Polja jagoda zauvek (roman)

Reč je o romanu za tinejdžere (u kojima se mogu naći i odrasli), objavljenom 2004. To je autentičan dnevnik jedne trinaestogodišnjakinje, publikovan bez ikakvih ispravki originala. Dakle, ne očekujte stil pisanja odrasle osobe.

Naslov će ovde biti promenjen - u duhu čuvene pesme "Bitlsa".
Roman ima 7 poglavlja.

Посвећено мојој храброј мајци, које више нема

197...

ЈУН
Пољупци са укусом јагода

...

Данас ми је рођендан. Тринаест! Баксузан број, али, нема везе. Рекла бих да изгледам као да ми је бар четрнаест-петнаест.
Од ћалета сам добила паре и разочарана сам што је таква стипса. Откако не живи са нама, појма нема колико новца нам је потребно. Мама ми је купила нове фармерке – „свингерице“, брусхалтер и пинцету. Остало је још да ми честитају баба и тетка – ваљда ћу од њих више да се увајдим.

Сутра увече правим журку, што је већ сазнало цело одељење, иако сам позвала само њих петоро: Марину, Соњу, Пеђу, Владу и, наравно, Салета. Тако ми пропаде план о паровима. Накачиће нам се пола идиота! Бојим се да кажем мами која ми је забранила („стриктно!“) да позовем све њих јер су се прошле године гађали сендвичима и засвињили тепих. Не знам шта да радим. Мислићу о томе сутра, како би рекла Скарлет O’Хара.
Имам проблем зато што уопште не знам шта да обучем. У оном плавом комплету су ме већ видели, па се двоумим између комбинације љубичанствена мајица – нове фармерке, или бела чипкаста кошуља – тексас сукња. Ово прво је више у фазону; а ово друго (на шта ме мама наговара) је некако превише теткасто. Мораћу све то да испробам. Страшно!
Сад журим у школу. Не смем више да касним, пошто ми је разредна већ уписала два неоправдана.

...

Било је супер! Журка је, могу поуздано рећи, дефинитивно успела. Сале је дошао! Рекао ми је да лепо изгледам. Већ сам мислила да се неће појавити, али је бануо тек после осам, а ја сам их све позвала у пола осам. Зезнуо је чак и Соњу која је, по обичају, дошла међу последњима, да би је сви приметили. Обукла је неку глупу сиву сукњу, која јој грозно стоји (а и демодирана је). Јесте да ми је најбоља другарица, али, мора се признати, у последње време је баш поружнела...

На крају сам обукла „свингерице“ и белу чипкасту кошуљу. Швеца ми је, да мама не зна, ставила на косу мало хидрогена, па сам сад више плавуша. Дала ми је и свој кармин „Мери Квант“, тамно браон и нашминкала ми очи, онако дискретно, да се не види. Она, иначе, има новог дечка кога је довела да га мама и ја упознамо. Зове га Чарли и старији је од ње годину дана, тачније, има деветнаест година. Уопште ми се не свиђа: хипик је. Има дугачку косу, облачи се офуцано и страшно је мршав (надам се да она не чита овај дневник!).

Кева је, по обичају, стално упадала у моју собу. Као, да донесе сендвиче, а, уствари, да ошацује ситуацију. Било нас је много јер су банули и неки из VI/2, иако их нисам позвала. За све је крива Марина која је свима морала да раструби да славим рођендан! Али, хвала богу, сем неколико преврнутих чаша сока и мало мајонеза по кревету (знам ко је то урадио – сигурно она, пошто не воли мајонез!), није било много русваја.

А сад оно најважније: играли смо масне фоте и игру истине. Соња се пољубила у уста са Милошем (бљак!), а Сале је признао да му се од свих девојчица највише свиђа једна која има плаву косу, плаве очи и име јој почиње на М. Да ли сам то ја? Или Мира, која није била на журци? Боже, како бих волела да је мислио на мене! Он је моја симпатија још од првог разреда али то нико не зна сем Соње и Марине. Ја се фолирам да ми се свиђа неки тип из осмог разреда који је стварно сладак, али нико, нико на овом свету није слађи од Салета! Паметан је и најбољи математичар у одељењу. Има дивне, крупне смеђе очи и јамице кад се смеје. Обукао је нове „звонцаре“ и жуту мајицу и био је убедљиво најлепши дечко!
Иначе, он и ја смо ђускали уз сентиш музику и стално ме је позивао на игру. Кад је дошао ред на нас девојчице да бирамо, ја сам намерно изабрала Димија да видим како ће Сале да се понаша. Позеленео је од муке и слао нам отровне погледе. Онда ми је било жао, па сам села поред њега. Он је устао и отишао да једе сендвиче. Да ли сам погрешила? Само сам хтела да га мало направим љубоморним и мислим да сам успела.

На поклон сам добила: две плоче (исте!) Донија Осмонда, једну Дејвида Кесидија, половну књигу „Изгубљени свет“ од Артура Конана Дојла, „Авантуре Шерлока Холмса“ од истог писца, „Девојчице“ и „Девојчице расту“, онда паковање италијанских фломастера, мали кактус, розе несесер за шминку и два пара најлон доколеница у боји (плаве и црвене).

Сутра опет школа! Морам да одговарам матиш, да добијем четворку како бих била одлична. Не знам да ли ће ми успети јер ме математичарка мрзи. За то имам да захвалим швеци којој је она била разредна и стално се са њом свађала. Откако је професорка сазнала да сам јој сестра, малтретира ме. Матори баксуз, има сигурно педесет година! Кад ће у пензију?

...

На часу српског сам се уписала у Гоцин лексикон. Страшно сам разочарана јер је Сале, на питање ко му је симпатија, написао слово М и три тачкице. То је сигурно Мира! Моје слутње су се обистиниле. Покушала сам да откријем да ли он њу гледа али сам морала да пазим да не будем примећена. Ништа нисам открила.
За време одмора ми је неко у торбу убацио цедуљицу на којој је писало „волим те“, са нацртаним цветићем. Не препознајем рукопис, јер је написано штампаним словима. Сумњам на Владу јер се стално мува око мене: те, позајми му оловку, те додај му гумицу....

Иначе, јуче сам успела да поправим оцену из матиша. Професорка ми је цинично рекла да поздравим сестру, пошто се прво распитала у коју гимназију иде. Кад сам јој рекла да је швеца ванредан ђак, кисело се насмејала и рекла ми: „Е, ништа боље од ње нисам ни очекивала...“ Било како било, бићу одлична, то је сад сасвим сигурно.
Још само осам дана до краја школске године! Једва чекам! Нешто смо начули од разредне да можда идуће године нећемо морати да носимо школске униформе. То би било супер, кад бих могла ову глупу кецељу да зафрљачим у ђубре!
Умало да заборавим: на екскурзију идемо у Јајце, на три дана. Скоро да ми се не иде, ако треба да гледам Салета и Миру као заљубљени пар!

...

Данас смо се у кући сви страшно посвађали.

Мама је дошла уморна са посла и затекла кућу пуну швециног новог друштва, тј. Чарлијевог. Сви су пушили и прегласно пуштали музику у време кућног реда. Комшиница је лупала на врата и тражила од њих да утишају, а они то нису урадили.
Швеца је бризнула у плач и рекла мами како је она пред свима бламира. Онда је кева запретила да ће звати њеног оца и консултовати се са њим шта да ради, јер то више не може да се издржи.
Друштво је отишло – све неки хипици – а Чарли је остао. Хтео је и он да иде јер је, наравно, био увређен, али му швеца није дала. Кева је сложила фацу и отишла у своју собу, што значи да је много љута и да ће сад можда да јој забрани изласке пар дана. Била je бесна и рекла им да иду својим кућама („ако их имају“) па тамо да пуше и тако се понашају.
Чарли је донео код нас свој грамофон са четири (!) огромна звучника и сад по цело пре подне слушају неку одвратну музику, за коју ми није јасно да ико може да је слуша. Има преко сто лонг-плејки, од чега је пола од неког Џимија Хендрикса који дрнда гитару, онда од Ролингстоунса, па од Џенис Џоплин која пева шкрипавим гласом и још неке стране групе уз чију музику уопште не може да се мисли, а камоли да се игра! Није ми јасна швеца – шта јој се у томе допада? Кад сам јој то рекла, издрала се на мене и рекла ми да сам „дебела, себична и глупа“. Ја сам се онда расплакала и отишла код маме у собу, па смо ту дуго разговарале.
Ни њој се не свиђа тај Чарли и забринута је што швеца није дала ниједан испит у гимназији.
На крају се завршило тако што смо се све три помириле кад је Чарли отишао. Швеца је обећала да се сличне ситуације више неће догађати и да ће почети озбиљно да учи.
Питам се: да ли сам дебела? Не могу више да се утрпам у стари брусхалтер и мало сам буцмаста, али мислим да нисам дебела. Мама јесте, али ја више личим на тату. Не дај боже да у животу будем слоница! Бљак!

...

Управо сам дошла кући и одмах ово морам да запишем:
Пошто је лепо време, а и немамо ништа за учење, после часова смо Марина и ја отишле на Таш. Селе смо на степенице цркве Св. Марка да читамо најновији број „Тине“. Таман кад смо почеле да решавамо неки тест („Да ли сте и колико заводљиви?“), појави се групица неких дечака. Тачније, њих петорица: све слађи од слађег. Питали су да ли имамо нешто против да и они седну ту, па смо им одговориле да могу. Испоставило се да су годину дана старији и да иду у школу у Косовској улици. Зову се: Небојша, Драган, Воја, Дуле и Иван. А изгледају овако: Небојша је смеђ и има лепе, беле зубе и мало личи на Салета, Драган је најнижи и има врло светлоплаву косу, Воја је крупан и има пегице, Дуле има дугачку косу и феноменално је обучен, а Иван је црн и врло висок и има зелене очи. Марини се одмах допао Драган а мени, наравно, Небојша. Заљубила сам се на први поглед!
Било нам је много лепо. Частили су нас сладоледом и са нама решавали тест, тј. одговарали уместо нас, па је испало да смо обе заводнице (ха, ха, ха...)
Договорили смо се да сутра заједно идемо у биоскоп, поподне од шест. Марина и ја смо се сложиле да не доводимо Соњу јер се она никако не би уклопила.

Nrzm, kako ce naslov biti promenjen?
Pa kako se zove knjiga?

Kakvi su tvoji utisci, jel vredi? I ako da, ko je izdavac i gde moze da se nadje?

Иначе, још једна лепа вест: швеца путује у Лондон! Баш јој завидим! Ја сам до сада била само у Трсту и Венецији, а њој је ово већ шести пут да иде у иностранство. Њен тата тамо има пријатеље којима је потребна девојка за чување деце, па ће она да буде код њих два месеца. Рекла сам јој да ми, под обавезно, купи фармерке и ципеле са дебелим ђоном и нешто типично енглеско.
Баш сам почела да читам „Авантуре Шерлока Холмса“ и свиђа ми се књига. Енглески писац кримића, радња се догађа у Енглеској, швеца путује у Лондон... Коинциденција?

...

Ишли смо у Музеј кинотеке и гледали филм страве и ужаса по имену „Тихо, тихо Шарлота“. Главну улогу игра Бет Дејвис. Филм је стар а и она је малкице буљава, али је било супер! Све нека убиства, касапљења, мистерије – баш како ја волим.
Седела сам поред Небојше, а Марина између њега и Дулета, па је била разочарана. Ваљда је зато била и нервозна па се наљутила на Воју што нас зове „рибама“. Онда смо имали дугачку расправу око тог назива и на крају смо се сложили да ми њих можемо да зовемо „фрајери“ али они нас не треба да зову „рибе“ зато што је то увредљиво, као да смо ми, девојчице, бића са мало мозга – само идемо тамо-амо и отварамо уста.
У школи се није десило ништа занимљиво. Уместо да имамо последња два часа, сва одељења су ишла у биоскоп да гледају „Битку на Неретви“. По стоти пут! Нико се не буни, ваљда тако треба. Хвала богу, ми смо се извукли и имали смо одељењску заједницу. Опет смо причали о крају школске године и екскурзији. Собе ће бити трокреветне, па смо се Соња, Марина и ја договориле да, наравно, будемо заједно. Марина и ја нисмо издржале па смо испричале Соњи за ново друштво. Ипак нам је другарица. Поподне и она иде са нама на Таш. Једва чекам да видим Небојшу!
Ставила сам, сама, још мало хидрогена на косу. Сви су приметили да ми је светлија, али им ја говорим да је то од сунца. Таман посла да се прочује – свашта би мислили о мени!
Сале ми је пришао за време одмора и питао ме да ли могу да му позајмим неке плоче. Још ми се јако свиђа. Рекла сам му да могу, али да сам поподне заузета јер излазим са друштвом. То га је, очигледно, врло заинтригирало јер је навалио да сазна са ким. Рекла сам му да су то неки дечаци из „Дринке“ а он је направио фацу и казао да, као, зна он све њих, да су то све лоши ђаци, олош. Одговорила сам му да то није тачно, да су фини и културни, нормални и да ми се баш свиђа да се дружим са њима. Изгледа ми као да је љут јер се окренуо и отишао. Ма, баш ме брига! Нека се поједе од муке!
Иначе, јуче пре биоскопа је долазио тата и, гле чуда, седео је са мамом, пио с њом кафу и пријатељски су разговарали. Нису били тако срдачни једно према другом ни кад су били у браку. Чудни су ти маторци: час се свађају, час се мире. Ја не гајим илузије: нема шансе да се они, на пример, поново заљубе једно у друго и опет венчају. Ја сам већ навикла овако: шта фали нама трима (сем новца) да живимо саме, без мужа и очева? Швеца ионако има безвезног оца – тај се никада не интересује за њену школу, не даје алиментацију, оженио се по трећи пут. Мој је још Боже помози, виђамо се једанпут недељно, као, причамо, мада он, у ствари, ништа не зна о мени. Стално се ишчуђава како сам порасла и зове ме „бебице“, „пишко-мишко“, „татино пиле“... блам један! А ја већ носим „двојку“ и имам менструацију од једанаесте!
...

Швеца је отпутовала у Лондон. Ура! Соба је сад само моја!
Чим смо се вратили са аеродрома, мама ми је признала да се, уствари, договорила са швециним оцем за тај пут, онако, заверенички... како би је одвојили од Чарлија. Мама мисли да је он лош (а и ја) и да је био много бољи њен претходни дечко (за кога је такође мислила да не ваља). Онда смо седеле и дуго разговарале. На мој ужас, питала ме је да ли сам се заљубила и да ли имам дечка. Рекла сам да немам. Онда ми је одржала предавање да је још рано, да сам млада, да пазим с ким се дружим итд. Још ми је рекла да су сви мушкарци исти, да сви хоће само једно а да после, кад то добију, окрену леђа и оду, па још и причају иза леђа те девојке све најгоре о њој. Одговорила сам јој да ја то већ знам и да ништа не треба да брине. Нисам баш сигурна да је у праву, али сам хтела да је смирим и да јој удовољим.
Мораћу добро да сакријем овај дневник, да не би прочитала оно што се јуче дешавало на Ташу. Ево шта је било:
Марина, Соња и ја отишле смо да се нађемо са друштвом. Дошли су сви сем Ивана. Сазнали смо да му је тата алкохоличар, па је пао са степеница и поломио обе ноге. Иван је морао да остане код куће и да помогне мами. Отишли смо сви заједно до његовог стана и позвонили му да га позовемо напоље. Отворила нам је његова мајка, која изгледа страшно старо, и увела нас у неко мрачно предсобље. Изгледа да, осим тог предсобља, имају још само једну собу. Све је тесно, мало и запуштено. Ивану као да је било непријатно што нас види. Чули смо и његовог ћалета како виче на некога, па смо се брже-боље покупили и отишли. Иван је рекао да ће доћи касније на старо место, али се уопште није појавио.
Сели смо на степенице код цркве и причали о овом догађају. Онда смо почели да размењујемо приче о нашим породицама. Ја сам рекла да су ми родитељи разведени већ пет година и да ми то ништа не смета. Соња је изјавила да је једном видела свог тату како у ауту грли неку жену и да мисли да он има љубавницу, па се онда због тога и расплакала. Марина нам је испричала да је њена мама, која има тридесет шест година, трудна и како је њу због тога срамота (кад буде имала двадесет шест година, њен брат или сестра ће имати колико она има сада – ужас!), Војини родитељи су се развели прошле године, Небојшини се стално свађају... Једино Драган и Дуле немају никакве породичне проблеме; уствари, Драганов отац ради у Немачкој и не виђају се често, али зато бар имају пара!
Кад смо се испричали, отишли смо до „Шансе“ на Ташу и тамо попили по лимунаду. А сад оно најважније: док смо ишли тамо, Небојша ме је загрлио и рекао да би хтео да му будем девојка. Чисто сам се испрепадала! Рекао ми је да, ако хоћу, могу о томе да размислим до сутра.
Срце је хтело да ми искочи из груди. Могла сам одмах да му кажем: „Да, Небојша, љубави моја, хоћу...“, али би то било нападно, као да сам једва чекала да ме пита. Једва сам се обуздала; био је тако близу мог лица, као да ће да ме пољуби. А шта ако то сутра покуша? Ја уопште не знам како се то ради... Није ми више гадна помисао на пољубац (пљуца, бале, жвале и остало), али сам у страху да се не обрукам. Ех, да ми је швеца ту – она би ми дала неки савет!

...

Почиње распуст!
Сутра идемо на екскурзију, на коју ми се не иде.
Најважније од свега је да смо данас Небојша и ја профурали.
Мазнула сам швецине звонцаре и њен каиш, напрскала кевин парфем и нашминкала се остацима неког бледуњавог кармина. Изгледала сам супер! (То ми је рекао чак и чика Ђура, наш хаузмајстор, који ме није одмах препознао.)
Нашли смо се само Небојша и ја и сели на клупу у парку. Одмах ме је питао шта сам одлучила а ја сам рекла да пристајем. Онда ме је он једном руком ухватио за браду, другом загрлио и – пољубили смо се!!! Не могу да опишем тај осећај. Мекано, топло... Сад знам да то не мора да се учи. Уста су му слатка и сочна. Рекао ми је да миришем на јагоде (наравно, кад сам четири пута опрала зубе и натрпала три жваке пре састанка) и онда смо се опет пољубили. Сва срећа, нико није пролазио том стазом. Нисмо стигли да разговарамо, само смо се љубили. Онда је наишло друштво и почели су да нам добацују: „Опа, види, види!“ и сличне глупости, па смо прекинули. Од љубљења ми се завртело у глави ( Да ли је то нормално?).
После смо се држали за руке, а остали су нас зезали.
Заљубљена сам у њега али му то, наравно, нисам рекла. Он ништа не говори о својим осећањима – претпостављам да су мушкарци такви – али видим да му је стало. Сваки пут, кад га погледам, сретнем његове очи. И воли да ми додирује косу.
Соњи се, изгледа, свиђа Драган, као и Марини. Он се понаша некако сувише детињасто, стално грицка бомбоне „505“ и прича исте вицеве.
Швеца се јавила из Лондона и рекла да је добро. Чарли никако не сме да зна да је она тамо, мада мислим да ће да се одљубе једно од другог и да раскину, кад је она толико далеко.

Lilyth:

Nrzm, kako ce naslov biti promenjen?
Pa kako se zove knjiga?

Kakvi su tvoji utisci, jel vredi? I ako da, ko je izdavac i gde moze da se nadje?

Kliknite za proširenje...

Ne mogu da budem objektivna; to je moj roman.

...

Вратили смо се из Јајца и могу рећи да и није било тако лоше. Пут аутобусом је био грозан јер ми се Соња исповраћала на седиште, па нам је све време смрдело на повраћку. Морала сам да се преселим на друго место а онда је Сале, као случајно, сео до мене. Сигурна сам да ме је мувао, то су сви приметили. У једном тренутку се фолирао да је заспао, само да би наслонио главу на моје раме. Како је то провидно! Уопште ми није јасно како сам икада могла да будем заљубљена у њега! Небојша је сто пута лепши, паметнији, занимљивији итд.
Иначе, клопа је била грозна: све неке празне супе, водњикави кромпир-пире и мрвица меса. Морали смо да се хранимо у посластичарници. Аух, какве баклаве! Појела сам их толико да су ми се смучиле за цео живот. И смештај је био подједнако лош: нас три смо биле у трокреветној соби, у којој ниједан кревет није био како треба, ве-це је био запушен, а ни прекидач у њему није био исправан.
Дању смо обилазили неке споменике, али увече је било интересантно. Ишли смо у дискотеку (која је била у нашем хотелу) свако вече и разредна нам је дозвољавала да останемо до десет (родитељи би је линчовали кад би то знали). Е, то је једино ваљало! Ђускали смо до миле воље и договориле се (Соња, Марина и ја) да, чим се вратимо у Београд, позовемо Небојшу и екипу и да заједно идемо у дискотеку „Цепелин“. Само морам некако да збарим маму да ме пусти; ваљда хоће, јер бисмо ишли на матине, од пет до осам, четвртком, петком, суботом и недељом, кад је девојкама бесплатан улаз.
Углавном, до касно у ноћ смо се лепо зезале – боље речено, ја сам их плашила кад угасимо светло и легнемо у кревете. Као, чујем да нешто шушка или неко дише (а да то није ниједна од нас), па видим неку сенку, па испрепадам Марину да има нечег испод њеног кревета (папуче, ха, ха)... Онда сам им препричавала све филмове страве и ужаса које сам гледала и које нисам, тј. које сам измислила, мистерије Шерлока Холмса и слично.
Једне ноћи су нам дечаци упали у собу. Соња је толико вриштала (јер јој се провиди спаваћица), да је наишао дежурни наставник и све их отерао.
Видела сам Марину голу! Она се уопште не стиди; пресвлачила се пред нама двема као да ми нисмо ту и ругала нам се што се затварамо у купатило. Знам да није лепо да тако причам о својој другарици, али морам да приметим да је још увек равна као даска. Сем пар неких јадних длачица на „оном“ месту, уопште не изгледа као да има тринаест година. Рекла ми је да је још прошле године добила први мензис, али јој не верујем. Ја се, на њеном месту, не бих скидала ни пред ким.
У Београду нас је дочекала киша и хладно време, као да није јун. Док ово пишем, напољу пљушти као из кабла, тако да нема ништа од мог виђења са Небојшом. Страшно сам га се ужелела! Хтела сам да му пошаљем једну разгледницу, али нисам знала адресу. Дај Боже да сутра буде лепо време!
Вечерас ће доћи тата – рекао је да мора нешто важно да разговара са мном. Надам се да је реч о одласку на море или о већем џепарцу. Уосталом, мама каже да сам заслужила бољи третман пошто сам одличан ђак и „добро дете“ (питам се да ли би и даље мислила тако кад би прочитала овај дневник!).

...

Ово пишем касно увече. За последња двадесет четири часа се свашта издогађало.
Као прво и најважније: видела сам се са Небојшом. Пре тога ме је три пута звао телефоном, испитивао ме је како сам се провела на екскурзији, а ја сам му рекла да није било лоше и да сам мислила на њега. Просто ми је излетело из уста! Он је одмах одговорио: „И ја на тебе стално мислим...“ То је била музика за моје уши. Уговорили смо састанак у паркићу поред цркве. Једва сам успела да се извучем од кеве. Почела је нешто много да ме запиткује: те куда ја то идем, с ким, да ли се налазим са Соњом и Марином, кад се враћам... Још ми је рекла да више не стављам кармин, јер ми то не приличи; па како она у мојим годинама није смела да изађе на корзо без своје мајке и тако то. Бла, бла, бла... Не љутим се ја на њу превише. Знам да је брине то што се швеца не јавља, али не морам ЈА да испаштам!
Углавном, рекла сам јој да идем да возим ролшуе са другарицама, па сам морала да их понесем, што ми је потпуно пореметило план. Уместо да обучем сукњу, опет сам улетела у фармерке и фурала спортски фазон (јер би било провидно да се напирлитам за вожњу ролшуама). У џеп сам ставила кармин, па сам се напољу, на брзака, нашминкала уз помоћ једног ретровизора.

Чим смо се Небојша и ја нашли у паркићу, пољубили смо се. И, десило се још нешто (срамота ме је и да пишем о томе) – пипнуо ми је груди. Не знам шта да мислим. Да ли је то у реду? Није ми много сметало, али ми је ипак било непријатно. Чини ми се и њему. Ја сам га мало одгурнула и он то више није покушавао. Можда је мама у праву кад каже да, кад мушкарцу пружиш мали прст, он тражи целу руку? Можда треба нечим да стиснем груди, да се не виде?
После смо сели на клупу и причали док није наишао остатак екипе. Играли смо се игре истине и онда је Дуле рекао да је Небојша већ имао девојку, неку Весну из његовог разреда. Из приче сам схватила да је она црна и да има црне очи, да је згодна, висока и витка (за разлику од мене). Небојша се љутио што се, како је казао, Дуле „истртљао“ и загрлио ме. Шапнуо ми је да је та (да јој име не спомињем!) једна глупа гуска и да је мршава као сарага (опет за разлику од мене). Морам да признам да ми је ту нешто сумњиво. А шта ако му се она још свиђа?
Толико сам се истраумирала да сам у паркићу заборавила ролшуе. Тога сам се сетила тек на повратку кући. Срећом, такав су крш да их нико није узео.

Друга прича:
Тата је долазио синоћ. Мама је скувала кафу па смо сви заједно ћаскали. Он никако да пређе на ствар; све као киша око Крагујевца. А онда нас је шокирао: жени се! Ужас! Па он има педесет четири године! Нашао је неку удовицу, зове се Нада, нема деце и преселиће се код ње. Значи, имаћу маћеху; надам се да је стара колико и он па да нећу још и малог бату да добијем! Која срамота! Што је најгоре, ове године ме неће водити на море али ће „финансијски“ да помогне. (Кева каже да је та „финансијска помоћ“ обична цркавица коју ја поједем за десет дана, а она од своје бедне плате мора да мисли и на моје свеске, књиге, нове ципеле, гаће итд.)
Ћале је изгледао као неки кривац. Правдао се да не може више да живи код сестре и зета, да спава на узаном каучу у њиховој кујни и да се храни по мензама. Као, недостаје му „топли дом“. Па, то је имао овде, са нама, док није одлучио да више не може да буде са мамом. Ко му је сад крив? Бар да је рекао да воли ту жену! У ствари, не знам шта је горе: да се њом венча из неког рачуна или зато што с њом има секс (бљак!)
Претпостављам да ћу ја сад бити на другом месту у његовом животу. Имаћу мањи џепарац, то је извесно.
Нисам плакала, али је мама видела да сам тужна. Кад је он отишао, спремила нам је гомилу пудинга од чоколаде, па смо га заједно јеле и направиле следеће планове:
1. СИГУРНО ћемо негде путовати (уз помоћ кредита).
2. Одбацићемо све предрасуде према маћехама и сачекати да упознамо ту Наду. Можда је нека добра жена.(На шта је мама сумњичаво вртела главом.)
3. Купићемо нов телевизор, у боји (на кредит).
4. Добићу комплет књига Агате Кристи (на кредит), који одавно желим.
5. Сашиће ми два пара нових звонцара, и то једне ЦРНЕ (напокон!).
Искористила сам њено расположење, па сам се провукла са захтевом да идем у диско. Рекла је да могу, зато што је близу и зато што матине траје само до осам сати, тако да могу да дођем кући до девет. Јупииии!

...

Добила сам књижицу: ипак све петице осим математике. Соња је врло добра, Марина ће, изгледа, бити „вуковац“ (ако овако настави). После школе смо отишле код Соње. Седеле смо и причале шта ћемо постати: она жели да буде сликарка, пошто лепо црта, Марина лекар, а ја ветеринар.
Соња је из креденца извадила кутију цигарета (зову се „Лара“) и запалила једну. Била сам шокирана. Понудила је и нас; у почетку нисам хтела, али кад је узела Марина, онда сам и ја. Што да будем црна овца?
И, могу да закључим: цигарете су најодвратнија, најсмрдљивија ствар на свету! Једва сам успела да попућкам половину једне.
Соњин тата је директор неког предузећа („буџа“ - што би рекла кева), па стално путује у иностранство и стан им је луксузно опремљен. Имају бар пун вискија (њен ћале их скупља), а у спаваћој соби кревет са уграђеним радио-апаратом. Онда нам је Соња показала шта он крије у својој фијоци – порнографске часописе из Немачке! Марина и ја смо први пут виделе тако нешто и згрозиле смо се. На фотографијама се све види, ама баш све... Неке женске су лепе, неке мање лепе, али мушкарци.... Одвратно! Не разумем како неко може да се фотографише док „то“ ради. Соња мисли да они добијају много пара за то и каже да секс нема везе са љубављу. Ја ипак мислим да има. Верујем да су све те девојке и младићи са слика ненормални.
Мало смо причале о сексу и дошле до закључка да су дечаци (и мушкарци уопште) више заинтересовани за њега него жене. Марина је рекла да ће први пут то да уради са својим мужем, тј. кад се буде удала. Она сматра да су све девојке које спавају са мушкарцима пре брака ку..е. Соња и ја се нисмо сложиле с тим; ја верујем да ћу то да урадим кад будем имала најмање осамнаест година, са младићем у кога будем лудо заљубљена.

Соњин отац је много строг и не дозвољава јој да лепи постере у својој соби, ни да слуша музику коју она жели. Она иде у музичку школу и свира клавир, али каже да су јој се смучиле те етиде које стално мора да вежба. Више воли рок групе „Слејд“, „Тирекс“ и „Свит“. Марина воли „Индексе“, „Битлсе“ и остали сентиш, као што је она ствар „Seasons in the sun“ од Терија Џекса, а ја, наравно, диско.
Ето, толико смо различите, а ипак смо најбоље другарице. Искрено сам рекла Соњи да јој грозно стоји она сива сукњетина коју је имала на мом рођендану и да би требало да носи „свингерице“. Тада нам се она поверила да би радо носила другачију гардеробу, али да јој родитељи то не дозвољавају. Она је јединица, па је гуше. Бирају јој одећу, музику коју ће да слуша... Ужас! Ја сам много срећнија од ње, иако су ћале и кева разведени. Моји имају мање пара, али увек добијем оно што хоћу.
У четвртак идемо у „Цепелин“ на Ташу. Налази се одмах поред Пете београдске гимназије. Са нама иду, наравно, Небојша и екипа. Једва чекам!

...

Јутро је. Кева је на послу, а ја још лешкарим у кревету. Предност распуста!

Дакле, моји утисци о јучерашњем проводу:
Као прво, Небојша и његово друштво нису ишли у дискотеку. Рекли су да им се не ђуска. Сачекали су нас у пола осам испред. Мислила сам да и ја не идем, јер сам била разочарана што са мном није мој дечко (то „мој дечко“ баш лепо звучи, зар не?), али су Соња и Марина навалиле па нисам хтела да их испалим.
Све три смо се лепо средиле; позајмила сам Соњи швецине звонцаре и нашминкале смо се. Ја сам чак ставила плаву сенку на очи. Кева се није бунила, чак је рекла да лепо изгледамо, као праве шипарице. Пре поласка нам је држала вакелу како да се понашамо (као да је она икад била у дискотеци!), да пазимо да нам неко нешто не убаци у пиће, тј. сок и слично, да се клонимо старијих младића, да много „не вртимо гузама“ и да дођем кући тачно у девет. Дала ми је два „коња“, да ми се нађе. Била сам пријатно изненађена – стварно нико нема маму као што је моја.

„Цепелин“ се налази одмах поред улаза на ташмајданско клизалиште, у једном подруму. Чим се уђе, музика запара уши. Има мали антре, пун огледала, два ве-цеа (мушки и женски) и гардеробу.
Унутра је фантастично: диск-џокеј, два велика подијума, сепареи за седење на спрату, бар у коме се на матинеу служе само „Витасокови“ и палачинке. Све је у полумраку, а разнобојна светла пулсирају у ритму музике. А музика! Била је фантастична - диско и фанки.
Друштво је било шаролико. Приметиле смо неке девојчице из наше школе (Цецу из седмог пет), али ниједног дечака. Главна женска је нека Глорија која феноменално изгледа и игра – има плаву косу до струка и била је обучена у беле панталоне и белу „Винстон“ јакну од папира (ону италијанску, за којом ја чезнем већ месецима!). Мислим да има петнаест година. Сви фрајери су око ње облетали, гуркали се, покушавали да јој приђу, али она као да није била заинтересована за њих. Добро, не баш сви, јер су се и за нас неки одмах залепили, али су много старији, имају бар седамнаест-осамнаест.
У паузи смо отишле у ве-це да поправимо шминку и у ходнику ми је један много згодан момак (има сигурно осамнаест!) добацио у пролазу: “Где си, маче? Може ли један кис?“ Брже-боље сам ушла натраг у диско, таман кад је почињао блок сентиш музике. Пуштали су „Ноћи у белом сатену“ и „If you go away“ (Маринине фаворите) и тип ми је одмах пришао и замолио за плес. Био је са још два друга просечног изгледа. Рекао је да се зове Б. и да је завршио трећи разред гимназије. Шокирао се кад је чуо да ја имам тринаест година и уделио ми комплимент да делујем старије. Играли смо и било ми је мало непријатно јер се много приљубио уз мене. Све време ми је дисао у врат, па сам се у једном тренутку препала и покајала што сам уопште дошла. Међутим, испало је све О.К. јер су ме извукле Соња и Марина подсећајући ме да је време да идемо.

Б. и његови другови су кренули да нас испрате и рекли нам да можемо да рачунамо на њих, тј. да ће они од сада бити наши заштитници ако нас неко буде малтретирао. Само треба да се позовемо на њих – сви их познају. Б. ми је још на растанку казао нешто, отприлике, како сам исувише млада, али да ће он да сачека још коју годину, док не сазрим. Разумем шта је хтео да каже; можда би требало да будем увређена али морам да признам да ми то ласка. Чудан је он младић: леп је, висок, смеђокос, али су му очи, некако, хладне. Кад се осмехује, лице му је као маска.
Напољу су нас чекали Небојша и екипа. Небојша је видео Б. и одмах ме питао ко је то, а ја сам, не знам зашто, рекла да је то швецин друг који је имао задатак да нас чува. Мало се намргодио али се после орасположио.
Кад смо се одвојили од осталих, одмах је почео да ме љуби. Опет је покушао да ми дира груди а кад сам хтела да га одгурнем, стиснуо ме је још јаче и рекао да га изазивам и да му је тешко да се обузда. Тако смо стигли до моје зграде и сва срећа да је Соња морала да сврати код мене да се пресвуче, па смо се Небојша и ја растали. Договорили смо се да сутра идемо у биоскоп, само он и ја.
Како дечку рећи „не“? Заљубљена сам у њега, али ми се чини да он мене уопште не посматра као личност. Примећујем да ме стално мерка, руке су му често негде на мени, на неком „критичном“ месту. Осећам се као ствар, или као да сам плен. Још није рекао да ме воли. Соња то објашњава као његову „напаљеност“ и каже да су сви дечаци такви и да им некад треба допустити да те пипкају, поготову ако је то твој, тј. мој дечко, јер ће, у противном, да раскине. То ми се уопште не чини исправним и фер. Мислим, није да ми не прија што је Небојша „напаљен“ на мене, али се осећам неслободном и уцењеном. Шта би он, уосталом, имао од пипања мојих груди? И, ако бих му то и допустила, шта би било следеће што би тражио?
Дефинитивно морам нечим да се стиснем или да носим шире мајице.

Једно изненађење:
Јављала се швеца, каже да јој је супер и да ми је већ свашта купила. Мама је желела да разговара са људима код којих живи, али они нису тренутно били ту.
После тог разговора, рекла сам мами, онако, пола у зезању, како бих и ја волела да идем у Лондон једног дана. Она ме је онда упитала: „А што не идућег месеца?“
Мислила сам да се шали, јер, откуд нама паре за путовање у Енглеску, кад једва састављамо крај с крајем? Испоставило се да се уопште није шалила, већ да постоји могућност да узме кредит и да ме пошаље код швеце на две недеље. Путовала бих до тамо са једном туристичком организацијом; туристички водич је жена која је пријатељица мамине пријатељице, тетка Злате. Била бих све време у хотелу. Швеца би ме преузимала у слободно време.
Шта још да кажем, сем да сам похистерисала од среће, изљубила кеву и одмах пожурила да то јавим Марини и Соњи.
Одмах су обе дошле код мене. Донеле су ми „Пеливанов“ сладолед као замену за шампањац. Пустиле смо музику до даске и ђускале до бесвести. Пало ми је на памет да ћу, можда, ићи у неки диско у Лондону. Јаој, не смем ни да мислим о томе!
Соња за десетак дана путује на море, у своју кућу на Цресу; Марина иде прво у Трст па после у Баошиће. Ма какво море, не бих се мењала са њима ни за шта на свету. Видећу Биг Бен, улицу у којој је живео Шерлок Холмс, „бобије“ и Вестминстерску палату! И још свашта...
Сутра идем код тате и његове „будуће“, да је упознам. Мораћу да му искукам неки џепарац за пут.
Ето, толико сам узбуђена да сам скроз заборавила на састанак са Небојшом. Већ касним, а још треба да се средим.

...

