Sećanja

Nekada bude da nas secanja stignu kao kazna. Kad-tad. Da nas podsete gde smo bili. Sta smo radili. Koga smo voleli. Koga nismo. Ko nas je voleo…A ko nije. Gde smo pogresili. I zasto smo,pobogu,to uradili?!!! Zaboga! Da li je moguce da sam to tada i tamo bila ja?!

Krecem od onih popusenih cigareta u siprazju kada je celo drustvance imalo po osam godina,drugi razred osnovne skole.Mislim da je za sve bio kriv Zoran,moj brat “po babi”.Moja baba i njegova baba,pokoj im dusama,bile su rodjene sestre.I ne znam zasto smo uvek kada bi nas pitali kako smo brat i sestra ponavljali iznova i iznova celo objasnjenje,kad smo,jednostavno,bili brat i sestra “po stricevima”.Bili. Da,on je sve zapoceo,on i njegovo:”Znate staaaa?”,sa otezanjem na samoglasnicima,sa siroko otvorenim ustima.Svi bismo sa ushicenjem,na slican nacin pitali:”Staaa?”,na sta bi on redovno odgovarao:”Imaaaam iiideeeejuuuu.” I uvek smo nasedali:”Koooojuuuu?” Ma,Zorane,da ti sada kaze tvoja sestra.Nisu ti ideje bile bas pametne.Secam se da sam sedam puta oprala zube I pojela ne znam ni ja sta sve da me neko slucajno ne bi osetio da sam konzumirala nikotin.Ne da bi pale batine…
Zato sam sada strastveni pusac.Ali to nema veze sa Zoranom.Niko me nije navukao.Sama sam se navukla.Iz dosade.Iz znatizelje.Ne znam ni ja zasto.Kada me pitaju prijatelji,pocela sam da pusim kada mi je umro deda Radoslav.Lazem.Pocela sam da pusim par meseci pre toga,na letovanju kod tetke,kada su mi drugarice dale paklu da im cuvam da im roditelji ne bi pronasli.Kontam da su mislile da nema sanse da meni tetka pronadje.Moja tetka Bilja.I ta zena je imala tihe stresove zbog mene.Tihe.Nikada niko nije znao,ni saznao, koliki sam u stvari bila djavo.Eventualno je tata mozda saznao citajuci neki stari nazovi dnevnik,mada ni tu nije bilo socnih I strogo poverljivih detalja bas iz tog razloga da se nikada ne sazna.Saznao je eventualno priblizan broj momaka,po redosledu ili bar “tako nekako bi trebalo da je”,ko koliko pluseva ima (a samo ja znam sta ti plusevi znace),sta sam tada mislila o njemu i kako bih ga rado ubila.Tada.A i mama je bila upucena u sve to jer se ona prva dokopala spisa I drzala ih u fioci u svojoj kancelariji.Hiljadu puta sam je molila da mi vrati tu alapacu,ali nije.Kad je puklo izmedju nje I tate,posle dvadeset I pet godina braka,ona je napustila firmu,u kojoj su,uzgred,oboje bili zaposleni,a spisi su zavrsili gde jesu,kao slag na tortu za sve muke koje su ga stisle u tom periodu,kod mog oca.Pa dobro…bar me je postedeo da pricamo o tome.Verovatno zato sto sam vec bila udata.Koga je briga sta je bilo pre toga.

A bilo je.Momaka.Alkohola.Bezanja iz skole…Bezala sam pametno.Po ceo dan.Moji ni na jedan roditeljski nisu dosli za vreme srednjeg obrazovanja.Sad mi to smeta.Tada mi je odgovaralo.Savrseno.Kasnije,kad sam odlucila da se odselim I zaposlim,nisu dosli ni da vide sobu koju sam iznajmila.Ni ko mi je iznajmio.Ni ko jos stanuje tu.A stanovao je gazdaricin sin,godinu dana stariji od mene,privlacan mladic.Popili smo svega par kafi.Ili mu se nisam svidjala ili je isuvise voleo svoju tadasnju devojku pa smo samo bili gazdaricin sin I stanarka.Dobra stanarka.Tiha.Mirna.Koja se samo malo teze budila za prepodnevnu smenu.Zvonilo je tu I zvonilo.Jos su ti usne umorne…
Gazdarica je bila dobra zena.Imala je par pravila.Dovodjenje momaka je bilo zabranjeno.Ukljucivanje bojlera “po skupoj struji” takodje.Ne kazem da sam ih ispostovala.Samo misle da jesam.Cak sam par puta koristila telefon.I to je bilo zabranjeno.Po principu-sto ne znas to bilo nije.A ja sam ostala dobra.Tiha.Mirna.Ostala je I ta mala crvena sobica da cuti da je tu bio neko.Neko ko je imao burmu na ruci.Desnoj.Ostali su I oni koji su prizeljkivali da ih kradom dovedem u svoju malu sobicu.Ali u tim slucajevima je trebalo odglumeti moral.Onaj sa burmom bar nece pricati okolo kako je varao zenu sa mnom.A kamoli me ozeniti.To je bar jasno.I onda cemu moralisati?
I ja sad imam burmu,ako to vama ista znaci.Sa tim okovanim nemam kontakt mada ga se rado setim.Prema meni je uvek bio pazljiv.Najdraze su mi one pomorandze kad sam bila bolesna.Dolazak pred zgradu u pet ujutru da se vidimo pa da me vozi na posao.Svi njegovi pokusaji da me ubedi da prihvatim da mi sredi bolje radno mesto.Prihvatila.Jednom.Zakazao mi razgovor.Nisam otisla.Glupaca.Nisam ja od tih koje bi se preko kreveta dovukle na bolji polozaj.Bar to nisam mogla da budem.Da se razumemo-jos uvek nisam takva.Da jesam,verovatno bih jos uvek bila u kandzama tog jastreba,duzna I preduzna.Ili bih se tako osecala.

Kazu,psiholozi naravno,da veze sa starijim muskarcima sluze zenskoj osobi da joj nadomeste paznju koju nije dobijala od oca.Moji muskarci nisu bili bas toliko stariji od mene.A da mi je falila paznja oca,tacno je.Mada,ko zna da li bih odolela mom jastrebu ili onom drugom grabljivcu I da sam imala bolju ocinsku figuru.Ne verujem.Ali je sigurno da bih upisala fakultet I zavrsila ga u roku.Uvek sam bila dobar djak.Sigurno bih bila I dobar student.Bar bih se potrudila.Svakako,od mene se uvek ocekivalo vise.Na svakom polju.To me je gusilo.Na kraju I ugusilo svaku zelju I ambiciju.A ja sam nastavila da disem.

Ja sam nastavila.Moj bata Zoran,onaj koji je bio pun ideeeejaaaa-nije.Nakon sto su ga izbacili iz srednje skole koju je obozavao I koja mu je bila cilj jos pre ideje da pusimo u siprazju,nakon sto ga je ostavila “ljubav njegovog zivota” I nije uspeo da se pronadje ni u cemu drugom, pronasao je dobar vojnicki opasac I jaku gredu na svom ambaru.Tada je I prestao da dise.Nakon sto se obesio.U to vreme sam se vracala sa posla,vec sam zivela sa mojim sadasnjim muzem,za sta niko nije znao ili pak malo njih jeste(naravno,roditelji nisu u toj skupini).U gradskom prevozu sam osetila nenormalno preskakanje srca,tj. aritmiju,izgubila sam dah,osetila slabost…osetila da nesto nije u redu.Nakon sat vremena sam I saznala sta.To je prvi I jedini put da sam istog momenta po dobijanju lose vesti pocela da placem.Da vristim.Kad isplaces,obrises suze,nastavljas dalje.Na sahrani su mi dali da popijem Bromazepam.Da prestanem da vristim.Da prestanem da osecam.Znam da je Dejan tada hteo da me zagrli.Znam da sam ga gurnula.Sada mi ne trebas.Nekad si mi trebao.Konju.Za malo stvari u zivotu nam treba konjska snaga.

Pricaju ljudi za mog batu I da se drogirao.Znam da nije.Sigurno nije.A kod mene je bilo malo I od toga.Trava.Nista drugo.Niko me nije navukao.Sama sam zelela da probam.Nije dugo trajalo,ali se desavalo.Jos pamtim onaj nenormalni smeh I obnevidelost.”Gde li je ona piksla?Pa malopre sam je tamo spustila.”A onda trepnes I vidis da je upravo tamo gde je I bila.I opet smeh.Moja drugarica Mica sa sve vaskama u glavi.Od kupanja u prljavom Dunavu.Drugarice Mico,toliki broj? Ne verujem…Prestala sam da “duvam” kad mi je prisao lik,drug mog najboljeg druga,bivseg decka,decka,ili u kojoj smo fazi tada bili ne secam se I pitao me:”Je li,sta kazes da odemo negde da izduvamo jedan dzoint?” Tras! Nikad vise!


Prvo pijanstvo sam dozivela sa pet godina,prvo pravo pijanstvo.Mama me je odvela na spavanje.Ali sam prvo morala da povratim.Ne trebam da naglasavam da je I tu prste umesala Zoranova IDEEEEJAAAA da ukrademo dedama dva piva.Da ih popijemo.Da se napijemo.Deca.A fotografije govore same za sebe-nas dvoje zagrljeni I raspevani dok se svi oko nas smeju.Mislim da mami kasnije uopste nije bilo smesno dok sam povracala po krevetu.Nekad mi se cini da taj krevet jos uvek ima neki vonj.Ako ja uopste znam koji je krevet imao zadovoljstvo da ga ispovraca petogodisnji zenski alkos.A pijanstava je bilo I kasnije,I blazih I jacih,ali,opet,sve je nekako uspevalo da se sacuva u krugu prijatelja.Neka jos uvek rado prepricavamo uz smejanje.Kad sam sama sa sobom,stidim se.Kao kad sam se pijana kresnula sa drugaricinim bratom dok je ona mrtva pijana bila sa svojim deckom u istoj sobi.Kao kad sam umalo povratila decku u usta dok smo se ljubili.Umalo! Ne znam kako je posle mogao da me ljubi,kako je uopste mogao ista sa mnom tako pijanom.Au.Strasno.

A ima toga dosta.Secanja.Zanima li vas?

Naravno da nas zanima.Nestrpljivo očekujem nastavak....

