- Poruka
- 1.991
U albanskom društvu krvna osveta je opstala do danas, čak i pored “Novog kodeksa časti” koji su nedavno usvojile plemenske starešine najbrojnijih i najpoznatijih porodica na severu Albanije. Ovaj kodeks je skup tzv. nepisanih zakona koji bi trebalo da iskorene običaje krvne osvete ili “vendete”, pre 600 godina utvrđene u Kanonu Leke Dukađinija, zborniku srednjovekovnih plemenskih zakona, albanskom “Kuranu”, ili “Bibliji”. Kanon je, pak, i danas na snazi kao i ona stara albanska: “Tako je ostalo od Leke.”
“Kanon” jasno kaže da “ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice žrtve mora da uzvrati istom merom”. U doba komunizma, krvna osveta bila je retkost među Albancima na Kosovu, ali i u Albaniji. Međutim, devedesetih prošlog veka, “Kanon” je ponovo oživeo, što u postkomunističkoj Albaniji, što na susednom Kosovu, naročito posle NATO bombardovanja i povlačenja srpskih vlasti. “Novi kodeks časti” je nesumnjivo pokušaj da se uspostavi pravna albanska država, nažalost neuspešan, jer kako i Bi-Bi-Si javlja ovih dana, vekovima staro pravo na krvnu osvetu u Albaniji živi baš kao i nekad. Mnoge albanske porodice ponovo žive u strahu od krvne osvete, koja se pamti i po pola veka. Ali, zabrinjavajuće je što samo mali broj mlađih od 35 godina zna šta tačno propoveda “Kanon”. A prva odredba “Kanona” kaže da može biti ubijen samo ubica. Međutim, stari albanski zakonik danas služi više kao pokriće za odmazdu.
Ismet Elezi, profesor prava i stručnjak za “Kanon” kaže da danas “krvne osvete podrazumevaju čitavu porodicu, najbližu porodicu ubice, njegovu širu familiju, čak i žene, devojke i dečake”. I oružje koje se pri tom koristi, potpuno je u suprotnosti sa “Kanonom”. “Danas se koriste puške, kalašnjikovi, bombe, mine i eksplozivi”, dodaje Elezi.
Etnolog Bojan Jovanović, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU, kaže da je princip taliona (pravo na osvetu, uzvraćanje istom merom) pretočeno iz običajnog u pisano pravo:
“Svaki pojedinac, svaka zajednica ima pravo na osvetu. Oko za oko, zub za zub – to je iz Hamurabijevog zakona. Preko Talmuda, Starog zaveta do Rimskog prava postoji princip taliona. Suština taliona je da se uspostavi određeno pravilo, dakle nije reč o odmazdi nego o odmerenoj osveti, pravilo reciprociteta uspostavlja princip prirodne pravde. To je jedan od zakonskih regulativa kojim se uspostavlja racionalitet kada emocije, zbog povrede pojedinca, odnosno kolektiva prete da pređu u iracionalnost. Jer, princip osvete podrazumeva i osvetoljubivost, rasplamsavanje strasti, i kad se dođe do toga, gubi se svaka mera. Zato je princip odmerenog uzvraćanja postojao kao osnovno načelo osvete.”
Dušanov zakonik kaže da se svako ko je izvršio ubistvo i ko je vinovnik ubistva, čak i ako je i sam pao u obračunu, proglašava krivim. U srpskom običajnom i slovenskom pravu postoji krvna osveta, međutim, sa Dušanovim zakonikom uspostavlja se država koja nastoji da sankcioniše svako običajno ponašanje na primeren zakonski način. Država je ta koja kažnjava one koji su drugome život oduzeli. “Po Dušanovom zakoniku, za hotimično ubistvo, ubica se kažnjava odsecanjem obe ruke, a za nehotično ubistvo ubica se kažnjava sa 300 perpera. Novčano i telesno kažnjavanje, dakle. Ti članovi zakona kažu da niko lično ne može da namiruje pravdu, postoji sud i postoje izvršitelji sudskih zakona koji na nivou impersonalne pravde regulišu položaje u društvu”, kaže Jovanović.
