Кроз хришћански свет

Poruka
22.423
ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА

Цариград ће идуће године бити европски „главни град културе“, под мотом „Где се културе сусрећу“. Отвориће се нови велики градски музеј, реновира се Топкапи поставка а отвориће се и музеј византијских древних икона. Представник патријаршије је саопштио да она од турских и градских власти није укључена ни у један пројекат, „као да не постоји“. Град са 17 милиона становника као да жели да прећути да има хришћанску мањину са изузетном традицијом.

У вези са статусом Патријаршије ништа се не мења, иако Анкара стално то обећава. Не једном је преко владиних медија најављено да се отварање православне академије на Халки очекује „врло брзо“. Патријарх је молбу поднео 19 пута, мада, када је сусретао турске политичаре, они нису били спремни да се разговара на ту тему. Интервенисали су патријарх Кирил, папа Венедикт, председник Обама. Патријаршија има утисак да су ови поступци били, изгледа, контрапродуктивни и изазвали у Анкари инат.

У Сталном Синоду који има 12 чланова, половину чине архијереји са епархијама ван Турске, што влада не одобрава, али за сада не спречава. Патријарх у тренутку избора не сме бити је страни држављанин. Ова одредба раније није постојала. Када је 1948. изабран патријарх Атинагора, архиепископ Америке, одмах при доласку на Фанар примио је турско држављанство. Саопштава се да патријаршија има у Турској 40 свештеника, већином старијих, многи пред пензијом, који служе у 80 храмова. Грчка школа у Цариграду има „мање ученика него грчка школа у Бечу“.

Дискриминацију доживљавају и школска деца, што је стигло и до Европског суда. Ђаци морају да пред свакодневну наставу изговоре „ученичку заклетву“, да ће волети Турску више него саме себе и да ће следити пут Ататурка.. „Срећа је у томе бити Турчин“, стоји на крају заклетве за ученике.
 
ПОСЕТА ПЕТРОГРАДУ

Од када је постао првојерарх, патријарх Кирил је по други пут, од 8–13. октобра, посетио северну престоницу Петроград. Један од повода је било обележавање 200. годишњице оснивања Петроградске духовне академије, на празник Св. Јована Богослова. Председник Д. Медведев је, поводом јубилеја Академије, упутио ректору, епископу гатчинском Амвросију поздравно писмо означивши установу важним центром богословских наука и просвећивања.

Други повод је 80. годишњица рођења блаженопочившег митрополита лењинградског Никодима (Ротова), духовног учитеља патријарха, „водећег руског јерарха 20. века“, изненада умрлог 1978.

У синодалном здању у Петрограду, где је Свети Синод редовно заседао до 1917, прва седница је одржана маја ове године, а сада 10. октобра, по други пут. Донета је одлука да се оснује Буратска епархија, од намесништава која су била део Читинске епархије. Епископ ће имати титулу „улан-уденски и бурјатски“. Буратска република се налази на Бајкалском језеру, има милион становника, од чега 40% чине Бурати.

На молбу патријарха, Московска епархија добија још једног викарног епископа, са титулом павлово-посадским. Намесник Саровске пустиње, архимандрит Кирил (Покровски), изабран је за викарног епископа. Саранско-мордовски архиепископ на своју молбу добија такође викара, за кога ће архимандрит Климент (Родаикин) бити ускоро хиротонисан у престоници. Усвојен је текст Устава Московске епархије а именовани су и нови чланови Библијско-богословске синодалне комисије. Утврђена је листа од 23 члана Издавачког савета РПЦ за 2010/2011 годину. Православни храм у Катмандуу (Непал) примљен је под окриље РПЦ са ставропигијалним статусом.

Богослужбена комисија је припремила „Акатист новомученицима и исповедницима руским“ и „Акатист светим царским страстотерпцима“, што је Синод одобрио за употребу. Прихваћен је извештај архиепископа Илариона о његовој посети Ватикану (15–20. септембар), као и на преговорима заступана позиција.
 
КУРСКО-КОРЕНА ИКОНА

Од половине септембра, више недеља у Русији је боравила чудотворна Курско-Корена икона Богородице, звана „Знаменије“. Из Америке ју је донео поглавар Руске заграничне цркве (РЗЦ), митрополит Иларион. Првих десет дана била је изложена у московском храму Христа Спаса, потом је пренета у град Курск, а 2. октобра враћена у њујоршки саборни синодални храм РЗЦ на Менхетену.

Патријарх Кирил је овим поводом написао посебну посланицу која је читана у свим храмовима. Подсетио је да је икона током 20. века пратила трагичну историју руског народа, била је „путеводитељка руског расејања“. Она је „симбол духовног препорода Русије и залог чврсте вере и молитвеног јединства свих православних хришћана руске традиције“. Икони се поклонио председник владе В. Путин, а заграничном првојерарху рекао да би неправилно било да их поздрави као госта, већ речима: ви сте код куће. Духовно уједињење (не и административно) РЗЦ са Московском патријаршијом Путин је означио „правилним решењем“. Уједињењу је, како је познато, он веома допринео. Када је, боравио у Њујорку пре више година, сусрео је заграничне архијереје и уверио их да Москва поштује све сународнике који су се склонили из земље од бољшевика не прихватајући њихову Богу противну идеологију, и да је време за измирење.

Икона потиче с краја 13. века, често је сељена између Курска, Москве, Корене пустиње. „Бела армија“ (белогвардејци) су је бродом са Крима изнели из Русије 1920, у Србији је чувана до 1944. По налогу митрополита Анастасија, одвежена је „штапским аутобусом генерала Власова“ у Беч, потом у Минхен, прво с намером да благослови његову колаборационистичку војску, што ипак није учињено. Од 1951. икона је у Америци, а од 1957. у Њујорку.

kursko_korena_ikona.jpg
 
„СВ. КСЕНИЈА“

Фондацију „Св. Ксеније“ основао је на северу Грчке архимандрит Гервасије 1977. године да би се помагале породице оних који су осуђени на затворске казне. Како је обично отац породице у затвору, супруге имају велике тешкоће око бриге за децу. Фондација се труди да им обезбеди стипендије за школовање. У случају да се затворска казна може надоместити новчаном, пружа се помоћ да се исплати потребна свота. Многи су свесни тога да им је једино Црква на овај начин помогла и спремни су да измене свој живот. Током свих година фондација се ангажовала у 12.000 случајева, не само Грка, већ и Бугара, Срба, Руса који су у грчким затворима.

Почетком октобра архимандрит је посетио старозагорску епархију у Бугарској. Ту се налази један од највећих затвора земље. Разговарао је са осуђеницима и управом, ручао са њима, поделио дарове, проповедао и приказао филм о овој врсти харитативног рада. Бугарски свештеници су показали интересовање да следе пример архимандрита Гервасија. Они годинама одлазе у затворе, али још увек нису сигурни на који начин да приступе. Показало се да није довољно да деле верску литературу (у танке листове библијске хартије затвореници су увијали дуван). У затвору у Бургасу један пензионисани свештеник сваког уторка држи час веронауке за који постоји велико интересовање. Сада се размишља како помоћи и породицама осуђеника.
 
ЈУБИЛЕЈ КЛИНИЈА

Један од најчувенијих и најутицајнијих манастира западне Европе, Клини, отпочео је са обележавањем 1100. годишњице оснивања. Овим поводом одржаће се у више земаља око две стотине свечаности. Манастир је основан 910. године од војводе аквитанијског Вилијама Првог. Одмах је имао ставропигијални статус, с правом да сам бира игумана. Клини постаје центар придружених манастира, којих је 1200. године било чак 1.400, са 20.000 монаха по Европи и Светој земљи. Централна управа је била тако добро организована да се сматрала школом „црквене админстрације“. Ту настају бројне идеје. Цареви, краљеви, папе, војводе, тражили су савете од клинијских игумана. Неколико их је проглашено светим. Стагнација настаје већ од средине 12. века, 1252. се манастир ставља под заштиту краља, а игумани се више не бирају слободно. Покушај у 18. веку да се обнови стара слава и моћ, није успео. Револуционари затварају светињу, а 1810. главну цркву експлозивом дижу у ваздух. Конак сада служи као занатлијска школа. Данас се мало шта може видети од некадашњих објеката. Део здања је обновљен пре шездесетак година. Манастир се налази у Бургоњи, сат времена вожње од Лиона.
 
ПОДВОРЈЕ У МОСКВИ

Румунска православна црква (РПЦ) има намеру да у Москви оснује своје подворје. Румунски амбасадор Константин Григорије о овоме је обавестио патријарха Кирила који је подржао иницијативу. Две цркве ће детаље тек размотрити, постоји могућност да РПЦ добије на коришћење један руски престонички храм који се не користи, или још није обновљен.

Две цркве желе да поправе међусобне односе који су оптерећени неканонским поступцима Букурешта у недавној прошлости, оснивањем више епархија на територији Молдавије. Амбасадор је нагласио да РПЦ има већ храмове у Цариграду и Софији, као и у Риму.
 
Сусрет Патријараха Московског Кирила и Грузијског Илије
7. новембар 2009 - 20:36

Патријарх московски и целе Русије Г. Кирило, током своје посете Азрбејџану, сусрео се са патријархом Грузијским г. Илијом II. Сусрет двојице Поглавара одржан је у палати «Гулиштан» одмах након отварања симпосиона «Међуверски дијалог: од међусобног разумевања до сарадње», на којем су учествовали оба Поглавара.

Ово је први сусрет руског и грузијског поглавара од доласка Патријаха Кирила на чело Руске Цркве.

У изјави по завршетку сусрета, протопрезвитер Николај Балашов је истакао да су двојица Поглавара изразили уверење да «пријатељство, међусобно разумевање, али и братски односи двеју Цркава, представљају гаранцију успостављања односа двеју држава у потпуности». Напоменуо је, такође, да је црквени живот у Абхазији и Јужној Осетији била једна од тема о којој су дискутовали Патријарси Илија и Кирило, те да ће разговори, о овој и другим темама од заједничког инетреса за Грузијску и Руску Цркву, бити настављени.

Извор: http://www.romfea.gr/index.php option=com_content&task=view&id=3423
 
Сусрет Васељенског Патријарха Вартоломеја са председникм САД Бараком Обамом
5. новембар 2009 - 11:57

Његова Свесветост Патријарх константинопољски и васељенски Г. Вартоломеј састао се синоћ са председником САД Бараком Обамом. Патријарх Вартоломеј је, после полусатног дијалога, изразио задовољство разумевањем шефа Беле куће за проблеме са којима се суочава Васељенска патријаршија.

Обама је високом госту обећао да ће приликом сусрета са турским премијером Тајипом Ердоганом, планираним за 7. децембар, истаћи потребу поштовања улоге Васељенске патријаршије, чије је седиште у Истанбулу, и позвати га да помогне поновно отварање Богословске академије на острву Халки, поред тог града, пренела је агенција АНА.

Вартоломеј је изразио задовољство овим Обаминим ставом и подсетио да је амерички председник и приликом посете Турској од тамошњих званичника затражио више разумевања за потребе Васељенске патријаршије.

Обама и Вартоломеј су разговарали и о глобалним питањима, као што је екологија, и положају православних верника у САД.

Извор: РТВ
 
Освештан и подигнут нови крст ма храму Св.Николаја у Вуковару
13. новембар 2009 - 13:56

Дана 09. новембар 2009. године освештан и подигнут је православни крст на Цркву Светог Оца Николаја у Вуковару.

Овај православни храм тренутно је у процесу обнове и то средствима које је из надлежног министарства регионалног развоја.

Православни крст висине два метра постављен је уместо досадашњег крста са оцилима који је постављен током рата, а обзиром да је Црква сакрални споменик културе - надлежне институције захтевале су, као предуслов за свеукупну обнову, враћање у првобитно предратно стање овог објекта од великог духовног, културног и другог значаја за вуковарске Србе.

Позлаћени Крст - ауторско дело рестауратора уметнина Предрага Митровића- Преде, постављен је на врх црквеног торња односно на висину од 36 и по метара, а подигли су га и поставили радници предузећа „Vuković-company", којем је и поверена целокупна обнова храма.

У крст је уграђена и Повеља у којој се говори о трећој по реду обнови храма саграђеног 1737. године. а коју су потписали свештеници и чланови Црквеног одбора. „Повеља ће сведочити будућим нараштајима о нашем времену и овој обнови храма, рекао је присутним вуковарским Србима надлежни парох протојереј ставрофор Душан Марковић.

Извор: Епархија осечко-пољска
 
Света Архијерејска Литургија у цркви Светог Димитрија на Бршну код Никшића
13. новембар 2009 - 12:46

У недјељу 8. новембра 2009. године, на празник Светог Великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско - никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством никшићког намјесништва Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Димитрија на Бршну код Никшића.

Прије службе, владика Јоаникије је и чин ипођакона рукопроизвео Николу Зечевића, студента теологије из Никшића, а затим је освештао нови иконостас у храму. У току службе, ипођакон Никола је рукоположен у ђакона. Пререзан је и славски колач испред цркве, а након службе је приређена и трпеза љубави. Старјешина ове цркве је свештеник Велимир Јововић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка
 
Верници чувају храм

Брат убијеног свештеника, диригент црквеног хора Владимир Сисојев, изјавио је да
су синоћ испред храма кружила милицијска возила, због дојаве да ће храм бити запаљен.
Верници су организовали дежурство око храма током целе ноћи.


51472766_1258835269_IMG_7657.jpg

http://www.rosbalt.ru/2009/11/24/691610.html
 
Šteta što nema engleskog prevoda ovog ruskog teksta o odnosu Crkve prema braku pravoslavaca i inovernih muslimana..:neutral:

Биће ускоро на Српском..тражи се ко ће да преведе сва дела упокојеног О.Данила



-----------
Прстен матушке Јулије

Прстен који је матушка Јулија Сисојева положила у гроб убијеног оца Данила, био је симбол њихове љубави.

Три године после крштења, док је била студент медицине Јулија је са другарицама отишла у посету Светој земљи.
Као и већина младих девојака она је маштала о срећној удаји.Циљ њеног путовања је био тај, да моли од Господа
младожењу.Не бизнисмена, не дипломату, не богаташа, него чистог, отвореног, духовног који стреми ка свештенству.


-Гопод је услишио моју молитву и испунио ми је жељу 300 %. Послао ми је најдостојнијег мученика.
Буквално после месец дана од путовања у Израел, Јулија је срела свог будућег мужа.И тај прстен
за који је веровала да јој је помогао Јулија није скидала са руке све до сахране.

-Хтела сам овим чином да покажем Богу, да ће моја душа увек припадати том човеку.
Да сам родила сина он би сигурно кренуо стопама оца, али како имам три прекрасне девојчице, мислим да
да није битно чиме ће се оне у животу бавити.Једино је битно да одрастају као верујући људи.
4b562357a23d0d11a36a693dda598c8e.jpg


http://www.life.ru/news/4308
 
„И Ангели ће нас на крилима подићи на небеса...“ – Интервју оца Данила Сисојева и Јурија Максимова на Радио Београду, од 11.12.2009.:

Око недељу дана пре трагедије у храму Апостола Томе са оцем Данилом путовали смо по Србији. То је била његова прва посета овој православној земљи и она је оставила велики утисак на баћушку и очарала га. Сећам се како се радовао када смо ми – одмах након слетања – посетили манастир Крушедол, где се налазе мошти Свете Ангелине, небеске заштитнице његове најмлађе кћери. Сећам се како је инсистирао да посетимо Сремске Карловце, прелепи европски градић, који чини се, скоро да се није изменио за последњих сто година. Сећам се како смо ноћу шетали по Калемегдану – београдској тврђави и како смо под ситном кишом ишли ка храму, остављајући иза себе куле и зидове који су се светлели на позадини мрачног неба.

