diznilend

guest 135511

guest 135511

Buduća legenda
Poruka
39.924
ok, danas se dešava nešto što bih ja nazvala globalnom retardacijom duše. danas, svi kao drogirani žele da žive od tog suludog osećaja komešanja leptirova i kuvanja orkana po stomacima, tog osećaja koji DAJE osoba sa kojom smo, isključivo na početku veze. I samo ako to traje 530 miliona godina, to je onda to, prava ljubav! kao jebeni narkomani, heroinski zavisnici, samo tražimo tražimo tražimo. daj mi, daj miiiii, treba mi da živim kako treba, ako ne daš, nema nas, dokrajčiću te surovim igricama mačke i miša, osvete i ljubomore, stvoriću jedan lep, zavisnički, retardirani doktor – pacijent sa dečijim bolestima odnos.. taj osećaj je čista hemija i čisto gomilanje seratonina, pa nije ni čudo što smo postali Prozac ljudi, “punimo” se srećom oralnim putem čim ona utihne za trenutak. popila sam svoj lekić, sada imam svoj osmeh na faci, da li je to ista priča koju priča moja duša, nije bitno, bitno da mene trese seratoninski hype itd.. Idemo u mekdonalds da bismo pojeli neko fensi okruglo govance od sendviča i osećali blaženstvo od tih loših ugljenih hidrata, umesto da sednemo u neki raspali restoran, najedemo se pasulja i salate, i dobijemo kafu u onim keramčikim čašama od pola litra sa plafom štraftom preko.
ne radimo ono što (nam) treba, radimo ono što mislimo da treba da uradimo ako hoćemo nešto. ako/onda princip. nije ni čudno što nismo srećni. Svi bi neku instant sreću, kao ugojena kokoška da ti padne sa neba ispečena, pa kad je pokvasiš, ona da se razvije u jednu gigantsku supersreću i održava ti hemijsko ludilo u telu zauvek, a ti prodaješ priču kako je to to, to je ta ljubav, to je ono “once in a lifetime, do kraja sveta, i na dno provalije sa tobom!”. Prodaješ sam sebi, naravno, nemaš ni pojma da to nema veze sa vezom..
Realnost mi je kontaminirana tom šugavom “ljubavlju” koja se prodaje, a čim je na prodaju, i nije neki kvalitet, pa se i ne razlikuje puno od fatamorgane.
zbog čega moramo da se plašimo da nam se duša neće pohabati i samim tim prestati da se svidja onome koga volimo, zbog čega smo jednu takvu ne večnu, već nedostižnu kategoriju kao dušu sveli na nešto potencijalno, zašto ako kažemo uvek ću biti tu za tebe, ne uradimo to? zašto odlazimo od druge osobe onda kada prestanemo da budemo zaljubljeni u sebe samog pored te osobe?
Zašto nam je odnos sa sopstvenim Diznilendom u krvotoku postao bitniji od odnosa sa drugim Bićem, njegovom dušom i svime onim što bi to Biće moglo da pokaže i da ovom svetu samo ako ima nas..?
 
Poslednja izmena:
superdamnglam:
ok, danas se dešava nešto što bih ja nazvala globalnom retardacijom duše. danas, svi kao drogirani žele da žive od tog suludog osećaja komešanja leptirova i kuvanja orkana po stomacima, tog osećaja koji DAJE osoba sa kojom smo, isključivo na početku veze. I samo ako to traje 530 miliona godina, to je onda to, prava ljubav! kao jebeni narkomani, heroinski zavisnici, samo tražimo tražimo tražimo. daj mi, daj miiiii, treba mi da živim kako treba, ako ne daš, nema nas, dokrajčiću te surovim igricama mačke i miša, osvete i ljubomore, stvoriću jedan lep, zavisnički, retardirani doktor – pacijent sa dečijim bolestima odnos.. taj osećaj je čista hemija i čisto gomilanje seratonina, pa nije ni čudo što smo postali Prozac ljudi, “punimo” se srećom oralnim putem čim ona utihne za trenutak. popila sam svoj lekić, sada imam svoj osmeh na faci, da li je to ista priča koju priča moja duša, nije bitno, bitno da mene trese seratoninski hype itd.. Idemo u mekdonalds da bismo pojeli neko fensi okruglo govance od sendviča i osećali blaženstvo od tih loših ugljenih hidrata, umesto da sednemo u neki raspali restoran, najedemo se pasulja i salate, i dobijemo kafu u onim keramčikim čašama od pola litra sa plafom štraftom preko.
ne radimo ono što (nam) treba, radimo ono što mislimo da treba da uradimo ako hoćemo nešto. ako/onda princip. nije ni čudno što nismo srećni. Svi bi neku instant sreću, kao ugojena kokoška da ti padne sa neba ispečena, pa kad je pokvasiš, ona da se razvije u jednu gigantsku supersreću i održava ti hemijsko ludilo u telu zauvek, a ti prodaješ priču kako je to to, to je ta ljubav, to je ono “once in a lifetime, do kraja sveta, i na dno provalije sa tobom!”. Prodaješ sam sebi, naravno, nemaš ni pojma da to nema veze sa vezom..
Realnost mi je kontaminirana tom šugavom “ljubavlju” koja se prodaje, a čim je na prodaju, i nije neki kvalitet, pa se i ne razlikuje puno od fatamorgane.
zbog čega moramo da se plašimo da nam se duša neće pohabati i samim tim prestati da se svidja onome koga volimo, zbog čega smo jednu takvu ne večnu, već nedostižnu kategoriju kao dušu sveli na nešto potencijalno, zašto ako kažemo uvek ću biti tu za tebe, ne uradimo to? zašto odlazimo od druge osobe onda kada prestanemo da budemo zaljubljeni u sebe samog pored te osobe?
Zašto nam je odnos sa sopstvenim Diznilendom u krvotoku postao bitniji od odnosa sa drugim Bićem, njegovom dušom i svime onim što bi to Biće moglo da pokaže i da ovom svetu samo ako ima nas..?
Kliknite za proširenje...
supi imala sam temu "zavisnicki odnosi" procitaj je malo.. neki pametni ljudi su rekli fine stvari o tim daj mi odnosima..
 
zašto svi misle da je svrha života naći nekoga ko ima punjač za našu sreću
a ne naći nešto večno i nepromenljivo u nekome i stalno se držati za to kao NJEGOV najveći potencijal, a ne našu najveću sreću
slična je bila ekvilibrijum tema

manje - više me zanima čist mehanizam zavisničkih odnosa..
 
superdamnglam:
zašto svi misle da je svrha života naći nekoga ko ima punjač za našu sreću
a ne naći nešto večno i nepromenljivo u nekome i stalno se držati za to kao NJEGOV najveći potencijal, a ne našu najveću sreću
slična je bila ekvilibrijum tema

manje - više me zanima čist mehanizam zavisničkih odnosa..
Kliknite za proširenje...

Da bi neko bio tvoj punjač sreće moraš i ti biti njegov,ne ide to jednostrano.Samo što su ljudi postali suviše neosetnjivi na druge i njihova osećanja, zaokupljeni sami sobom, traže i ne vide koliko dobijaju a nude se polovično, nekada i ništa ne pružaju a traže li traže...a pošto doza stalno raste, punjač se prazni i ističe mu rok trajanja, oni misle da ga treba zameniti novim.Nemam pojma sad već serrem ali valjda je to tako....mada mislim da ne bi trebalo biti tako...:(
 
pa takodje ne možeš tražiti od drugoga da bude tvoj ljubavni Volmart
i da te "pokriva" u svim životnim oblastima
ljudi su danas sami sa sobom sve veći stranci, pa im je i ljubav takva.. iluzija
osoba sa zdravim psihičkim životom osnovu za sopstvenu sreću stvara u sebi, da bi je tek tada mogla pružiti drugima
i samim tim, kvalitet drugih ostaje nepromenljiv/poboljšava se

ili je ovo teorija idealnih tipova
dok smo u praksi sve dalji od nas samih
 
Ne moze drugi da nas ispuni srecom, to nam se samo cini ako drugi prija nasem egu.
Covek treba da se puni sam, tako sto ce za pocetak sebe da prihvati sa svim svojim manama, a zatim da nastavi da raste i da se razvija u svim aspektima koji su mu vazni.
Najvazniji je odnos sa samim sobom, drugi dolaze samo kao slag na tortu. Tada nema heroinskih odnosa.
 
malo zvocalo:
Da bi neko bio tvoj punjač sreće moraš i ti biti njegov,ne ide to jednostrano.Samo što su ljudi postali suviše neosetnjivi na druge i njihova osećanja, zaokupljeni sami sobom, traže i ne vide koliko dobijaju a nude se polovično, nekada i ništa ne pružaju a traže li traže...a pošto doza stalno raste, punjač se prazni i ističe mu rok trajanja, oni misle da ga treba zameniti novim.Nemam pojma sad već serrem ali valjda je to tako....mada mislim da ne bi trebalo biti tako...:(
Kliknite za proširenje...

Upravo to je sustina. Taj bezdan u coveku koji samo trazi da se u njega ubacuju novi i novi izvori srece, umesto da se sreca potrazi u sebi i ljudima oko sebe.
Zaista je neverovatan broj ljudi koji bi hteli sve, a da za uzvrat ne pruze bas nista. Valjda misle da je drugima blagoslov sama njihova egzistencija.

Potrosacko drustvo inace podstice coveka da stalno ima nove i nove neispunjene potrebe, od kojih se vecina vestacki kreira. A kad se ispune te potrebe, onda se kreiraju druge, tako da potrosac mora stalno biti frustriran i zeleti nesto novo, bolje.
Kad su u pitanju musko zenski odnosi, tu se stvari nisu previse promenile jer su muskarci uvek hteli da imaju sto vise zena, a zene da odaberu jednog, pravog koji ce biti sa njima do kraja zivota.
No....ranije su mogucnosti bili male i nedostupne. Posebno zenama. Danas, u informatickoj eri, u doba kad za par sati mozes da stignes par hiljada kilometra daleko, u doba interneta i opste dostupnosti svega i svacega, apetiti su porasli i neki ljudi nemaju strpljenja za bilo sta sto po njihovim ocekivanjima nije apsolutna esencija savrsenstva, sve verujuci da odmah tu, iza prvog ugla ima nesto mnogo bolje i da bas njih ceka.

U duhovno ogledalo niko se i ne usudjuje da pogleda, jer nas popularna kultura inace uci da smo sami sebi najvazniji, sto nije pogresno, ali je pogresno sto se zanemaruje da sem nas i drugi ljudi imaju potrebe, zelje i ocekivanja i da u tom smislu nismo centri univerzuma
 
Poslednja izmena:
Stroncijum:
Upravo to je sustina. Taj bezdan u coveku koji samo trazi da se u njega ubacuju novi i novi izvori srece, umesto da se sreca potrazi u sebi i ljudima oko sebe.
Zaista je neverovatan broj ljudi koji bi hteli sve, a da za uzvrat ne pruze bas nista. Valjda misle da je drugima blagoslov sama njihova egzistencija.

Potrosacko drustvo inace podstice coveka da stalno ima nove i nove neispunjene potrebe, od kojih se vecina vestacki kreira. A kad se ispune te potrebe, onda se kreiraju druge, tako da potrosac mora stalno biti frustriran i zeleti nesto novo, bolje.
Kad su u pitanju musko zenski odnosi, tu se stvari nisu previse promenile jer su muskarci uvek hteli da imaju sto vise zena, a zene da odaberu jednog, pravog koji ce biti sa njima do kraja zivota.
No....ranije su mogucnosti bili male i nedostupne. Posebno zenama. Danas, u informatickoj eri, u doba kad za par sati mozes da stignes par hiljada kilometra daleko, u doba interneta i opste dostupnosti svega i svacega, apetiti su porasli i neki ljudi nemaju strpljenja za bilo sta sto po njihovim ocekivanjima nije apsolutna esencija savrsenstva, sve verujuci da odmah tu, iza prvog ugla ima nesto mnogo bolje i da bas njih ceka.

U duhovno ogledalo niko se i ne usudjuje da pogleda, jer nas popularna kultura inace uci da smo sami sebi najvazniji, sto nije pogresno, ali je pogresno sto se zanemaruje da sem nas i drugi ljudi imaju potrebe, zelje i ocekivanja i da u tom smislu nismo centri univerzuma
Kliknite za proširenje...