Lazi...Lagala sam roditelje,najvise,pa babe i dede. Jednom mi je Sladja,moja drugarica,katkad dobra,povodom svih mojih upetljavanja i lagarija rekla:”Cile,ti koliko lazes tvoje,zaboravices sta je istina.” To je bio prvi put da sam se uplasila da ce me provaliti i pre nego sto sam slagala.
Zasto sam to radila? Razloga je mnogo.Da bih se videla sa deckom.Da ne bih otisla u skolu.Da bi oni bili zadovoljni.Da bi me pustili da odem do drugarice.Da bi me pustili da izadjem.I tako dalje i tako dalje.U vrtlogu svih izrecenih izmisljotina trebalo je biti dovoljno priseban i svestan svega izrecenog pa ponoviti sve kada posle par dana ponovo pitaju zasto moram sredom posle skole da ostajem na dopunskoj nastavi,zasto nisam ranije otisla kod Tamare da prepisem beleske,nego u devet uvece,zasto sam zakasnila pet minuta,kako sam razbila nos,zasto me boli rame...Sredom smo imali najmanje casova,a nas cetiri je imalo svoj mali ritual.Danijela je zivela blizu skole,pa smo sredom na “dopunskoj nastavi” u njenom stanu ispijale kafu i gledale u solju.Dani je to tako dobro znala da radi! Ali daleko od toga da sam se udala sa sedamnaest godina. Kasnije smo shvatile da je i Dani ta koja laze.Ne samo roditelje.
Tamara nije bila deo drustvanca,ali je bila najbolji ucenik u srednjoj skoli.Ne znam kako joj je to uspelo kad je u osnovnoj bila vrlo dobra.Mozda joj je za vreme bombardovanja porasla inteligencija.Ne znam.Ali Tamarica je bila primerno dete.Dobar izgovor za izaci iz kuce u kojoj se roditelji svadjaju.I otici sa deckom na neko mirno i tiho mesto.Samo da se ljubimo.
Cesto sam u svojim lazima imala podrsku rodjenog brata i sestre,a jos cesce sam i zbog njih morala da lazem.Zaboraviti necu kako me je zbacio sa ledja kad sam ga jednom prilikom zagrlila.Preletela sam preko njegove glave i pala na lice.Unakazila se.Tako sam razbila nos.To znamo on i ja.Mama i tata misle da sam pala sa stepenista.Nisam htela da kazem kako je na meni utvrdjivao svoje znanje iz borilackih vestina.Iako mu to nije bio prvi i jedini put.
Cudno je kako mi sve ovo drzi osmeh na licu.Isti smesak imam i kad se secam Sase,decka iz onog mesta gde sam letovala kod tetke,spadala svoje vrste.Malo je on bio zaljubljen u mene,pa sam onda ja malo bila zaljubljena u njega,onda smo neko vreme oboje bili zaljubljeni i srecni jedno pored drugog,ali kratko.A i bili smo mladi.Ja jos mladja.Jos uvek ne znam nikoga ko ume da me nasmeje kao sto je on to radio.On mi je ujedno jedno od najdrazih secanja.Sa svojim drugom je dosao na moj osamnaesti rodjendan.Da ne bi bilo sumnjivo,svi smo slozili pricu da su nam to drugovi iz srednje skole i nadali se da niko nece primetiti koja im je registracija na automobilu.Kasnije te veceri taj isti automobil je vozen malo brze.Kroz glavu mi je prosao moj drug koji je nedavno pre imao udes.Lep kao lutka.Plave oci.Uvek nasmejan.Smeker.Izliv krvi u mozak.Videla sam ga osam meseci nakon nesrece,na praksi.Nisam ga prepoznala.
Rekla sam Sasinom drugu da uspori.Nakon sekunde smo sleteli sa puta.Tako sam povredila rame.Tako sam zaradila fobiju od voznje.Ostali su prosli neosteceno.Osim auta.
Nikada moji nisu saznali zasto me je stvarno bolelo rame.Nakon par dana sam im rekla da sam pala.Sa stepenista.Opet.Nije im bilo cudno kad su mi oduvek nabijali na nos kako sam smotana,tunjava,trapava.Nije mi samo jasno kako sam kao takva trenirala dugo kosarku i bila jedna od boljih.I kako nikad nisu pokazali zelju da dodju na jednu utakmicu da vide kako to njihova cerka postize 10-20 poena.A ocekivalo se da uvek budem u vrhu,da budem odlican djak...I bila sam odlicna u osnovnoj skoli.Vukovac i djak generacije bez preteranog angazovanja,osim za silna takmicenja na koja su me nastavnici slali.Odlicna u prvoj godini srednje skole.Sa sve takmicenjima.Kasnije vise nisam htela.Ucila sam da budem vrlo dobra,a moji su na kraju svake skolske godine dobijali falsifikovana svedocanstva koja mi je radio drug na svom kompjuteru.Imao je,dusa moja,stampac u boji.I skener.Do groba mu zahvalna.Svi srecni i zadovoljni,a ja ubacujem jos pogodaka u svoj kos lazi.Samo da ne slusam kako sam nesposobna.Da me ne pitaju kako to Tamara moze,a ja ne.Ja sam mogla,ali nisam htela.Da su na jedan roditeljski otisli,to bi im i moja razredna rekla jer je to bio opsti utisak svih profesora.Tako sam ostala “ona mala sto moze,a nece”.U secanju mojih profesora.
Sada znam da neke stvari sigurno ne bih imala hrabrosti da ponovim.Jedino sto ne znam je da li bih time dobila ili izgubila.I o cemu bih vam sada pisala da to tada nije bilo tako kako jeste.Nista ne izmisljam tako da znate da se sve stvarno dogodilo.Mnoge stvari samo ja znam,o kojima sam pisala i o kojima cu tek pisati,ali ne verujte da cu vam bas sve otkriti.Ne verujem ni ja da hocu.Jer ima toga mnogo.

Nisam od onih sto broje kalorije.Pokusala sam jednom,ali nije to trajalo duze od nedelju dana.Ako me secanje dobro sluzi.Kilogrami su poceli da se gomilaju kad sam krenula u tu cuvenu srednju skolu.I svi moji promasaji nekako su vezani za nju,posebno sada kada radim u struci i proklinjem dan kada sam pristala da mi to bude zanimanje.Tata,tata....sto me tako zajeba? Tada sam morala da prestanem da treniram kosarku.Tada mi je umro deda Radoslav.Tog jutra sam se probudila za skolu,u pet sati ujutru,trebalo je putovati.Baba i deda su se spremali za put kod rodbine.Cula sam ga kako peva.Dragi moj deda.Ja sam otisla na stanicu pa u skolu.Oni su krenuli svojim putem kasnije.Nismo se pozdravili.Sto da se pozdravljamo?Bice tamo svega par dana.Nisam ga ni videla tog jutra.Samo ga cula da peva.
Padala je kisa kada sam dolazila kuci.Kapije su bile sirom otvorene.Aritmija.U dnevnoj sobi ceo komsiluk.Crne marame. Oni su imali udes.Molim te,Boze,samo da nisu imali udes. Kolena su mi klecala. “Sta se desilo,hoce li mi neko reci vec jednom,sto cutite svi?!!!” Odgovorila je moja Strina,Zoranova mama:”Umro ti je deda Radoslav.” Tek tako.Umro.Nisam plakala.Dugo nisam plakala.Pozlilo mu je u voznji.Zaustavio je auto i umro.Otkazalo je njegovo veliko dobro srce. “Idi obuci nesto crno.”To nesto crno nosila sam godinu dana.Televizor nije ukljucivan pola godine.Kradom sam ga pustala u retkim prilikama kada sam bila sama kod kuce.Znala sam da ga iskljucen televizor nece vratiti.Crnina mi je odgovarala.Zalila sam za dedom.Odgovarala je i zbog kilograma.
Nisam mogla da smrsam.Jednostavno-nije mi islo.Ni kilogram.Onda je meni sinula ideja.Losa.I verovatno bih obolela od bulimije da mi je zdrelo osetljivije.Cucala sam pored wc-solje gurajuci prst u usta pokusavajuci da povratim sve sto sam pojela.Nisam uspela.Uspela sam samo da mi pukne kapilar u oku i beonjacu obojim u crveno.Lujka.Nemojte misliti da mi nije padalo na pamet da preskocim neki obrok.Jeste i to i da vezbam.Ali kod mojih roditelja nije dolazilo u obzir preskakanje obroka.Ni pod razno da brojim kalorije.To sam sprovela u delo kad sam pocela da radim,dok sam stanovala u onoj maloj crvenoj sobici.Onda sam digla ruke od svega i pocela da primenjujem redovan sex.I,da,naravno da sam smrsala! Hvala Jastrebe,hvala Dragane,hvala Deki,hvala,hvala...Bez moralisanja,ali jedan po jedan.U grupnom nisam nikad ucestvovala,a bogami,niti cu.To je nesto prema cemu imam averziju.
Onda,da krenem od prvog seksa.Desio se rano,meni rano.Njemu definitivno nije bio prvi,a svakako me je ubedio da je meni upravo vreme.Sada svojoj sestricini kaze da joj je rano da se pronalazi u pesmi koja govori o izvesnoj mladoj zeni koju svi zele i prizeljkuju.A ujkina mala sestricina nije nista mladja nego sto sam ja tada bila,kada mi je “bilo vreme”. Petnaest godina. Da li mi je bilo lepo?Naravno da nije.Bolelo je.Tri dana sam krvarila.Sva sreca da mu je bio mali,ekstremno mali.Veci verovatno ne bih podnela.Ni sad ne volim mnogo velike.Ume posteno da zaboli.
Prvi neslavni seks,ne prva neslavno zavrsena “veza”,a svakako ni poslednja.Sledeci slican neslavni pocetak i zavrsetak bio je nakon dve godine sa onim sto je umalo izbegao da ga ispovracam.A ne znam kako sam uspela posle par dana da shvatim da sam se zaljubila u njega.Drzala me je ta zaljubljenost dobrih godinu dana,dok ga nisam sledeci put videla.Nikakvog.Onda kraj srednje skole i Uros,moj najbolji drug,decko,bivsi decko,pa tako nekoliko puta.Sa njim mi je bilo lepo.Voleli smo se.Vise me je voleo nego sto sam ja njega volela.Mozda je tu vec krenulo skidanje kilograma.
Ma,da se razumemo,nisam ja nikad bila nesto preterano debela,ali je bilo viska.Primetnog.Srecna sam sto ga vise nemam i trudim se da ga ne zaradim.Pomaze mi isti princip kojim sam skinula taj visak.Mada mi i dva deteta pomazu za odrzim kilazu.Moja dva deteta.Muz je pored njih zaduzen za prvi princip.I jos neko pored njega.
I o tome cu stosta reci.O njemu.O njima.Jedan po jedan