У време тог пута са оцем Данилом смо имали два заједничка наступа. Први, који је уредила Јања Тодоровић, у радио-емисији „Храм“ на Радио Београду 2, 11 новембра 2009. године. Питања нам је постављала водитељка – Душанка Зековић. Након интервјуа она је поклонила оцу Данилу диска копијом нашег интервјуа. Отац Данил ми га је пружио, рекавши: „Ако желиш – узми. Ја сам првих година сакупљао то, а затим сам напустио.“

Узео сам тај диск и по доласку, гледајући по стварима, оставио са другим поклонима из Србије. А недељу касније чули су се пуцњи у храму Апостола Томе, и оца Данила са нама више нема, он је примио мученичку смрт за Христа и отишао у Горњу Отаџбину где је стремио цео живот.

Након сахране мог драгог духовног друга, са којим сам се знао више од десет година, нашао сам тај диск и превео наш заједнички наступ – један од последњих наступа оца Данила, који је направио тачно осам дана пре убиства. И сам сам се при том задивио колико се он јако односи на оно што се догодило. У интервјуу су биле две основне теме – православна мисија и смрт хришћанина. Наводим тај текст ниже и мислим да му нису потребни додатни коментари.

Новинар: Наши данашњи гости су отац Данил Сисојев, старешина храма Апостола Томе у Москви и Јури Максимов, предавач на Московској Духовној Академији, која се налази у Лаври Светог Сергија Радоњешког. Прво питање господину Максимову: каква је данас ситуација са међурелигиозним дијалогом на просторима велике Русије, посебно у вези са Православљем и исламом?

Јури Максимов: У Русији муслимани представљају 9% становништва. То су најразличитији народи, односи између њих и православних у историји и данас су били и добри и лоши. Ви знате да су се последњих година догодила два велика војна сукоба на Кавказу, у Чеченији. Ситуација је у почетку била у многоме налик на ситуацију на Косову, и Србима није неопходно подробно говорити шта то значи и до којих то страдања доводи, и зато односи између православних и муслимана понекада бивају напети.

Наравно има различитих муслимана и овде је, на мој поглед, таква закономерност: ако муслиман није много образован у својој вери он бива пре добар човек, а ако се муслиман озбиљно односи према изворима своје религије, ако изучава њене прописе и покушава да их оствари у свом животу, неретко управо од таквих људи излазе екстремисти. То је питање и изазов – како да живимо у свету са таквим људима? О како Црква може да одговори на тај изазов? Господ је тако уредио да они живе на тим земљама и да живимо заједно са њима. И Господ нам открива такав пут – да им проповедамо Јеванђеље и да их учинимо православним хришћанима. Например, отац Данил Сисојев, који је са нама, одједном је у Православље обратио жену муслиманку коју су припремали да постане шахида („мученица“ за веру – прим. прев.), то јест да би она могла да учини терористички напад, и убивши себе, убије и друге. Али она се крстила и постала добра хришћанка, која не наноси злобу никоме и не покушава да убије никога. Такво задивљујуће чудо које чини Господ је – пут захваљујући коме наши непријатељи могу да постану наша браћа. Ми се трудимо да проповедамо муслиманима и многи од њих се одазивају и постају православни.

Новинар: Следеће питање је за оца Данила. Када код нас овде говоре о Русији, говоре о Русији пре и после перестројке. Реците нам, молим вас, каква је сада, након тих промена духовна реалност у Русији?

Отац Данил: Мислим да се у Русији сада догађа раслојавање друштва. Једни изабирају Православље, други, сазнавши о њему, одбацују веру, одбацују Христа. Ето какво се раслојавање догађа, које није било раније, за време перестројке. Једно од најпозитивнијих промена у животу Цркве је то што је Црква почела активно да се бави мисионарском делатношћу.

Новинар: А шта се подразумева под мисионарском делатношћу? Овде, у Србији, инославни говоре да је православна Црква статична, да није довољно мисионарска и да мало учествује у социјалним контактима.

Отац Данил: Када говоримо да Црква мора да буде мисионарска, ми се сећамо да је Сам Спаситељ, Господ Исус Христос заповедио свим хришћанима да проповедају Јеванђеље свим народима, без изузетка. И зато је Црква обавезна да носи Реч Божију за све људе. Она мора да буде активна, а не статична. И то што се догађа у Руској Цркви означава да се она враћа апостолском корену. Стотине свештеника и мирјана наше Цркве проповедају и на улицама, и улазе у скупове секташа, и у џамије, и многи се затим обраћају Христу. Мислим да све Православне Цркве морају да иду и јављају Јеванђеље људима. Ми не смемо да се задовољимо оним што сада имамо. Христос има још много оваца које нисмо пронашли. На парохији имам породицу муслимана са Кавказа који желе да приме крштење, и они су ми говорили: зашто нашим прецима нисте дошли ви, православни хришћани, зашто они нису сазнали за ову истину? Зашто тамо, у Дагестану, ми никада нисмо слушали о овоме? Нама се често чини да тобож, ми ништа не можемо да урадимо, али то није тако. Православна Црква може и она чини веома много за обраћење. Неки говоре, да Сам Господ доводи у Православну Цркву. Да, Господ доводи Сам, али кроз нас, и ако ми са вама доведемо човека до крштења, покрићемо мноштво грехова, како је рекао Апостол Јаков. Ми ћемо добити огромну награду у Царству Небеском ако обратимо људе покајању. И више од тога; када се Црква занима проповедањем Јеванђеља онима који су ван Ње – чак и из других народа – сама Црква се подмлађује, јача и цвета, јер јој тада Дух Свети даје силу, да би носила мисију и свом народу такође.

Неки говоре: у почетку обрати свој народ, затим ћеш ићи другима; али Господ није тако говорио. Ако имамо комшију – муслимана, римокатолика, протестанта – зашто он до сада није православан? Јер ми знамо да ван Цркве нема спасења, и да ти људи, ако не уђу у Православну Цркву погинуће заувек, они ће поћи у вечни огањ. Код нас је, ето, био проблем са Чеченијом, и неки говоре: како ми можемо да проповедамо Чеченима? Али ја ћу рећи овако: Чечен, који пронађе Христа биће бољи хришћанин, чак и од обичног човека који је из традиционалне православне породице. Ја сам имао познаника вахабита – Чечена, који је дошао да ме обрати у ислам. И ми смо са њим решили да пронађемо: где је истина? Ја сам у току два месеца говорио о хришћанству и након тога ме је питао: „А зашто још ниси предложио да ме крстиш?“ Ја му говорим: „Ако верујеш, онда се можеш крстити“, и он се крстио. Сада се зове Александар.
 
Новинар: Какав је одговор Цркве на социјалне проблеме, који су, како мислимо, исти са проблемима у Србији? Знамо да има много богатих, неправедно богатих, а са друге стране – много сиромашних људи. Човек је не само душа, већ и тело, и како помагати сиромашнима? Није ли мисионарско дело ако обратимо неког богаташа и убедимо га да помогне сиромашнима?

Отац Данил: Наравно, сваки свештеник се сусреће и са веома богатим и веома сиромашним људима. И заиста, мисија Црква се састоји, између осталог, и у социјалној помоћи. У Москви постоји болница, која је у поседу Цркве, уз помоћ и богатих. У Русији има неколико десетина православних дечијих домова. Црква брине о болницама – у Москви о свим болницама. У то у многоме захваљујући московском свештенику, оцу Аркадију Шатову, многи богати помажу сиромасима. Постоје читави програми за такву помоћ. Сем тога о свим старачким домовима такође брине и Црква. Многи наши волонтери иду до сиромашних. И наравно, Црква се активно супротставља неправди која се догађа у друштву. И Свјатејши Патријарх Алексеј, и Свјатејши патријарх Кирил не једном су иступали са молбама богатима да подрже сиромахе. И њихов призив је био услишан. Као резултат, захваљујући Цркви многи људи добијају и помоћ, неопходну за тело.

