Миле саКлисе
Elita
- Poruka
- 20.637
ЗЕМАЉСКИ ДАНИ ТЕКУ: Како бих - из љубави - кршио Устав!
Свашта ће нам се још десити у нашој прошлости. Мислим, наравно, на све њене интерпретације и тумачења, на употребе и злоупотребе нечег
што сам у не тако давном (хм?) детињству и у дивним, а дакако ипак давним школским данима, преозбиљно схваћеним, као и живот сав, сматрао за свима јасно, а недодирљиво, очигледно и са светим мирисом памтивека. А онда тако путујемо кроз све ове наше дане и године, срећемо се са пределима и људима (“никад се”, говорио је наш једини нобеловац Иво Андрић, “никад се људских лица, тих божјих и боголиких пејсажа и слика, довољно нагледао нисам”), путујемо ми тако путујемо и сваког се дана опраштамо са понеком заблудом и наивном сликом из детињства.
А поготово са оном илузијом да су сви стари људи мудрији и поготово исправнији од нас, да људи и иначе слажу, па и украду само зато што су незрели и млади, неваспитани и неписмени и да ће сви они с годинама бивати све бољи и бољи, па ћемо једног дана и ми такви бити, само да одрастемо велики и да већ једном остаримо, пустимо седе браде и оћелавимо…
Само никако да их стигнемо, увек су за корак-два испред нас и тај удес заостајања ме је, као у ружном сну, сред лепе јаве, пратио деценијама. Све док нисам почео да сањам само све лепоте света, јер тело и глава понекад хоће и да те часте неком макар и полусвесном равнотежом кад си сред тужне и срамотне јаве. Прошлост је, схватимо на самом крају, једна изузетно променљива, осетљива, и услед неопрезног транспорта и истовара лако ломљива, потрошна и кварљива скаламерија.
Прваци и сад већ и једини власници, дакле монополисти, ове наше скроз-наскроз ружне прошлости, сви ти наши дични и славни еуропејци, мондијалисти, интернационалисти, а данас већ, дакако милитантни пацифисти, мада сви листом бивши комунисти, живе у београдском “кругу двојке” и на њих се оно мало запослених радника, породичних људи и очева породице, чувара наше историје и традиције, без паузе и престанка љуте као што се и лукави Титов генерал Фрањо Туђман своједобно жестио на њих. Кварили су му посао: толико су доследно дробили о српској кривици у Хрватској и Босни, па онда и у Црној Гори и на Косову, да понекад нису имали каде да закоче ни кад се Словенија и Македонија спомену – еј, бре, инерција је то, лако се заукати, али тешко прикочити – свађао се са њима Туђман и сви довитљивији хрватски борци, добровољци и драговољци, јер: што се више елаборира да су Срби били баш толико зли и агресивни и да су они искључиви кривци за грађански рат, а где су ту онда наше велике заслуге? То сад директно умањује наше заслуге за планирање, подизање и вођење народно-ослободилачког Домовинског рата, умањује Месићеве или Алијине године робије, а посебно Туђманову генијалну лукавост и довитљивост да још у Титовом генералштабу припреми одлазак из оне “србоћетнићке тамнице народа”, као што је велики пророк Мојсије извео свој народ из египатског ропства. Тако су се, коначно, на Сл. Милошевића јако љутили његови емисари који су морали по свету да просе и мољакају за скидање економске блокаде, а посвуда их дочекивали: “Како су вас санкције погодиле кад ваш председник грми преко ТВ да вам оне не могу ништа – хиљаду година!”
И сад су ти наши милитантни пацифисти, којима су Срби за све криви, којима је свака мантија на ТВ повратак у средњи век, а сваки папин долазак у Загреб еуропејски продор Хрватске, дочекали и смрт њима најомраженијег Србина, јединог човека међу нама којем се није могло наћи мане, а ипак је Србин, што се показало као потпуно неподношљиво и неопростиво. Па сам зато на ТВ Б 92 сатима слушао да је скандалозно прогласити тродневну националну жалост, као да је и сам Едвард Кардељ умро, а још горе је дозволити одавање почасти почившем патријарху у свечаном мимоходу, а да Његова светост притом није био ни агент Коминтерне, ни самозвани маршал непобедиве ЈНА, па чак ни уставом октроисани доживотни председник земље – која једва да га је и наџивела. А поготово да је погребна поворка јако личила на ону не тако давну Ђинђићеву, па се чак и “некако готово истом трасом кретала”! Шта се овим хтело доказати – то не могу себи да представим. Јер сам, наиме, жив и ментално здрав, “које и вама желим, и од Бога среће и здравља…”
Тек, одласком патријарха Павла ми верници смо изгубили много, а мондијалисти и милитантни пацифисти још и више: изгубили су ваљда дежурног кривца за претварање Србије у Православну Џамахирију. А сви ти другови борци и трбухозборци су на крају и сами себе надмашили откривајући да је Борис Тадић прекршио Устав јер је не само дошао на сахрану, него и две и по реченице изговорио.
Алал им вера. Ја да сам председник, ко што (бар засад) нисам, ја бих сваком архитекти који је замислио и подигао сваку лепу зграду у нашем лепом Београду отишао на сахрану и стиснуо руку његовим потомцима, сваком ствараоцу и научнику, агроному, лекару и зидару, или врхунском спортисти и уметнику. Јер тако је мало љубави међу људима, да онај ко уме да воли не би требало ништа друго у животу да ради.