A šta misliš zbog čega? Kada bi se u to ogledalo i malo zagledali bojim se ništa ne bi ni videli jer ničega i nema.Od veličine svoje sebičnosti koju čovek vremenom stiče, slep za druge od svojih potreba i sam čovek se gubi pred sobom i ostane samo praznina-velika, duboka jama koju treba popuniti a očekuje se od drugih da je popune, umesto da se sam čovek potrudi da je napuni.
I da se zapitamo koliko smo spremni da druge razumemo i da oni nas razumeju.Koliko smo spremni da prihvatimo i da budemo prihvaćeni.Koliko možemo da damo a da zauzvrat ne tražimo ništa.Popularna kultura od čoveka pravi osobenjaka,individuu bez osećaja za potrebe drugih,grabljivca koji samo želi da preživi.Treba to videti i na vreme sprečiti u sebi, inače će se razočerenja samo širiti, kao maligna bolest koja ždere u nemilosrdnom bolu.
 
superdamnglam:
ok, danas se dešava nešto što bih ja nazvala globalnom retardacijom duše. danas, svi kao drogirani žele da žive od tog suludog osećaja komešanja leptirova i kuvanja orkana po stomacima, tog osećaja koji DAJE osoba sa kojom smo, isključivo na početku veze. I samo ako to traje 530 miliona godina, to je onda to, prava ljubav! kao jebeni narkomani, heroinski zavisnici, samo tražimo tražimo tražimo. daj mi, daj miiiii, treba mi da živim kako treba, ako ne daš, nema nas, dokrajčiću te surovim igricama mačke i miša, osvete i ljubomore, stvoriću jedan lep, zavisnički, retardirani doktor – pacijent sa dečijim bolestima odnos.. taj osećaj je čista hemija i čisto gomilanje seratonina, pa nije ni čudo što smo postali Prozac ljudi, “punimo” se srećom oralnim putem čim ona utihne za trenutak. popila sam svoj lekić, sada imam svoj osmeh na faci, da li je to ista priča koju priča moja duša, nije bitno, bitno da mene trese seratoninski hype itd.. Idemo u mekdonalds da bismo pojeli neko fensi okruglo govance od sendviča i osećali blaženstvo od tih loših ugljenih hidrata, umesto da sednemo u neki raspali restoran, najedemo se pasulja i salate, i dobijemo kafu u onim keramčikim čašama od pola litra sa plafom štraftom preko.
ne radimo ono što (nam) treba, radimo ono što mislimo da treba da uradimo ako hoćemo nešto. ako/onda princip. nije ni čudno što nismo srećni. Svi bi neku instant sreću, kao ugojena kokoška da ti padne sa neba ispečena, pa kad je pokvasiš, ona da se razvije u jednu gigantsku supersreću i održava ti hemijsko ludilo u telu zauvek, a ti prodaješ priču kako je to to, to je ta ljubav, to je ono “once in a lifetime, do kraja sveta, i na dno provalije sa tobom!”. Prodaješ sam sebi, naravno, nemaš ni pojma da to nema veze sa vezom..
Realnost mi je kontaminirana tom šugavom “ljubavlju” koja se prodaje, a čim je na prodaju, i nije neki kvalitet, pa se i ne razlikuje puno od fatamorgane.
zbog čega moramo da se plašimo da nam se duša neće pohabati i samim tim prestati da se svidja onome koga volimo, zbog čega smo jednu takvu ne večnu, već nedostižnu kategoriju kao dušu sveli na nešto potencijalno, zašto ako kažemo uvek ću biti tu za tebe, ne uradimo to? zašto odlazimo od druge osobe onda kada prestanemo da budemo zaljubljeni u sebe samog pored te osobe?
Zašto nam je odnos sa sopstvenim Diznilendom u krvotoku postao bitniji od odnosa sa drugim Bićem, njegovom dušom i svime onim što bi to Biće moglo da pokaže i da ovom svetu samo ako ima nas..?
Kliknite za proširenje...