Moj stric me je jednom prilikom,dok je bio u fazi “ne pijem”,pitao,jer sam izjavila da sam se zaljubila u Milosa,sina zene sa kojom se cica vidjao nekada:”Da li si zaljubljena u njega ili ga volis?” Objasnio je on meni tada razliku.Ne bih znala sad da ponovim njegovo objasnjenje jer mi ni tada nije doprlo do mozga.Mislila sam da prica gluposti.”Pa naravno da ga volim ako sam zaljubljena u njega!”....Sada znam razliku.Nazalost,jos uvek ne znam da je objasnim,ali znam da je primetim.Sada znam i da Milosa nisam volela.Kako sam i mogla kad nikad nista nismo imali? Razmenjivali sms-ove (kako to glupo zvuci sms-ove),dva pisma,par fotografija,par setnji.Sve je bilo super i spremno za pocetak dok ne dodje do setnje.Niko nije hteo da krene prvi.Tu sam moralisala.Zdog strica.Stric je bio provodadzija.Sve najbolje za bratanicu i o njoj kad je trezan.Tada sam koristila sestrin stan dok je ona sa porodicom bila na moru.Vracajuci se sa posla,stigla mi je njegova poruka da je krenuo i stize za dva sata.Proveli smo noc zajedno.U razlicitim sobama.Hrkao je uzasno!Ali nije zavrsio u drugoj sobi zbog toga vec zato sto NICEG NIJE BILO MEDJU NAMA.Predhodno mi je zaspao sa glavom u krilu.Trebalo je samo da se sagnem i poljubim ga.A nisam.
Ujutru me je odvezao na posao.Stajali smo kao dva kretena zagrljeni ispred zgrade mog radnog mesta,pored njegovog BMW-a stranih tablica.Zaprepastila sam se kad sam po dolasku na radno mesto cula da su sve kolege i koleginice videli mene i mog decka.I njegov auto.Pustila sam ih da veruju da je istina to sto su videli.Najgore je kad shvatis da i oci mugu da te slazu.
Cuvsi ovu pricu,cica je dosao do zakljucka:”On je *****,sigurno! Dizi ti ruke od njega.”
Brzo nakon toga,ali svakako ne zbog toga,moj dragi stric se vratio svome zanimanju-alkoholizmu.Sada se ne volimo.Od tada.Ali zeljno hvatam trenutke kad mu je dan posle mamurluka da se ispricamo i popijemo kafu.Retki su.Ali dragi.Kao i secanja na njega treznog i njegovog dolaska po mene na posao da odemo na pizzu.Nikad bolju nisam jela.Drugom prilikom sam otisla da pojedem jos jednu takvu.Sama.Nije bila ista.Nije bila ni prosecna.Bila je losa....Nedostaje mi moj stric.Koji je znao da cu prevariti muza. “Ti si mnogo lepa i zgodna.Nije on za tebe.Prevarices ga,videces.Tek ces ti izrasti,kad budes rodila,tek ce neke stvari izaci na videlo.I sto se tvoje gradje tice i svega ostalog”,upamtila sam od reci do reci.Kako je prokleto u pravu bio!Volela bih i da mogu da mu kazem to,da smem.Ali ne smem.Ne mogu.

Prevarila sam muza i srcem i telom.Nisam planirala da to bude srcem.Nisam ni verovala da cu ikad prevariti muza.Ali sam jednom prilikom obecala sebi.
Spremala sam se za nocnu smenu.Sminkala se.Na regalu su stajale neke radne ploce.Ne znam sta mi je bilo da ustanem i podignem jednu,poprilicno tesku.Papir.Brojevi telefona.Okrecem,jedan po jedan.Zenski glas.Zenski glas.Zenski.Pricaonica.Hot-line.Zenski.Zato je je stalno zauzeto kad zovem sa posla u proteklih dve nedelje.On stize kuci.Pokazujem mu papir.Svadjamo se.Odlazim na posao.Zovem-zauzeto.Zauzeto.Zauzeto.
Ne pricamo dve nedelje.Kad zovem,uvek je zauzeto.Njegova majka mi ne veruje cime se bavi kad ja radim.Navodno. Pravi se da mi ne veruje,da ne zna.Stize telefonski racun.Ona sa osmehom saopstava :“Tri hiljade petsto i nesto.” Samo sto ne kaze:”Vidis li,glupaco bolesna,da nisi bila u pravu?” EEEE,corava... TRIDESET PET HILJADA I NESTO.
Meni je predhodnih dana bilo lose.Kao neka urinarna infekcija.Jajnici.Prehladila se.Briga me.Odlazim u nocnu.Okrecem dobro poznati broj telefona:”Za tebe sam uvek tu,samo se javi”,rekao je kad smo se poslednji put videli moj Jastreb.Doci ce ujutru da me vozi kuci.Predhodno cemo otici do njegovog prijatelja da popijemo kafu.Mogla sam da odustanem jer me je celu noc mucilo piskanje,sa oprostenjem.Ocekivala sam da dobijem.Boleli su me jajnici.Predhodnih nedelju dana.
Znacilo mi je njegovo prisustvo tog jutra.Uvek je bio tu za mene.Nekad me je svojim savetima i ponasanjem podsecao na mog treznog strica.”Stani,molim te,moram do apoteke”.Nisam ni planirala da idem u apoteku.Mucila me je infekcija posteno,na pola sata.Dosli smo do njegovog prijatelja koji je,uvidjavno,morao da izadje napolje.Uletela sam u kupatilo.Izasla posle pet minuta.Bleda.Trudna.

Ja sam bila uplasena.Postacu majka.Moj Jastreb odusevljen.Buduci tata zatecen.Ni malo odusevljen.
Nisam ga prevarila tog jutra.Ali jesam jedne veceri koja ce doci dosta kasnije.
Onog ko je uvek bio tu za mene tada sam videla poslednji put i tada sam znala da ga vise necu videti.Da vise necu hteti da ga vidim.Ne znam zasto.
U secanju ostaje urezana poruka koju je moj muz (ne znam zasto ga tako oslovljavam kad tada jos uvek nismo bili vencani) poslao svom prijatelju:”Cile je trudna i rodice bebu.” Ne,trudna sam i rodicu zirafu!!! Kako sam u to vreme bila razocarana u njega!A on se ni malo nije trudio da se bar pretvara da je srecan.Nije se trudio ni da ja budem srecna.Nisam ni bila.Sve dok nisam otisla na pregled i doktor okrenuo monitor ultrazvuka da vidim kako srce moje bebe kuca.Drugo me nista vise zanimalo nije.Pocela sam da se “gnezdim”.Energije na pretek.Za moju bebu.
Vencali smo se kad sam usla u osmi mesec trudnoce,tiho skromno,po nagovoru mog oca.Hteli smo mi jos skromnije.”Ali red je red”. Kod njega je uvek sve moralo da bude po redu.Tezak covek.Celog svog zajednickog zivota sa mojom majkom je pio i maltretirao je.Tukao.Nekad smo gledali,a nekad samo slusali.Imao je jednu pauzu od pet godina bez alkohola,kada se zakleo predamnom da vise nece piti.Da bi je vratio kuci.Zakleo se u svoje troje dece.A nakon tih pet godina ponovo nastavio po starom.Pije jos uvek.Samo su ga,valjda,stigle godine,ili mu je doslo iz dupeta u glavu pa kontrolise svoju pijanu namcorost i ljubomoru.Cesto sam ga iskreno mrzela zbog iste.I jos cesce prizeljkivala da se razvedu.
Trudnocu sam pregurala sama.Sve preglede,sve analize,svu papirologiju,sama.Dragi je radio,a posle posla isao na pecanje.Da smiruje zivce.I da me ne gleda,mislila sam.Ja sam sa komsijom krecila sobicu za bebu.Ja sam farbala vrata.Ribala parket.Kacila zavese na dan termina za porodjaj.Taj dan je prosao i ja sam morala da legnem u bolnicu da me porode indukcijom.Komsija me je odvezao.Sama.Tada sam se zaklela,obecala sebi.
Jastreb je znao da sam u bolnici:”Nemoj da brines,bice sve u redu.Ti si jaka.Voleo bih da rodis jednu devojcicu i da bude lepa na tebe.”Rodila sam devojcicu.Prirodnim putem nakon indukcije.Bolelo je petnaest sati.U srednjoj skoli nam je profesor koji nam je predavao anatomiju u prvoj godini,pricajuci nam o kostima karlice,rekao:”Kosti karlice su pozadi povezane savovima.Pri Prolasku bebe kroz porodjajni kanal,te kosti se razdvajaju i to je ono sto boli u toku porodjaja.Tako,drage,moje,da znate,seticete se mene kad se budete poradjale.”Ja sam se setila.Tada.I drugi put.I bilo mi je drago da jesam.
Rodila sam devojcicu koja sada ima cetiri godine.Lici na mene.Kada su mi je doneli u porodilistu,htela sam da ustanem da je uzmem.Nisam mogla.Uzasno su me boleli savovi od epiziotomije.”Nisi bas morala da budes zensko”,naglas sam razmisljala.Soba se zaorila od smeha.Sve bebe su bile devojcice.Moj otac me nije pozvao da mi cestita.Nije ni proslavio.Ocekivao je da se rodi Radoslav,kako sam obecala dedi kad sam bila jako,jako mala:”Deda,kad je budem imala sina,dacu mu ime Radoslav.”Sina jos uvek nemam.Ne bih ni volela da ga imam.
Zena se od rodjenja priprema za ulogu majke.Od prvog dana se zna da ce se jednog dana udati,dobiti dete...Kada smo se Zoran i ja igrali igre “mame i tate”,svi su sa zaprepascenjem skocili na nas:”Kako se igrate mame i tate,to ne smete da se igrate!!!”,kao da smo mi radili ne znam sta,a mi smo samo imali lutku.On je bio lutkin tata,a ja mama, i nikako mi nije bilo jasno zasto nam brane tu igru.Sad znam sta im je bilo u glavi.Nagadjam.
Tu pricu je ispricala Zoranova baba Rada na bdenju nad kovcegom moga dede.Ispricala je i ono kada su mene zakljucali u kucu kada sam imala svega sest godina pa nisam mogla da izadjem napolje.Popela sam se na sprat,izasla na prozor,a na ulici je stajao moj bata sa jos jednom IIIIDEEEEJOOOOM:”Skaci,seko,ja te hvatam!”,pruzajuci male rucice ka meni.Tragedija je za sekundu izbegnuta kad je baba Rada izletela napolje vikajuci:”Neeeeee!!!”Svi smo se smejali u svoja nedra,sa osecajem krivice nad mrtvim covekom.Baba je bas znala da odabere trenutak.

I ja sam trazila neki trenutak kad mi je dete imalo osam meseci.Sasvim slucajno sam pocela da se dopisujem sa Vladimirom,deckom izdaleka.Danima.Nocima.Onda se pojavila sumnja da bi on mogao da bude taj sa kojim cu moci da ispunim obecanje dato sebi.Delovalo je nemoguce,ali se nada dan po dan povecavala,zajedno sa zeljom.A zelela sam ga.Mozda vise nego sto sam ikada za bilo kim osecala takvu zelju.Strast.Isto je i on osecao,mnogo duze nego ja,ispostavilo se kasnije.
Dogovor je pao.Doci ce.Videcemo se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu.Samo sex.Nista vise.Sutra ujutru svako na svoju stranu.Tako je moralo da bude.
Tako je trebalo da bude.