Новинар: преда мном је књига оца Данила Сисојева, која се зове „Инструкција за бесмртне, или шта чинити, ако сте ипак умрли?“ Реците нам оче, какве су то инструкције?

Отац Данил: Православна Црква зна не само да је човекова душа бесмртна, већ зна како се одвија смрт, како се правилно припремати за смрт, и шта се догађа након смрти. Мислим да треба почети са тиме - како се припремати за смрт. Ми сви знамо да ћемо умрети – сутра можда. И важно нам је да имамо место где ћемо поћи, да би имали дом иза гроба. Тај дом градимо својим добрим делима. Уз помоћ милостиње ми преносимо тамо ризницу. Када се дружимо са људима, када их молимо за молитве, и тим више, када их обраћамо у православље, имамо те људе за заштитнике на том путу. Наравно, свако дело морамо да чинимо у име Христово, иначе неће имати никакву цену. Али при томе се треба трудити да би нам наши ближњи помогли када будемо умрли.

Посебно је важно да би нам наши рођаци позвали свештеника пред смрт. Јер често бива да људи умиру, а рођаци чак ни не зову свештеника, да би их исповедили и причестили, и људи без припреме улазе у вечност. Зато саветујем да у тестамент унесу овакву ставку: „Ако ми наследници нису позвали свештеника пред смрт, неће добити никакво наслеђе.“

И када човек умире, сусреће се са ангелима. Ангели Божији помажу човеку а демони га нападају и плаше. Пре две недеље исповедао сам умирућег и видео како га демони нападају. То није шала, то је заиста тако. Само Православна вера и сила Часног Крста а посебно Свето Причешће могу да заштите таквог човека. Зато ако на вас након смрти нападају демони, прекрстите се, реците: „Господе Исусе помози!“ Посебно призивајте Пречисту Богородицу. Она брзо штити од демона. И затим, након смрти, дижите се ка небесима, не брините се о земљи, брзо бежите Богу, јер вас тада демони неће моћи напасти. На митарствима демони задржавају оне који су привезани земљи. Оне који исувише мисле о земном. Ако је човек стремио Богу цео свој живот, он неће ни приметити те нападе. Али сетите се да ће вас демони обмањивати уз помоћ греха сујете. Како су Макарију Великом, када се подизао, демони говорили: „Победио си нас“ Победио си нас!“ Али он је одговарао: „Још нисам“ – и тек када је ушао на врата раја, он је рекао: „Сада сам вас победио силом Исуса Христа:“ тако исто и ми раније треба да се припремамо и да себе тако усмеримо да се не би хвалисали и да не би били ухваћени тамо. Када дођете у рај – а ја би желео да сви наши слушаоци дођу у рај – идите до љубљених Светитеља. Зато се још на земљи спријатељите са њима, са Светим Савом, са Светом Петком, са Светим Николајем – у том случају сви они ће вас, може бити и чак сусрести након смрти. А затим када се поклоните Богу, Господ ће вас послати да погледа пакао. Јер ми често мислимо да је грех пријатан и сладак, а Господ говори: погледај чиме ће се он завршити. Зато се Црква појачано моли за људе током 40 дана након смрти. Зато што се у то време догађа последње испитивање душе. Ближњи овде могу помоћи и милостињом и читањем Псалтира – мислим да сви наши слушаоци већ знају то, али није на одмет да то поновимо. Неки наши ближњи поступају неправилно: они исувише новца троше на гозбе, на помињања, а боље би било да та средства поделимо сиромасима, и они би се молили за нас. Посебно ће наравно, да се моле за нас они које смо привели у Православље. Например, они бивши муслимани, римокатолици, протестанти, који су постали православни захваљујући вама – сви они ће се молити за вас. И Ангели ће нас на крилима подићи. Памтите да је живот – школа, а рај – универзитет. А истински живот ће почети након Страшног Суда. Зато се надам да ћемо се добро припремити за то да вечно живимо у радости.