Не знам одакле да почнем... Ово ми је најлуђи распуст у животу.
Са Небојшом у биоскопу – опет иста прича. Ишли смо да гледамо „Бал вампира“, једну луду комедију. Иако је биоскоп био полупразан, седели смо у претпоследњем реду. Убрзо ми је било јасно и зашто, иако сам обукла широку мајицу, јер је почело са миловањем по коси, хватањем за руку, колено.... да не набрајам даље. Рекла сам му да охлади, јер, побогу, има људи около, па је он једно време био миран. Уопште нисам могла да се сконцентришем на филм јер сам стално морала да му држим руке на одстојању. Баш ме је изнервирао!
После филма смо мало шетали, држећи се за руке. Хтела сам да му објасним – једном за свагда – да ја нисам предмет и да очекујем другу врсту пажње, али ми је он рекао да не треба ничег да се плашим, да је то природно, да мушкарац и жена треба да се мазе ако се воле. Е, то је била кључна реч! Питала сам га отворено: „Небојша, да ли ти мене волиш?“, а он је одговорио питањем: „А шта ти мислиш?“ (ту игру речима највише мрзим). Казала сам да не знам и да ми се чини да је он само јако „напаљен“ на мене. Сав је поцрвенео а онда ми је признао да је већ спавао са једном девојком од петнаест година, другарицом његовог брата (пре него што је мене упознао) и да је секс био диван, нарочито њој. Мислим да лаже, али му то нисам рекла да га не повредим. Углавном, договорили смо се: до струка може кад ја кажем да може, од струка на доле – никако.
Е, а сад о ћалету и његовој „будућој“, тј. тетка Нади. Одушевила ме је. Много фина жена, без обзира на то што ће ми бити маћеха! Она је, као и мама, рођена Београђанка из неке предратне буржујске породице. Причала ми је како су њени били богати фабриканти, како су ишли на балове и путовали сваке зиме у Швајцарску. Није нарочито лепа и изгледом је потпуно различита од кеве: мршава, фарба се у црвено. Рекла је да сам слатка и да личим на Рафаелово анђелче. Поклонила ми је пар минђуша из својих девојачких дана (од штраса!) и гледала ми у карте. Видела ми је и пут, и неког лепог дечка (Небојшу?), плавокосу женску особу која има неке проблеме (али нисам ја) и предвидела ми срећу у животу. Наравно да ја уопште не верујем у те ствари, али ми је било врло пријатно.
Иначе, јели смо сладолед, јер тетка Нада не меси колаче. Ћале се излануо да она не зна да кува. Сад ми уопште није јасно шта имају заједничко, пошто он ужива у храни. Како ми се чини, и даље му не гине менза.
Тати сам рекла за пут у Лондон. Прво је мало негодовао, али је онда признао да је то „јединствена прилика“. Баш кад сам хтела да му измолим неке паре, тетка Нада му је рекла да би био ред да и он финансијски учествује, јер „само једну ћерку има“ и он је обећао педесет фунти! Појма немам колико је то, али, ваљда, више вреди од пет „коња“!
П.С. Погледала сам у свезнању ко је тај Рафаел и открила да је то велики ренесансни сликар. Узгред, анђели на његовим сликама су бледи, плавокоси и дебељушкасти. Више бих волела да ме пореде са Брижит Бардо.

...

Путујем 8. јула! Једва чекам!

Nastavak sutra.

Borac za prava zivotinja:

Reč je o romanu za tinejdžere (u kojima se mogu naći i odrasli), objavljenom 2004. To je autentičan dnevnik jedne trinaestogodišnjakinje, publikovan bez ikakvih ispravki originala. Dakle, ne očekujte stil pisanja odrasle osobe.

Naslov će ovde biti promenjen - u duhu čuvene pesme "Bitlsa".
Roman ima 12 poglavlja.

Kliknite za proširenje...

А што му овде мењаш наслов ако је објављен?

Где се, и како, може набавити у класичном издању?

Милунка Савић:

А што му овде мењаш наслов ако је објављен?

Где се, и како, може набавити у класичном издању?

Kliknite za proširenje...

Sada je više nema u knjižarama; ostalo je još nekoliko primeraka kod izdavača. Ali, uskoro izlazi II izdanje.

Moram da se konsultujem sa Sokolicom oko nekih stvari, pa ću dati odgovore.

Ma idemo dalje .... Kačim još jedno poglavlje, pa ću 3. sutra.

ЈУЛ
Сви путеви воде у Лондон

...

Ништа битно се не догађа. Открила сам много добру књигу: „Мадам Бовари“ од Флобера. Не знам шта ми је – мало-мало па се расплачем док је читам. Ваљда зато што је то „женски“ роман. Има и досадних делова, али се трудим да ништа не прескочим.

...

Још мање од недељу дана до путовања!
Небојша уопште није заинтересован да идемо заједно у диско (знам ја шта њега највише интересује).
Јуче ме је два пута звао телефоном да изађемо, али сам одбила под разним изговорима, јер хоћу да му „ударим чежњу“. По његовом гласу видим да је разочаран и нестрпљив да се видимо. Одложила сам састанак за сутра.
Прочитала сам књигу и почела другу – „Нану“ од Емила Золе. Још је боља од претходне; ниједна не може да се пореди са Мир-Јам. Од сада ћу да читам само такву, озбиљнију литературу.
...

Дакле, после неколико дана паузе, Небојша и ја смо се видели. Био је, у почетку, много сладак и убрао ми је цвеће, рекавши: „Цвет цвету“. Било је касно поподне и седели смо у „Шанси“. Нисмо имали пара за сок, па смо само ћаскали. Онда је почео прави летњи пљусак који никако није престајао. Ја сам хтела да идем кући, али ме је он позвао да свратимо код њега, пошто он ближе станује. Отрчали смо тамо, потпуно покисли. Упознала сам му маму (која је била страшно љубазна и рекла ми да ме је „баш тако замишљала“ и да Небојша само о мени прича, на шта је њему било јако непријатно), па смо отишли у његову собу. Његова кева нам је донела фен, па сам осушила косу. Послужила нас је јагодама са шлагом и онда се негде изгубила.
Е, ту су почеле моје муке. Чим је изашла, Небојша се, буквално, бацио на мене. Била ми је фрка и да се пољубимо, јер ми се све причињавало да ће неко од његових да бане у собу. Кад сам му то рекла, он је закључао врата и рекао ми да смо сами и да можемо да се мазимо. Неке ствари сам му дозволила, али њему ништа није било довољно, па сам морала да га одгуркујем од себе. Стварно је био претерао!
Спасило ме је то што је неко ушао у стан, па је он брже-боље морао да откључа врата. Био је то његов старији брат, који је дошао са девојком. Упознали смо се (и он је сладак!), а онда сам ја отишла кући.
Уморна сам већ од анализирања његових поступака: он мора да прође сва та искушења ако ме заиста воли. Уосталом, не могу о томе сад да размишљам – остало је још само пет дана до мог пута (четири – ако се не рачуна данашњи, јер је већ скоро поноћ).

...

Стигао нам је нови ТВ (у боји), па нам се накачило пола комшилука да га види. Сад, кад боље размислим, више бих волела да смо купили нови грамофон. На програму ионако нема бог зна шта да се гледа! И мама је разочарана; каже да више нема добрих серија као што су то биле „Дуго топло лето“ или „Доктор Килдер“. Ја се сећам само оне „Изгубљени у свемиру“, коју сам радо гледала са татом.
Марина је провела цело пре подне код мене. Донела је нови лексикон да се упишем, па ће га вечерас дати и Небојшиној екипи. Много јој се свиђа Драган, али је свесна да нема шансе јер је он исувише детињаст. Причала сам јој о свом „проблему“ са Н., и она се згражава над његовим понашањем, мада каже да би се са мном „радо мењала“ за груди. Она, иначе, носи најмањи брускиш (а и он јој је велики) и признала ми је да у њега планира да стави нешто (марамице или вату, на пример) како би изгледало да ту нечега има. Ишла је са мамом код лекара и он је рекао да ће, можда, Марина морати да добија хормонске инjекције. Она је због тога, Боже сачувај – срећна! Не могу да схватим да је неко толико луд да се радује инjекцијама.
Соња и она ће ићи са мном у „Цепелин“, прекосутра, и после тога се нећемо видети све до августа – док се не врате са мора. Мама је испунила обећање и већ ми шије црне звонцаре, тако да ћу их имати за диско.
Завршила сам „Нану“ и сад ћу да се бацим на све од Золе, јер је то најбоља књига коју сам икад прочитала!
...

Избегавам састанак са Небојшом. Рекла сам му да сам болесна, а он се понудио да ме посети. Онда сам морала да измислим како ми је мама на годишњем одмору, па да то „није згодно“. Још сам заљубљена, али ми се смучило његово насртање.
...

Ништа. Само читам и читам. Вечерас идемо у живот!

...

Сутра путујем. Већ сам се спаковала. Имам 150 фунти за џепарац – ваљда је то довољно. Све ми је стало у малу путну торбу јер нећу да носим много ствари, пошто планирам свашта да купим. Страшно сам узбуђена.
У вези јучерашњег изласка: било је предивно! Намерно смо отишле мало касније (не баш на почетак матинеа, да не испадне да долазимо прве) и – није тешко погодити – срела сам оног Б. Сад сам тек увидела колико је згодан! Има нечег у њему, што нема код Небојше и мојих вршњака (Соња каже да је у питању ТЕЛО), али ја нисам сигурна...
Молим се Богу да ово нико не чита (на пр. кева), јер ћу сад да напишем нешто што никоме нисам рекла, нити ћу икада да кажем: кад само помислим на Б., сва се најежим (пријатно). Не могу да кажем да сам се у њега заљубила, али ми је много, много привлачан. Замишљам како би то изгледало кад бих се са њим љубила... Ух, сад могу да разумем Небојшу како се осећа кад размишља о мени!
Одмах ми је пришао, ставио ми руку на раме (нежно) и питао: „Луткице, где си ти прошлог четвртка?“ Одговорила сам му да нисам могла да дођем и рекла му да сутра путујем, а он ме је прелепо погледао, сагнуо се и шапнуо: „Значи да нећу виђати твоје плаве окице пар недеља... Али нема везе, чекам те ја... “ После тога је све време стајао за шанком са неким старијим девојкама (хтела сам да пукнем од љубоморе!), а Соња и Марина кажу да је гледао у мом правцу. То се испоставило као тачно јер, кад ми је пришао неки грозан тип (истетовиран!), Б. се одмах створио поред мене и рекао му нешто као: „О’лади Таки, мала није за тебе.“
Ђускали смо до бесвести и, кад је на ред дошла сентиш музика („Shine on you crazy diamond“ - фантастична ствар), изгарала сам од чежње да ме позове да плешемо. Међутим – ништа! На одласку ми је пожелео срећан пут и рекао ми да се чувам тамо, у белом свету.
Напољу су нас чекали Небојша, Воја и Иван. Небојша ми је изгледао безначајно и балаво у односу на Б. Коначно, кад ме је допратио до куће, признао ми је да ме воли и да му је криво што сутра путујем. И то баш сад, кад ја више нисам сигурна у своја осећања! Да ли сам ја, уопште, нормална? Ево, дечко ме воли, сутра идем у Лондон... а мени се плаче.

...

Јутро је, управо сам се вратила са доручка па да запишем нешто, пре него што кренемо у туристички обилазак.
Имам толико много ствари да испричам да не знам одакле ћу да почнем.
Слетели смо на аеродром „Хитроу“ у 10.30. У групи сам са маторцима, нема никог мог узраста. Водич нам је тетка Верица (која инсистира да је ословљавам само са „Вера“), има тридесет седам година и некада је била стјуардеса (врло је згодна!). Чудно је што није удата, а тако добро изгледа... То потврђује правило да није довољно бити леп. У авиону је седела поред мене и причале смо као да ми је другарица.
Са аеродрома смо отишли у мали хотел „Лили“ у Лили роуду. И хотел и улица су добили име по некој славној енглеској глумици. Соба ми је мала, лепа, двокреветна, и делим је са Верицом. У купатилу имам биде! Срамота ме је да признам, али нисам знала чему служи, док ми В. није објаснила. Ваљда таква купатила имају енглески снобови ...

Првог дана швеца се није појавила све до пет поподне а кад сам је видела – била сам шокирана! Страшно је смршала, коса јој је сад коврџава, носи јаку шминку, мирише на „Пачули“ и облачи се тотално хипи. Пуно пуши. Мама би побеснела да је види! Можда много ради јер је била толико уморна да је заспала усред нашег разговора, и то са цигаретом у руци. Морала је брзо да оде и обећала ми је да ће доћи наредног дана поподне, после посла. То вече сам гледала ТВ у својој соби до касно у ноћ јер имају пуно канала и занимљив програм.
Јуче ујутру сам отишла на енглески доручак који ме је разочарао јер се састојао од обичних земички и, по избору, пржених јаја са сланином, или ровитих јаја. Уз то се пије чај (а ја мислила да га Енглези пију само поподне), кафа са млеком или сок од поморанџе. Одмах ми је зафалио јогурт.
После сам са групом ишла у обилазак Лондона.
Као прво: ништа од магле! Време је исто топло као код нас, само што је небо другачије боје него наше – некако је сивље.
Као друго: Енглези уопште нису „хладни“, већ срдачни и љубазни.
Треће: скоро сви су пегави.
На улицама је гужва и има свакојаког света. На Пикадилију сам видела човека са полуцилиндром на глави, носио је кишобран а на ногама – патофне! Приметила сам и клошаре који леже насред тротоара и људи уопште не обраћају пажњу на њих. Једноставно их прескоче.
Све је високо, велико и широко. Радње су фантастичне, али још ни у једну нисам ушла, па џепарац нисам начела. Енглески, који сам чула, потпуно се разликује од оног који учимо у школи и од оног из америчких филмова. Енглези говоре као да су уображени или као да се пренемажу и једва их разумем.

Швеца се уопште није појавила. У хотелу ме је затекла порука да ће доћи сутра, тј. данас поподне.
Увече смо ишли у ресторан и слушали „евергрин“ (бљак!) Јели смо бифтек који је био врло укусан али сам после сазнала да је то, уствари, живо месо уваљано у јаја, па ми је припала мука. Све у свему, у хотел смо дошли касно и одмах сам заспала.
Сад морам да журим; надам се да ћу данас ићи на нека конкретна, занимљивија места. Сачувај Боже ако ћу вечерас опет да слушам музику са маторцима.

...

Лондон је диван! Јуче смо ишли у Музеј Мадам Тисо, у ком се налазе воштане фигуре познатих личности. Видела сам Мерилин Монро, Елвиса Прислија, Битлсе, нашег Тита и Хитлера који је једини у стакленој кутији. Кажу да је то због тога што су га посетиоци толико пута гађали и оштетили, да су морали да га заштите. У доњем нивоу (подруму) налазе се сцене из енглеске историје: битка код Трафалгара, Ватерлоа итд. У једном делу су чак Џек Трбосек, Доктор Џекил и Мистер Хајд, Доријан Греј и остале истините и измишљене личности из моје омиљене области – страве и ужаса. Марина би пала у несвест од страха!
Затим смо се возили правим енглеским аутобусом, оним дуплим, на спрат. Обишли смо неке катедрале и слушали како тамо свирају оргуље. У повратку смо купили разгледнице. Свима сам писала, а Небојши сам послала чак две: на једној сам само нацртала срце, а на другој нашкрабала речи из његове омиљене песме „Енџи“ од Ролингстоунса.

А сад оно ружно:
Швеца је напокон дошла, али, са Чарлијем! Он је све време овде! Грознији је него икад. Она ми је рекла да ништа не смем да кажем мами и да морам да је зовем Силви, јер је сви тако зову. И слагала ме је – ништа ми није купила. Шта сам друго могла да радим него да ћутим и да се претварам да је све у реду...
Затим смо пешице отишли прво у једну велику радњу музичких инструмената, где смо се задржали најмање два сата. Била сам бесна на њих што ме ту довлаче јер, шта је мене брига за неке „фендер“ гитаре? Они, ваљда, хоће да оформе групу. Само причају о неком Вудстоку. Чарли је, као, несрећан што тамо није могао да иде јер је био исувише млад. Уопште нисам разумела о чему су говорили.
После те продавнице, отишли смо у Карнаби стрит. То је једна мала, калдрмисана улица која личи на нашу Скадарлију, само што има пуно продавница које су све у хипи фазону. Ипак, допала ми се јер има пуно уличних свирача и џиџабиџа које можеш да купиш. И, напокон, купих и ја нешто: две индијске тунике (браон и бордо) са везом, „Ли“ фармерке, огрлицу од, кобајаги, медвеђих зуба, привезак у облику костура, миришљаве штапиће и мошус. Све то заједно коштало је само двадесет фунти!
У једној кинеској продавници ми се допала кутијица за накит, али је била скупа, па сам се премишљала шта да радим и на крају одустала. Кад смо одмакли даље од те радње, швеца, тј. Силви, извадила је ту кутијицу из ташне и дала ми је. На мој ужас, схватила сам да је она њу украла! Не знам шта је то са њом; за све је крив Чарли јер она није раније била таква. Моја сестра – лажов и лопов. Шта да радим?
Увече су ме одвели у паб. То је мала кафана у којој седиш, пијуцкаш и слушаш типа како свира клавир. Силви и онај њен тамо имају друштво – врло разнолико и, могу рећи, чудно. Ту сам упознала јединог нормалног, неког Френсиса који је полу-Енглез, полу-Индијац, има седамнаест година и симпатичан је. Дао ми је свој број телефона и понудио се да ме проведе кроз Лондон. Причали смо на енглеском. Све сам боља у конверзацији.
Негде око десет увече, швеца ме је ставила у такси и послала назад у хотел. Таксиста је отворио стаклену преграду која нас је делила (сваки такси овде је исти!) и питао ме одакле сам, а кад сам му одговорила, рекао је: „О, Југославија... Дубровник... Very nice!“ Кад смо стигли, није хтео да наплати вожњу. Врло сам поносна.

...

Ужасне, ужасне вести!
Моја сестра се дрогира!
То сам сазнала синоћ, кад сам случајно улетела у моје купатило док је она била унутра. Заборавила је да се закључа а мени је било сумњиво што се толико дуго задржала. Покуцала сам на врата и она није одговарала. Уплашила сам се да јој се нешто десило и ушла. Имала сам шта да видим: седела је на ве-це шољи, заврнула рукав и држала иглу, тј. шприц забоден у вену. Око руке јој је била везана гума, као кад код лекара дајеш крв. На лавабоу су биле: кашичица, вата и метална посудица (личи на малу џезву за кафу) са неком тамном течношћу која личи на смолу. Њено лице је било у трансу. Почела сам да је дрмам и тресем, мислећи да ће умрети. Она се тргла и рекла ми, страшно успорено, уњкавим гласом, да је пустим јер „стондира“.
Кад сам је видела, онако дрогирану, отишла сам у собу и почела да плачем. После неког времена, она је села поред мене и испричала ми све: да је Чарли већ дуго наркоман, да он није крив што је и она почела да се „фикса“, јер је она хтела да га извуче па се и сама „навукла“... Да је то њен избор и да је за то предодређена. Oвај свет јој се не свиђа и каже да постоји бољи, онај који она види кад се дрогира. Дрога се зове опијум и прави се од мака (а ја мислила да се од њега прави штрудла!). Груменчић сировог мака се стави у кашичицу, загреје и онда се, кроз вату, процеди у шприц. Од тога се наркоман осећа као да лебди или да сања. Ипак, рекла ми је да ја то НИКАДА, НИКАДА не смем да пробам јер сам њена млађа сестра.
Рука јој је пуна модрица – трагова убода, па зато и по врућини носи дугачке рукаве и широку кожну наруквицу. Питала сам је како може себе да повређује и да се боде иглом а она је рекла да је то сада „њен прибор за јело“. Ако не узме опијум на време, све је страшно боли и може да умре.
Још ми је рекла да су се сви велики уметници дрогирали: неки сликари и писци, а од музичара Џенис Џоплин, Хендрикс и Џим Морисон из „Дорса“. Дрога им је, као, помогла да се инспиришу и оставе за собом велика дела. Знам да то није тачно. Зар се Зола дрогирао? Агата Кристи? Какав бедан изговор!
Немогуће да за то нема лека. Сигурно постоји неки противотров. Силви каже да ниједан „џанки“ (то је, у жаргону, наркоман) неће и не може да се излечи. Зато живе кратко, али слатко, као вилин коњиц.
Мрзим Чарлија! Кева је крива што није на време приметила у шта је он увлачи. Требало је да јави милицији да је он сумњив тип, па да дођу да га ухапсе или одведу негде, у неку лудницу где држе наркомане.

Швеца уопште не ради као беби ситерка. Не знам где и од чега живи. То није хтела да ми каже.

...

Имала сам кошмар: као, Силви је изашла на Булевар револуције гола до појаса. Сви се окрећу, смеју се и добацују јој, а она – ништа! Ја трчим за њом и хоћу да је покријем али се она не да, и одлази даље.
Још увек не могу да прихватим истину. Сад ми сви други проблеми изгледају безазлено у поређењу са овим: па шта ако Соњин тата има швалерку, па шта ако ће Марина да добија хормонске инјекције, па шта ако сам буцмаста, па шта ако.... Ово је ПРАВИ проблем.
Данас смо са групом обилазили енглеске робне куће. Потрошила сам петнаест фунти на шминку „Мери Квант“: кеви два кармина и лак за нокте; мени три кармина, парфем „Бејб“ и „Алиса Ешли“, маскара са длачицама за продужавање трепавица и моје прво руменило. Куповина ми пружа утеху, као кад се наједем чоколадног пудинга после, рецимо, неке лоше оцене у школи.

Размишљам и о Небојши – како је то све глупо. Каква је то љубав у којој ја морам да се браним од њега? Замишљам ситуацију да он, не дај Боже, почне да се дрогира – да ли бих ја покушала из тога да га извучем тако што бих му се придружила? Никада! Да ли то значи да га волим или га недовољно волим? Шта је то, уопште, жртва у љубави и чему, тј. коме она служи? У мојој ситуацији са Небојшом ја трпим, или избегавам, а он користи прилику. То је понижавајуће за мене. У швециној – она се жртвује и све даје, па и свој живот ставља на коцку. Шта је добро у томе? То што ће умрети, заједно са својим „драгим“, пре двадесете? Ja бих рекла да је то слабост, а не љубав.

...

Данас смо били у Хајд парку. То је заиста огроман простор, највећи од свих паркова које познајем. Видела сам разне типове: од бескућника који ту, изгледа, живе, па до енглеских породица које су дошле на излет. Највише има младих који лешкаре на трави и врло су слободни; на пример, тик уз нас се један пар ваљао и љубакао, као да нема никога около. Код њих то није скандалозно, већ уобичајено, а код нас би их прва баба у пролазу грдила, клела и слично.
Силви и Чарли се не понашају тако. Они се чак ни за руке не држе. Можда би помогло кад би моја сестра срела неког другог младића – нормалног – који би јој Чарлија избио из главе? Он изгледа одвратно и не могу да схватим шта је у њему видела. Данас нам је читао своју песму која се зове, сачувај Боже, „Поема док се..м“! Дошло ми је да се исповраћам на ту бљувотину, али ништа нисам рекла. Он ме ионако мрзи, бар исто онолико колико и ја њега.
Једва сам чекала да се вратим у хотел и одем у своју собу, али су они пошли са мном и тамо, потпуно без стида и обзира према мени, почели да спремају дрогу. Видела сам да их то зближава – одједном су почели да цвркућу, да тепају једно другом. Чарли јој је заврнуо рукав и „уфиксао“ је, а швеца му је рекла како је „баш нежан“. Као да воде љубав!
Кад су, напокон, отишли, звала сам маму телефоном. Плашила сам се да ће ми све ово излетети из уста, јер ми је било на врх језика. Успела сам да се исконтролишем јер, која је сврха да јој кажем да се швеца дрогира? Деле нас хиљаде километара и она оданде сад ништа не може да учини. Срећом, кева ме је само питала како сам, да ли ми је лепо и да ли виђам сестру. Добро, да и да – то сам јој одговорила.
А, уствари, нисам је слагала само на ово последње питање.
Толико сам желела да дођем у Лондон и да у њему уживам а, уместо тога, суочавам се са ужасом – као да гледам како се неко дави, а ја не умем да пливам, па не могу да помогнем.

...

Одлучила сам да ствари узмем у своје руке. Па, забога, овде ћу бити још само недељу дана и хоћу да искористим сваки тренутак. Зато сам јутрос прескочила обилазак са туристичком групом и позвала оног Френсиса, пошто сам сигурна да он није наркоман. Верици сам рекла да ћу цео дан провести са швецом.
Он се баш обрадовао и дошао по мене око три. Одмах смо успоставили контакт као да се знамо сто година. Одвео ме је у лондонски зоолошки врт, по коме смо шетали три сата! Потпуно сам фасцинирана како то изгледа: има језерца по којима пливају лабудови и клупе на којима посетиоци седе. Около слободно шетају ружичасти фламингоси. Сетила сам се моје омиљене књиге кад сам била мала – „Мери Попинс“ и осећала се као да сам упловила у неку идиличну слику, у неки други свет, безбрижан, пастелних боја.
Френсис је понео фото апарат, па смо се сликали. Рекао ми је да сам фотогенична и слатка (зове ме „sugar baby“ - шећерлема, само што то на енглеском боље звучи).
После тога смо отишли у неки оближњи млечни ресторан и јели енглески тост са бутером од кикирикија. Причали смо дуго и искрено, толико искрено да ја сад све знам о њему, као и он о мени.
Он иде у средњу школу, има шеснаест ипо година, мама му је Енглескиња а тата Пакистанац. Има два старија брата, од којих је један „џанки“ већ три године. Френсис све зна о наркоманији и наркоманима и објаснио ми је да је то болест, иако сам ја сматрала да је то последица размажености, хир, слабост карактера. Каже да је и он у почетку патио а да се онда помирио са ситуацијом. Његови родитељи су све покушавали да се његов брат излечи, али је он само злоупотребљавао њихово поверење: продавао ствари из куће да би могао да купи дрогу, крао новац из њихових новчаника... На крају су и маторци дигли руке од њега: сад само моле Бога да његов брат што мање буде присутан у кући и надају се да ће да умре и да тако скрати муке и себи и целој породици. Страшно! Ја не бих могла да пожелим да швеца умре, никада! Френсис каже да ћу тек да видим.
Е, па доста о томе!
Френсис је добар младић. Лепушкаст је, весео и начитан. Препоручио ми је књигу „Игра стаклених перли“ од Хесеа. Никад чула! Воли диско као и ја и рекао ми је да ће ме одвести једно вече. Он, иначе, има девојку која се зове Пени и упознаће нас.
Вратила сам се у хотел око осам, јер је он имао састанак са њом. Напокон, један пријатан дан!

...

Данас сам купила ципеле које сам платила двадесет пет фунти. Кожне, браон, са дебелим ђоном, фантастичне! Силви ми је тражила десет фунти, па сам јој дала. Донела ми је сладак шеширић од тексаса (вероватно украден) и била је без оног идиота.
Ова два дана сам сама шетала по Лондону. Нисам се превише удаљавала од хотела. Нашла сам дивну књижару и ту купила сијасет свезака које су још боље од оних Марининих из Трста – свака на корицама има слику неке познате личности из света поп-музике. Затим неке луде хемијске оловке које имају густу течност и фигурицу; кад их промућкаш, фигурица шета горе-доле (као оне кугле у којима, кад их протресеш, пада снег). Оде још шест фунти. Продавац ми је на поклон дао постере Шекспира и Агате Кристи, што ме је врло обрадовало. По две свеске и по једну оловку даћу Соњи и Марини. Треба још да пронађем поклоне за тату и тетка Наду.
Видела сам и нешто што се зове „секс шоп“. Пала ми је на памет луда идеја: да ту купим нешто за Небојшу! Наравно да то нисам урадила јер ме је било срамота да уђем.
На једном киоску сам видела симпатичне, мале балоне, у разним бојама, са ликовима Мики Мауса, Паје Патка и слично, па сам купила десетак. Послужиће за неку прославу.

Овај град ме све више осваја. Можеш да ћаскаш са потпуно непознатим људима и да то никоме није чудно. Једна средовечна Енглескиња ми је данас показала најкраћи пут до хотела и онда са мном причала десетак минута: рекла ми је да је она Аустралијанка и да је први пут видела Лондон кад је била мало старија од мене. Од онда је сањала да се у њега врати. То јој се обистинило пре петнаестак година, када је упознала свог садашњег мужа – Енглеза. Рекла ми је нешто као: „Није тачно да сви путеви воде у Рим. Воде у Лондон.“
Да, ја већ желим да останем дуже. Интересантно је да на Небојшу скоро и не мислим. Можда због свих ових узбуђења? Али, ја чак не бих волела да је он овде са мном.
...

Таман кад сам се јуче вратила из шетње, дошао је Френсис по мене и рекао да ме води у диско. Прокријумчарила сам га у собу и замолила да сачека да се спремим. На брзину сам опрала косу и мало се нашминкала, обула нове ципеле, обукла нове фармерке и ставила шеширић. Френсис је рекао да ће ме, ако ме више никад у животу и не види (што би му било жао), увек памтити такву јер изгледам као лутка (а не као Рафаелово анђелче, Богу хвала).
Тако сам већ на почетку вечери била пуна самопоуздања и доброг расположења. Сели смо у такси и стигли у неку уличицу где се налази та дискотека (зове се „Good mood“). Испред нас је чекала Френсисова девојка, симпатична, уобичајено пегава Енглескиња и још један дечко – Питер.
Шта да кажем? И овде, као у Београду, слушају се исти хитови, али је амбијент раскошнији, луђи, и немају матине јер код њих све дискотеке почињу од осам увече и отворене су до два после поноћи. Упркос томе, није било наркомана (они, каже Френсис, иду на друга места – на приватне журке), већ мојих вршњака и мало старијих. Мало се слободније понашају кад играју, али све је у границама нормале. Друштво нам се брзо проширило и сви су били дружељубиви и звали ме
„Sugar baby“! И нико не носи италијанске папирне јакне какву има Глорија!
Ђускали смо, ђускали...
Испратили су ме до хотела око поноћи а у соби ме је, будна, чекала Верица и одржала ми предавање о томе како она одговара за мене и како не могу да лутам сама и да се враћам кад хоћу. Извинила сам јој се и рекла јој да се то више неће поновити, тј. да ћу да је обавештавам о својим изласцима. Онда се смирила и рекла ми да ме је тражила сестра (тако је и знала да нисам са њом) и да су се обе успаничиле где сам. На крају ме је питала о швеци: колико има година, шта ради у Лондону и слично. Сумњичава је. Још ми је рекла да уопште не личимо али да то није чудно, јер смо полусестре. Полусестре? Никад нисам размишљала на тај начин. Мама нас је учила да будемо блиске и да ћемо, једног дана, кад ње више не буде, имати једна другу као ослонац.

...

Прекосутра се враћам у Београд. Не желим да размишљам о томе. Знам да треба да волим своју земљу и град у коме сам рођена, али овде се осећам као код куће.

Била сам опет у куповини: мами сам узела брош камеју, тати кравату и бокс „Камел“ цигарета, а тетка Нади свилену ешарпу у индијској радњи. Онда сам угледала диван браон кожни каиш, широк, са ресицама и купила га Силви, мада је коштао колико сви ови поклони заједно. Оде тридесетак фунти! Нема везе, остало ми је још доста пара.
Френсис је дошао по мене и заједно смо ручали. Ја сам частила, иако је он инсистирао да плати. Хтела сам да пробам енглески пудинг (кога толико хвали Херкул Поаро), али је грозног укуса, па нисам могла да га завршим. Купили смо ментол чоколадице „After eight“ и потаманили их успут, у шетњи.
Касније је дошла швеца – дала сам јој каиш и била је одушевљена. Пољубила ме је а ја сам осетила да она смрди! Све се измешало: зној, дуван, пачули... Коса, њена лепа плава коса, сва је у фронцлама, масна и слепљена. Тен јој је грозан и сив, а црни кајал ставља по целом капку па изгледа као вампир. Ништа јој нисам рекла да је не повредим, али много, много је пропала за ово кратко време. Мами би због овог препукло срце.

Вечерас остајем у соби. Добила сам, па ме боли стомак. Искористићу то време да неке ствари већ спакујем, иако ми је то мрско.

...

Какав дан! Пре подне сам јурцала по граду са Верицом и она ме је водила у неке продавнице, још боље него оне у којима сам била. Натерала ме је (што је баш било „тешко“) да купим дугачку хаљину од индијског платна са плаво-белим цветићима и још једне фармерке, на трегере. Презадовољна сам!
Швеци остављам двадесет фунти. Френсис ми је поклонио плочу „I am not in love“ од групе „10.c.c.“, ствар која ми се много допала оно вече у дискотеци. Пољубио ме је два пута у образ и хтео и у уста (!), што ме је изненадило, с обзиром на то да има девојку и да смо другови. Он се насмејао и рекао да у сваком мушко-женском пријатељству има мало и „оног“. Хм, мораћу о томе да размислим.
Разменили смо адресе, за сваки случај, ако икада (а ваљда хоћу) дођем опет у Лондон. Он нема појма где је Југа и вероватно мисли да је то нека селендра, мада је чуо да су многи долазили на наше море.

...

Ето мене у Београду. У авиону сам без престанка плакала. Емоције су ми биле помешане, јер: а) било ми је жао што напуштам Лондон и мог пријатеља Френсиса, б) што сам Силви затекла и оставила у оном стању, в) што нисам још нешто купила, него су ми остале паре, г) и још због нечега неодређеног.

На царини сам се страшно избламирала: кад су почели да ми прегледају пртљаг, нашли су балоне и слатко се смејали. Није ми било јасно шта је толико смешно, па ми је Верица шапнула да то нису балони него нешто друго. Не знам шта са њима да радим – да ли да их побацам или убацим комшијама у поштанске сандучиће.

Кева ме је чекала на аеродрому, добро расположена. Каже да је на дијети, али ја примећујем да се угојила. Има нову фризуру која јој боље стоји.
Код куће ме је чекало изненађење: у мојој соби нов распоред намештаја, нови тапети, нов кревет. Све, наравно, на кредит. Одмах сам се распаковала и мама се згрозила кад је видела шта сам себи купила (свиђа јој се само хаљина, а за остало каже да је безвезе и да сам за те паре могла да купим пола „Клуза“). Битно је да јој се допадају поклони и каже да сам се освежила и пролепшала.
Марина и Соња нису ту, тако да ми предстоји још недељу дана сређивања утисака. Нестрпљива сам да их са неким поделим.
Небојша се, каже кева, јуче два пута јављао и распитивао кад долазим. Погрешно је разумео да стижем ујутру.
Наравно, нисам спомињала шта се дешава са швецом, мада ни мама превише не запиткује. Рекла сам јој само да смо биле често заједно. Не знам шта да радим, са ким да се посаветујем.
Онда сам, после пар сати, звала Небојшу. Инсистирао је да се видимо, али сам се ја извукла тако што сам рекла да сам уморна од пута и да ћемо се видети сутра. Доћи ће, први пут од како фурамо, сутра пре подне код мене. Ако опет буде наваљивао – раскинућу.

...

Једно вруће јутро. Лешкарим и читам „Римљанку“ од Алберта Моравије. Примећујем да се у свим озбиљним романима које сам досад прочитала, прича врти око неких жена: јаких, лепих, фаталних... Волела бих да и ја једног дана будем таква. Нестало ми је оно самопоуздање које сам имала у Лондону, не знам зашто.

Небојша је дошао јуче. Кева је била на послу. Да сам стварно заљубљена у њега, потрудила бих се да направим романтичну атмосферу: замрачила бих собу, пустила неку музику... Али изгледа да више нисам. Он јесте, то је сасвим сигурно. Сав је био узбуђен кад ме је видео, глас му је подрхтавао, а и руке су му биле знојаве. Допао му се наш стан, а посебно клавир на коме, додуше, само швеца свира. Запрепастио се кад је видео колико књига имамо јер он баш не воли да чита (сем кад мора лектиру).
Чим смо ушли у моју собу, почео је да ме жвалави и покушао је да ме баци на кревет. Буквално смо се рвали. Замолила сам га да престане јер треба да поразговарамо (иако нисам појма имала о чему бисмо причали). Једва ме је оставио на миру. Почела сам да му везем о Лондону и испрва ме је слушао а онда је то престало да га интересује. Питао ме је да ли сам тамо имала дечка (?!) Одговорила сам му да је кретен.
Е, ту постаје занимљиво. Одједном ме је ухватио за руку и рекао да је добио моје разгледнице, да ће их чувати целог живота и да ме лудо, лудо воли (баш се тако изразио). Пуно сам му недостајала и, иако су му се „набацивале“ неке девојке, између осталих и његова „бивша“ - Весна (то ме је жацнуло), он је само на мене мислио. Разнежила сам се, па смо се лепо, као некад, пољубили. И, таман кад сам помислила да је сад све у реду, почео је са причом како га избезумљујем, како је у мом присуству напет, како га „доле“ боли а то није здраво ни за једног мушкарца, и слична с..ња.
Мислим да сам га скроз шокирала кад сам му одговорила да своје „болове“ може да реши и на други начин – онако како их је, вероватно, и до сада решавао. Шта ми би – не знам. Углавном, увредио се, поцрвенео (има ружну бубуљицу на челу!) и рекао ми да, ако је тако, он ће онда имати слободу да нађе девојку која ће га разумети и приуштити му мало више мажења. „Добро“, рекла сам, мислећи да је то готово.
Небојша је, као, кренуо, а онда се вратио, пољубио ме још једном и казао да сам за њега једина и да није мислио озбиљно. Али, ја знам да јесте. Што је најлуђе – баш ме брига.

Недостаје ми Лондон, Френсис, па и његово друштво. Једног дана ћу тамо отићи да живим, сигурно је.