Ђорђе Рандељ
http://www.dnevnik.co.yu/node/12411
И Ђока убоде по које зрно
Свашта ће нам се још десити у нашој прошлости. Мислим, наравно, на све њене интерпретације и тумачења, на употребе и злоупотребе нечег
што сам у не тако давном (хм?) детињству и у дивним, а дакако ипак давним школским данима, преозбиљно схваћеним, као и живот сав, сматрао за свима јасно, а недодирљиво, очигледно и са светим мирисом памтивека. А онда тако путујемо кроз све ове наше дане и године, срећемо се са пределима и људима (“никад се”, говорио је наш једини нобеловац Иво Андрић, “никад се људских лица, тих божјих и боголиких пејсажа и слика, довољно нагледао нисам”), путујемо ми тако путујемо и сваког се дана опраштамо са понеком заблудом и наивном сликом из детињства.
А поготово са оном илузијом да су сви стари људи мудрији и поготово исправнији од нас, да људи и иначе слажу, па и украду само зато што су незрели и млади, неваспитани и неписмени и да ће сви они с годинама бивати све бољи и бољи, па ћемо једног дана и ми такви бити, само да одрастемо велики и да већ једном остаримо, пустимо седе браде и оћелавимо…
Само никако да их стигнемо, увек су за корак-два испред нас и тај удес заостајања ме је, као у ружном сну, сред лепе јаве, пратио деценијама. Све док нисам почео да сањам само све лепоте света, јер тело и глава понекад хоће и да те часте неком макар и полусвесном равнотежом кад си сред тужне и срамотне јаве. Прошлост је, схватимо на самом крају, једна изузетно променљива, осетљива, и услед неопрезног транспорта и истовара лако ломљива, потрошна и кварљива скаламерија.
Прваци и сад већ и једини власници, дакле монополисти, ове наше скроз-наскроз ружне прошлости, сви ти наши дични и славни еуропејци, мондијалисти, интернационалисти, а данас већ, дакако милитантни пацифисти, мада сви листом бивши комунисти, живе у београдском “кругу двојке” и на њих се оно мало запослених радника, породичних људи и очева породице, чувара наше историје и традиције, без паузе и престанка љуте као што се и лукави Титов генерал Фрањо Туђман своједобно жестио на њих. Кварили су му посао: толико су доследно дробили о српској кривици у Хрватској и Босни, па онда и у Црној Гори и на Косову, да понекад нису имали каде да закоче ни кад се Словенија и Македонија спомену – еј, бре, инерција је то, лако се заукати, али тешко прикочити – свађао се са њима Туђман и сви довитљивији хрватски борци, добровољци и драговољци, јер: што се више елаборира да су Срби били баш толико зли и агресивни и да су они искључиви кривци за грађански рат, а где су ту онда наше велике заслуге? То сад директно умањује наше заслуге за планирање, подизање и вођење народно-ослободилачког Домовинског рата, умањује Месићеве или Алијине године робије, а посебно Туђманову генијалну лукавост и довитљивост да још у Титовом генералштабу припреми одлазак из оне “србоћетнићке тамнице народа”, као што је велики пророк Мојсије извео свој народ из египатског ропства. Тако су се, коначно, на Сл. Милошевића јако љутили његови емисари који су морали по свету да просе и мољакају за скидање економске блокаде, а посвуда их дочекивали: “Како су вас санкције погодиле кад ваш председник грми преко ТВ да вам оне не могу ништа – хиљаду година!”
И сад су ти наши милитантни пацифисти, којима су Срби за све криви, којима је свака мантија на ТВ повратак у средњи век, а сваки папин долазак у Загреб еуропејски продор Хрватске, дочекали и смрт њима најомраженијег Србина, јединог човека међу нама којем се није могло наћи мане, а ипак је Србин, што се показало као потпуно неподношљиво и неопростиво. Па сам зато на ТВ Б 92 сатима слушао да је скандалозно прогласити тродневну националну жалост, као да је и сам Едвард Кардељ умро, а још горе је дозволити одавање почасти почившем патријарху у свечаном мимоходу, а да Његова светост притом није био ни агент Коминтерне, ни самозвани маршал непобедиве ЈНА, па чак ни уставом октроисани доживотни председник земље – која једва да га је и наџивела. А поготово да је погребна поворка јако личила на ону не тако давну Ђинђићеву, па се чак и “некако готово истом трасом кретала”! Шта се овим хтело доказати – то не могу себи да представим. Јер сам, наиме, жив и ментално здрав, “које и вама желим, и од Бога среће и здравља…”
Тек, одласком патријарха Павла ми верници смо изгубили много, а мондијалисти и милитантни пацифисти још и више: изгубили су ваљда дежурног кривца за претварање Србије у Православну Џамахирију. А сви ти другови борци и трбухозборци су на крају и сами себе надмашили откривајући да је Борис Тадић прекршио Устав јер је не само дошао на сахрану, него и две и по реченице изговорио.
Алал им вера. Ја да сам председник, ко што (бар засад) нисам, ја бих сваком архитекти који је замислио и подигао сваку лепу зграду у нашем лепом Београду отишао на сахрану и стиснуо руку његовим потомцима, сваком ствараоцу и научнику, агроному, лекару и зидару, или врхунском спортисти и уметнику. Јер тако је мало љубави међу људима, да онај ко уме да воли не би требало ништа друго у животу да ради.
Ђорђе Рандељ
http://www.dnevnik.co.yu/node/12411
И Ђока убоде по које зрно
Poslednja izmena:
