NickFreak
Elita
- Poruka
- 15.992
.
Лужички Срби
Укупна популација: 50.000 - 60.000
Главна насеобина: Немачка
Језици: лужичкосрпски, немачки
Религија: протестантизам и римокатолицизам
Сродне етничке групе: Словени, Западни Словени
Лужички Срби (горњолужичкосрпски: -{Serbja}-, доњолужичкосрпски: -{Serby}-), познати и као Северни
Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким
покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица.
Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под
утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба
укупно има око 60.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.
Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према
пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено
Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у
свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим
тим су живеле и развијале се под различитим политичким и
друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од
којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим
друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се
налазила у саставу Пруске.
Културно средиште Горње Лужице је Будишин (нем. -{Bautzen}- -
Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (нем. -{Cottbus}- - Котпус). У
административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део
покрајине Бранденбург.
Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија
Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они већим делом
претворили у урбан крај.
Лужичкосрпско становништво је измешано са немачким
живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички
Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне
словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и
раштркана села, женска народна ношња, што се све битно
разликује од суседног и са њима помешаног немачког
становништва. Разликује се у по нечему од немачког и
свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је
изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и
стари музички инструменти.
Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски
и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску
подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата
Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу
само латиницом.
Име
Лужички Срби себе називају Србима: -{Serbja}-, -{Serb}-,
-{Serbowka}-, док Србе са Балкана називају Јужним Србима:
-{Južni Serbja}-.
Историја
Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током
сеобе народа од 2. до 4. векa населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски
народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби),
Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као
што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и
војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали
раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.
У VII веку жупан Дерван, -{dux ex gente Surbiorum}-, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од
синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.
У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка
борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и
тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и
германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.
Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге
освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог
племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба
око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном
месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку
експанзију.
Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио -{Limes sorabicus}-,
појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај -{limes}- није представљао етничку границу.
Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и
убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви
порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове
бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао
свих седамдесет заробљених локалних жупана.
Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже:
ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска[2] . Читава
два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и
крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је
освојена цела лужичкосрпска земља.
Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали,
како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно
савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео.
После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од
глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од 12. века освајачи су почели
безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници
као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је
неједнакост и мржња међу њима. До 16. века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија,
своје заступнике при земаљском суду.
Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као
Сварога, Живу, Перуна, као и друге мање значајне. За време заједнице са Великоморавском кнежевином међу
њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често
безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски
мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон
-{I}- у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик.
Лужички Срби
Укупна популација: 50.000 - 60.000
Главна насеобина: Немачка
Језици: лужичкосрпски, немачки
Религија: протестантизам и римокатолицизам
Сродне етничке групе: Словени, Западни Словени
Лужички Срби (горњолужичкосрпски: -{Serbja}-, доњолужичкосрпски: -{Serby}-), познати и као Северни
Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким
покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица.
Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под
утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба
укупно има око 60.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.
Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према
пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено
Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у
свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим
тим су живеле и развијале се под различитим политичким и
друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од
којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим
друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се
налазила у саставу Пруске.
Културно средиште Горње Лужице је Будишин (нем. -{Bautzen}- -
Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (нем. -{Cottbus}- - Котпус). У
административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део
покрајине Бранденбург.
Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија
Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они већим делом
претворили у урбан крај.
Лужичкосрпско становништво је измешано са немачким
живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички
Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне
словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и
раштркана села, женска народна ношња, што се све битно
разликује од суседног и са њима помешаног немачког
становништва. Разликује се у по нечему од немачког и
свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је
изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и
стари музички инструменти.
Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски
и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску
подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата
Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу
само латиницом.
Име
Лужички Срби себе називају Србима: -{Serbja}-, -{Serb}-,
-{Serbowka}-, док Србе са Балкана називају Јужним Србима:
-{Južni Serbja}-.
Историја
Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током
сеобе народа од 2. до 4. векa населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски
народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби),
Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као
што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и
војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали
раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.
У VII веку жупан Дерван, -{dux ex gente Surbiorum}-, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од
синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.
У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка
борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и
тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и
германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.
Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге
освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог
племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба
око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном
месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку
експанзију.
Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио -{Limes sorabicus}-,
појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај -{limes}- није представљао етничку границу.
Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и
убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви
порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове
бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао
свих седамдесет заробљених локалних жупана.
Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже:
ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска[2] . Читава
два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и
крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је
освојена цела лужичкосрпска земља.
Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали,
како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно
савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео.
После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од
глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од 12. века освајачи су почели
безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници
као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је
неједнакост и мржња међу њима. До 16. века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија,
своје заступнике при земаљском суду.
Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као
Сварога, Живу, Перуна, као и друге мање значајне. За време заједнице са Великоморавском кнежевином међу
њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често
безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски
мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон
-{I}- у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик.