“ Na kraju se sve svede da sudbina kao mačor ili grebe ili prede, zavisno od toga na koji način je uzmete u ruke, ili pušta mile zvuke ili stvara muke...”
Svi smo tvorci svoje sudbine,slucajnosti ne postoje,ma koliko mi u njih verovali i krili se iza toga da se nesto slucajno desilo.

“...čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne. “




Tako smo se i mi sreli.Noc puna divljeg seksa,dobrog seksa,dok je moj suprug mislio da sam kod kume sa detetom.Kuma je znala gde sam,moja kuma koju sam krstila po zavrsetku srednje skole,drugarica iz razreda,i sama borac za svoju srecu.Noc je prolazila,za njom dolazilo jutro,moje prvo jutro u hotelu.Do podne moramo da napustimo sobu.Grlimo se na krevetu dok se u grudima nesto prelama,dok oboje pokusavamo jedno drugom nesto da kazemo.Da ne zelimo da se tako zavrsi,tada i tamo,da oboje osecamo mnogo vise.Zaljubljenost.Ostajemo jos jednu noc.

Bila sam iskusnija od njega iako je on godinu dana stariji od mene.Ucila sam ga.Dobro je ucio.Svaki put je bilo sve bolje i spretnije,sve pazljivije i sve osecajnije.Napravila sam ga po svojoj zelji,prilagodila sebi i uzivala.Dok nije doslo sledece podne i vreme za napustanje sobe...
Pozdravili smo se na peronu autobuske stanice.Uz suze obecanje da cemo se opet videti.Nismo tada znali kada.Nismo ni slutili da ce to biti relativno brzo.Na malo duze vreme i u malo boljim okolnostima.

Nastavili smo dopisivanje danju i nocu.Jos uvek ne znam kako sam postizala sve,kako sam uspela da sve prikrijem,sacuvam za sebe i izdrzim.Trazili smo nacine da budemo zajedno,patili,plakali.Ratko je spavao u drugoj sobi.Nije nista slutio.Nije nista sumnjao dok se nije zavrsilo,par meseci kasnije.Nista nije primetio.Cak ni mojih 49kg.Ni podocnjake.
Spakovala sam torbu i uputila se sa cerkom na more,tada je imala jedanaest meseci.Svi su mislili da idem sa kumom i njenim deckom,a otisla sam sama tamo gde ce nas Vladimir sacekati.Tamo smo,tih devet dana,bili mala srecna porodica.Moje dete ga je zvalo:”Tata.”On je bio divan prema mom detetu,prema meni.Ja sam spavala,oni su se igrali.On joj je spremao da jede.Ne zato sto ja nisam htela,nego zato sto je on to zeleo da radi.Zato sto nas je zavoleo.Zato sto je hteo da nas vodi sa sobom.Nakon sto se odseli u Francusku i tamo snadje,da dodjemo za njim.”Zna li tvoj muz uopste sta moze da izgubi?!”

Ratko kao da je zeleo da me izgubi,otera.Paznje jako malo,grubosti mnogo vise.Kao kad me je udario dok sam dojila dete.Kao kad me je davio u sestom mesecu trudnoce.Kao kad je uzeo slobodan dan sa posla da bi isao sa mnom na pregled,a otisao na pecanje.Kao kad je spavao dok sam ja radjala njegovo dete znajuci da sam u porodjajnoj sali.Mogla bih da nabrajam kada bih mogla svega da se setim sada.Cutala sam i trpela nadajuci se da ce se promeniti,da ce biti bolji,sazreti...Shvatiti da moze da nas izgubi,shvatiti sta moze da izgubi.Sta je umalo izgubio.

Vladimir je otputovao trbuhom za kruhom.Javljao se redovno,zvao,pisao.Govorio da nas voli,da svaki dan ljubi pramen moje plave kose koji sam odsekla kad smo odlazili sa mora,da hiljadu puta u toku dana vraca nas poslednji dan koji smo proveli zajedno tamo,u njegovom gradu,sami,zagrljeni i zaljubljeni.Zaslepljeni.

Moj odnos sa Ratkom je bio sve gori cemu je doprinela i jedna provokativna poruka njegove bivse jebacice koja mu je pisala misleci da je na poslu,a bilo je price da su oni u zestokoj svadji,da se jedno drugom ni na ulici ne javljaju.Bilo je lazne price.Krili su se.
Prestali smo da pricamo,sve smo prestali.Ja sam samo cekala da se Vladimir snadje i pronadje.Cekala.Cekala.Nije se snalazio.

Posle Nove godine je prestao da se javlja.Bilo mi je jasno da je odustao.

“Ne mogu ja da budem taj koji ce ti rasturiti zivot,koji ce tvoju cerku odvojiti od oca,ma koliko dobar ocuh ja mogu da joj budem.Ne bih mogao da zivim sa time da znam da me tamo neko mrzi zbog toga sto sam ja taj koji je tebe odvojio od muza i odveo te ko zna gde i da u mene upiru prstom kao u nekoga takvog.Znaj da vas ja volim i volecu vas dok me god bude na ovom svetu,u to ne sumnjaj.”

Tako se nade kao pepeo razlete,dune li i najslabiji vetar.Tako je svako nastavio tamo gde je stao.Jos ponekad se osvrnemo za sobom da vidimo gde smo bili i sta smo radili,gde smo pogresili i gde smo se ogresili.Vratimo se da jos jednom u mislima dozivimo sve sto je vetar zbrisao.Ostao je samo trag toga sto je bilo i sa savkim vracanjem na mesto zlocina tragovi su sve bledji i bledji...

Ostaju oziljci da podsecaju na ono sto smo odbolovali.Katkad zabole ili zasvrbe.

“ Ako ikada odeš,
ostavi vrata duše odškrinuta,
da se makar kroz daljinu
ugijati mogu
kao beskućnik na plamenu svijeće.

Ako ikada odeš,
ostavi širom otvorene oči,
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svjetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi stope na snijegu,
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi tišinu svemira
da se za smrt pripremiti mogu.”

,,Jedno zlo nikako ne ide samo”,nebrojeno puta potvrdjena izreka.Nekako se poklopilo da bas u to vreme sve krene naopako.Mene je ostavio Vladimir,mama je ostavila tatu,baba dozivela CVI (cerebrovaskularni insult,infarkt mozga,poznatiji kao slog),najverovatnije prouzrokovan stresom zbog predjasnjeg dogadjaja i tatinom progresijom kicmenog obolenja.
‘’ –Vidite li da moze da se vozi i bez kocnica?
-Moze da se vozi,ali ne moze da se zaustavi.”
Kada kola krenu nizbrdo,staju tek na dnu.
Tatini problemi sa kicmom su poceli kada je imao devetnaest godina,dok je bio u vojsci.Zbog kicme je cesce bio na bolovanju nego sto je bio na poslu,a polovina celokupnog bolovanja je odglumljena.Godinama ga je trebalo ubedjivati da krene na detaljnija ispitivanja tog svog problema.Mozda tek petnaestak godina zivi sa saznanjem da ima mnogobrojne diskuse na lumbalnom delu kicme.Skoro su isti otkriveni i na cervikalnom,vratnom delu.
Kada ga je mama ostavila,bez ikakvog izgleda da mu se vrati,tatina kicma je dozivela totalni “slom”.Bila sam na poslu(koji mi je u to vreme bio jedina razbibriga od svega) kada me je pozvao da mi kaze da mu je jako lose,placuci je molio da ga smestim u bolnicu,da ne moze vise da izdrzi.Kroz misli su mi proletela sva njegova pijanstva,maltretiranja i zapostavljanja mene kao deteta i moje reci iz zapisa:”Umrece sam,bez igde ikoga,nece mu niko casu vode pruziti...” kada sam bila besna zbog njegovog kretenskog ponasanja.”Ali cu ja ipak biti ona kojoj ce biti zao.”
U dogovoru sa doktorkom neurologom,tata je primljen u bolnicu na stakama.Operisan je dve nedelje kasnije.Uklonjen je jedan diskus koji je bio najveci i davao najjace tegobe.Bila sam pored njega kad se probudio iz anestezije.Obilazila sam ga svaki dan,pre posla i posle posla,vikendom nosila rucak znajuci da je hrana u bolnici uzasna.Mama nije htela da se angazuje.Kod kuce mi je ostajalo malo dete.Ratko je ljubomorisao.Na sve i svakoga.Tada je moj otac najzad shvatio koliko je gresio u vezi mene.To je ono kad kazu da u svakom zlu ima neceg dobrog.
Kada su oca otpustili iz bolnice,nekako sam uspela da ubedim majku da se vrati kuci da bude uz njega dok se malo oporavi.Baba je vec bila u bolnici bez ikakvog izgleda za oporavak.Nisam mogla da joj pomognem tada.Pomogla sam joj pre toga svega kada je morala da ide na operaciju materice.”Ako me ti ne dignes na noge,niko nece.”Urezano u secanje.Tata se oporavljao,dobro.

U pola devet ujutru,svekrva mi je donela telefon u krevet.Nadam se da nije baba.Nadam se da nije umrla.”Da li si svesna sta si uradila?! Kako si mogla da budes tako sebicna i bezosecajna?! Kako si mogla da uradis to? Vratila si je tamo i obecali ste da se vise nikada nece ponoviti.Razmisli malo tom tvojom sebicnom glavom kako ces da zivis sa tim! Otac ti je sinoc pretukao majku.”Mamina strina.Koja me nikada do tada nije pozvala.
Bila sam razocarana.Razocarali su me oboje.Ona sto je dozvolila da bude uhvacena na delu dok se dopisivala sa “nekima”,a on sto je uradio to sto je uradio.Razocarili su me.A ni jednog nisam mogla da krivim.Baba je umrla pocetkom marta.

