- Poruka
- 12.885
Vreme učestalih slava je tu. Svi se nešto spremaju, bilo da negde idu ili da im neko dođe. Naleteh pre nekog vremena ponovo na jedan tekst koji je svojevremeno izazvao bučna reagovanja raznih. Ima tu opisa naših običaja i navika koji su u suštini sasvim tačni samo mi ne volimo da baš sve to tako kaže. Sve to dakako iz ženskog ugla. Evo nekih zanimljivih delova:
Kada ta anualna jednodnevna, češće dvodnevna (nekad i trodnevna) najezda svakakvoga sveta, a sve zbog takozvanog crvenog slova (čak ne uvek crvenog, što vas naravno ne oslobađa domaćičenja u velikom stilu) zakuca i na vaš kalendar, shvatite da u čitavoj stvari odjednom nema ničeg svečarskog: danima spremaš, zatim nekih par sati sediš s ljudima, i onda opet danima saniraš štetu.
Pripreme moraju blagovremeno da počnu: najpre se s ukućanima svađaš oko jelovnika i liste gostiju, koja se svake godine makar malo modifikuje (neko se razveo, s nekim si se posvađao, neko je opravdano odsutan...); onda brineš da li će biti dovoljno hrane, nabavljaš, kupuješ, naručuješ, čučiš u kuhinji, spremaš, kuvaš, nerviraš se svim tim povodima, opet juriš, sad po komšiluku da bi negde udomio polufabrikate i gotove đakonije budući da skromni frižiderski i nikakvi ostavski kapaciteti ne omogućavaju njihovo čuvanje do dana tamanjenja... Onda pozajmi čaše, escajg, tanjire, one velike za pitu i hladetinu – imamo ih samo dva reprezentativna – presipaj iz radnog u svečano posuđe, radno odmah peri pošto ionako nemaš gde da se okreneš budući da ti je kuhinja veličine dupeta, dva dana unapred počni da praviš led da bi ga imao dovoljno, vodi računa da pivo koje si stavio u friz ne pretera, spremaj temeljno kuću, ima u familiji notornih higijeničara, usput se danima svađaj pošto obavezno sve ide kako ne treba i svi su nadrndani...
E a onda, na dati znak, obično bar sat pre nego što je baš sve pod konac a i ti napravila od pepeljuge na nešto, kreće navala u kojoj tvoj brižljivo aranžiran slavski švedski sto biva poharan za petnaest minuta (samo ruža na slavskoj sveći ostaje pošteđena), a sedi se i izvoljeva satima; ti sve vreme izigravaš svestranu domaćicu i povremeno pohađaš mesto za sudoperom da ne bi morala kasnije da puniš mašinu za sudove kad se oni već skore, a i kuhinja ti nije odvojena od ostatka stana pa ružno izgleda. Osim toga, često je i bolje za sudoperom nego sa familijom...
Tri noću, najomraženiji a obavezni gosti i omiljeni gosti, takoreći domaći, igraju igru izdržljivosti: prvi nikako ne žele da odu, popili su malo više, baš im je fino, šta će napolju, hladno je, a i ovde se provode mnogo bolje nego kod svoje kuće... Ovi drugi, poluzaspali, lojalni su domaćinu i uporni u nastojanju da prvima vide leđa i onda se makar malo posvete onome zbog čega ovakvi skupovi ponekad imaju čari – ogovaranju! Domaćica prevrće očima, ko za inat slava je pala u radni dan, ko će sve da sanira nakon tuluma i ustane sutra na vreme.
Ceo tekst imate ovde. Poruka bi zapravo bila ''Mužu slava, a ženu od toga boli glava''. Šta mislite o tekstu i kako uopšte doživljavate i preživljavate sve to, drage moje dame?
Kada ta anualna jednodnevna, češće dvodnevna (nekad i trodnevna) najezda svakakvoga sveta, a sve zbog takozvanog crvenog slova (čak ne uvek crvenog, što vas naravno ne oslobađa domaćičenja u velikom stilu) zakuca i na vaš kalendar, shvatite da u čitavoj stvari odjednom nema ničeg svečarskog: danima spremaš, zatim nekih par sati sediš s ljudima, i onda opet danima saniraš štetu.
Pripreme moraju blagovremeno da počnu: najpre se s ukućanima svađaš oko jelovnika i liste gostiju, koja se svake godine makar malo modifikuje (neko se razveo, s nekim si se posvađao, neko je opravdano odsutan...); onda brineš da li će biti dovoljno hrane, nabavljaš, kupuješ, naručuješ, čučiš u kuhinji, spremaš, kuvaš, nerviraš se svim tim povodima, opet juriš, sad po komšiluku da bi negde udomio polufabrikate i gotove đakonije budući da skromni frižiderski i nikakvi ostavski kapaciteti ne omogućavaju njihovo čuvanje do dana tamanjenja... Onda pozajmi čaše, escajg, tanjire, one velike za pitu i hladetinu – imamo ih samo dva reprezentativna – presipaj iz radnog u svečano posuđe, radno odmah peri pošto ionako nemaš gde da se okreneš budući da ti je kuhinja veličine dupeta, dva dana unapred počni da praviš led da bi ga imao dovoljno, vodi računa da pivo koje si stavio u friz ne pretera, spremaj temeljno kuću, ima u familiji notornih higijeničara, usput se danima svađaj pošto obavezno sve ide kako ne treba i svi su nadrndani...
E a onda, na dati znak, obično bar sat pre nego što je baš sve pod konac a i ti napravila od pepeljuge na nešto, kreće navala u kojoj tvoj brižljivo aranžiran slavski švedski sto biva poharan za petnaest minuta (samo ruža na slavskoj sveći ostaje pošteđena), a sedi se i izvoljeva satima; ti sve vreme izigravaš svestranu domaćicu i povremeno pohađaš mesto za sudoperom da ne bi morala kasnije da puniš mašinu za sudove kad se oni već skore, a i kuhinja ti nije odvojena od ostatka stana pa ružno izgleda. Osim toga, često je i bolje za sudoperom nego sa familijom...
Tri noću, najomraženiji a obavezni gosti i omiljeni gosti, takoreći domaći, igraju igru izdržljivosti: prvi nikako ne žele da odu, popili su malo više, baš im je fino, šta će napolju, hladno je, a i ovde se provode mnogo bolje nego kod svoje kuće... Ovi drugi, poluzaspali, lojalni su domaćinu i uporni u nastojanju da prvima vide leđa i onda se makar malo posvete onome zbog čega ovakvi skupovi ponekad imaju čari – ogovaranju! Domaćica prevrće očima, ko za inat slava je pala u radni dan, ko će sve da sanira nakon tuluma i ustane sutra na vreme.
Ceo tekst imate ovde. Poruka bi zapravo bila ''Mužu slava, a ženu od toga boli glava''. Šta mislite o tekstu i kako uopšte doživljavate i preživljavate sve to, drage moje dame?
,ne pravim feštu od slave,a i slava je meni.
.I veoma mi je bilo vidljivo koliko su svi bili izveštačeni. 
Nocna mora...
