Ni posle 40 godina ne mogu da nađu svoju decu
Dragica Pušonjić | 16. 08. 2010. - 00:02h | Komentara: 69
Negde u Srbiji živi osoba rođena 1965. godine za koju bračni par, sada staraca, ima razlog da sumnja da je - kao njihovo novorođenče - ukradena u porodilištu i data na usvojenje. Celih 45 godina razne vlasti ne daju dokaz da je otmice bilo, ni dokaz da zločina nema. Građani od države potražuju više od 300 kćeri i sinova, uvereni da su oni kidnapovani u porođajnim salama. Najmlađe dete ima 15 godina.
Vršioci raznih vrsta vlasti - od medicinske do političke, za pola veka nisu konkretno odgovorili da li su deca, inače rođena živa i zdrava, proglašena mrtvorođenom, pa prodata kupcima koji su, zauzvrat, u državne papire upisani kao biološki roditelji.
Zbog toga, ali i radi "otklanjanja mogućnosti da se u Srbiji dese novi neizvesni slučajevi 'nestalih beba'", Saša Janković, zaštitnik građana, pre tri nedelje je parlamentu i Vladi predočio poražavajući ishod kontrole organa javne vlasti, nakon ispitivanja tri predstavke, odabrane kao karakteristične za veliki broj slučajeva.
- Stanje je takvo da sam i ja predložio Skupštini da donese poseban zakon koji bi omogućio utvrđivanje nepobitne istine u svim ovim slučajevima. Taj zakon nam treba zbog poštovanja prava članova porodica tzv. nestalih beba i radi dostojanstva društva koje ne bi trebalo da dozvoli da na ovako potresno ljudsko pitanje izostane autoritativan konačni odgovor. Razlozi za sumnju roditelja nisu iracionalni - kaže Janković za "Blic".
Istrage ombudsmana, dve u Beogradu, pokazuju da sumnje roditelja imaju logične i razumljive razloge. Rezultat istrage je takav da ne mogu biti odbačene tvrdnje roditelja da je njihovo živo rođeno dete dato drugoj ženi koja je istog dana rodila mrtvo. To važi i za bojazan majke da joj je, u polunesvesnom stanju od porođaja, "potureno" da potpiše odricanje od deteta radi davanja na usvojenje. Neke žene kažu da su neposredno posle porođajnih napona možda stavile potpis "ne znajući šta tačno potpisuju", a taj papir ne mogu da dobiju.
- Kako da ne sumnjaju kad im u bolnici kažu da dokument ne postoji jer je poplava uništila arhivu, a taj isti dokument dobiju kad potplate nekog u arhivi? Ili, ako u jednom dokumentu stoji da je dete dobilo najviše ocene na porođaju, a u drugom da je rođeno sa teškim poremećajima? Nisu valjano dokumentovani porođaj, obdukcija, prenos tela, gotovo ništa. Duga je lista propusta u radu javnih organa vlasti, za njihovo utvrđivanje nije potreban specijalni zakon, administrativne propuste smo utvrdili. Potreban je zakon koji omogućava istragu u kojoj se dolazi do odgovora: da li je dete sa konkretnim imenom i prezimenom biološki potomak osoba koje tvrde da su mu roditelji, a kojima je zvanično saopšteno da im je dete umrlo - ističe Janković.
DNK analiza je nemoguća bez saglasnosti deteta, odnosno roditelja ili staratelja, pred čim su nemoćni oni koji tvrde da su čak našli svoje dete.
- Oni su pošli od toga ko je u bolnici zaista imao mrtvorođenče, saznali da ta majka danas ima dete odgovarajućeg uzrasta. Kad se to spoji sa činjenicom da su, zbog problema što u propisima, što u ljudima, bebe ponekad prvo upisivane u evidencije umrlih, a potom u knjige rođenih; da su postojale bebe sa matičnim brojem bez ijednog drugog podatka u MUP, za koje roditelji nisu mogli dobiti izvod; da roditeljima nije dozvoljavano da vide telo preminulog deteta niti da ga sahrane, nemoguće je garantovati da nije bilo zloupotreba - navodi Janković.
Da li je bilo krađe beba u porođajnim salama? Janković odgovara da je teško poverovati da se to desilo u nekoliko stotina slučajeva, pojedinačni slučajevi ne mogu biti isključeni bez posebne istrage.
Republički parlament razvlači problem već šest godina. Za društvo i državu kompromitujući izveštaj Anketnog odbora usvojen je pre pola decenije, tek proletos formirana je radna grupa čiji posao, naravno, nije utvrđivanje sudbine svake bebe ponaosob. Maja Videnović, predsednica radne grupe, veli da je zastara krivičnog gonjenja nastupila "u 99 odsto slučajeva".
- Zaduženi smo da, ako Ustav dozvoljava, predložimo izmene zakona iz oblasti zdravstva, krivičnog, upravnog i porodičnog prava, da bi nadležni organi postupali po prijavama roditelja. Ili da predložimo donošenje specijalnog zakona. Još ne znamo šta ćemo, sada gledamo kako je u zemljama bivše SFRJ i EU regulisano ono što se odnosi na nestanak dece iz porodilišta - kaže Videnovićeva.
Državna sekretarka Ministarstva pravde Gordana Pualić kaže da će oni ispoštovati svaku odluku radne grupe.
- Mogli bismo podržati i predlog zaštitnika građana za donošenje specijalnog zakona ako bi to bilo pravno moguće. Takvi zakoni se u principu izbegavaju: rešavaju jedan problem, ali često suspenduju postojeće zakonske norme. Problem je kompleksan i zbog načela krivičnog prava da se na izvršioce primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja ili blaži zakon, a imamo i pitanje zastarelosti krivičnog gonjenja - kaže državna sekretarka.
Kome su se sve obraćali roditelji
- zdravstvene ustanove
- opštinske uprave
- predsednici opština
- MUP
- Ministarstvo pravde
- Ministarstvo zdravlja
- Republički zavod za statistiku
- arhivi
- pogrebna preduzeća
- poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu
- podataka i ličnosti
- zaštitnik građana
- javna tužilaštva
- sudovi
- Narodna skupština
- mediji
Izveštaj ombudsmana
Izveštaj ombudsmana na 21 stranici daje kroki višedecenijske pravne anarhija i odsustva svesti mnogih šta znači raditi bilo šta u ime države, od porađanja do sahranjivanja: dokumentaciju o tome, naime, zakon uvrštava u kulturno dobro Srbije.
Samo u ovom jednom postupku, ombudsman je našao čak 11 ozbiljnih nedostataka u radu organa uprave i državnih ustanova koji stoje i danas.