Na babinu sahranu sam otisla sama.Moj suprug je odbio da podje.To mu nikada necu zaboraviti.Sto nikad nije bio uz mene kad mi je trebao.Sto sam pored njega uvek sve morala da prolazim sama.Da ga ne mucim.Da ga ne maltretiram.Da se ne nervira.
Tata je vec imao neku zenu,medicinsku sesru,udovicu sa muzevljevom stranom penzijom,sa kojom jos uvek zivi i lepo se slazu.Napravila je coveka od njega.Dobrog coveka.
Niko ne moze da me povredi toliko koliko ja bola mogu da podnesem.
Moje sledece lecenje je bio Ivan,kolega sa posla,sa kojim sam radila u smeni.Vec neko vreme sam znala da mu se svidjam.Poljubili smo se bezveze,nekako sam ga privukla sebi da izazovem taj poljubac na koji je on pretendovao nedeljama unazad,ali nikad nista konkretno nije uradio da do njega dodje.Njegova teorija je da “prevara osvezava brak”.Tako smo Ivan i ja imali prvi sex u stanu sestre njegovog druga.Bilo je dobro.I svi ostali su bili dobri,krisom i na brzinu.Gledao me je uvek pravo u oci,kao da pita da li cu nekome reci.Nisam nikome rekla.Ni njemu nije bilo jasno zasto me Ratko ne cuva.A pored toga sto me nije cuvao,svasta jos mi je vezano za njega zadavalo muke.
Bio je ljubomoran.Uleteo je u kupatilo da me pita gde mi je telefon.Iznervirana i izmucena svime sto mi se izdesavalo, odbrusila sam:”Stavila sam ga u vaginu i ukljucila vibraciju!”Tada me je istukao.Tada sam shvatila da ne znam zasto sam jos uvek sa njim.Zasto uvek predjem preko svega?
“Sutra posle posla ti se na vracam kuci.”

Moja baka,tatina majka,Stojanka,bila je dobra zena,domacica,jedna od onih starog kova.Pricala je da se za dedu,lokalnog bekriju i probisveta,udala iz inata,da ga nije volela,da je to nekako sa godinama doslo.U dedinoj famili je svaka generacija imala po jednog takvog,pa vise nikome nije bilo cudno kad stasa jos jedan od njih:”Ma,to je onaj Kovacevicev,nije mu ni djed bio nista bolji.”I oni su bili jedni od onih koji su isli trbuhom za kruhom,malo ovde,malo tamo,da bi na kraju,kada su tata i stric vec malo poodrasli,otisli u Nemacku da tamo zarade svoj hleb.Tata je ostao kod baba Rade,a za strica ne znam gde je bio,mozda sa njima,mozda kod dedine rodbine.
Prvo dete,sin,im je umrlo,a da niko nije znao razlog.Baba je bosa preko snega ponela bebce lekaru u susedno selo jer ga njihovo nije tada imalo.Na pola puta je shvatila da beba vise ne dise.To je pricala kao da je bilo sasvim normalno.Onda je rodila strica,pa mog oca.Kada sam ja prvi put ostala u drugom stanju,cuvsi kako se trudnice savetuju da ne dizu tesko,da jedu kvalitetno,da ovo,da ono,rekla je:”Sta?!Ja sam jela proju i sir devet meseci,sta im fali?! Kad god sam legla pored Radoslava,ja sam ostajala trudna.Dizala sam dzakove po pedeset kila ne bi li pobacila,NIsta! Sve morala da abortiram!”Abortirala je tridesetak puta,po njenoj prici.Bila sam srecna zbog njenih zdravih trudnoca,a i majka je imala slicnu pricu.Srecna zbog mogucnosti da sam nasledila te gene iako nije sve u genima.
Sa petnaest meseci deda i baba su me odveli u Nemacku.Tada je mama zatrudnela i odlucila da rodi trece dete.Ja sam do njenog porodjaja bila odvojena od roditelja.Majka me je pitala,kada nisam htela da pustim da odvede moje dete tamo gde ona sada zivi na sest meseci:”Kako sam ja mogla tebe da pustim kad si imala petnaest meseci?” Stvarno,mama,ne znam kako si mogla da me pustis.
Nakon sto su oboje zaradili nemacku invalidsku penziju i stekli zavidan kapital u Srbiji,vec nastanjeni u Vojvodini,Radoslav i Stojanka su se vratili u svoju rodnu zemlju i nastavili da od svoje penzije obezbedjuju svoju dalju starost i buducnost svoje dece i unucica.Mnoge stvari bi bile daleko teze,cak nemoguce,da nije bilo njih.Baba je kupila krave i cuvala ih narednih dvadeset godina,skoro do same svoje smrti,muzla,cistila,telila...Imala je malo pomoci.Od nje sam naucila kako se to radi.Naucila sam i kako se kuva,kako se prave one njene velike krofne,pita savijaca,kako se mesi.Skoro sve sto sada znam sto se tice domacinstva.
Imala je velike grudi.Moje su pocele rano da rastu,kad sam imala devet godina.Vec sa jedanaest su bile uocljive,posebno za decake u skoli.Izuzetno zadovoljstvo im je bilo da me,onako u prolazu,uhvate.Baba je govorila da cu imati grudi kao ona,sto ja nikako nisam zelela jer je moj kompleks zbog tada vec velikih grudi bio uveliko prisutan.Zbog njih imam lose drzanje jer sam stalno povijala ramena kako bi se poprsje sto manje uocavalo.Uzalud.
Na svu srecu,grudi su mi sada normalne velicine,tako da ni taj gen nisam nasledila.Kao ni onaj za zdrave trudnoce (osim prve koja je bila besprekorna).


Baba je govorila da niciji zivot nije lak.Ona je trpela Radoslava ceo zivot i volela ga.Da bi izvela decu na put,na dobar put.Tako sam i ja odlucila da probam da odtrpim.

Ratko se kajao,plakao,molio da dodjem kuci.Obecavao je da ce biti bolji muz,bolji otac,bolji prijatelj i sve sto budem trazila.Da probamo ponovo.Zbog Nevene,ako ni zbog cega drugog,zbog naseg deteta.Hajde.Pa sta bude.
Nastavili smo dalje kao da se nista nije dogodilo.Ili smo glumeli.Ja svakako jesam.A on je slao cvece,izvodio Nevenu u setnju,kupovao parfeme,cokoladice...dok nisam i ja prestala da glumim,verujuci da je on sada drugi covek.Bar tada.
Tusirali smo se zajedno kad je on pitao:”Kakav ti je to mladez?” Toliko smo zajedno,a on tek sad vidi moj mladez na ramenu.”Nije bio takav.” Dobro je video.Moj mladez ranije nije bio takav,modar,ruzan.Do jutra sam zaboravila na njega.
Ujutru,na poslu,koleginica se meni i Ivanu pozalila na neku alergiju.”Ja moram da vam pokazem nesto,”rekla sam zavrcuci rukav.Na licima im je bilo zaprepascenje.Uplasila sam se.Ivan me je nagovorio da odemo do hirurga:”Ovo mora da se odstrani.” Ali...”Bez diskusije!” Secite.Stavite cetiri konca zbog jednog mladeza.Ostavite ruzan oziljak.Samo da se zavrsi.Da mi bude bolje.Da ja krenem dalje.Bez bolovanja.

Zivot je isao dalje,samo je jedno poglavlje u njemu bilo zavrseno kratkim rezom.
Moj brak je bio stabilizovan.Uzivala sam u svojoj porodici,u svom poslu takodje jer sam bila okruzena ljudima koji su me voleli i sa kojima sam se razumela.Bozana,Ivan i ja bili smo najbolja ekipa.O Ivanu i meni niko nista nije znao,a ni slutio.Tako je i ostalo.
Iz nocne smene sam se pozalila da me probada nesto u stomaku.”To ti je ovulacija.Znam ja po mojoj Tatjani.Brisi kuci da pravis dete”,smejao se moj dragi kolega.Dobro je znao da skrene coveku misli na neka vedrija razmisljanja.
A ja sam i dalje onako intenzivno razmisljala o Vladimiru.Bas sam ga volela.Javljao se i dalje da cuje kako sam i sta radim,da kaze da me nije zaboravio i da je svestan da je izgubio najvecu ljubav,da nikada niko nece biti spreman da za njega uradi sve sto ja jesam,pa cak i ono sto nisam,a htela sam.Volela sam ga.Volim ga i dalje.Zbog svega sto jeste,sto je bio i sta mi je znacio.Zbog toga sto je hteo da se vrati.Zbog toga sto bi se i sad vratio,ali ja nemam onu hrabrost koju sam tada imala.Sada imam razlog vise koji me drzi ovde.On ce biti uvek samo drago i voljeno secanje,daleko.
“Sta god da bude jednog dana sa nama,molim te jedino da se nikada ne pokajes sto si bila sa mnom”,rekao mi je jednom..Nikada se posebnijom nisam osecala nego tada sa njim. Zato sada ne mogu da kazem da se kajem.
Sve je islo dalje.Majka se odselila se u Hrvatsku i tamo pocela da zivi sa izvesnim Dankom.Cula sam da prica kako tek sada zna sta su ljubav i neznost.Ona i tata su zapoceli silne sudske sporove.Povremeno bi tata pricao o tome sta se desava na sudu i sta sve ona trazi od imovine koju je tata nasledio od svojih roditelja.Nova zena ga je naucila da se kontrolise,da ne kaze uvek sve sto misli,vec da predhodno o tome malo razmisli.
Ona je dobra zena.Sa dvadeset sedam godina je postala udovica.Ostala je sama sa dva deteta,dve cerke od sest i cetiri godine.Zivot je nije ni malo mazio.Zato sada nema vrata koja ona ne moze da otvori.Naucila je da se bori.Imala je novca uvek i njime uspela da izvede decu na dobar put,odskoluje ih,zaposli...Obe su sada udate i imaju svoju decu.Slusajuci njenu zivotnu pricu,plakala sam kao da se to desilo meni.Ni nad mojim nevoljama mi tako nisu tekle suze.Sada u njoj vidim vecu podrsku nego sto istu mogu da ocekujem od rodjene majke.
Sedeci na poslu,negde pred kraj radnog vremena,gledala sam u kalendar.Mesec maj.Ivan i Dragan su nesto pricali.Dragan je dosao tek na posao,ostaje da radi nocnu.Bili su mi sve dalji i tisi,nisam ni primetila kad su izasli. Posle nekog vremena,Ivan se vratio:”Hajde,bre,sta si prigrlila taj kalendar?Dobices,ne brini.” Ali ja sam vec trebala da dobijem.Pre dva dana.Smejala sam se.On nije verovao.Ja sam znala,osecala.Trudnoca ce mi opet biti ona slamka za koju se utopljenik hvata da proba da se spasi od davljenja.Radovala sam se bebi.Radovao se i Ratko,nestvarno,kao da je hteo da se iskupi sto se prvoj bebi nije obradovao.Vest se i na poslu brzo prosirila i svima je bilo drago zbog mene.Pitali su se kada cu na bolovanje,bukvalno me terali da odem,da se sklonim i zastitim sebe i svoje dete.”Ma,dajte,sta vam je? Prva trudnoca mi je bila savrsena! Sto bih se sada nesto stedela?” Ivan je priskakao u pomoc,sklanjajuci me sa strane kad god bi trebalo nesto malo zahtevnije da se uradi.Ljutila sam se.Tada.Nocu bi me terao da odem na spavanje.A ja sam bila puna energije.
Poslednja nocna smena nam je bila uzasno teska.Puno prijema,smrtnih slucajeva,reanimacija...Tesko je bilo i psihicki i fizicki.Preminuo je,od posledica srcanog udara,covek koji je tada imao trideset dve godine i dvoje dece.Reanimacija je trajala dva sata.Nista nije moglo da ga spasi.Kao sto ni mene nista nije moglo da postedi da te noci ne radim reanimacije,ne dizem,ne pomeram krevete,ne jurim po hodnicima i stepenicama.Jedva sam se vratila kuci toga jutra od umora i razocaranja.Legla sam da spavam.U glavi je zvonilo:”Hajde,Mane,hajde,disi! Dajte Xylo 80mg! Dva adrenalina! Atropin! Adrenalin! Dajte jos jedan! Masirajte!...Elektrode! Na 300! Sad!” I sve u krug.
Neka me neko podseti zasto nisam otisla na bolovanje.