...
Ништа.
...

Кад сам ишла да избацим ђубре, нашла сам малецно, сиво маче и донела га кући. Пуно је бува и красти али решила сам да га задржим. Даћу му неко енглеско име.

...

Небојша се не јавља. Мало ми је криво, али не превише.
По цео дан читам, пишем и размишљам о Лондону.
Где ли је сад Силви и шта ради? Да ли, док се ја овде излежавам, она лежи полумртва, дрогирана у неком клозету или краде по продавницама? Мама је узнемирена, каже да швеца не звучи добро преко телефона. Шта, шта да радим?
...

Била сам код тате и тетка Наде и однела им поклоне.
„Ију, ала си се променила, пролепшала - права си девојка!“, било је прво што ми је тетка Н. рекла кад ме је угледала на вратима. Од тог комплимента нарасла сам као квасац. „Види како ти се ћерка задевојчила“, рекла је мом оцу. „Јесам ли ти добро прорекла у картама?“, навалила је тетка Нада. „Да се није појавио неки дечко, а?“ Намигнула ми је, некако, заверенички.
Тата се одмах разгоропадио: „Луда жено, шта то причаш? Чиме јој пуниш главу? Цццц ... Тек је тринаест напунила ...“ Онда ме је загрлио, пољубио (и, по ко зна који пут изгребао, јер се није обријао), добро ме осмотрио и рекао: „Е, пиле татино, стварно си порасла ... Али, само да знаш: немој да ти на памети буду момци! Има за то времена ... Прво школа, па гимназија, факултет... Ако Бог да - појавиће се неки, на пример, лекар или адвокат.“
Ћале би тако филозофирао унедоглед и планирао моју будућност, као да се она БАШ САД решава. По његовом плану, завршићу најмање два факултета, удаћу се за неког довољно доброг да ме „заслужи“ (мада мислим да се, по тати, такав још није родио), имаћу троје деце (која ће добити имена по бабама и дедама са ћалетове стране) и, тако - бићу довека срећна и богата. Мој отац је увек био добар у смишљању бајки.

Ни њих није нарочито интересовала прича о Лондону. Свашта! Тетка Нада је, некада давно, путовала у Женеву и Париз, па и сад, после сто година од тог путовања, тврди да су то најлепши градови. После је дошао њихов комшија и тврдио како он тамо не би путовао „ни да му плате“, јер су нас Енглези бомбардовали и како је то једна болесна монархија. За њега је најлепши Лењинград и „широка руска душа“, иако никад није био у Русији. Ћале ми је кришом дао знак да ћутим и да не улазим у расправе са маторим. После ми је рекао да је комшија неки опасан лик – официр, генерал (шта ли?) у пензији и да му сви повлађују, посебно тата који је био четник.
Како ме то нервира! Не можеш слободно да искажеш своје мишљење! Па тај би побио пола Хајд парка! Ко је ту „труо“ и „болестан“?

Код њих сам и ручала (то не бих ни коментарисала – толико је било неукусно), а онда смо отишли у „Метропол“ на касато. Тата је глув на једно уво па не чује себе док једе. Било ме је срамота што мљацка и срче кафу, па сам га газила ногом испод стола. Тетка Нада је била права београдска дама: окићена перлицама, напарфемисана, у високим штиклама и огрнута нечим што она зове „лизеза“(а мени личи на обичну шустиклу). Све време се хладила лепезом и критиковала тату: „Драги, не мљацкај“, „исправи леђа док седиш“, „ниси се добро обријао“, „капнуло ти је на кошуљу“ и слично. За дивно чудо, мој ћале, који никад није трпео критике, све је стоички и ћутке поднео. Мало га је ухватио шприцер („гемишт“, како он каже), па се блажено смешкао.
После смо заједно шетали Ташмајданом. Тата се присећао дана кад сам била мала, кад ме је доводио на клацкалице и љуљашке. Нас двоје смо имали обичај да истражујемо природу и он ми је објашњавао како се зову разне врсте трава, цвећа и буба. Мој тата, свашта он зна! Тетка Нади је причао како сам, једном приликом, скупила гомилу пужева и ставила их у кофицу за песак, па их донела кући и прокријумчарила у кревет. Ујутру, кад је мама дошла да ме пробуди, имала је шта да види: размилели су се по целој соби и избалавили ми постељину! Морала сам да их покупим и вратим у парк. Сећам се да сам плакала за „слатким малим пужевима“ и да ми је тата, после, за утеху, донео корњачу Срећка.
У повратку кући срела сам Б. са његовим друштвом. Одмах ми је пришао и пољубио ме у чело, као да сам нека мала девојчица. Много је згодан и има заиста лепо тело. Носи тесну мајцу, па му се оцртавају мишићи. Дошло ми је да га питам: Хоћеш ли са мном у Лондон... не, на крај света? Уместо тога, остала сам без речи (што ми се никад не дешава) па је он мене упитао како сам, како ми је било на путу. Једва сам смогла снаге да кажем да је било лепо а он ме је нежно ухватио за браду, унео ми се у лице и тихо рекао да ћемо се видети у „Цепелину“.
„Пољуби ме, пољуби ме“, телепатски сам му слала поруку, „није важно што смо на улици, што су ћале и тетка Нада двадесет корака иза нас, што ме познаје жена на киоску....“, али се он окренуо и отишао.
И шта сад: јесам ли опет заљубљена, по трећи пут за два месеца? Јесам ли збиља тако површна и детињаста? Али ово се разликује: Б. је тип кога бих одабрала за одлазак на пусто острво, кога не бих одгуркивала као Небојшу... Међутим, имам САМО тринаест година, рано је да имам такве мисли. Можда стварно нисам нормална?
...

Маче се зове Мици. Није баш енглеско име, али се оно не одазива ни на једно друго. Окупала сам га и исфенирала, па сад спава у мом кревету. Свуда иде за мном.
Наравно, сад мислим само о Б. Ко је он, у ствари? Где станује, у коју школу иде? Ништа од тога ми није познато. Како то да сазнам?
Марина долази прекосутра, па ћемо се испричати и, надам се, изаћи заједно. Да ли да јој кажем за швецу?
Небојша се не јавља. Мало ме боли (само кад помислим да је, можда, са том Весном), али је подношљиво.

АВГУСТ
„Цепелин“ и заљубљивање, оно право

...

Ево, сад оде Марина. Баш је лепо поцрнела и донела ми је перницу из Трста. Ја сам њој дала свеске и оловку. Све сам јој испричала, па чак и о швеци. Згранута је и каже ми да пазим да ми Чарли не убаци нешто у пиће (дрогу), кад се врате. Јесте ми најбоља другарица, али мислим да је много наивна.
Она се на мору заљубила и сад пати за тим дечком. Тај је Холанђанин и вероватно да га више никада неће видети. Ја сам јој поверила своја (чудна) осећања према Б., а она каже да се и њој нешто слично догађало, тј. да је осећала неку језу и дрхтавицу у присуству неког дечка у кога, заправо, уопште није била заљубљена.
Договориле смо се да сутра увече обавезно идемо у „Цепелин“. Једва чекам!

...

Звао Небојша. Пита куда ћу вечерас (као да не зна) и каже да ће ме чекати после матинеа. Питам се да ли фурамо или не. Говори ми да ме воли, сад већ сасвим слободно, као „добар дан“. Ни трага од оне некадашње уздржаности.

Целог дана ћу се бавити собом. Припремам се за сусрет са Б. Волела бих да у мени не гледа девојчицу.
Читам, паралелно, Агату и Золину „Тровачницу“. Комбинација је врло морбидна али, шта ћу, обе књиге су интересантне. А ја сам супер расположена: обући ћу нову тунику, фармерке, ставићу шеширић.

...

Умало да ми пропадне излазак! Јуче око подне ми је позлило и повраћала сам. Мама ми је дала неки лек, па сам легла и спавала. Било ми је после мало боље али нисам могла да ручам, а кева је инсистирала да никуда не идем. Ја сам кукала, драмила, и на крају ме је пустила. На брзину сам се спремила и нашла са Марином.

Нисам одмах ушла у „Цепелин“ јер је Б. стајао напољу, а ја сам хтела да га видим. Улазила сам и излазила, али је он у почетку био заузет причом са неким старијим девојкама (које су све кокетирале са њим, због чега сам хтела да пресвиснем од муке). Није ме ни примећивао, све док нисам кренула кући. Што је најгоре, опет ми је било мука и само сам се плашила да се не исповраћам ту, пред њим.
Б. ми је тек онда пришао и питао ме да ли ми је добро. Рекла сам да није, а он ме је заштитнички загрлио и мазио по коси. То је нешто најлепше што ми се десило у животу! Само што се нисам скљокала на земљу. За мном је изашла Марина, да види шта се догађа, а Б. јој је казао: „Ништа ти не брини за другарицу, ја ћу да је пазим као старији брат...“ Боље да ми је опалио шамар!
Али, ништа паметно нисам у стању да кажем у његовом присуству. Ни он не прича много. Приметила сам да, углавном, стоји по страни, пуши и врло је озбиљан. Кад се осмехне – најлепши је.
И баш тада се појавише Небојша, Воја и Драган. Пришле смо им и, кад сам се окренула да још једном погледам Б., послао ми је пољубац.
Небојша је, наравно, пошандрцао. Прво што ми је рекао било је да то није у реду са моје стране – да се мувам с неким другим ако сам већ његова „риба“ (што није лоше, значи да то изгледа као „мување“), а затим ми је рекао да је Б. позната фаца у крају, али не на добром гласу.

Дакле, ево шта сам чула (и од Драгана, такође): Б. је син једне познате личности, али су му се родитељи развели па он сад живи са мајком. Избачен је из школе, има не-знам-који појас у џудоу и важи за барабу. Све девојке јуре за њим али он није заинтересован за њих. Зна се да је некад фурао са удатом женом, али све остало је мистерија. Станује врло близу, у Булевару. Кажу да је чак био и у поправном дому. Има око деветнаест година.
Разлика је, дакле, пуних шест година и сада је све јасно. Ја сам глупача! Па није он луд да се зеза са клинком...

Болео ме је стомак па сам рекла Небојши да морам кући. Он за пар дана иде на море и замолио ме је да се до тада видимо бар још једном, „обавезно“. Избегла сам жвалављење и побегла у стан да се исплачем.

...

Данас се добро осећам. Прошла ме је та досадна мучнина и болови у стомаку. Јуче ништа нисам јела, што ми неће шкодити (штавише!). Боље да личим на Ботичелијеве жене, него на Рафаелове анђелчиће!
Долазили су тата и тетка Нада да ме посете. Невероватно, али седели су у кухињи са мамом и пријатељски ћаскали. Ћале је видно уфитиљио и одмах навалио на врућу проју којом смо их послужили.
Мама је после рекла да јој се свиђа тетка Нада, али да јој је жао жене јер „још не зна шта је чека“. Што ме нервирају те њене примедбе и коментари типа: сви су мушкарци исти, сви хоће да те искористе, немој да им верујеш итд. Бла, бла, бла. После два пропала брака, она баш и није поуздан саветник. Шта би она рекла за моју везу са Небојшом, осећања која гајим према Б., и, уопште, за оно о чему ја размишљам? Вероватно би се страшно разочарала у своју паметну, смерну, малу девојчицу (која ће ускоро, по свему судећи, да улети у „тројку“ јер јој је „двојка“ тесна).
Соња долази за пар дана, а швеца идуће недеље. Треба се психички за то припремити.

...

Синоћ смо Марина и ја ишле у биоскоп да гледамо „О јагодама и крви“. Сјајан филм, најбољи који сам икад гледала. Дефинитивно је променио моје мишљење о хипицима. Марину је расплакао, претпостављам зато што се саживела са главним ликом који је баш њен тип.
Небојша је отпутовао на море (хвала Богу!) и убацио ми писмо у сандуче за пошту. Писмо дословце гласи:
„Драга М.
Требам данас да путујем а ни смо се видели. Да знаш да ћу да мислим на тебе непрестално.
Твој Н.“
Намерно сам подвукла ове речи: ем му је рукопис грозан, ем је неписмен. Све к’о све, али ово НЕПРЕСТАЛНО ме је дотукло.
Боље да будем заљубљена у барабу, него у неког ко није у стању да срочи три реченице. Ужас!

...

Данас је мамин рођендан, пуни четрдесет девет! Уопште није расположена због тога, ваљда зато што је дрма климакс. А и није чудо – нико се, ваљда, не радује тим годинама. Она је, кад боље размислим, старија од мајки мојих другарица. Кад сам пошла у први разред, било ме је срамота кад је долазила у школу по мене. У младости је баш била згодна и воли да се хвали како су је младићи салетали. Ни сад не изгледа лоше, само кад би смршала.
Силви се сетила и звала је да јој честита. Ја сам се прва јавила на телефон, па сам по гласу знала да је стондирана. Поздравила ме је на енглеском, у хипи фазону: „Peace, sister!“, a oнда ми рекла да се нада да нисам ни писнула о ономе што сам открила, а ја осећам да грешим што ћутим, само што не знам како кеви да саопштим лоше вести.
Вечерас идемо да сачекамо баку на железничкој станици. Мама је умесила колаче, направила торту, сложила гибаницу. Нема ништа од мог изласка. Какав давеж!

...

Мама је од данас на годишњем одмору. Бака је спавала у мојој соби (и спаваће док швеца не дође) и разбила се од хркања. Довукла је путне торбе пуне џемова, ораха које ћемо ми, кобајаги, да крцкамо у хладним зимским данима, слатко од шљива са бадемом и прасе. Мени је дала пет „коња“ за одличан успех у школи.
Одмах је почела да ме гњави својим латинским цитатима и да мудрује на француском, иако зна да ја учим енглески. По стоти пут ми је причала како је она, док је била професор у гимназији, од својих ђака тражила дисциплину, ред и рад, и како су је њене колеге због тога много цениле. Од тога ионако сад нема ништа, сем бедне пензије. Кеви је још на станици рекла: „Ћерко, много си ми се удебелила“; иако и сама није ништа мања, али она то све „говори у најбољој намери“. Гибаница јој није ваљала, тек пошто је појела два парчета. За ручак извољева супу од пилета, заједно са главом (креста плус кљун) и ножицама (канџама). Ја то стварно не могу ни да видим, а камоли да једем! Мама је дала бубац мачки, а бака се наљутила. По овој врућини носи дугачке гаће и вунени прслук. Увече јој треба пола сата да са себе поскида све комбинезоне и чарапе; затвара ми прозоре због „промаје“ (које нема), а онда испушта гасове. Мици ми је побегла из собе и сад спава у кухињи!
Не знам како је мојој мами било док су живеле заједно − вероватно је, за сваку ситницу, морала да клечи на пиринчу. Причала ми је да су баба и деда били страшно строги, да је од малена морала да учи латински, немачки и француски, да свира клавир, везе и хекла.

Тешко нама – бака ће остати бар десетак дана.

...

Соња је јутрос допутовала, па смо око поднева заједно отишле до Марине. Договориле смо се да сутра идемо на базен, па смо испробавале купаће костиме. Мој је једноделни, плав, а њих две носе дводелне. Приметила сам да ми излеће стомачић, иако њих две тврде да ми супер стоји.
Имамо још само двадесетак дана до почетка школске године и ниједна се томе не радује. Ја бих се најрадије вратила у Лондон и тамо живела све док не напуним осамнаест, па бих се онда вратила да, ако могу, профурам са Б. Сигурна сам да ме не би мучила носталгија, јер бих могла да се чујем са мамом, татом и другарицама, телефоном, кад год хоћу. Уосталом, Лондон и није тако далеко – само седнем у авион и за два сата сам овде.

Поподне сам провела читајући Хемингвеја – „За ким звона звоне“. Не свиђа ми се. Више ми се допадају „Авантуре А. Г. Пима“ од Едгара Алана Поа. Од тога би испао добар филм страве и ужаса.
...

Јуче смо биле на Ташу. Била је гужва, а среле смо и дечаке из седмог три (бившег) који су нас све време шиканирали. Прво су нас гађали папирићима а онда су нас у базену хватали за ноге – глупи клинци! Изгледају комично, онако мршави, у купаћим гаћама које им висе с дупета. Марини се свиђа један, кога зову Боле (ваљда од „болид“), а тај се баш намерачио на мене. Опалила сам му шамарчину кад је у води покушао да ми смакне бретелу.
Било је ту и неко друштво које виђамо у „Цепелину“, али не и Б. Све у свему – безвезе! Изгорела су ми рамена и нос, па ме је мама после мазала киселим млеком.

Наравно, баки се не свиђају Соња и Марина. Прво их је добро испитала ко су им родитељи, деде и прадеде, коју славу славе и да ли знају да се крсте (као да ми, па, славимо!). После је мами рекла да треба да поведе мало рачуна о томе са ким јој се деца друже, јер су ове две некултурне, не знају ни „љубим руке“ да кажу. Е, ту више нисам могла да издржим па сам јој одговорила да баш ни она није толико културна кад вади протезу за време ручка. Бака се силно увредила и рекла да сам „исти отац“; мама се, нервозна и уморна, затворила у своју собу а ја нигде нисам могла да одем (јер је бака демонстративно отишла у МОЈУ собу). Остала сам у кујни и читала, иако ме је опет болео стомак.
Стално нам нешто придикује, нарочито мами што се два пута разводила. Говори јој како је требало да ћути и трпи своје мужеве, а мени је већ приговорила зато што се шминкам и питала ме да ли се фарбам. Рекла сам јој да ми је коса посветлела од сунца а она ми је иронично одговорила да ће ми порасти нос као Пинокију. Поређења су јој, што се види из приложеног, баш глупа: она се и према мами и према мени понаша исто, као да имамо пет година!
Бака је, у ствари, несрећна. Знам ја да њој није лако – живи сама, деду су „ови“ ликвидирали после рата, љута је на цео свет. Али ја нисам крива због тога. Она је увек више волела швецу, ваљда зато што јој је прво унуче.
Иако тако на први поглед не изгледа, у дубини душе је романтична и још увек верује да ће се деда једног дана вратити, жив и здрав. Остала му је верна и никада није погледала ни једног другог мушкарца. Е, ми жене!

...

Јуче нам је била пуна кућа гостију – цела фамилија дошла да види бабу. Мама се опет нарадила по овој врућини, а бака само хекла и прича, прича... Понекад задрема за столом, па се онда тргне и не зна где се налази, а ни ко сам ја.

