МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Zabrane-u-zemlji-slobodnih.sr.html
Откривање Америке
Забране у земљи слободних
Необични примери када се лично ограничава да се не би угрозило колективно – и обрнуто
Од нашег сталног дописника
Вашингтон, новембра – Дуван је, после открића Америке, био један од дарова новог света старом у почетку добродошао да би у међувремену постао тешка навика и штетна зависност. Нови свет је међутим решио да се тога ослободи: бити пушач данас у Америци значи пре свега бити припадник прокажене мањине.
У овој „земљи слободних”, како радо себе описује, дошљак се свакодневно сусреће са парадоксима: на једној страни се суочава са мноштвом забрана којима се лично ограничава да се не би угрозило колективно – и обрнуто: предност се даје личном на рачун општег.
Управо је дувански дим пример за прво: покрет да се он искорени већ је пустио дубоке корене и постао широко разгранато стабло.
На први поглед, рекло би се сваки појединац има слободу да бира да ли ће у своја плућа уносити катран и још на хиљаде отрова ради „задовољства” да се, кад у себе унесе дозу дуванског дима, осећа нормално као и они који нису никотински овисници. Али проблем је у „половном диму”, не остане све само у плућима пушача, него, без своје воље, то удишу и они којима није до тога.
Отуда забране које се приближавају апсолутним: чак 71 одсто становника Америке живи под забраном пушења у радном простору и ресторанима и(ли) баровима. Све више градова, уз то, забрањује пушење и у јавним парковима, на плажама и, наравно, у близини дечјих игралишта.
Повод да се пише о овој већ старој теми је најновији антиникотински замах: растући тренд у Њујорку да се пушење забрани и у становима – засад само оним који су за изнајмљивање. Многе агенције које се баве рентирањем примају само станаре-непушаче, а у уговорима је и ставка да припаљена цигарета може да буде разлог за отказ. Овакву политику, како недавно пише „Њујорк тајмс”, већ примењује 50 агенција за рентирање. Пушачи у Њујорку су већ у мањини: има их само 950.000, што је 16 одсто становника најдинамичнијег града САД.
Занимљиво је да овде не постоји ниједна антипушачка забрана на федералном нивоу – Конгрес није усвојио ниједан такав закон – већ су ова ограничења личних слобода за рачун општег добра, мере федералних држава и локалних заједница. Све су при том образложене неспорном чињеницом: да је пушење проблем јавног здравља – и да је веома скупо.
На другој страни, изненађење је откриће да личне слободе остају неспутане и тамо где би било више него неопходно да буду ограничене. На пример, кад је реч о коришћењу мобилних телефона у аутомобилима.
Прошлог месеца у Вашингтону одржан је симпозијум око 300 експерата о „некоцентрисаној вожњи”, односно телефонирању и размени СМС-а за воланом. Предочена је статистика по којој је на америчким друмовима 136 милиона аутомобила, а да Американци користе 270 милиона мобилних телефона, чије је коришћење за воланом узрок 636.000 саобраћајних несрећа годишње, 2.600 погибија и 342.000 повреда. Финансијска штета се мери свотом од 43 милијарде долара.
Скупу је предочен и налаз да у сваком моменту један од десет возача – а поглед на неку овдашњу аутостраду показује да је то заиста велики број – или телефонира или „текстира” (нови глагол: писање СМС-ова).
Али нема свеопштег покрета да се то обузда. Нема федералног закона, а у појединачним државама законодавци су увелико заостали за новом технологијом. Тамо где је нешто покушано, као у Мериленду на пример, закон је забранио „текстирање”, али не и читање СМС-ова у вожњи.
У суседној Вирџинији могу да вас зауставе само због нечег другог, али не и због тога: то је другоразредни прекршај и увек можете да се извучете објашњењем да вам је мобилни у једној руци, док је друга за воланом, зато што сте разговарали.
Председник Обама је покушао да делује примером: декретом је државним чиновницима и функционерима забранио да „текстују” у службеним возилима, или да у ту сврху користе службене мобилне у својим колима – али то није променило чињеницу да су амерички путеви због тога што су сви са свакима стално у вези, све опаснији.
Најзад, странцу је можда најчуднија америчка слобода која, зато што је утемељена у Другом уставном амандману, изгледа непроменљивом: слобода поседовања и ношења оружја – и куповине муниције.
Изненађење у овом погледу је управо саопштен податак да су у последњих годину дана, откако је Барак Обама победио на председничким изборима, Американци купили 12 милијарди метака за своје пушке и пиштоље – 38 по глави становника. Уобичајено се иначе прода између седам и 10 милијарди.
Није објашњено за какав рат се спремају – највероватније је да је додатна јагма за муницијом био страх да би нова администрација могла нешто да промени (мада није било ниједног потеза у том погледу). Јер 12 милијарди метака је прилично за редовну намену: за спорт, самоодбрану и криминал. Чак и у околностима економске кризе...
Откривање Америке
Забране у земљи слободних
Необични примери када се лично ограничава да се не би угрозило колективно – и обрнуто
Од нашег сталног дописника
Вашингтон, новембра – Дуван је, после открића Америке, био један од дарова новог света старом у почетку добродошао да би у међувремену постао тешка навика и штетна зависност. Нови свет је међутим решио да се тога ослободи: бити пушач данас у Америци значи пре свега бити припадник прокажене мањине.
У овој „земљи слободних”, како радо себе описује, дошљак се свакодневно сусреће са парадоксима: на једној страни се суочава са мноштвом забрана којима се лично ограничава да се не би угрозило колективно – и обрнуто: предност се даје личном на рачун општег.
Управо је дувански дим пример за прво: покрет да се он искорени већ је пустио дубоке корене и постао широко разгранато стабло.
На први поглед, рекло би се сваки појединац има слободу да бира да ли ће у своја плућа уносити катран и још на хиљаде отрова ради „задовољства” да се, кад у себе унесе дозу дуванског дима, осећа нормално као и они који нису никотински овисници. Али проблем је у „половном диму”, не остане све само у плућима пушача, него, без своје воље, то удишу и они којима није до тога.
Отуда забране које се приближавају апсолутним: чак 71 одсто становника Америке живи под забраном пушења у радном простору и ресторанима и(ли) баровима. Све више градова, уз то, забрањује пушење и у јавним парковима, на плажама и, наравно, у близини дечјих игралишта.
Повод да се пише о овој већ старој теми је најновији антиникотински замах: растући тренд у Њујорку да се пушење забрани и у становима – засад само оним који су за изнајмљивање. Многе агенције које се баве рентирањем примају само станаре-непушаче, а у уговорима је и ставка да припаљена цигарета може да буде разлог за отказ. Овакву политику, како недавно пише „Њујорк тајмс”, већ примењује 50 агенција за рентирање. Пушачи у Њујорку су већ у мањини: има их само 950.000, што је 16 одсто становника најдинамичнијег града САД.
Занимљиво је да овде не постоји ниједна антипушачка забрана на федералном нивоу – Конгрес није усвојио ниједан такав закон – већ су ова ограничења личних слобода за рачун општег добра, мере федералних држава и локалних заједница. Све су при том образложене неспорном чињеницом: да је пушење проблем јавног здравља – и да је веома скупо.
На другој страни, изненађење је откриће да личне слободе остају неспутане и тамо где би било више него неопходно да буду ограничене. На пример, кад је реч о коришћењу мобилних телефона у аутомобилима.
Прошлог месеца у Вашингтону одржан је симпозијум око 300 експерата о „некоцентрисаној вожњи”, односно телефонирању и размени СМС-а за воланом. Предочена је статистика по којој је на америчким друмовима 136 милиона аутомобила, а да Американци користе 270 милиона мобилних телефона, чије је коришћење за воланом узрок 636.000 саобраћајних несрећа годишње, 2.600 погибија и 342.000 повреда. Финансијска штета се мери свотом од 43 милијарде долара.
Скупу је предочен и налаз да у сваком моменту један од десет возача – а поглед на неку овдашњу аутостраду показује да је то заиста велики број – или телефонира или „текстира” (нови глагол: писање СМС-ова).
Али нема свеопштег покрета да се то обузда. Нема федералног закона, а у појединачним државама законодавци су увелико заостали за новом технологијом. Тамо где је нешто покушано, као у Мериленду на пример, закон је забранио „текстирање”, али не и читање СМС-ова у вожњи.
У суседној Вирџинији могу да вас зауставе само због нечег другог, али не и због тога: то је другоразредни прекршај и увек можете да се извучете објашњењем да вам је мобилни у једној руци, док је друга за воланом, зато што сте разговарали.
Председник Обама је покушао да делује примером: декретом је државним чиновницима и функционерима забранио да „текстују” у службеним возилима, или да у ту сврху користе службене мобилне у својим колима – али то није променило чињеницу да су амерички путеви због тога што су сви са свакима стално у вези, све опаснији.
Најзад, странцу је можда најчуднија америчка слобода која, зато што је утемељена у Другом уставном амандману, изгледа непроменљивом: слобода поседовања и ношења оружја – и куповине муниције.
Изненађење у овом погледу је управо саопштен податак да су у последњих годину дана, откако је Барак Обама победио на председничким изборима, Американци купили 12 милијарди метака за своје пушке и пиштоље – 38 по глави становника. Уобичајено се иначе прода између седам и 10 милијарди.
Није објашњено за какав рат се спремају – највероватније је да је додатна јагма за муницијом био страх да би нова администрација могла нешто да промени (мада није било ниједног потеза у том погледу). Јер 12 милијарди метака је прилично за редовну намену: за спорт, самоодбрану и криминал. Чак и у околностима економске кризе...