Ja ustajem posle cetiri sata sna.Budjenje je usledilo tek u kupatilu. Ratko!
Prokrvarila sam...

Bobi je bio kuce koje smo nasli negde,ostavljenog da ugine. Sa dugom dlakom na nogama,repu i obesenim usima.U to vreme je zavrsena izgradnja nove kuce finansirana nemackim penzijama,u jeku najgore inflacije.To malo kuce postalo je cuvar placa.Bio je glavna zanimacija nas dece iz komsiluka.Deda se ljutio sto smo ga razmazili:”Meni treba pseto koje ce da laje da otera lopove,a ne da im mase repom!”Na nasu srecu,deda je bio slab na decu pa nas je uvek ostavljao da nastavljamo da se igramo sa Bobijem.
Porastao je.Jednog jutra mama je dosla da nas probudi.Smejala se:”Znate sta ima novo?Bobi se okotio.Ima cetiri steneta.”Tako je Bobi postao Bobana i majka.Vise nista nije bilo isto.Tu prvu stenad su joj oteli i bacili u neki napusten i suv bunar pod izgovorom da tako treba.Kerusa je bila tuzna.Ili smo mi bili tuzni.
Od tada pa nadalje,nas Bobi se kotio,cini se,svaki cas.Niko ne bi ni primetio da je skotan...skotna...kako god.Od svakog okota ostavljali bismo po jedno musko stene koje bi uginulo cim Bobana na svet donese sledecu stenad...i tako cetiri puta kad je dedi konacno “prekipelo”,stavio pseto u dzak i odvezao je...negde.Mi,deca,svaki dan smo ocekivali da se,kao Lesi,vrati kuci.
Nije se vratila.

Slomljena svojim gubitkom i u soku od grubo izvedene intervencije,lezala sam u bolnickoj postelji i slusala jednu zenu kako place.Zaplakala sam i ja.Njena suza je bila kap koja je moju casu prelila.Pricale smo do jutra o nasim nerodjenim bebama,o bebama koje smo rodile i koje cemo tek roditi.
Ujutru mi je u posetu dosao Ratko.Ljut.Razocaran.Jedva je progovarao.Dosla mi je i koleginica koju nisam ocekivala.Lilijana.Debeljuca,ali jako lepih crta lica i vedrog duha.Nikada sa njom nisam previse komunicirala,ali je nekako uvek bila tu kad je trebalo najvise.Ona mi je pomogla i kad sam se spremala za polaganje drzavnog ispita.Taj Ustav mi nikako nije “ulazio u glavu”.Dosli su,a ja sam morala da se smejem.
“Ne govori nikome sta te boli i sta tvoje srce voli jer ljudi su zli-dirnuce te tamo gde najvise boli i uzeti ono sto najvise volis.”

Posle cetiri dana odpustili su me iz bolnice.Predhodni dan su Ivan i Bozana dosli da me vide,da se uvere da sam dobro.Prijala mi je njihova poseta.
Po dolasku kuci,dobila sam temperaturu,stomak me je boleo.Znala sam da je u materici ostalo nesto sto nisu izvadili,cula sam domundjavanje lekara dok su mi radili ultrazvucni pregled:”Dacemo joj Metergin pa ce izbaciti to.” Kako god,samo da me puste kuci.
Ujutru sam morala da se javim svom ginekologu,zbog doznaka i temperature.Rekla mi je da imam “gadan endometritis”,upalu unutrasnjeg zida materice,da me salje nazad u bolnicu.Nisam prihvatila.Onda je ona improvizovala sa terapijom:”Ali ako ti ne bude bolje,moras da se javis u GAK.” Bilo mi je bolje.Dobila sam mesec dana bolovanja.Da i to odbolujem i nastavim dalje sa zeljom da uskoro dobijem bebu.
Jos samo u ginekoloskoj ordinaciji spominjem svoj gubitak kao ne jedini,onako usputno,kad me pitaju koliko sam imala pobacaja i porodjaja,kakvi su bili i kad su se desili.

Na posao sam se vratila kao pravi profesionalac,ostavljajuci svoje probleme pred ulazom u zgradu.Nisam vise bila u smeni sa Ivanom i Bozanom,oni su bili na godisnjem odmoru.Zivoti su tekli dalje.
Secam se da mi je tesko padalo da gledam krv,prvih mesec dana po povratku na rad posle privremene sprecenosti.Privremena sprecenost.I taj problem sam prevazisla.Sama.Samo je s vremena na vreme dolazila misao:”Hocu li moci ponovo da zatrudnim?”

Ivan se ivan vratio sa odmora i zamenio smenu,radicemo zajedno nocnu.Vec sam naslucivala...Ma,samo da se drzim na distanci.Otisla sam da spavam.Dosao je i on.Zagrlio me je bas onako kako mi je trebalo da me neko zagrli onda.Ljubio me je kao sto mi je trebalo da me neko ljubi tada.Dalje je sve bilo vec uvezbano i rutinski.
Ujutru je stiglo izvinjavanje:”Ne znam sta mi je bilo.” Znam ja,Ivane,sta ti je bilo i ako ce ti biti lakse,vise nece biti.To sto jesmo znamo ti i ja.Vise nismo i to je to.Vidimo se,kolega.
Kada smo se videli sledeci put,posle par dana,rekao mi je da se zeni:”Tatjana mi je trudna.Deveta nedelja.Sinoc smo saznali.” Bilo mi je iskreno drago sto je trudna,sto ce on postati otac,dobar otac ispostavilo se.Uvek je o svom buducem potomstvu pricao sa ushicenjem.Dobrica.

Tada sam i ja vec bila u drugom stanju.Samo sto nisam znala.

Poslednja veza koju sam imala pre braka bila je vez sa Djordjem.Kratko,mesec-dva.On je rodjak mog zeta,neki dalji,mislim da ni oni sami ne znaju sta su jedan drugome.Od kako su Vladan,moj zet,i Mirjana,moja sestra,poceli da se zabavljaju,bilo je pretendencija da spoje Djordja i mene.Kasnije,dosta kasnije,spojili smo se sami,a da niko nije znao.Sestri sam rekla posle par dana.
Od svih vrsta tipova sa kojima sam bila,Djole bas nikako nije bio moj tip...bar do tada.Bio je na zavrsnoj godini studija i vec se znalo da ga ceka siguran posao na fakultetu.Duhovit,inteligentan,pomalo smotan i sa podosta kilograma viska,ali ne preterano.Voleo je vino.
“Djole,nemoj da me izazivas da te obrukam!Ja ovolicna sigurno mogu popiti vise nego ti toliki.”Prema njemu,zaista sam se osecala “onolicno”,sitno.Sedeli smo i ispijali vina.Tada sam jos uvek bila u kakvoj-takvoj kondiciji za pice.Popili smo podosta i podjednako,ali je njemu vec bilo lose.Mene je vino uvek hvatalo sa zakasnjenjem pa je tako bilo i tada.Kad sam se vratila u svoju crvenu sobicu,cak i posle tusiranja,jos uvek mi je bilo dobro.Sve dok nisam legla u krevet.Mislila sam da cu umreti.Tako se nisam napila od Sladjinog osamnaestog rodjendana.Ili mozda od one veceri kad smo Bilja,Ljilja i ja desifrovale izbaceni sadrzaj iz zeludca.Bruka.Kako nam se Goran tada slatko smejao!
Ali ovo pijanstvo je bilo samo moje.Niko nikada nije ni saznao kako sam posustala te veceri.Da bi mogla da likujem pred Djordjem.Pred njim sam likovala i sto nije mogao da me odvuce u krevet.Moj moral.
Nasa veza se desila negde pred Uskrs.On je za praznike odlazio u svoj rodni grad.Zvao je i mene da podjem sa njim.Ja nisam mogla.Ili nisam htela.Ne znam sta je bilo u pitanju.Onda je prestao da se javlja kad ga zovem.Prestao je i da zove.”Moram da razmislim o svemu.Cucemo se posle praznika”,smogao je hrabrosti.Tako su praznici prosli,a ja sam srela Ratka.
Djordja sam videla na proslavi rodjenja sestrine cerke gde sam se zadrzala kratko,upravo zbog njega.Dok sam se vracala kuci(tada sam vec zivela ovde),zvao je da pita zasto sam pobegla,da kaze da treba da pricamo.”Trebali smo mi da pricamo posle Uskrsa.Samo nisi rekao kog.Nemamo sada sta da pricamo.” “Zao mi je”,izgovorio je to sa takvim tonom da su mi telom prosli zmarci.
Kasnije,kad sam se udala,otvorio je dusu mojoj sestri-kako je pogresio,kako je budala sto me je pustio...Ali se plasio da ne bismo mogli imati dece(?!?!?!).Njegova krvna grupa je B,a moja O;procitao je negde da dete takvih roditelja moze da se rodi sa hemolitickom bolescu.I odustao.