Данас сам (и поред баке, која ми је стално улазила у собу и звиркала преко рамена да види шта ја то радим) написала причу и то на писаћој машини! Зове се „Пламен љубави“ (прво се звала „Пламен страсти“, али сам онда схватила да ће кева да је прочита, па сам морала још понешто да изменим) и није лоша. У ствари, кад боље размислим, личи мало на херц-роман. Бака је прочитала и рекла своје чувено: „Цврц!“, које, ваљда, у преводу, значи: „глупост“ или „ништа не ваља“. Мами се свиђа, а њено мишљење је меродавније јер је учлањена у књижевни клуб и написала је збирку приповедака.
Прича је посвећена Б. Имена су, наравно, другачија, али говори о мојој љубави према њему, тј. нашој љубави кроз десет година. Најтежи ми је био почетак, али после су ми речи просто саме излазиле. Мислим да ме је мама провалила јер је била сумњичава и питала ме одакле ми идеја за причу (на то, наравно, нисам смела да јој одговорим).
Сутра стиже Силви. Бринем се да ли је много пропала, да ли се на њој види... Бринем се и за маму, много је нервозна. Мене болуцка стомак и не смем ни да јој кажем, јер ми је рекла да ће ме, ако ме опет буде болело, водити код лекара.

...

Ако ико икада буде читао овај мој дневник, приметиће да нисам данима писала. То није зато што нисам имала шта већ, напротив, зато што се много тога издогађало а ја нисам имала снаге да кроз то поново пролазим. Ево шта је било:
Швеца је допутовала касно увече и мама се фрапирала кад је видела. Бака такође. Она стварно изгледа горе него онда у Лондону. Много је мршава, коса јој је била прљава а она обучена буди-бог-с-нама. То вече се некако извукла, јер су мислили да је уморна, па да зато тако изгледа. Према мени је била врло пажљива и нежна и донела ми гомилу неких ситница. (Између осталог, Френсис ми је послао писамце и две моје и једну своју фотографију из Лондона.) Није хтела да вечера (кобајаги, јела је у авиону) и, као, отишла је одмах да се истушира. У купатилу је била најмање један сат, али се уопште није окупала. Те ноћи је она спавала са мном у соби.
Ујутру сам се прва пробудила (ако не рачунам баку, која устаје као вампир, око пет сати) и отишла у ве-це да нађем то што је тамо сакрила, јер сам знала шта је у питању. Све сам претражила а онда сам се попела и погледала у водокотлић; пун погодак – све је било тамо! Шприц и кашичицу нисам дирала, али сам оно г..... бацила тамо где му је и место, у ве-це шољу. Вратила сам се у кревет и правила се да спавам.
Швеца је дуго била као укомирана, скоро до једанаест и, чим је устала, отишла је право у купатило. Сва сам претрнула од страха. Али, ништа! Била је бесна и тачно је знала да сам ЈА то урадила, али ми ништа није рекла. Обе смо се правиле да се ништа није десило. Онда је телефонирала (Чарлију, претпостављам) и рекла да мора да изађе. Наравно, није ни доручковала.
Кева се сва узнемирила и, чим је ова изашла, почела је да јој претура по стварима. Очигледно, нешто јој је било сумњиво.
И, сада оно најгадније: звала сам је да дође у моју собу (једва смо откачиле баку која је само ишла за мамом и гунђала како је, ето, њена најстарија унука није удостојила пристојног разговора, а она се ње баш ужелела; дошло ми је да јој дрекнем у уво: „Бако, бре, не знаш ти да њу сад није брига ни за кога!“) и да седне поред мене, јер хоћу нешто да јој кажем. Онда сам јој све испричала и, да бих је убедила, као доказ сам јој показала кашичицу и шприц у водокотлићу.
Мама је почела да плаче, а и ја са њом. Морала сам да будем јача, да бих је утешила. Она нешто мало зна о дрогама јер ради у дому здравља као секретарица, али никада није видела ниједног наркомана. Ово јој је први пут.
Али, она је прави лав у хороскопу – брзо је дошла к себи и рекла ми да ће се то све средити, да она познаје лекаре и да ће СВЕ, баш све учинити да швеца опет буде као пре. Њеном оцу за сада ништа неће да каже, јер нема сврхе. Тако смо се некако смириле.
Кад је Силви дошла, мама је позвала у своју собу. Тамо су причале сатима. Чула сам их како прво вичу, како се свађају, а онда су и мене звале да им се придружим. Затекла сам их загрљене и уплакане. Швеца јој је обећала да више неће да се дрогира и да ће сутра са мамом ићи код доктора. Неће више виђати Чарлија.
После смо сви заједно ручали. Моја сестра је смазала целу теглу слатка! Бака, наравно, ништа није укапирала.
Сутрадан (јуче) су отишле код тог доктора и он им је дао неке таблете („Хептанон“) које Силви треба да пије. Сад цео дом здравља зна да је она наркоманка! Али, нема везе.
Међутим, ја сам већ истог дана приметила да она опет дуго остаје у ве-цеу. Шприц није био у водокотлићу, али сам истраживала и пронашла га у сијаличној кугли, тј. у лустеру у купатилу. Схватила сам шта она ради: не пије те таблете, него их издроби, раствори у нечему и уфикса. Значи ли то да је тај лек такође дрога? Морам то да кажем мами. А и рекла бих да се швеца и даље виђа са Чарлијем. Имају фазон: зазвони телефон прво једном, па два пута, а онда она, као, изађе на кратко на ваздух. Мораћу сад и да је пратим.

Школа почиње за мање од две недеље.
Бака је напокон отпутовала.

...

У кући је лудница! Наравно да сам била у праву – све је по старом. Тај лек је, уствари, врста дроге и, ако се не пије кад и колико треба, има исти ефекат као опијум. Кева јој је тражила кутијицу да види колико таблета је остало и кад је видела да их нема више од пола, схватила је. Онда је настала права драма: швеца је опет плакала и убеђивала нас да је то њен избор, пут којим је она сама одлучила да иде, те како јој нико то не може забранити јер је пунолетна, те да она воли Чарлија и неће да га се одрекне. О њему прича као о богу, али још више воли дрогу (ово се римује случајно!) Стално понавља како је овај свет гадан и лицемеран, да има пуно зла и да би боље било да сви живе слободно - онако како хоће, да људи треба да воде љубав а не ратове. Мама је викала, претила милицијом, избацивањем из куће (што никад не би урадила, то је сигурно), па се на крају смирила и тражила јој Чарлијев број телефона, како би она разговарала са његовом мајком.
Јуче је та жена дошла код нас са својом ћерком. Сад ми је жао и њих – они кроз те муке пролазе дуже него ми. Свашта нам је испричала: како је њен муж (и она је разведена) све њих тукао, па је Чарли бежао од куће и упетљао се у лоше друштво. И он је, ето, некад био невина жртва. Ja га, свеједно, мрзим!
Његова мама и моја су се договориле да их обоје, заједно, пошаљу на лечење у психијатријску установу (то је лудница!), мада је Чарли већ два пута био тамо, па није вредело. Можда ће сад успети.

Са швецом увече причам кад легнемо у кревет. Она ми говори како никада, никада не треба да пробам дрогу, што мени ни не пада на памет! Ја сам јој рекла да је од фиксања поружнела и да је то штета јер је била много лепа, али њој то, изгледа, уопште више није важно. Страшно се променила: и споља и изнутра. Због тога ми је криво јер, шта ћу, она ми је једина, најрођенија сестра.

...

Небојша је дошао с мора и јуче смо се видели. Ништа више не осећам према њему. Мислим да се и он мало охладио. Ипак смо се мало љубили, а ја сам замишљала да он није он, него Б. Фурамо и даље.
Соњи сам рекла за швецу, а Марини нисам јер је много конзервативна. Соња се заклела у мајку да никоме неће рећи. Обе смо очајне што ускоро почиње школа и договориле смо се да ове недеље ОБАВЕЗНО одемо у „Цепелин“. Њој је тај одлазак прилика да ужива у музици коју воли (а коју код куће не сме да слуша), а мени је изговор да видим зна-се-кога.
Опет ме је болео стомак и повраћала сам, тако да сад стварно морам код доктора. Мислим да ми се то догађа кад се због нечега изнервирам или узбудим. Ваљда није оно најгоре?

...

Јутрос сам била на рентгену у мамином дому здравља. Рекли су нам да имам гастритис и добила сам лек „Реглан“. Хвала богу да је то: ништа опасно – упала желуца.

...

Купили смо нове уџбенике. Грозни су, посебно физика. У књижари сам срела Миру која ме је позвала да у петак дођем код ње. Пристала сам, највише зато што станује, како се испоставило, у згради до Б.
Јуче сам цео дан провела у спремању собе и писаћег стола. Нашла сам моје старе дневнике и све их побацала. Ионако су пуни глупости.
За пет дана крећем у седми разред а Силви и Чарли иду на лечење.
...

Ноћас смо имали фрку у кући: швеца је дошла касно и није изгледала добро. Легла је у кревет и тражила, прво ћебе, па јорган, јер јој је било хладно иако је била врућина. Сва се тресла у грозници. Мама јој је стављала облоге, али ништа није помогло. Имала је грчеве и болове у ногама и склупчала се као пуж. Прво је гласно јаукала, а онда је почела да виче на кеву и мене, псовала, рекла да смо овакве и онакве... Хтеле смо да зовемо хитну помоћ, али је на крају мама МОРАЛА да зове Чарлија телефоном и да му каже да одмах дође, и да ће му она платити такси. Он је стварно дошао и, чим га је видела, моја сестра је живнула. Он јој је донео дрогу и ту, пред нама, уфиксао је. Ја то нисам могла да гледам. Исповраћала сам се пре него што сам стигла до купатила.
Швеци је одмах било боље, сви болови су прошли као руком однети. У три сата је мама скувала кафу и сви смо заједно (и Чарли) седели у кухињи и разговарали. Силви је имала „кризу“ - како нам је он објаснио – зато што се њен организам толико навикао на опијум да више не може без њега. Кева је била врло мирна, није викала, али им је обома рекла да имају још два дана форе, а да ће после тога „окренути други лист“.
Мислим да је она, по први пут у животу, немоћна. Моја мама је увек могла све да реши: и да плаћа рачуне од своје мале плате, и да никад не иде на боловање (чак и кад је била болесна), да редовно иде на родитељске састанке, да чисти, кува, дочекује госте, па чак и да угости жену мог оца, свог бившег мужа, да са нама разговара... Увек је имала пуно пријатеља и све моје другарице је воле зато што је добро расположена и срдачна. Јадна мама, јадна Силви...
Нећу ићи код Мире, не осећам се добро.



...

Нисам отишла код Мире, али сам смогла снаге за диско. Видела сам га! Кад смо Соња, Марина и ја дошле у „Цепелин“, њега није било и већ сам се уплашила да неће ни доћи. Међутим, касније се ипак појавио у друштву једне девојке (никакве) и свог друга. Одмах ми је пришао и питао ме: „Где си, мала, дуго те није било...“ (Значи, приметио је да нисам долазила). Не знам шта ми би, почела сам да цмиздрим, ваљда због узбуђења. Никад то не бих себи дозволила, не бих хтела да ме он сажаљева или бар да ми се не би размрљала маскара, али, некако, нисам могла да се контролишем. Б. ме је одмах позвао да седнемо у сепаре – само он и ја – па ми је донео сок и заштитнички ме загрлио.
Испричала сам му све о швеци. Он је слушао и ћутао. У мраку нисам могла да му видим израз лица. Што сам више причала, то ми је било лакше. На крају ми је рекао да ме разуме, али да не зна како би могао да ми помогне, сем да покупи своју екипу па да пребију Чарлија. Глас му је био љут и скоро сам се уплашила да ће он то стварно да уради: да нисам упознала Чарлијеву маму и сестру, можда бих се и веселила том предлогу. Казала сам му да то неће решити проблем, што стварно и мислим. Онда смо ћутали обоје; ја сам престала да плачем и молила Бога да нисам размазала шминку.
И тада се десило: била сам наслоњена на његово раме и он ме је помиловао, прво по коси, па по образу. У једном тренутку, кад сам се окренула према његовом лицу, не знам ни сама како, пољубили смо се. Не могу да опишем тај осећај! Било је врло кратко, врло нежно и, да се изразим поетично, као додир лептира. Б. се тргнуо и устао, рекавши да мора да иде. Отишао је и више га нисам видела.
Диван је. Мирише лепо, на „Брут“. Сад бар знам да ме не третира као „млађу сестру“, али ми је јасно да је разлика у годинама између нас превелика. Али, и Шекспирова Јулија имала је само тринаест кад је упознала Ромеа (то пише у предговору књиге!).... Можда једног дана... Ја бих могла да га волим заувек. Сигурна сам да он није никаква бараба и да је, ако се и туче и ако је стварно избачен из школе, за то неко други крив, а не он.
Овај божански догађај ми је улио ново самопоуздање и оптимизам, да сам после ђускала све до затварања дискотеке. Марина и Соња су биле фрапиране што сам се пољубила са толико старијим фрајером, јер то превазилази њихова искуства. Питале су ме како ми је било, а ја сам им одговорила да је то „оно право“ и да је љубљење са Небојшом НИШТА у односу на ово са Б. Можда то није фер рећи, али, ја стварно тако мислим и осећам. Небојшини пољупци су увек мокри и даве ме, а овај је био сасвим, сасвим другачији.
Небојша се није појавио, што ми је баш одговарало. Дошла сам кући пијана од среће. Швеци сам поверила да сам заљубљена у Б., али јој нисам рекла за пољубац. Познаје га, заједно су ишли у основну школу и каже да је био „чудак“. Она баш и није меродавна да неког назива чудаком!

...

Данас је последњи дан распуста. Гледам моје једине две фотографије из Лондона и чини ми се да је отада прошла читава вечност. Решила сам да ћу, чим завршим основну и средњу школу, отићи тамо да живим. Марина ће остати овде а Соња жели да се уда чим напуни осамнаест, како више не би живела са својима. Шта ће бити са нама за десет, двадесет година?! Можда ћу бити ветеринар или славни писац, ко зна?
Звао ме је Небојша да се видимо, али ја то не желим. Мораћу некако да раскинем. Преко телефона ми је пуштао „Једна мала, пегава, плава...“ од Индекса, а ја сам му рекла да ми се више свиђа „Бијело дугме“ и диско музика. Каже да уопште нисам романтична. Е, кад би он знао...

СЕПТЕМБАР
Мучнина

...

Прошао је и први дан у школи. Ове недеље идемо пре подне. Лоша вест је да су ђачке кецеље и даље обавезне. Сви су се променили, порасли... Сале је сломио руку и тражио од мене да му се потпишем на гипсу. Сладак је, али ништа више.
Распоред нам је грозан: сваког дана по шест часова. Добили смо нову математичарку, а професорка физике је једна ужасна баба која је одмах рекла да „Бог зна за пет, она за четири а најбољи ђак за тројку“. Значи, мени не гине двојка!
Обукла сам фармерке на трегере и ставила шеширић; кажу да сам се пролепшала. То је због љубави, сигурна сам, јер она оплемењује. Разредна ми је рекла да сам право „шиљеже“ (то му дође нешто између јагњета и овце, или, пренесено – ни дете, ни одрасло).
У ствари, било ми је лепо – после часова смо остали у школском дворишту и зезали се. Сви су хтели да чују како сам се провела у Лондону, па сам им ја причала (нешто сам и измислила).

Код куће је мирно. Мама је на послу, швеца у болници. Не морам да слушам ону психоделичну музику и могу да читам, пишем... да радим шта год хоћу!

...

Професорка енглеског ми је рекла да имам одличан акценат. За домаћи из српског смо имали задатак на тему „Како сам провео(ла) летњи распуст“ и ја сам писала о мом путовању. Разредна ме је похвалила и рекла да сам га изванредно урадила. Схватила сам како треба писати, да се треба држати само правила о форми: увод, разрада, закључак. Све остало – мисли, речи, реченице – треба да буду из душе, као бујица емоција. Сад већ могу да објасним зашто ми се неке песме, или романи, свиђају а неке не. Суштина је у томе да у њих поверујеш, да осећаш исто што и аутор.
Остало је О.К. Мама је ишла да посети Силви, заједно са Чарлијевом кевом. Каже да су добро (?). Мене није хтела да води. Још боље.
...

Небојша прекосутра слави петнаести рођендан и позвао ме је да дођем, заједно са Соњом и Марином. Соња не може, па сам га питала да ли могу да поведем Миру уместо ње. Рекао је да могу.
У школи је добро, седим у клупи са Владом коме се, очигледно, свиђам. Он је добар дечко, али је досадан и смрди му из уста!
Данас ми је професор музичког рекао да имам леп глас („мецо-сопран“) и добар капацитет плућа. Сви су се смејали, јер „плућа“ у жаргону значе нешто друго. Он је укапирао па нам је, онда, објашњавао да све велике оперске певачице имају широка плућа због вежбања, а да ја имам добре предиспозиције. Онда су ме још више зезали.
Кад смо већ код тога, сироту Весну, из суседног одељења, сви дечаци јуре по ходнику и хватају за груди. Она никако не успева да се одбрани. Уопште, они су полудели ове школске године: упадају нам у ве-це, у женску свлачионицу кад имамо физичко а грозни су, бубуљичаве пубертетлије. Ми девојчице их зовемо „мутанти“ јер мутирају.
Прочитала сам први део романа „Кише долазе“ од Бромфилда, по маминој препоруци. Она воли такве ствари и Перл Бак. Свиђа ми се, али не тако као Зола и Мопасан.
Непрекидно мислим на Б. Нисам га данима видела. Јуче сам се из школе враћала заобилазним путем и прошла поред његове зграде не бих ли га видела. Волела бих да будем стално са њим, да ме милује по коси и остало.

...

Ништа. Све је досадно. Само ми се плаче. Можда зато што пада киша?
...