Новинар: А како је могуће заслужити рај?

Рај је за нас заслужио Исус Христос. Без крсне смрти Спаситеља сви ми би пошли у пакао. Тако сви некрштени и сада иду у пакао, јер нису добили помоћ од Крста Господњег. Ми добијамо спасење као дар, кроз крштење, али себи усвајамо спасење, то јест, чинимо га својим, кроз добра дела. А силу за добра дела нам даје Свето Причешће, које морамо да примамо што је могуће чешће, не чешће од једном дневно, не ређе од једном месечно.

Новинар: Хвала Вам за ове инструкције за бесмртност, а сада би желела да поставим питање господину Максимову о значају и неопходности мисионарске делатности у свету.

Јури Максимов: желео бих да почнем са малом причом из древног Житија Светог Апостола Томе. У њему се говори да када су апостоли бацали жреб, у коју земљу ићи, Апостол Томи је допала – Индија. Он је био веома огорчен и говорио је: „Господе где год желиш, само не у Индију“. Он никако није желео да крене у толико далеку и туђу земљу да тамо проповеда Реч Божију. Тада се Господ Исус Христос јавио капетану брода који је путовао за Индију и рекао: „Продајем ти Свог слугу, кога зову Тома“. Тај капетан је нашао Апостола и питао: „Да ли си ти слуга Исуса Христа?“. Овај је одговорио: „Да.“ Тада му је он рекао: „Твој Господар те је продао мени, полази за мном.“ И Апостол Тома је морао да пође и као слуга капетана, оде у Индију. На тај начин, и против своје воље нашавши се у Индији, почео је да проповеда и заволео је те људе, и обратио Христу многе душе.

Ова прича се преклапа са најновијом историјом Православне Цркве. У првих хиљаду година она је имала много мисија, али у последњим вековима православни хришћани су веома мало проповедали или скоро да нису проповедали. У 19 веку су постојали чак и богослови, који су писали да тобож православни и не треба да проповедају никоме. И погледајте шта је Господ учинио у 20 веку: за апсолутно све Православне Цркве Он је створио такве услове, да смо били принуђени да кренемо у друге зеље. И Руси, и Срби, и Румуни, Бугари, и Грци, и Грузини, и Православни Арапи – сви као последица ових или оних трагедија и потреса у домовини били су принуђени да се расеју по планети. На тај начин, Господ је са нама поступио исто као и са Апостолом Томом.

Заиста, сви сте слушали како сада, у наше дане, српски свештеници у Јужној Африци проповедају локалном становништву. Тамо је било тако уређено да су белци живели одвојено од црнаца, па су се чак и православни белци бојали да иду у црначке квартове. А српски свештеници се нису бојали и ишли су у школе, где су учила црна деца, говорили им о Православљу, и кроз пола године, цела школа је постала Православна, и то званично, директор је донео такво решење, подржано од деце и родитеља. То је велико дело, које показује да је мисија могућа.

Познато је да данас многи људи осећају депресивност, тескобу, разочарење у живот, његову бесмисленост – а то је зато што не испуњавамо заповести Божије. Зато се сила Божија и радост Божија не сливају у нас. Али када почнемо да испуњавамо заповести Божије, од којих је једна – да проповедамо Јеванђеље, одан ће огромна духовна радост и одушевљење да дођу до нас. Свако то може да провери на сопственом искуству – ако проповеда не ради себе, не ради своје сујете, већ ради Господа Исуса Христа, какву ће то радост донети.

Новинар: Са овим предивним позивом ми ћемо завршити разговор са нашим драгим гостима, од којих је први – писац, мисионар, свештеник Данил Сисојев, а други – господин Јури Максимов, предавач Московске Духовне Академије.

http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=882
 

Back
Top