Međutim, sa propašću države, u vreme ropstva, ponovo se javljaju i oživljavaju običaji. Tako je, na kraju, i danas. Kod nas se ne oživljava samo paganstvo, nego i svi drugi oblici tradicionalnog života koji su postojali pre hrišćanstva i pre uspostavljanja državne samostalnosti i funkcionisanja države oličene u Dušanovom zakoniku. To je zapravo odnos između hrišćanskog i paganskog kroz istoriju, između društva i plemena, zajednice. Čini se da su u 21. veku pagansko i plemensko prevagnuli. Bar u nekim našim balkanskim krajevima.
Jovanović zaključuje: “Zapitajte se samo koliko treba napora da čovek progovori na hrišćanski način. Vrhunski princip je ljubiti neprijatelja svoga, dakle ne da mu oprostite nego da ga volite. Koliko ima ljudi na svetu koji tako osećaju, a diče se hrišćanstvom, da ne kažem pravoslavljem?
U 16, 17, 18. veku, dakle, vaskrsava plemensko društvo. To je karakteristično i za Albance, i za Srbe na području dinarskog kraja. Oživljena u vreme ropstva pod Turcima, krvna osveta nastavlja da živi i nakon uspostavljanja nove države u 19. veku. Prvim zakonima je u Srbiji regulisano upravo ono što je i u okviru Dušanovog zakonika, da je sud taj koji kažnjava krivca. Koliko je to pravo jako to vidimo do dana današnjeg, dakle nije dovoljno da država uspostavi svoj integritet, da uspostavi zakone, i pravo na teritoriju, već je potrebno da se mnogo toga promeni u svesti ljudi, u mentalitetu. Kod Crnogoraca i danas postoji dimenzija sakralnosti u krvnoj osveti. Osveta je sveta dužnost zajednice i svih članova zajednice. O tome govori izreka: Ko se ne osveti taj se ne posveti.”
Međutim, dr Đorđe Ignjatović, profesor kriminologije na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN da antropološka italijanska škola objašnjava krvnu osvetu geografskim i antropološkim činiocima. “Oni su se pre svega osvrtali na mediteranski pojas, područje Sardinije i Sicilije, ali i naše balkanske prostore. Reč je o pasivnim, brdovitim predelima, ekonomski zaostalim. Takođe, tu je i specifičan tip ličnosti. Od sredine 20. veka javlja se ideja da je reč o društvenom uticaju, uticaju potkulture, zapravo. A to znači da je sredina u kojoj se živi ta koja podstiče na takav način ponašanja.
U krivično-pravnom sistemu posle Drugog svetskog rata ovakvo delo je smatrano teškim ubistvom i za njega je bila zaprećena smrtna kazna. I što je najvažnije, bila je ne samo zaprećena nego i primenjivana sve do njenog ukidanja. Međutim, istraživanja su pokazala da pretnja smrtnom kaznom nije uticala na smanjenje broja krvnih osveta. A to znači da je ona mnogo više ukorenjena nego što se i slutilo. I da se, dakle, pravnim normama ne može rešiti kao društveni problem. Savet fisova, skupovi starih iskusnih ljudi, šefova plemena na Kosovu, jeste, recimo, više uticao ukoliko se postigne dogovor da se to više ne radi nego što je to krivični zakonodavac smrtnom kaznom mogao da spreči. Po sadašnjem zakonu, to je teško ubistvo, kazna se može izreći i do 40 godina zatvora.”
prekopiran tekst*
---------------------------------------------------------
Dakle, kako sam gledao na B92 info, krvna osveta se poslednjih godina medju siptarima vratila na velika vrata............45 000 siptara zivi zatvoreno iz zidova kuca, a mnogi tu ostaju dozivnotno........ali, ako ne zakaci njih, krvna osveta dozvoljava da se ubije drugi clan porodice ..........decaci od 10 godina se smatraju dovoljno odrasli za ubistvo..................
Nema vlasti , izgleda na svetu, koja moze da spreci ovu posast , i da civilizuje ovakav narod............
rasmislite.......da li zaista zelite da vasa deca rastu kao komsija ovakvim indijancima???
Ja ne.........ni za sta na svetu.......
Pa da li su srbi stvarno toliko "lud narod" kako rece jedan psihijatar , da jedini oni , na celoj kugli zemaljskoj pate i zele da zive sa ovakvim slucajevima u istoj zemlji?????
“Kanon” jasno kaže da “ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice žrtve mora da uzvrati istom merom”. U doba komunizma, krvna osveta bila je retkost među Albancima na Kosovu, ali i u Albaniji. Međutim, devedesetih prošlog veka, “Kanon” je ponovo oživeo, što u postkomunističkoj Albaniji, što na susednom Kosovu, naročito posle NATO bombardovanja i povlačenja srpskih vlasti. “Novi kodeks časti” je nesumnjivo pokušaj da se uspostavi pravna albanska država, nažalost neuspešan, jer kako i Bi-Bi-Si javlja ovih dana, vekovima staro pravo na krvnu osvetu u Albaniji živi baš kao i nekad. Mnoge albanske porodice ponovo žive u strahu od krvne osvete, koja se pamti i po pola veka. Ali, zabrinjavajuće je što samo mali broj mlađih od 35 godina zna šta tačno propoveda “Kanon”. A prva odredba “Kanona” kaže da može biti ubijen samo ubica. Međutim, stari albanski zakonik danas služi više kao pokriće za odmazdu.
Ismet Elezi, profesor prava i stručnjak za “Kanon” kaže da danas “krvne osvete podrazumevaju čitavu porodicu, najbližu porodicu ubice, njegovu širu familiju, čak i žene, devojke i dečake”. I oružje koje se pri tom koristi, potpuno je u suprotnosti sa “Kanonom”. “Danas se koriste puške, kalašnjikovi, bombe, mine i eksplozivi”, dodaje Elezi.
Etnolog Bojan Jovanović, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU, kaže da je princip taliona (pravo na osvetu, uzvraćanje istom merom) pretočeno iz običajnog u pisano pravo:
“Svaki pojedinac, svaka zajednica ima pravo na osvetu. Oko za oko, zub za zub – to je iz Hamurabijevog zakona. Preko Talmuda, Starog zaveta do Rimskog prava postoji princip taliona. Suština taliona je da se uspostavi određeno pravilo, dakle nije reč o odmazdi nego o odmerenoj osveti, pravilo reciprociteta uspostavlja princip prirodne pravde. To je jedan od zakonskih regulativa kojim se uspostavlja racionalitet kada emocije, zbog povrede pojedinca, odnosno kolektiva prete da pređu u iracionalnost. Jer, princip osvete podrazumeva i osvetoljubivost, rasplamsavanje strasti, i kad se dođe do toga, gubi se svaka mera. Zato je princip odmerenog uzvraćanja postojao kao osnovno načelo osvete.”
Dušanov zakonik kaže da se svako ko je izvršio ubistvo i ko je vinovnik ubistva, čak i ako je i sam pao u obračunu, proglašava krivim. U srpskom običajnom i slovenskom pravu postoji krvna osveta, međutim, sa Dušanovim zakonikom uspostavlja se država koja nastoji da sankcioniše svako običajno ponašanje na primeren zakonski način. Država je ta koja kažnjava one koji su drugome život oduzeli. “Po Dušanovom zakoniku, za hotimično ubistvo, ubica se kažnjava odsecanjem obe ruke, a za nehotično ubistvo ubica se kažnjava sa 300 perpera. Novčano i telesno kažnjavanje, dakle. Ti članovi zakona kažu da niko lično ne može da namiruje pravdu, postoji sud i postoje izvršitelji sudskih zakona koji na nivou impersonalne pravde regulišu položaje u društvu”, kaže Jovanović.
Međutim, sa propašću države, u vreme ropstva, ponovo se javljaju i oživljavaju običaji. Tako je, na kraju, i danas. Kod nas se ne oživljava samo paganstvo, nego i svi drugi oblici tradicionalnog života koji su postojali pre hrišćanstva i pre uspostavljanja državne samostalnosti i funkcionisanja države oličene u Dušanovom zakoniku. To je zapravo odnos između hrišćanskog i paganskog kroz istoriju, između društva i plemena, zajednice. Čini se da su u 21. veku pagansko i plemensko prevagnuli. Bar u nekim našim balkanskim krajevima.