Данас ми је долазио тата и он и мама су дуго разговарали. Каже да ће да повећа алиментацију. Питао је где је швеца, да ли је још у Лондону, а онда му је кева испричала шта се дешава. „Мајка му стара!“, било је прво што је рекао, а то је његова омиљена узречица кад остане без текста. Онда је почео да придикује мами како је увек била превише попустљива, и да је он знао да ће Силви једног дана лоше завршити. Ја сам се умешала и рекла му да још увек ништа није „завршено“, да ће се моја сестра излечити. Али њега, уствари, баш брига за њу – није му нико и ништа.
Углавном, почео је да набацује идеју да ја дођем да живим код њега и Наде, да се склоним, да и ја не бих постала наркоман. Страшно сам се увредила. Као прво, сумњам да би се тетка Нади допало да ме гаји у свом једноипособном станчићу; као друго, не пада ми на крај памети да оставим маму на цедилу и, као треће, грозим се дроге. То сам му и казала.
Тата је забринут и жао ми га је, али он увек нешто погрешно каже. Често уме да буде нетактичан или, народски речено, језик му је бржи од памети. После се покаје што је нешто рекао, али онда већ буде касно. На пример, стално ме упоређује са мојом сестром од стрица, тј. ћерком његовог брата. Колико год сам ја добар ђак, треба да се у учењу угледам на њу. Ако сам обукла панталоне, а она сукњу, он ће да каже: „Видиш, пиле татино, тако треба да се „носи“ девојчица...“ На свим породичним окупљањима које памтим (док је живео са нама), тата је увек хвалио неку другу жену или ћерку. Или, стрина прави бољу торту па мама треба да узме рецепт од ње; или, стрина боље кува, има лепшу фризуру, није расипна као кева и слично. Мислим да је мојој кеви на крају дојадило да се такмичи са стрином и да је и то, неким делом, допринело да им се распадне брак.
Мој ћале је Личанин, велики човек (крупан и висок). Још за време рата је дошао у Београд, али је задржао менталитет свог завичаја. Њега сви воле. У младости је био боксер, фудбалер у „Соколском друштву“ (шта год да то значи), препливавао реке, свирао гитару и јурио женске. Колико се ја сећам, наше комшинице и мамине колегинице са посла су joj завиделе на згодном мужу. Он у својој биографији има једну тамну „мрљу“: био је четник, па је десетак година због тога робијао. То ме је издвајало од мојих другарица – њихови очеви су сви „подобни“, а мој није. Тата је увек говорио да због те „мрље“ није могао да постане директор предузећа, иако је сто пута паметнији и образованији од свог шефа. Он сам о својој прошлости нерадо прича, а и ја не смем никоме да кажем, иако ми је једном рекао да се о томе сигурно зна у мојој школи, јер тамо имају досије о свакоме. Због тога никад нисмо смели да славимо Светог Николу ЈАВНО, а и Ускрс смо празновали у тајности. Каква глупост! Ми, као, не смемо, а сви остали могу!
Тата је, уствари, према мени прави добрица: од њега никада нисам добила батине. Сигурна сам да он никада није помислио да је моја сестра од стрица боља од мене. Кад сам била мала, пред спавање ми је певао или причао приче о свом детињству. На њега сам тако екстровертна (тај израз сам пронашла у „Вујаклији“ и одмах се препознала).
Тата се, међутим, у оваквим ситуацијама не сналази. Кад је упознао моју маму, она је већ била разведена и имала Силви. Некада је волео моју швецу као своје дете, али није се са кевом слагао око начина њеног васпитања. Моја бака није волела њега, његова фамилија није волела моју маму... и ето ти куршлуса. Уосталом, ја никада нисам видела своје родитеље да су се загрлили или пољубили. Кад боље размислим, више су ми личили на цимере који деле заједнички стан. Није ме изненадило кад ми је, једне вечери, мама рекла да ће се тата иселити, тј. заувек отићи (како то сурово звучи кад се стави на папир!). Објаснила ми је да су они престали да се воле „као муж и жена“, али да то нипошто не значи да сам ја, због тога, крива или да ће мене неко од њих двоје мање волети. Тата се ујутру уобичајено поздравио, као да иде на посао, с том разликом што се није вратио. Али, приметила сам да је био тужан, јер су му очи биле црвене.
И, тако – сад је рекао да не сме ништа да ми се деси, да ће он да вреба као кобац, да ће чешће да долази. Надам се, само, да неће да почне да ми заврће рукаве и гледа у вене! Мама је прогутала кнедлу и то му оћутала, ваљда први пут у животу.

Вечерас идем код Небојше на журку. Купила сам му плочу „Black magic woman“ од Сантане.

...

У школи ме сви хвале, чак и баба-физичарка. Предлагали су ме за председника одељенске заједнице (што ми ласка), али сам ја ту давежну обавезу глатко препустила Марини. Сале ми се удвара, а има и неки осмак који ми стално добацује, међутим – нисам заинтересована.
О прослави Небојшиног рођендана могу само да кажем: потпуна пропаст! Било је сигурно њих тридесетак, углавном непознатих. Чим смо дошле, Небојша ме је загрлио и представио као своју „рибу“. Онда је цело вече наваљивао да се љубимо и имала сам осећај да то чини да би се показао пред друштвом. Седели смо на каучу, завучени у неки мрачни ћошак, и ево како је, отприлике, текао наш имбецилни разговор:
Ја: − Молим те, немој овде да ме хваташ за груди!
Он: − А где могу?
Ја: − Можеш за руку.
Он: − Нисам то мислио, него где могу да те хватам за
груди?
Ја: − Идиоте један!
Он: − Ја сам мислио да ти се свиђам.
Ја (колебљиво): - Па, раније си ми се више свиђао.
Он: − А зашто ти се сад мање свиђам?
Ја (на ивици стрпљења): − Зато што много наваљујеш.
Он − А зашто да не наваљујем?
Ја: − Зато што ми то не прија.
Он: − А што ти не прија?
Ја: − Нећу да будем објекат.
Он: − Важи, ти онда буди субјекат а ја ћу радо да будем
објекат.
И тако у недоглед. Ово мрцварење је трајало скоро сат ипо, док му се није смучило да губи време са мном. Онда је, да ме направи љубоморном, почео да кокетира са Миром. Ја сам јој дошапнула да слободно профура са њим ако јој се свиђа, али се он опет вратио до мене и почео да изјављује да сам ја његова прва љубав, да ме искрено воли и слично. Рекао је нешто врло интересантно, са загонетним смешком – како не треба да се „палим“ на старије фрајере јер од тога ионако „нема ништа“. Да ли постоји мушка интуиција?
Пољубили смо се на растанку, тако да фурамо и даље.

...

Јуче смо Марина и ја ишле у цркву Св. Марка. Она верује у Бога и носи крстић око врата, али само кад не иде у школу, јер је то тамо забрањено. Ја не верујем, али сам упалила две свеће за живе: једну са швецу, другу за Б.
Марина каже да Бог све види и све зна. Ако је тако, зашто страдају невини, а кривци се провлаче? Зашто, онда, у свету има толико несреће? Ја мислим да је сваки човек кројач своје судбине, али да има и моћних људи који могу да кроје и туђе.
Не знам да ли сам већ описала Марину. Она је мала, ситна, смеђа. Није нарочито лепа али је љупка, увек весела. Одличан је ђак, можда и најбоља у одељењу. Никада не оговара и сви је воле. Међутим, има старомодна схватања: као, ми (девојчице) смо нежно цвеће, а дечаци господаре светом. До четвртог разреда није знала како се праве деца и до сада није имала фрајера. Вероватно зато што је неразвијена и сви је третирају као другара, а не као женско. Пре неки дан је почела да прима хормонске инјекције. За разлику од ње, Соња и Мира су крупне, високе (много више од мене), плаве. Соња изгледа као да има петнаест година али се дебилно облачи, захваљујући строгом ћалету. Често је кажњавају, а неколико пута је на образу имала црвени траг од шамара. Она о томе нерадо прича али, кад почне, онда се расплаче и каже да јој је свега доста.
Одлазак у цркву нас је испунио неком потребом за филозофирањем о смислу живота, па смо дуго разговарале и анализирале једна другу. Марина мисли да сам ја: добра, лепа, паметна, забавна.... али да, како рече, волим да будем у центру пажње. Каже да нисам фер према Небојши и да треба да раскинем ако га више не волим, а не да га држим у заблуди. Мисли да је Б. стварно много згодан, али да је опасан тип кога се треба клонити. За то нема конкретне доказе. Каже да му се види у очима. Ја у његовим очима видим само лепоту, а не некакво зло. Укратко – саветује ме да га заборавим.
То стварно не могу, а и не покушавам. Нисам се усудила да јој признам да то није она обична, детињаста заљубљеност. Сваки пут кад гледам неки љубавни филм или читам књигу у којој се говори о неком љубавном пару, ја замишљам њега и мене.
За мене, смисао живота је Б.

...

Синоћ сам била у „Цепелину“ и то сама! Имала сам договор са Марином, али се она разболела. Мира је морала на неки породични рођендан, а Соња је рекла да јој се не иде. Цело преподне сам се вртела по кући, па сам чак, из очаја, са мамом отишла на пијацу и помогла јој да довуче паприке! Искукала сам јој моје прве „најлонке“ у боји коже, али сам се разочарала кад сам их пробала код куће: ноге ме од њих сврбе и пецкају, па сам их оставила за швецу.
Већ сам мислила да одустанем од одласка у диско, а онда су ме, око пола шест, ухватили пундравци и на брзину сам се спремила (кад боље размислим – била сам спремна још од поднева). Отишла сам осећајући се као напуштено куче, без игде икога. Од познатих је била само неизбежна Глорија (у свом папирном комбинезону који ми сад изгледа тако „демоде“), а од Б. ни трага ни гласа.
На срећу, касније је наишло неко женско друштво из осмог разреда, па сам била са њима. Спријатељила сам се са једном симпатичном Љиљом и размениле смо бројеве телефона, како бисмо убудуће могле заједно да долазимо.
Изашла сам раније, јер ми је било досадно. Схватила сам да ме више не мотивише толико музика, колико нада да ћу срести Њега.
Читање и писање су тренутно једине ствари које могу да заокупе моју пажњу.
...

Mама се, због мене, посвађала са комшиницом. То је једна збрчкана, зла бабускера, која нам загорчава живот откако знам за себе. Од ње нико не може да прође ходником зграде а да га она не пресретне или да га, макар, не шпијунира вирећи кроз рупицу на вратима. Живи сама јер нема никога. Сва је окићена златом, а на глави увек има папилотне и груди су јој се отегле до пупка! Има обичај да нам, непозвана, бане у стан. Све је интересује: и ко нам је дошао у госте, и са ким смо причали телефоном, и шта мама кува ... Иако је страшно антипатична, увек смо се сви трудили да се према њој понашамо пристојно. Мама је много пута прогутала њене увредљиве примедбе („Комшинице, баш сте се много угојили. Не ваља вам то за здравље“, или: „Видела сам ваш рачун за струју. Много сте расипни, треба да штедите.“)
Јуче је опет дошла, у најнезгодније време - таман кад смо почеле да ручамо. Већ неко време она коментарише швецу: те како је много смршала и изгледа болесно, па како је не поздравља на степеништу и слично. Овог пута је, већ са врата, питала: „Ма, шта ја то чујем, комшинице ... Да вам се ћерка дрогира! Јел’ то истина?“
Мами је застала кнедла у грлу, јер њој није пријатно о томе да прича. А таман смо биле добро расположене! Ја сам одмах почела да пребирем по глави ко је то могао да јој каже. У ствари, највише ме је изнервирао њен тон: као да је питала, на пример, пошто је кромпир.
„А шта се то вас тиче?“, излетело ми је.
„Ију, какво неваспитање!“, згранула се она. „Од тебе то нисам очекивала; изгледа да теби фале ДООБРЕЕ батине!“
Е, ту је мами већ пукао филм! Само јој дирни у ћерке, и она постаје лавица!
„Добро вам је рекла - то се вас уопште не тиче!“, подвикнула је мама. „И, молим вас, оставите нас већ једном на миру. Не забадајте нос у туђе ствари!“
Комшиница је позеленела у лицу, још више стиснула своја танка уста и рекла: „Страшно! Али, не чудим вам се уопште - два пута распуштеница, ха!“
Мама је онда широм отворила врата и рекла јој да изађе напоље. Практично, избацила је из куће. Баба се још једном окренула и добацила јој: „Краво дебела!“
После смо кева и ја седеле и дуго разговарале. „Ниси смела да будеш онако дрска“, изненадила ме је. „Још си сувише млада да би се упуштала у расправе са одраслима. ЈА сам та која ће са њима да се расправља. Ти буди пристојна и лепо се понашај, онако како сам те васпитала.“
„Али мама, тата каже да са финим људима разговарам културно, а са будалама онако како могу да ме разумеју...“
„Ех, твој отац и његови лички резони...“, уздахнула је.
Онда смо навалиле на ручак. После се, некако, кева растужила и питала ме: „Реци ми, али, онако, објективно: јесам ли ја много дебела?“
Погледала сам је. Подваљак јој је порастао, као и стомак и све остало. Објективно: дебела је, али није баш тако страшно. Загрлила сам је и рекла: „Ниси, а ако и јеси, теби то лепо стоји ... Није ни важно, ти си најбоља мама на свету.“

...

Драги дневниче, већ је скоро поноћ, а ја не могу да заспим. Не, не боли ме стомак.
У школи је све у реду, код куће је мирно. Уместо да будем задовољна што је тако, осећам неку тугу и немир. Пре подне сам весела, а увече бих само плакала. Знам ја да сам у пубертету и да је то, можда, нормално, али, просто, не могу да се савладам.
Данас се, између осталог, десила једна необична ствар:
Имали смо шест часова (до један и петнаест) и после школе сам остала са друштвом у школском дворишту. Одједном, Марина ме ћушну и рече: „Види ко је дошао!“ Окренула сам се и угледала Небојшу и Драгана како нам прилазе. Носили су школске торбе, што значи да су дошли право после часова. Толико сам се запрепастила, да сам остала без текста. Пришли су нам, а Небојша ме је пред свима загрлио. Срећа да је разредна већ била отишла!
Уствари – морам да признам – било ми је врло драго што га видим. Наравно да нисам више онако заљубљена у њега, али ми је освежио дан. И много ми се допада то што му није непријатно да испољи своја осећања. Он није као други дечаци који се стиде да признају да им се нека девојчица свиђа, или као они који се свима хвале да су неку смували па се праве важни, али нису стварно заљубљени.
Сале и остатак мушког дела из нашег одељења су се, очигледно, изнервирали због њиховог доласка. То они називају „упад на туђу територију“. Дечаци из њихове и наше школе се не трпе и често организују туче на Ташу. Међутим, ништа се није десило јер су Небојша и Драган старији и много већи, а и Сале има руку у гипсу. Мало смо стајали заједно и Небојша је чак покушао да се спријатељи са њима. Чини ми се да је он најзаслужнији што се све добро завршило.
Испратио ме је до куће, па смо седели код мене у хаустору. Пољубили смо се и, за дивно чудо, био је пристојан. Рекао ми је да је дошао да ме види јер ме се ужелео, и да је спреман да се жртвује, тј. неће да наваљује на мене ако ја то не желим и биће му довољно само да буде са мном и да се љубимо. Ја сам му одговорила да је то баш лепо са његове стране и да сам се и ја њега ужелела. Тако сам и мислила и осећала у том тренутку.
Али, кад сам ушла у стан, расплакала сам се. Нисам више била сигурна да ли сам била искрена према њему и да ли се он мени, уопште, свиђа као мој дечко или само као неки добар друг. Онда сам почела да анализирам своја осећања: ако ми се свиђа као дечко, како је могуће да толико маштам о Б.? А ако ми се свиђа само као друг, зашто се онда грозим при самој помисли да се, рецимо, пољубим са Владом, који је стварно мој најбољи другар? И тако сам у тој анализи дошла у ћорсокак. Да ли је могуће волети ДВЕ особе истовремено, али на различите начине? Није ли то перверзно? Да ли сам ја застранила? Оно друго што ме је збунило је Небојшина спремност да ме више не такне ако ја то не дозвољавам: откуд сад то? Да ли је он, у међувремену, нашао неку другу с којом то може да ради? Питања, само питања... а ја не знам одговоре на њих.
У среду швеца излази из болнице. „Скинули“ су је са дроге, али сад мора да настави лечење код куће. Добро је.

...

Синоћ смо били на прослави тридесетогодишњице брака татиних и маминих венчаних кумова. Кумови су врло важни у свачијем животу. Не знам зашто, ови се баш нису претргли. Као прво, нису се ни потрудили да спасу брак мојих родитеља и, као друго, никад се нису сетили ни швециног ни мог рођендана. Јаве се понекад телефоном а, откако су се моји развели, нису нам долазили. Мама налази разна оправдања за такво њихово понашање: те су, као, много заузети, те, кума је оперисала жуч и слично.
Тата их никад није много волео, нарочито кума, који је директор неког великог предузећа и много се размеће својим утицајним познанствима. Он је имао обичај да ћалету држи предавање: „Е, мој куме, да си био на правој страни, сад бих могао да те убацим у моју фирму ... А овако, тавориш ту где јеси. Шта ћеш - свако жање оно што посеје.“
Дакле, разумљиво је да ми је било мрско да идем код њих на свечану вечеру, али је мама инсистирала. Купиле смо им вино и цвеће и однеле торту коју је мама умесила. Они станују на периферији града, у великој породичној кући која се, откако сам последњи пут тамо била, значајно променила. Кумови су нас одмах спровели кроз све собе и показивали нов намештај, нове персијске тепихе, три (!) телевизора у боји ... Кад су нам показали реновирано купатило, цело у италијанским плочицама, нисам одолела а да не питам: „А где вам је биде?“ Кум ме је забезекнуто погледао: „Шта ти је, па, то?“ Мама ме је благо ћушнула, па сам схватила да сам поставила погрешно питање. Онда смо морали да видимо и гаражу и да се дивимо новом аутомобилу.
Кума много лоше изгледа. Једва да се осмехнула. Изнад ока има малу модрицу. Каже да се ударила о врата, али је мени то сумњиво. На вечери је било још неколико људи, све неки директори са својим женама. Оне су одмах мами почеле да причају о дијетама. Као, добронамерно. Морам да кажем и то да је, упркос њиховим фризурама и скупој гардероби, моја кева била најзгоднија.
За вечеру су биле пихтије (длакаве), проја (сува и хладна), кајмак (стар и кисео), па затим масно прасеће печење, прилично добра руска салата и торта. Наравно, и силне флаше вискија и шампањца. Кум је одржао здравицу у част свог брака и рекао да је брачна заједница основна ћелија нашег здравог друштва. Онда је наздравио Партији, па гостима... Тако се убрзо и напио. Све време је причао како људи треба да „раде, раде и раде“, а деца само да „уче, уче и уче“.
Ја сам седела између кумице Милице, годину дана старије од мене, и њеног брата Дејана, који иде у трећи разред гимназије. После смо отишли у њихову собу да слушамо музику. Милица је прилично досадна: слуша неке домаће шлагер-певаче и облачи се као маторка, док је Дејан нормалан, само што понекад мора да се, због свог оца, претвара да је оно што није. Каже да му је ћале фолирант (што и ја мислим). Једва чека да заврши гимназију па ће се, из ината, уписати на неку уметничку академију. Можда ће узети ранац и аутостопом путовати по свету. Рекла сам му да ћу му дати Френсисову адресу у Лондону, па да може да преноћи код њега.
Вратиле смо се таксијем мало пре поноћи, јер је кум био сувише пијан да би нас возио кући. Рекла сам мами како ми се учинило да је он пипкао једну жену испод стола. Казала је да је то „сасвим могуће“, признала да јој је било врло досадно и обећала да ме тамо више неће водити, сем ако то сама не будем желела (у шта чисто сумњам).

...