Pre njega sam bila sa Igorom.Na jednom letovanju sam upoznala Petra,ludaka svoje vrste.Bio je prvi koji je rekao da imam “opasne oci”.Kasnije su mi to cesto i drugi govorili,pa do danas,kad se neko osmeli.Pricali su za njega da je iskakao iz skole sa prozora drugog sprata za dvojku iz biologije.Vratio se u ucionicu sa buketom cveca za profesorku.Izvodio je egzibicije i na nadvoznjaku dok nije sa istog pao na sine:”Nizta!Uztao,otvesao pvazinu i pici.” Imao je silne govorne mane,ali je to delovalo simpaticno.Da ne govorim koliko je sve zasmejavao.I kako mi se udvarao(ja razlikujem udvaranje od popularnog muvanja) na punoj plazi,dok su svi pogledi bili uprti u nas uz neki slatko-nostalgicni-zavidni osmeh sredovecnih zena koje su bile u blizini.A ja sam molila zemlju da se otvori da me proguta.Da,i takvi su se “lepili” za mene.Pero,mogu li da uzmem tvoju majicu da pokrijem ledja posto si moju iskvasio? “Moze,svce,sve je moje tvoje! Evo ti i moj bvoj telefona...”Ispalio je broj koji je licio na njega,prost,jednostavan,smesan.Jos uvek ga pamtim.
Peri sam se svidjala ja,a meni se svideo njegov drug tog dana na plazi.Malo smo pricali,smejali se onom spadalu i tako i pozdravili.Danima posle povratka kuci sam mislila na njega.Onda sam okrenula onaj smesan broj.Tako sam od Petra dobila Igorov broj,a od Igora priznanje da mu se jako svidjam.To je bilo dve godine pre nego sto cemo biti u vezi,takodje kratkoj.Do tada smo se cesto culi,ali prilike da se vidimo nije bilo dok se nisam osamostalila.Dosao je da se vidimo i tako smo poceli.Za to kratko vreme koliko smo bili zajedno,kad god smo bili zajedno,bilo mi je lepo pored njega,pazljiv i zastitnicki nastrojen...”Ne sme niko da mi te nervira.”Dolazio je cesto.Sutradan odlazio.”Odvucicu ja tebe u krevet,videces”,rekao je.Naravno da bi me odvukao,pre ili kasnije,samo to tada nije trebao tako da kaze.”Neces.”
Dogovorili smo se za njegov sledeci dolazak(Igor je ziveo nekih 300km dalje).Dosao je.Ja nisam htela da ga vidim.Nisam mu se ni javljala na telefon.Culi smo se par dana posle toga i znao je zasto sam mu to uradila,bio spreman da mi oprosti.Ja nisam htela.Rekla sam da necu zavrsiti sa njim u krevetu.

Bilo je raznih.Od onih koji bi “na brzinu od pozadi” do onih koji su mi pevali i pisali pesme,preko onih koji su se napijali,varali i tukli.

Pevaca sam ostavila zbog onog sto voli od pozadi,pisca zbog Milosa,nekog tamo zbog nekog sledeceg...

"Čekaj me,
i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me,
i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da sve zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i nek' gorko vino piju za moju dušu
kraj ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me,
i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu. "

Vlado,Urose,Djole,Igore...i meni je zao.

“Placi.Nemoj da trpis.Od placa se jaca”,rekao mi je vise puta onaj profesor doktor kojeg sam se setila na porodjaju.Bila sam iznenadjena i zatecena kada mi je to prvi put rekao,maltene u prolazu,onako,kao kada nekome kazes:”Zdravo.”
Bio je cudak,mislili smo,sa svojih pedesetak godina tada,kada smo mi bili u prvoj godini medicinske skole.Njegove sale su ponekad bile i dekutantne,ponekad zaista smesne,prikladne nasim godinama.Primecivala sam da me posmatra pa izbegavala da sa njim imam duzi kontakt ocima.Oci su ogledalo duse.Nisam mislila da me posmatra kao osobu suprotnog pola.Posmatrao me je kao osobu,a pred njegovim pogledom se moj gard spustao.Nisam bila “namrstena,arogantna i uobrazena”,kako je to mislila vecina u razredu.
Kasnije smo saznali da je nas profesor psihijatar.Meni je bilo lakse sa tim saznanjem.
Cesto mi se ucini,kada sam negde gde ima vise ljudi,da sam ga videla.Onda shvatim da je to neko ko mi lici na njega.Meni lici.Nekome drugom verovatno ne bi.
Moram da vam kazem da mi,dok pisem ovo,svekrva povremeno zaviruje u monitor,dok mi prolazi iza ledja.Misli da ne primecujem.Nego,nikako da uspem da u tom trenutku iskucam:”SVEKRVA CITA STA PISEM”,pa da sazna da primecujem,ne samo to,nego i sve sto radi.Nije ona losa zena,nego su je godine i bolest stigle pa pocinje da bude naporna.Veciti moralista kad je tudji zivot u pitanju,a niko ne zna kako i zbog cega,Ratkov otac je ostavio kad je bila u osmom mesecu trudnoce i vise nije hteo da cuje za njih.Dete je odgajila sama,obolela,ali nekako se izborila.Nikada vise nije zivela sa drugim muskarcem,ali su mi rekli da je nekoliko godina bila u vezi sa nekim ozenjenim covekom.Ratkov otac je preminuo pre desetak godina.Retko ga spominje,ali shvatam da ga je volela.Pricala mi je kako se mucila u zivotu,ali mi je u celoj prici cudno nesto.Uvek se,po prici,trudila da svima pomogne,da se svima nadje,a na kraju bi je svi odbacili.Ne znam zasto.Znam da voli da uvek bude u pravu,da bude upucena u sve,da bude akter svih desavanja.Mene nervira sto se mesa u to kako vaspitavam i odgajam decu.Misli da je,ako je odgajila jedno dete,popila svu pamet sveta.Nebrojeno puta smo se Ratko i ja posvadjali zbog njenih zvrcki,kao slucajnih.Sve sto uradi,po njoj,slucajno je.Kao i ofarban ves,iako sam hiljadu trista dvadeset i pet puta ponovila da cu ja da ukljucujem ves-masinu,preslozen garderober sa mojim stvarima,a njen u haosu,bacanje neceg za sta sam naglasila da se ne baca i pitanja:”A hocemo li ovo onako,a ovo ovako?”,da bi na kraju bilo kako je ona htela.Niko joj nije dovoljno dobar.Svi su protiv nje.Navodno.

Ratka sam upoznala preko jedne koleginice o kojoj sada nista ne znam.Zaposlila se na drugoj klinici i izgubile smo kontakt.Ni sada ne znam kako se desilo da sam se zaljubila u njega.U nekim razgovorima i salama ga okrivljujem da mi je skuvao neke trave jer smo se prvo druzili.Kad sam ja odlucila da napustim onu crvenu sobicu jer mi je sestrina blizina bila opterecenje,ponudio mi je da budem kod njega neko vreme,dok ne nadjem drugi stan.Prihvatila sam.Danima sam se pretvarala da ne primecujem da me muva,danima ga odbijala,na kraju posustala.Tako sam ostala ovde.Mojima sam saopstila par meseci kasnije da tek prelazim kod njega.Nije to naislo na odobravanje,ali su i oni posustali.Bilo je olaksanje ne kriti se vise.
Bilo je i olaksanje biti malo dalje od svih.Sestra mi je u to vreme vec imala dvoje dece.Starije dete sam bukvalno odgajila zajedno sa njom i zaista mi je to predstavljalo zadovoljsvo,ali je Mirjana pocela previse da ocekuje od mene i sve cesce sam neke svoje planove morala da odlazem ili otkazujem da bih cuvala njenu decu.Nekada bih ostajala sa njima posle nocne smene,nekada nocila kod njih,sa decom u sobi,ustajala nocu kad se probude,a ujutru isla na posao.Volim ja njenu decu,ali...Pomagala sam joj sa decom i kad sam dosla ovde,cak mi je vece zadovoljstvo bilo kad se to pomaganje proredilo malo.I sada joj cuvam decu,kad ih ima troje,kad god mogu.I ne zalim se.

Mirjana je...pa ne znam kako bih je okarakterisala.Nismo se slagale dok nije upisala gimnaziju.Sest godina je starija od mene.Dok je isla u srednju skolu,stanovala je privatno,tako da joj na tome zavidim,iskreno.Kroz tu skolu se nekako provlacila,nije joj bas islo,ali su svi znali da posle mora upisati nesto vise.Ne znam kako,ali uvek se provlacila kao dobro dete,uvek dobijala sta pozeli,uprkos tome sto nije morala da falsifikuje svedocanstva.Ja sam pak morala da molim i placem dok nakon nekog vremena dobijem to sto trazim,sto mi treba,ne od roditelja,nego od dede,a kasnije,nakon dedine smrti,od babe.Mirjana je dobijala novo,a ja nasledjivala ono sto je njoj malo.Brat je,opet, dobijao novo kao muskarac.
Nakon sto je zavrsila gimnaziju i nakon neuspelog upisa na ekonomski fakultet,tata je nasao vezu da je ubaci na neki drugi,manje prestizan,za koji sam ja,tada,prvi put cula.Nosili su se prasici,davale se pare...da dete ne ostane bez diplome.Nasli su joj stan u centru Beograda.Stanovala je tu godinu dana,a onda pocela da se zabavlja sa Vladanom pa se preselila blize njemu.Kod njega.Navodno je stanovala kod njegovog druga,odnosno majke njegovog druga,ali ove detalje mama i tata nisu znali.Samo ja.A Mirjana mi je dala sve brojeve telefona gde je mogu naci ako slucajno roditelji krenu za Beograd.Tada je vec imala mobilni telefon koji joj je baba kupila pa je sve bilo mnogo lakse.Ja sam svoj zaradila tri godine kasnije kiteci njene svatove.Brat je telefon dobio od oca.I dva muzicka stuba,jedan za sesnaesti,drugi za osamnaesti rodjendan.Meni su za sedamnaesti kupili zlatno lance koje mi je Mirjana uzela da nosi.Tako je i ostalo kod nje.Za osamnaesti sam dobila dozvolu da mi dodje drustvo i novac da ih izvedem na pice.Tako.Ali recimo da sada tata ispravlja svoje greske.

Igor mi je povremeno slao poruke na tatin telefon tada.Tata nije znao da ih cita pa samim tim nije bilo opasnosti po mene.Jednom je Mirjana otvorila poruku.Pisalo je:”Gde si,sreco?” To mi je posle on prepricao.Ona ga je pitala:”Koja sreca ti treba?Mladja ili starija?Imaj na umu da je od starije koke bolja supa.” Kad je shvatio da mu ona pise,odgovorio joj je da nema ni S od srece.Od tada ja znam na sta je sve spremna.

Nikada joj nisam rekla da me je Vladan muvao.

"Moram nesto da ti kazem.Jutros sam srela Miodraga,onog sto zivi kod starog mlina,znas ga?”,pricala mi je drugarica iz ulice sa kojom sam se najvise druzila.Sirotinja u pravom smislu te reci.Majka joj je bila pijanica najgore vrste,otac dobar covek,mogu reci i prilicno inteligentan,ali neusmeren,ne znam zbog cega.Imali su njih troje:Jucu,Jovana i Ranka.Jovan je poginuo kada je imao trinaest godina.Nadjen je mrtav pored pruge posle mesec dana traganja.Predpostavlja se da je ispao iz voza kojim je toga dana putovao kod babe i dede,ali je selo ispredalo svakojake razlicite price;da je kidnapovan,ubijen,pa ostavljen tamo,da su mu povadili organe,da ga je majka prodala...Svasta nesto sto je tada bilo aktuelno.
“Rekao mi je da mu se mnogo svidjas,ali da ne sme da ti pridje,pa me je zamolio da ti to prenesem.Kako ga ne znas...?”,nastavila je Juca da objasnjava ko je,sta je,kako izgleda...Ja nisam znala o kome se radi,nisam ni predpostavljala.Onda mi ga je jednom prilikom pokazala,iz daljine.”Jesi li ti normalna?!Kako ti je promakao taj detalj da ima preko cetrdeset godina?!Miodrag,naravno,nije dolazio u obzir.Pedofil jedan!
Slao mi je po Juci kojekakve poklone.Nista nisam otvarala,sve sam joj rekla da vrati.Da li je vracala ili zadrzavala za sebe,ne znam,ali je on uporno nastavljao da salje.Ja nisam smela nikome od mojih nista da kazem.Rekla sam Jucinoj majci.Poznavala ga je pa je i odlucila da mi pomogne i kaze mu da me ostavi na miru.Poklone vise nije slao,ali je na prozoru svoje kuce visio kad se vracam iz skole.Trajalo je to dobrih godinu dana.