Jovanović zaključuje: “Zapitajte se samo koliko treba napora da čovek progovori na hrišćanski način. Vrhunski princip je ljubiti neprijatelja svoga, dakle ne da mu oprostite nego da ga volite. Koliko ima ljudi na svetu koji tako osećaju, a diče se hrišćanstvom, da ne kažem pravoslavljem?
U 16, 17, 18. veku, dakle, vaskrsava plemensko društvo. To je karakteristično i za Albance, i za Srbe na području dinarskog kraja. Oživljena u vreme ropstva pod Turcima, krvna osveta nastavlja da živi i nakon uspostavljanja nove države u 19. veku. Prvim zakonima je u Srbiji regulisano upravo ono što je i u okviru Dušanovog zakonika, da je sud taj koji kažnjava krivca. Koliko je to pravo jako to vidimo do dana današnjeg, dakle nije dovoljno da država uspostavi svoj integritet, da uspostavi zakone, i pravo na teritoriju, već je potrebno da se mnogo toga promeni u svesti ljudi, u mentalitetu. Kod Crnogoraca i danas postoji dimenzija sakralnosti u krvnoj osveti. Osveta je sveta dužnost zajednice i svih članova zajednice. O tome govori izreka: Ko se ne osveti taj se ne posveti.”
Međutim, dr Đorđe Ignjatović, profesor kriminologije na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN da antropološka italijanska škola objašnjava krvnu osvetu geografskim i antropološkim činiocima. “Oni su se pre svega osvrtali na mediteranski pojas, područje Sardinije i Sicilije, ali i naše balkanske prostore. Reč je o pasivnim, brdovitim predelima, ekonomski zaostalim. Takođe, tu je i specifičan tip ličnosti. Od sredine 20. veka javlja se ideja da je reč o društvenom uticaju, uticaju potkulture, zapravo. A to znači da je sredina u kojoj se živi ta koja podstiče na takav način ponašanja.
U krivično-pravnom sistemu posle Drugog svetskog rata ovakvo delo je smatrano teškim ubistvom i za njega je bila zaprećena smrtna kazna. I što je najvažnije, bila je ne samo zaprećena nego i primenjivana sve do njenog ukidanja. Međutim, istraživanja su pokazala da pretnja smrtnom kaznom nije uticala na smanjenje broja krvnih osveta. A to znači da je ona mnogo više ukorenjena nego što se i slutilo. I da se, dakle, pravnim normama ne može rešiti kao društveni problem. Savet fisova, skupovi starih iskusnih ljudi, šefova plemena na Kosovu, jeste, recimo, više uticao ukoliko se postigne dogovor da se to više ne radi nego što je to krivični zakonodavac smrtnom kaznom mogao da spreči. Po sadašnjem zakonu, to je teško ubistvo, kazna se može izreći i do 40 godina zatvora.”
prekopiran tekst*
---------------------------------------------------------
Dakle, kako sam gledao na B92 info, krvna osveta se poslednjih godina medju siptarima vratila na velika vrata............45 000 siptara zivi zatvoreno iz zidova kuca, a mnogi tu ostaju dozivnotno........ali, ako ne zakaci njih, krvna osveta dozvoljava da se ubije drugi clan porodice ..........decaci od 10 godina se smatraju dovoljno odrasli za ubistvo..................
Nema vlasti , izgleda na svetu, koja moze da spreci ovu posast , i da civilizuje ovakav narod............
rasmislite.......da li zaista zelite da vasa deca rastu kao komsija ovakvim indijancima???
Ja ne.........ni za sta na svetu.......
Pa da li su srbi stvarno toliko "lud narod" kako rece jedan psihijatar , da jedini oni , na celoj kugli zemaljskoj pate i zele da zive sa ovakvim slucajevima u istoj zemlji?????