Добила сам прву оцену: пет из српског. То није неко изненађење, с обзиром на чињеницу да сам из српског увек била најбоља. Имали смо само двадесет минута да нешто напишемо на тему „Књига која ми се допада“ и ја сам писала о Мопасановим приповеткама, задржавши се посебно на причи „Хорла“. Саставу сам дала поднаслов – „У чељустима лудила“ и написала да је, ето, писац био психички болестан, али плодан и оригиналан, да су и многи други велики уметници били поремећени, да су били алкохоличари или се дрогирали... али да то, иако их је уништило, није утицало на њихово стваралаштво... Напротив. После сам схватила да је мој закључак, заправо, проистекао из потребе да некако оправдам њихове болесне зависности. Да оправдам Силви, која још увек лепо свира клавир.
Разредна је била одушевљена! Састав је наглас прочитала и рекла да је моје размишљање изузетно зрело, као и да ју је мој избор књиге изненадио. (Иначе, Марина је писала о „Хајди“, а Соња о роману „Девојчице расту“.)
У школи су ме дечаци зезали због Небојше и питали ме, кретени, „кад ће венчање“... Сале ми је рекао да ми је фрајер безвезе и да сам могла да нађем бољег. Све другарице су изјавиле да ми је дечко врло сладак, што и јесте. Само још две из мог одељења имају дечка, али они никад нису дошли по њих после часова. Мира ме зеза да сам „фем фатал“.
Све је то лепо и импонује ми, али, од Б. ни трага ни гласа. Не знам шта да радим; не могу само тако да му позвоним на врата да бих га видела. А шта би било кад бих то урадила? И шта да му кажем – зашто сам дошла? Можда су моји писмени састави зрели, али ја нисам. Немам појма шта се ради у оваквим ситуацијама.
...

Данас је изузетно леп дан и врло сам добро расположена. Са Небојшом сам телефоном причала скоро један сат. Он ми препричава његове догодовштине у школи, ја њему моје. Није неки сјајан ђак и чак је понављао пети разред (сад је већ врло добар), али одлично игра фудбал. Док смо разговарали, његов брат му је ушао у собу и тражио од њега да заврши разговор, па су се посвађали и веза се прекинула.
После пола сата ме је звао опет и извинио се, рекавши да му је брат „немогућ“. Стално га малтретира а после кеви прикаже као да је Небојша крив. Пошто смо постали довољно блиски (мислим – психички), рекла сам му да је моја сестра била наркоман и да је јуче изашла са лечења. Признао ми је да и његов брат пуши марихуану, само понекад, али да то није исто. Нудио је и Небојши, али Небојша мрзи цигарете јер је спортиста. Разговор смо завршили тако што ми је послао пољубац и рекао да једва чека да ме опет види.
Швеца се променила, али још није повратила стари сјај. Од јуче није мрднула из куће. Седи, чита, пушта музику и виси на телефону. Кад је нешто питамо, нервозна је. Просто тамани цигарете, што јој кева дозвољава јер, каже, „боље да јој то сад не ускраћује“.

...

Субота је. Пре подне смо Марина, Соња и ја шврљале по Калемегдану. У луна-парку су нас спопала четворица старијих фрајера, све саме барабе, што се види по њиховом изгледу и понашању. Један се окомио на Соњу, ухватио је за руку и није хтео да је пусти. Од пролазника нико ни прстом да мрдне да нам помогне! Сви, као, гледају на другу страну. Не знам шта ми би, али у једном тренутку сам им рекла: „Знате ли ви с ким имате посла, мој брат је...“ И ту, мртва хладна, слагах да ми је Б. род најрођенији (далеко било). На то је тип пустио Соњу и рекао: „У, је.. те, што не рече одмах?“ Још једном се окренуо и довикнуо ми: „Само да знаш: „мало сутра“ ће он сад да ти помогне!“ Ипак су се покупили и отишли.
Као прво: значи да је он њима познат. Као друго: све то ме је навело на помисао да се Б. нешто догодило. Нисам га дуго видела и данима имам неко лоше предосећање; морам некако да ишчепркам информацију о томе где је и како је.
Поподне сам се нашла са Небојшом па смо у „Шанси“ пијуцкали сок и причали. Требало је да идемо у диско, али ме је он замолио да време проведемо на неки други начин (само да не мора да ђуска!) и ја сам попустила – ма колико да сам горела од жеље да одем испред „Цепелина“ и проверим да ли је Б. тамо.
Уместо тога, шетали смо дуго, загрљени. Тако нас је видела и комшиница, која ће већ сутра ујутру да зове маму на кафу и да јој то исприча. Али, нема везе: мама је сувише заузета проблемима са Силви, да би томе придавала неки већи значај.
Небојши сам прочитала своју причу (ону љубавну), јер је хтео да чује шта и како ја пишем кад ме толико хвале. Био је врло заинтересован и питао ме ко су ликови који су ме инспирисали, а ја сам слагала да су „из главе“. Још ми је рекао следеће: „Ипак тебе „оне ствари“ интересују... Што се онда преда мном фолираш да није тако?“ Одговорила сам му да то није тачно, да у причи има само пар пољубаца, а он се насмејао и казао да је моја прича „пуна прикривеног секса“!
Сад ми се чини да он уопште није наиван и да ме није слагао у вези свог искуства са претходном (или претходним?) девојкама. Он много о томе зна и каже да девојчице у мојим годинама само личе на девојке, а да су, уствари, још увек бебе. То ме је страшно погодило.
„Нису све девојчице исте“, казала сам.
„Нису“, рекао је он.
„ЈА нисам беба“.
„Мислим да ниси“.
„Зашто си онда то рекао?“
„Зато што ВЕЋИНА јесте, а ти још и не знаш да си девојка. Уствари, мислиш да знаш, али не знаш...“
Такви су моји разговори са Небојшом – откачени, збркани, недовршени, пуни неких питања...
После, кад ме је испратио, пуно смо се и страствено љубили, и нисам га одгуркивала. Да ли је то све била његова тактика да бих допустила мало пипкања? Не, мислим да је он стварно, али стварно заљубљен у мене.

...

Живот се, дакле, састоји од успона и падова. Јучерашњи дан је за мене био кошмар.
Губили смо последњи час и са Марином сам дошла кући да заједно урадимо домаћи из матиша. Кева је, разуме се, била на послу. Звониле смо најмање десет пута али швеца није отварала, иако сам чула музику. Сетила сам се да имам кључ, па смо ушле. И, имала сам шта да видим – моја соба је била задимљена, пуна неких ликова, очигледно наркомана. Седели су свуда по поду, а Силви се фиксала. Опет!
Нико се није узбудио што смо Марина и ја бануле; сви су били „стондирани“ и слушали „Пинк Флојд“. Треснула сам школску торбу о патос и излетела напоље. Марина је потрчала за мном.
Селе смо на степенице у дворишту моје зграде; не знам ко је кога ту тешио – Марина мене или ја њу, која је била потпуно шокирана оним што је видела. Све сам јој испричала – мојој нај, нај, нај другарици – а она је рекла да не зна како ја то све издржавам, како је то страшно и како их све треба ухапсити а Чарлија ставити на доживотну робију. Како нисам хтела да се вратим у стан, отишле смо њеној кући. Одатле сам телефонирала мами и рекла јој шта се догађа. Још сам јој казала да ја нећу више да живим са њима док се Силви дрогира.
Мама је изашла раније са посла и брзо дошла таксијем, па смо се заједно вратиле кући. Али, тамо више није било никог. Остале су само прљаве чаше и пуне пепељаре. У мојој соби је све било испретурано и у страховитом нереду. Неко је цигаретом прогорео тепих а после сам открила и да ми недостаје златан ланчић са привеском (који је стајао у кутији на мом писаћем столу). У мамину собу изгледа да нису улазили јер је коверта са новцем у орману била недирнута. Мама ју је, ипак, преместила на сигурније место.
Онда сам се ја опет исповраћала, а кева ми је скувала чај од нане и дала ми „Реглан“. Кад сам се мало смирила, селе смо да разговарамо. Рекла ми је да се она овога и плашила, тј. да лечење неће успети све док се швеца виђа са Чарлијем. Ја сам јој предложила да га убијемо. Знам да то сад, драги мој дневниче, глупо и смешно звучи, али ја сам то стварно хтела. Да му ставим отров за бубашвабе у пиће, или тисине бобице, као у романима Агате Кристи. Или бар да га пријавимо милицији, на шта ме је мама потпуно изненадила изјавом да је она то већ учинила али да то не вреди. Они тамо већ знају за њега и ништа не могу да учине док се не стекну не-знам-какве околности. „Па шта ћемо онда да радимо?“, питала сам је. Мама је одговорила да је то њена брига и да ја не треба ништа да радим, него да и даље извршавам своје обавезе према школи, да будем таква каква сам била до сада итд.итд.
Ја не могу више да будем „она стара“. Како кева не схвата да се сад све променило? Из биологије смо учили да и биљке, кад им промениш услове, пропадају. Ја не желим да пропаднем. Не желим више да повраћам, не желим више да се стидим пред другарицама... Не желим ни да мама добије инфаркт од силне секирације. Већ има проблеме на послу: сви је загледају и питају је шта се дешава са швецом. А, заправо, знају и оговарају нас. Што би тата рекао: сад имамо „мрљу“. Како то моја сестра не види – да СВИ пропадамо?
Силви је дошла врло касно и без речи се завукла у кревет. Ја сам се покрила јорганом преко главе да је не гледам.
...

Данас нисам отишла у школу а ни мама на посао. Целог јутра ми је било мука. Моја сестра ми је рекла да јој је „жао“ и да не треба да бринем, јер ће се „све средити“. Чак сам јој видела сузе у очима! Можда она сад тако мисли али, ја јој више ништа не верујем.
Морам да будем јака.

Maма је предложила да одем код психолога у њеном дому здравља. Каже: боље ћу се осећати после разговора са неким „стручним лицем“. Силно сам се увредила. Зар МЕНИ треба психолог, доктор за лудаке? Ако одем, то ће ми сигурно ући у досије и бићу пуна „мрља“. Онда је кева рекла да нико не мисли да сам ја луда (посебно не она), већ да имам нешто што се зове „пубертетска криза“ и да, с обзиром на нашу ситуацију („ситуација“ је израз за швецино дрогирање), није никаква срамота обратити се за помоћ стручњаку. За то нико неће знати сем, наравно, психолога, ње, мене и њене колегинице која ће ме увести у ординацију (а та је једна дискретна жена).
Кад сам боље размислила, дошла сам до закључка да то и није тако лоша идеја. Бар ћу видети како изгледа један психолог.
И тако - отишли смо код тог психолога. Мамина пријатељица ме је увела преко реда, уз негодовање људи који су чекали у ходнику. Било ме је срамота, као да сам ја неки хитан случај, али, то се зове „имати везу“. Дође му као нека предност.
Увели су ме у ординацију а тамо, слатки Боже, седи један човечуљак, са цвикерима дебелим као пиксла. Испија кафу, пуши и чита новине, као да напољу нема пацијената. Уопште не личи на „стручно лице“, више подсећа на нашег хаузмајстора. Учтиво сам га поздравила, после чега ме је мама оставила саму, њему на милост и немилост.
Чикица је одмах почео да ме пропитује кад сам рођена, где станујем и слично, и да све то записује - на шта се мени крв следила. Ипак ће све што кажем бити црно на белом и може се десити да, неким чудом, једног дана осване у рукама директора школе. Истог тренутка сам се покајала што сам дошла, глупача једна!
Онда ми је психолог показивао неке цртеже и тражио да му кажем на шта ме асоцирају. Мени су у почетку сви личили на лептире, јер су то неке брљотине од темпера, као кад се ми зезамо на часу ликовног. Схватила сам, међутим, да се од мене очекује да видим различите ствари, па сам га надмудрила: почела сам да измишљам како ми једна слика личи на неки портрет, друга на цвет, трећа на камилу и тако редом. Он је све време климао главом, зевао или се љубазно осмехивао. Е, кад смо то напокон завршили, питао ме је како се осећам. „Добро“, рекла сам. „СТВАРНО добро?“, питао је он. На то глупо питање одговорила сам још глупље: „Па, ОНАКО добро.“
„Мени можеш све да кажеш. Замисли да ја нисам ту и гласно размишљај.“
Како бих уопште могла да замислим да он није ту? Мало је смрдео на бели лук и палио цигарету за цигаретом. Ипак, није ми био скроз-наскроз несимпатичан, па сам решила да му изађем у сусрет. „Знате, ја сам заљубљена ...“, почела сам.
„...Што је сасвим нормално у твојим годинама“, смешкао ми се.
„Али, заљубљена сам у једну барабу, то јест - тако кажу.“
„И то је нормално за твоје године.“
„Имам старију сестру која се дрогира.“
Ту се, као, замислио, па је ипак рекао: „Дешава се.“
„Тата и мама су ми разведени. То ме малкице мучи.“(Ово сам рекла само да видим да ли ће да га заинтересује.)
„Не треба, има много деце чији су родитељи разведени.“
„Али, кад размишљам о свему томе, боли ме стомак.“ рекла сам, скоро очајна што њему моји проблеми изгледају као мачији кашаљ.
„Сасвим разумљиво и, рекао бих, нормално. Проћи ће.“
Тиме је наш разговор био завршен. Рекла бих да ми је помогао. Сад знам да су моји проблемчићи вероватно решиви и да се овај психолог у својој каријери наслушао много горих прича.

...

Управо сам се вратила из школе и, напокон, у стану није било никога сем моје Мици. Ново разочарање: Соња ми је данас, за време одмора, пришла и рекла да мора нешто важно да ми каже. Знала сам да је нешто лоше (претпостављала сам и шта). Њени родитељи су јој забранили да се дружи са мном! Још пре месец дана им је истртљала моју тајну о Силви и они су дошли до закључка да сам ја „неподобна“ за дружење са њиховом фином ћерком. Страшно! Била сам бесна на њих; као да сам шугава, или као да се ЈА дрогирам! Рекла сам јој да је и мени моја мама забранила да се дружим са њом (што сам слагала) јер јој је ћале матора швалерчина! Онда је она бризнула у плач и изјавила да јој је много тешко због свега – да сам ја њена добра другарица и да је имала муке да оправда своје изласке са мном. И стварно, кад боље размислим, Соња је у последње време само пар пута била у нашем друштву. Она каже да је, да би била са мном и Марином, неколико пута збрисала из музичке школе и да су то њени маторци сазнали. Што је најгоре, знајући њену маму – једног напирлитаног, уображеног, антипатичног сноба који мало-мало па дође у школу да професоркама подели кристалне вазе а професорима вискије – та ће свима да раструби!
У овом случају (Соње и њених родитеља) генетика је подбацила: Соња је иверак који је пао далеко од кладе, хвала Богу. Она сама мисли да уопште није њихово дете, него да је усвојена, пошто не личи на њих. Како могу да се наљутим на њу? Договориле смо се да ћемо и даље бити супер другарице и да ћемо се виђати кад год будемо могле. Придружила нам се и Марина па смо, у школском ве-цеу, боцнуле своје кажипрсте шестаром, пустиле мало крви и посестриле се.
Сад кад о томе размишљам, изгледа ми детињасто, као из неког дечијег романа типа „Дружина Пере Квржице“ и осталих, о тајним клановима. Ипак, лепо је знати да те твоје другарице воле и поштују – поред свега.
Поподне ћу се видети са Небојшом. Једва чекам!

...

Бесна сам као рис! За све је крива професорка математике! Ево шта је било:
У одељењу имамо једну девојчицу, Санију, која је дошла прошле године из неке друге школе. Иако је лепа (има очи као срна и дивну, дугачку, коврџаву косу коју понекад жваће), ни са ким се не дружи. Ваљда зато што је стидљива. Можда и због тога што је лош ђак (већ два пута је понављала) или зато што је Циганка. Станује близу школе, у некој страћари и има још три сестре и два брата. Тата јој је кафански музичар. Сигурно су јако сиромашни, јер Санија носи стару кецељу, половну школску торбу и још увек користи мастиљаве оловке (и то неке патрљке). Што је најгоре, у клупи седи са Гоцом која неће ни гумицу да јој позајми!
И тако, Марина, Соња и ја решиле смо да нешто учинимо по том питању. Одрекле смо се дела свог новог школског прибора и других ситница, па све то спаковале у један пакет. Да нам не би препознала рукописе, исецкале смо слова из новина и на омоту залепиле натпис: „За Санију“ (наравно, ова генијална идеја је била моја, захваљујући свим кримићима које сам одгледала). Било је ту свега: три италијанске свеске, пенкало, две миришљаве гумице, резач у облику цвета, пластични увијачи, шестар, лењири, наранџаста перница, воћне жваке, клик-клак, један лондонски привезак за кључеве и још понешто.
Пакет смо, јуче поподне, однеле испред њених врата, позвониле и шмугнуле. Наше сестринство је одлучило да ћемо, од сада, сваког месеца учинити по једно добро дело. Али, о томе нико не сме да зна.

Једва смо чекале да данас дођемо у школу. Кришом смо посматрале Санију, а, изгледа да је и она била заинтересована да открије ко је тајанствени дародавац јер се све време освртала около. Избегавала сам њен поглед, али сам успела да приметим нову, наранџасту перницу на њеној клупи. Преплавило ме је неко задовољство.

На другом часу (матиш), професорка је прегледала домаће. Кад је стигла до Саније, рекла јој је да устане. Прво сам мислила да ће да је грди због неурађеног задатка, међутим, уместо тога, питала је: „Чије су то ствари, Сања?“ (Она њу, из неког разлога, тако зове.)
„Моје“, одговорила је Санија тихо.
„Мало гласније, молићу“, рекла је професорка оштро. „Питаћу још једном: ЧИЈЕ СУ ТО СТВАРИ?“
„Па, моје.“
„А, је ли?“ Онда је математичарка са њене клупе узела перницу и свеску, подигла их увис и гласно питала: „Да ли неком од вас недостаје овај прибор? Да будем конкретнија: да ли је неком нестало нешто од ових стварчица?“
Сви смо ћутали. Била сам згранута. Измењала сам брзе погледе са Соњом и Марином и видела да им горе образи. Каква неправда! Пробола ме је усред срца као врх шестара!
Санија је стајала, без речи, као неки кривац. Није ни добила шансу да нешто каже. Сагнула је главу и грицкала прамен своје косе. Могла бих да се кладим да је плакала.
„Срам те било, Сања“, наставила је профанка немилосрдно.
Онда је Марина скочила са столице и повикала: „Нисте фер! То је добила на поклон, а ви је оптужујете као да је нешто згрешила!“
„Ма немој, а ко јој је то поклонио?“, питала је баба Јага. Као да јој није било доста да понижава Санију, него је морала да тера даље, да истера ствари на чистац.
Моја добра, правдољубива другарица пркосно је рекла: „Е, па кад већ хоћете да знате, нас три ...“(и ту нас именовала)
Умaло да пропаднем у земљу. То је испало као неко разметање, то јест, као да се хвалимо оним што смо учиниле. С друге стране, није било другог избора, да Санија не би надрљала.
Профанка се окренула ка Санији и онда, брже-боље, као, фино, казала: „Баш је то лепо. Видиш, Сања, имаш добре другарице које мисле на тебе. То се зове хуманост. А сад седи!“
Ни речи извињења! А ми смо хтеле да учинимо добро дело!
Санија после није хтела ни да нас погледа. Кад су се часови завршили, перницу је оставила на клупи.