...zato sto smo sizoidno drustvo, otudjeno od smisla, vrednosti, svrhe i vizije...prema nekim istrazivanjima 70% ljudi u razvijenim zemljama pati od nekog stepena sizoidne dezorijentacije
 
superdamnglam:
ok, danas se dešava nešto što bih ja nazvala globalnom retardacijom duše. danas, svi kao drogirani žele da žive od tog suludog osećaja komešanja leptirova i kuvanja orkana po stomacima, tog osećaja koji DAJE osoba sa kojom smo, isključivo na početku veze. I samo ako to traje 530 miliona godina, to je onda to, prava ljubav! kao jebeni narkomani, heroinski zavisnici, samo tražimo tražimo tražimo. daj mi, daj miiiii, treba mi da živim kako treba, ako ne daš, nema nas, dokrajčiću te surovim igricama mačke i miša, osvete i ljubomore, stvoriću jedan lep, zavisnički, retardirani doktor – pacijent sa dečijim bolestima odnos.. taj osećaj je čista hemija i čisto gomilanje seratonina, pa nije ni čudo što smo postali Prozac ljudi, “punimo” se srećom oralnim putem čim ona utihne za trenutak. popila sam svoj lekić, sada imam svoj osmeh na faci, da li je to ista priča koju priča moja duša, nije bitno, bitno da mene trese seratoninski hype itd.. Idemo u mekdonalds da bismo pojeli neko fensi okruglo govance od sendviča i osećali blaženstvo od tih loših ugljenih hidrata, umesto da sednemo u neki raspali restoran, najedemo se pasulja i salate, i dobijemo kafu u onim keramčikim čašama od pola litra sa plafom štraftom preko.
ne radimo ono što (nam) treba, radimo ono što mislimo da treba da uradimo ako hoćemo nešto. ako/onda princip. nije ni čudno što nismo srećni. Svi bi neku instant sreću, kao ugojena kokoška da ti padne sa neba ispečena, pa kad je pokvasiš, ona da se razvije u jednu gigantsku supersreću i održava ti hemijsko ludilo u telu zauvek, a ti prodaješ priču kako je to to, to je ta ljubav, to je ono “once in a lifetime, do kraja sveta, i na dno provalije sa tobom!”. Prodaješ sam sebi, naravno, nemaš ni pojma da to nema veze sa vezom..
Realnost mi je kontaminirana tom šugavom “ljubavlju” koja se prodaje, a čim je na prodaju, i nije neki kvalitet, pa se i ne razlikuje puno od fatamorgane.
zbog čega moramo da se plašimo da nam se duša neće pohabati i samim tim prestati da se svidja onome koga volimo, zbog čega smo jednu takvu ne večnu, već nedostižnu kategoriju kao dušu sveli na nešto potencijalno, zašto ako kažemo uvek ću biti tu za tebe, ne uradimo to? zašto odlazimo od druge osobe onda kada prestanemo da budemo zaljubljeni u sebe samog pored te osobe?
Zašto nam je odnos sa sopstvenim Diznilendom u krvotoku postao bitniji od odnosa sa drugim Bićem, njegovom dušom i svime onim što bi to Biće moglo da pokaže i da ovom svetu samo ako ima nas..?
Kliknite za proširenje...

Paaaaa ... zato sto smo najbitniji sami sebi? A sto se tice instant srece,brze hrane i slicno tu se ne prepoznajem pa nemam odgovor. Radim ono sto zelim ili ono sto mi je drustvo nametnulo da mislim da zelim, u svakom slucaju ako nisam svesna razlike u cemu je problem? Mada sam prilicno sigurna da radim ono sto zelim...ali ni to ti ne garantuje nikakvu srecu
 
pa ljubav i jeste deo ega i voljenje sebe samog kroz drugu osobu.
i sto nam ta druga osoba bolje stvara taj ugodjaj voljenja samog sebe nama je sa tom osobom sve bolje. to je zato jer je ljubav reciprocitet. zasto su najbolje uzajamne ljubavi. jer sto ti vise daje taj feeling da kroz njega volis sebe ti kroz sebe volis i njega i obrnuto. znaci, 4 stavke. ti volis sebe+ njega, on voli sebe+ tebe. i to je jedan plodan odnos. s tim da smo svi u tom odnosu prilicno drogirani tim feelingom i ako ga vise ne dobijamo to vise nije to.
ps. ja sam u tvojim godinama sve te ljubav-stvari tumacila na prilicno zivotinjski nacin, evo stidim se:P ali ma kako tumacili, ma koliko analizirali, ma pod sta svodili, ostaje cinjenica da je ljubav to sto jeste- nezamenljiva.
 
ne svidja mi se ta kategorija: vecno....nekada mi je to bilo najromanticniji deo ljubavi, da je za ceo zivot.....ali,sad mi i nije bitna stavka.....bitniji mi je kvalitet, poverenje, obostrani trud, korektnost.....a dok traje nek traje....
 
