Видиш, ВоСлаву, митологија је јако незгодна јер говорећи о њој не говоримо о објективним стварима, него о веровањима. А веровања се мењају. Ако данас неко реши да замишља змаја као на оној слици горе, и то онда постаје део митологије и око тога нема спора. Али ако причамо о томе како је шта постало и шта је корен свега, оригинални српски змај јесте летећи змијолики гмизавац. Он је у различитим крајевима имао различиту еволуцију током векова и различит поетски приказ, а ако говоримо о српском змају, онда морамо све укључити.
Змај и аждаја су оригинално једно исто. До подвајања појмова је дошло само због тога што је аждаја персијска реч, а змај домаћа, а хришћанство је по први пут донело изразито негативну симболику везану за змију и змаја. Тако се једно исто биће назива змајем или аждајом у зависности од контекста: зли библијски змај постаје аждаја, док народни змај остаје змај. Пример истоветности змаја и аждаје/але се види и у бајци "Златна јабука и 9 пауница":
Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај. А њих двоје кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори: "Не бојте се, не треба бежати." Кад један пут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: "За Бога брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући." А овај му одговори: "А што си луд те носиш ту алу. Ногама увретен, те њега о камен па хајде са мном." Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама увретен те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи.
Грб Новог Змајграда (Nowy Żmigród) у Пољској
Срби су Словени и део словенске групе народа. У
свим словенским језицима и народима, реч за змаја је уско повезана са змијом и означава летећег змијоликог рептила. Бугарски
змей, чешки
zmok, пољски
smok и
żmij, украјински
змій и руски
змей, сви су повезани са змијоликим, чудовишним бићима и
свугде се замишљају као огромне крилате змије, са ногама или без њих. У већину словенских језика је ушла грчка реч за змаја
драк или
дракон, па се сваки библијски змај преводи тим речима, као што се код нас за библијског змаја користи превод
"аждаја".
Добриња Никитич и Змај, руска митологија
Ово раздвајање појма, које у већини осталих европских језика не постоји јер се библијска аждаја назива њиховом речју за змаја (на енглеском, св. Ђорђе убија змаја, а Сатана се у Библији назива змајем), погодовала је да стара представа змаја остане замрзнута у представи аждаје, а да змај, који је нашим прецима (као и змија, уосталом) био врло близак, током векова све више поприма људске особине, а губи змајевске, то јест аждајске. У српској митологији и змије често узимају људски облик, а имају у свог змијског цара који је потпуно антропоморфан.
Свети Георгије убива аждаху, или, у другим словенским језицима -- змаја
Та еволуција није свеобухватна и није потпуна у свим српским крајевима да бисмо тек тако "српским змајем" прогласили, на пример, шарана, јер се са њим повезује у Панонији, нити га тек тако сликати као човека, због тога што је на неким другим местима тако описан. То су само могуће форме и могућа одступања од нечег заједничког, што је свим Србима својствено: змијолика, крилата, чудовишна звер велике снаге и мудрости, која има способност бљувања ватре и која је заштитник људи и хероја.
Друго, Стефан Лазаревић се у народу назива змајем. То није због његовог јунаштва или његове змајевитости, већ због тога што је био један од челних људи витешког Реда змаја, где су приче о Змају од Јастрепца који походи кнегињу Милицу само накнадни поетски мотиви јер се прави разлог називања деспота Стефана змајем заборавио. Витешки Ред змаја је веома битан јер се управо ради о онаквом змају какав би се данас назвао аждајом (крилата змијолика звер), а Срби оног времена су управо такво биће препознали као змаја. Ово је
веома битно у сваким спекулацијама о томе шта је змај био у Вуково време, а шта је био раније.
Симболи змаја у Србији; Грб Реда змаја у Хиландару и на ордену из 1483.
Легенде о змајевима су много старије и много дубље и од српства и од словенства и змајевска традиција је присутна у скоро свим европским народима, и не само европским, него и светским. Келтски змај, германски змај, старогрчки змај и словенски змај оригинално представљају једно исто биће, а једино је долазак Библије и злосрећно поређење Сатане са змијом и змајем довело до тога да то биће почне да се доживљава као негативно. У већини европских народа, змај је постао негативно биће, док у српском као да га "перемо" од свих змијских карактеристика, а стари појам змаја чувамо за аждају, док у исто време змаја обикујемо и поново осмишљавамо како не би личио на њу.
