane;
Boga moli Jugovića majka,
Da joj Bog da oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odleti nad Kosovo ravno,
I da vidi devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana.
Što molila Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova,
Ona leti nad Kosovo ravno,
Mrtvi nađe devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana,
I više nji devet bojni koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobri konja,
A pored nji devet ljuti lava.
Tad' zavrišta devet dobri konja,
I zalaja devet ljuti lava,
A zaklikta devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila,
Već uzima devet dobri konja,
I uzima devet ljuti lava,
I uzima devet sokolova,
Pak se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snae ugledale,
Malo bliže pred nju išetale,
Zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica,
Zavrištalo devet dobri konja,
Zalajalo devet ljuti lava,
Zakliktalo devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u po noći,
Al' zavrišta Damjanov zelenko;
Pita majka Damjanove ljube:
Snao moja, ljubo Damjanova!
Što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al' je gladan šenice bjelice,
Ali žedan vode sa Zvečana?
Progovara ljuba Damjanova:
Svekrvice, majko Damjanova!
Nit' je gladan šenice bjelice,
Niti žedan vode sa Zvečana,
Već je njega Damjan naučio
Do po noći sitnu zob zobati,
Od po noći na drum putovati;
Pak on žali svoga gospodara
Što ga nije na sebi donijo.
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad u jutru danak osvanuo,
Ali lete dva vrana gavrana,
Krvava im krila do ramena,
Na kljunove b'jela pjena trgla;
Oni nose ruku od junaka
I na ruci burma pozlaćena,
Bacaju je u krioce majci;
Uze ruku Jugovića majka,
Okretala, prevrtala s njome,
Pa dozivlje ljubu Damjanovu:
Snao moja, ljubo Damjanova!
Bi l' poznala, čija j' ovo ruka?
Progovara ljuba Damjanova:
Svekrvice, majko Damjanova!
Ovo j' ruka našega Damjana,
Jera burmu ja poznajem, majko,
Burma sa mnom na vjenčanju bila.
Uze majka ruku Damjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tijo besjedila:
Moja ruko, zelena jabuko!
Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!
Nadula se Jugovića majka,
Nadula se, pa se i raspade
Za svojije devet Jugovića
I desetim star-Jugom Bogdanom.
Konj Damjana Jugovića
Damjanov Zelenko je konj čiji vrisak za poginulim gospodarem odjekuje kroz vekove i ne prestaje da nam pritiska dušu i um. Taj konjski vrisak je naš, onomatopeja naše tuge, nezaceljena rana, sećanje na nesreću. On je oslonac naše sudbine. To je naše sveto zvono.
Damjanov Zelenko je iz carske konjušnice, kao i ostali konji braće Jugovića. Ergela, osnovana još u doba cara Dušana, negde između dveju Morava, davala je carskoj konjici nekoliko hiljada konja i bila izvor rasnih grla s pedigreom. Suvlasnik te ergele, u doba kneza Lazara, bio je njegov kancelar i tast Jug-Bogdan (knez Vratko). Da bi svojim sinovima, budućim junacima i vitezovima, izabrao i poklanjao u vreme njihovog punoletstva i momčenja najbolje konje, podigao je novu konjušnicu pod Gočem, u Vrnjcima, i tu gajio samo rasnu ždrebad, pažljivo odabranu i proverenu. Tu se nalazio i trenažni poligon za konje i junake, kao i borilište za viteške igre. U toj prostranoj dolini odigrani su mnogi dvoboji, pa i onaj između Banović Strahinje i Mladena Moravca (kasnijeg Vlah-Alije).
U tim igrama učestvovali su i Jug-Bogadovi sinovi. Pa i Damjan, najstariji od braće Jugovića, sa svojim Zelenkom. Damjan Jugović je pre Zelenka, promenio mnoge dobre konje i s mnogima je pobeđivao u važnim dvobojima na viteškim turnirima. Zelenko mu je bio poslednji konj u životu i najbolji od svih, koje je do tada imao. S njim je najviše i pobeđivao. Zelenko je bio konj s ljudskom dušom, kaže legenda. I još kaže da je razumevao ljudski govor. Damjan je, kaže ta priča, i pobeđivao, zahvaljujući tome što je konj slušao njegove komande i znao pravila borbe. Čak je, kažu, često, u toku borbe, instiktivno, sam i mimo Damjana, donosio ispravnu odluku, koja je spašavala život njegovom gospodaru. Damjan je znao da ima neobičnog konja, pa se trudio svim silama da mu pronikne u dušu i narav. Koliko puta mu se učunilo da njegov Zelenko ima ljudska osećanja: jednom, posle poraza u nekom dvoboju, video je suze u njegovim očima.
Damjan je najviše vremena provodio sa svojim konjem: nije dao da ga hrane i timare njegovi konjušari već je to sam radio, što nije bio običaj onog vremena da se visoki plemić bavi takvim poslovima. Trenirao je s njim svaki dan. `Već je njega Damjan naučio: do ponoći sitnu zob zobati, od ponoći na drum putovati`, kaže narodni pevač.
Damjan je, kao i njegova braća, poginuo na Kosovu. Svi su izginuli, braneći kneza Lazara, svoga zeta i vladara. Kosovsku tragediju, kažu, preživeli su svi konji braće Jugovića. I svi su se vratili u Kruševac. Niko ne zna kako i na koji način je uspela ta kljusad da napusti krvavo razbojište, a da ih Turci ne pohvataju i ne odvedu sa sobom. To je jedna od velikih tajni Kosova. Kažu da je jedna monahinja u Ljubostinji, na margini svog trebnika, zapisala da su konji Jugovića sami došli s Kosova i da je pred njima išao Damjanov Zelenko. Taj konj je kalauzio ostalima.
Još u ovom zapisu stoji da je monahinja udovica Damjana Jugovića. Šta je posle bilo s konjima braće Jugovića, i sa Damjanovim Zelenkom, zapis u Ljubostinji ne kaže.
Legenda kaže da je Damjanov Zelenko vrištao za svojim gospodarem godinu dana. A onda je, jedne noći nestao, iz kneževe konjušnice. Dugo se o njemu nije znalo ništa, a onda se, tri godine posle Kosovskog boja, uoči Vidovdana tačno u podne, čulo njegovo vrištanje u planini Goču. Slušajući taj konjski plač, kažu da je plakao celi Kruševac. Da je, kojim slučajem, ustao Damjan i zavirio u oči svome konju, možda bi u njima našao suze. Zelenko je vrištao za Damjanom, ali i za svim što je izgubljeno na Kosovu. Da je živ, možda bi i danas vrištao, ko zna? Jer, bitka u kojoj poginu Damjan još traje.