Poslednja izmena:
superdamnglam:
ok, danas se dešava nešto što bih ja nazvala globalnom retardacijom duše. danas, svi kao drogirani žele da žive od tog suludog osećaja komešanja leptirova i kuvanja orkana po stomacima, tog osećaja koji DAJE osoba sa kojom smo, isključivo na početku veze. I samo ako to traje 530 miliona godina, to je onda to, prava ljubav! kao jebeni narkomani, heroinski zavisnici, samo tražimo tražimo tražimo. daj mi, daj miiiii, treba mi da živim kako treba, ako ne daš, nema nas, dokrajčiću te surovim igricama mačke i miša, osvete i ljubomore, stvoriću jedan lep, zavisnički, retardirani doktor – pacijent sa dečijim bolestima odnos.. taj osećaj je čista hemija i čisto gomilanje seratonina, pa nije ni čudo što smo postali Prozac ljudi, “punimo” se srećom oralnim putem čim ona utihne za trenutak. popila sam svoj lekić, sada imam svoj osmeh na faci, da li je to ista priča koju priča moja duša, nije bitno, bitno da mene trese seratoninski hype itd.. Idemo u mekdonalds da bismo pojeli neko fensi okruglo govance od sendviča i osećali blaženstvo od tih loših ugljenih hidrata, umesto da sednemo u neki raspali restoran, najedemo se pasulja i salate, i dobijemo kafu u onim keramčikim čašama od pola litra sa plafom štraftom preko.
ne radimo ono što (nam) treba, radimo ono što mislimo da treba da uradimo ako hoćemo nešto. ako/onda princip. nije ni čudno što nismo srećni. Svi bi neku instant sreću, kao ugojena kokoška da ti padne sa neba ispečena, pa kad je pokvasiš, ona da se razvije u jednu gigantsku supersreću i održava ti hemijsko ludilo u telu zauvek, a ti prodaješ priču kako je to to, to je ta ljubav, to je ono “once in a lifetime, do kraja sveta, i na dno provalije sa tobom!”. Prodaješ sam sebi, naravno, nemaš ni pojma da to nema veze sa vezom..
Realnost mi je kontaminirana tom šugavom “ljubavlju” koja se prodaje, a čim je na prodaju, i nije neki kvalitet, pa se i ne razlikuje puno od fatamorgane.
zbog čega moramo da se plašimo da nam se duša neće pohabati i samim tim prestati da se svidja onome koga volimo, zbog čega smo jednu takvu ne večnu, već nedostižnu kategoriju kao dušu sveli na nešto potencijalno, zašto ako kažemo uvek ću biti tu za tebe, ne uradimo to? zašto odlazimo od druge osobe onda kada prestanemo da budemo zaljubljeni u sebe samog pored te osobe?
Zašto nam je odnos sa sopstvenim Diznilendom u krvotoku postao bitniji od odnosa sa drugim Bićem, njegovom dušom i svime onim što bi to Biće moglo da pokaže i da ovom svetu samo ako ima nas..?
Kliknite za proširenje...

Zato što se svijet mjenja ,postaje okrutan, okrecemo se samo ka sebi i svojim potrebama, kažu misli na sebe prvog .budi jak..

A to sve možeš(bez drž-ne daj,laktarenja i ostalog) ako imaš vjeru u sebe ,ostalo je tako onda lako za podjelit pa i svoju ljubav.
 
E'len:
Zato što se svijet mjenja ,postaje okrutan, okrecemo se samo ka sebi i svojim potrebama, kažu misli na sebe prvog .budi jak..

A to sve možeš(bez drž-ne daj,laktarenja i ostalog) ako imaš vjeru u sebe ,ostalo je tako onda lako za podjelit pa i svoju ljubav.
Kliknite za proširenje...

A ako naletiš na nekog isto tako jakog koji nije za deljenje, koji je u tripu sopstvenog Diznilenda? :confused:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top