Zbog neceg su me mama i baba slale u crkvu.Sada ne mogu tacno da se setim razloga.Ja sam kategoricki odbijala.Na kraju sam morala i da im kazem razlog.Pedofil je radio i kao djakon,bar smo mi tako zvali coveka koji je isao uz svestenika.Prebledele su.Nedavno pre toga me je presreo na ulici da mi da novac koji je njemu moj otac dao na dedinom opelu.To presretanje ravnam sa onim drugim pedofilom koji me je zaustavio kad sam imala sedamnaest godina da bi mi rekao:”Liz’o bi’ ti,pi’ku bi’ ti liz’o!”
Mama je kasnije nazvala Miodraga da mu kaze da ce morati da kaze svom suprugu ukoliko ne bude prestao da me proganja.Tako je prestalo njegovo obitavanje na prozoru.
Secam se da je jedan moj drug Deki hteo da ga prebije u kaficu:”Sta se zablenuo u tebe matori?Pogledaj kako blene!”Nije znao nista o predhodnim dogadjajima,ali je tada primetio da se nesto desava.Kasnije sam mu i ispricala.Bio mi je kao stariji brat.Deki,izbeglica iz Bosne,dobar i duhovit.Par godina stariji.Nikada navalentan.Prodavao je povrce na pijaci i tako zaradjivao.Nosim ga u lepom secanju jer tamo jos uvek mogu da ga vidim.Vratio se u Bosnu i tamo sada ima porodicu.Nadam se da je srecan.Nedostaje mi nase druzenje.
Juca je zavrsila skolu i odselila se.Zivela je tu i tamo sa nekim deckom kojeg nikada nisam upoznala.Secam se da mi je jednom rekla da planiraju da imaju dete,da je zadovoljna kako se slazu.Znam da decu jos uvek nema,ali ne znam da li je jos uvek sa istim.Udala se nije.Njena majka je prestala da pije,ali se otac propio.Kazu da im sve redje dolazi.Brat Ranko je izrastao u malog probisveta i sitnog lopova.Tako mi pricaju kad odem u stari kraj,u svoje selo.Te posete su mi sve draze i draze,pa i kada bude ruze uspomene.Volim da odem u svoju kucu,u svoj sobicak i tamo ozivim sve ono drago i manje drago.
A u seosku crkvu nisam otisla godinama.

Retko se setim sna nakon budjenja.Nekad bih volela da se setim,ali zato ima i stvari koje bih volela da zaboravim,da kazem:”Znam da sam sanjala nesto,ali sta...ne znam.”

Vracala sam se kuci.U dnevnoj sobi na prvom spratu stolovi su bili poredjani kao onda kad je deda umro,postavljeni tanjiri bez nozeva,na celu stola usut pun tanjir,od svega po malo.Kraj tanjira casa soka,u drugoj voda i u trecoj,maloj,rakija.Deda je sedeo zavaljen u svojoj fotelji,kao i obicno,u svom starom odelu.”Sta je sad ovo?”,pomislih. “O,sine,pa gde si ti?!Znas li koliko te cekam?Svi su vec otisli”,uzbudjeno je govorio.Prisao mi je i zagrlio me.Bio je tada nizi od mene i mrsaviji.Onakva ljudina...”Deda,sta ti se desilo?”,pitala sam.”A! Sta mi se desilo?! Pa ja,sine,vise ne rastem.Vidis da mi osta’ pun tanjir?”,bezbrizno je govorio.Ja pocinjem da placem.”Eto ti sad.Da sam znao,ne bih te ni cekao,ali moramo da se pozdravimo.Red je.Moram da idem.Cekaju me.” Istrgao se iz mog zagrljaja i izasao.Istrcala sam u hodnik i videla jos samo njegovu siluetu kroz stakla izlaznih vrata...kako odlazi.Silazim niz stepenice i hvatam kvaku...

Jos na stanici se suskalo da autobus nije ispravan,ali,hajde,valjda ce izdrzati da nas preveze...negde.Sela sam kraj prozora.Dobro znan put.Njive izmedju banatskih sela.Nismo daleko odmakli,a autobus je stao.Kroz prozor vidim polje u korovu.U njemu prikaza u crnom,sa kapuljacom,spustene glave,gleda u zemlju.Lice se ne vidi.Drzi kosu u desnoj ruci,okrenuta secivom navise.Zumiram.Podize pogled sa zemlje,ta odvratna starica sa kapuljacom.Plasim se.Ona progovara:”Trazi,trazi...Koliko god isla za svojom sudbinom,nikada je neces naci.”Podize kosu i udara njome o zemlju,a istog trenutka od korova zaplamti vatra!

“Budi se vec jednom!Treci put te zovem!Zakasnices!”

Hvala,mama.

“Majo.Maajo.Maaaajooo,otvori oci.Znam da me cujes.Otvori oci.”
Borim se da ih otvorim.Gusim se.A,da,tubus...Da joj dam znak rukom da je cujem? “Polako,polako,smiri se”,govore svi u glas.Ruke i noge su mi vezane.Tupo osecam zatezanje konaca.Gusim se.”Majo!”,opet taj glas:”Otvori oci!”Otvaram ih.Kao u filmu,iznad svoje glave vidim zensku glavu.Mutno.Ne mogu da disem.Moram da izvucem tubus!Ruke su mi vezane...Pita me:”Smeta li ti ‘to’ u ustima?”.Od ‘toga’ u ustima ne mogu ni da pricam.Klimam potvrdno glavom.Izvlace mi tubus.Disem.Jos uvek mi usivaju stomak.Ili previjaju.
“Jesi li budna?” Klimam glavom.”Sta si ti ono nama narucila?” “Devojcicu...”,odgovaram konacno.Nisu mi povredili glasne zice.”Dobili ste jednu pravu malu devojcicu.Teska je 2950g,a dugacka 52cm.Dobila je ocenu 8.Sada je u decijem boksu.Sve je u redu,Majo.Nemojte plakati.”
Trudnoca mi je bila uzasno teska od 12.nedelje.Ratko za to krivi moje plakanje za Tose Proeskim.Pocela sam da krvarim cetiri dana nakon njegove pogibije,iako je dan pre toga na pregledu sve izgledalo kako treba.Lezala sam u bolnici dve nedelje zbog preteceg pobacaja.Nakon toga,na licni zahtev,otisla sam kuci,uprkos strahu da cu izgubiti bebu.Teze mi je bilo da lezim u bolnici.Psihicki teze.
Na stranu to sto je mislio da sam ja izazvala problem u trudnoci,Ratko je bio uz mene,mazio,pazio,prao sudove,usisavao,brinuo o Neveni.Na meni je bilo da izguram trudnocu.Izgurala sam je.Ponovo ‘prenela’ preko termina,sa manjkom plodove vode.Da ga ne bih maltretirala,u bolnicu sam otisla bez Ratka.Autobusom.Petak.”Necemo vas poradjati danas,a ni za vikend,pa vi sacekajte ovde ponedeljak”,lekari su bili slozni.
Na svu srecu,u noci izmedju subote i nedelje,meni je pukao vodenjak.Izaslo je i ono malo vode sto je bilo u ovojku.Vratili su me iz porodjajne sale jer je stanje na grlicu bilo isto kao i predhodnog dana.
Negde u podne,dosao je dezurni lekar da me pregleda jer mu je to ostavljeno u petak kao duznost za dezurstvo:”Pa ovde curi plodova voda! Jeste li vi to primetili?!” Niko iz te smene nije bio upucen u to da sam ja bez vodenjaka.Spustena sam u porodiliste i prikljucena na indukciju.Otvorena dva ipo prsta.Posle sat vremena 5cm.”Dobro je,na pola ste”.Radujem se sto to tako dobro ide.Slusam odkucaje bebinog srca na CTG-u.Zena pored mene jauce,vice,psuje.Tek ponekad se okrene prema meni da kaze:”Joj,zeno,blago tebi,ne cujes se.” i “Joj,svaka ti cast.”
Pet lekara,dve babice,pregledaju na smenu.Babice prazne besiku kateterom.
18h-otvorena 8cm.Jos samo 2! Kontrakcije su sve cesce i jace.Cutim i trpim.Kontrakcija...Bebino srce usporava na 60 otkucaja.Dobro znam da je to za bebu malo.”Lezite na levi bok...”Srce kuca 130.Dobro je....Kontrakcija....60.”Vratite se na ledja.Kontrakcija prolazi i srce lepo kuca.Ali dolazi sledeca...opet 60.Plasim se.Pregledaju me-9cm.Sad ce.Daju mi masku sa kiseonikom.Agonija se nastavlja sa svakom kontrakcijom.Pregled.Pregled.Pregled.9cm.Praznjenje besike.Pregled.Pregled.Pregled.Besika.9cm.Molim Boga da se zavrsi.Cujem starijeg lekara kako spominje carski rez.Ostali negoduju:”Ona je drugorotka.Porodicemo je sa 9cm.”
23:30-Pregled.9cm.Praznjenje besike.Pregled.Boli.”Napnite se!Hocu da smaknem grlic sa bebine glave!Napnite se!”Pritiska mi stomak.Njegova ruka je u meni.Napinjem se.Boli.Jaucem.Bebino srce prestaje da kuca.On odustaje:”Zovite anesteziju!Radimo hitnu sekciju!”

-Predjite na krevet.
-Kako se zovete?
-Datum rodjenja.
-Jeste li alergicni na lekove?
-Bolujete li od nekih hronicnih bolesti?
-Bolesti u porodici?
-Rasirite noge da vam ispraznim besiku.
-Pusac?
-Koliko kilograma imate?
-Koliko ste dobili u trudnoci?
-Pa vi ste onda bili bas mrsavi!
-Majo,ja sam dr Neskovic i ja cu vam uraditi carski rez.
Dobro je da si se setio da se predstavis.
-Predjite na sto.
-Ispruzite ruku.
-Jeste li bili nekad u anesteziji?
-Sada vam brisemo stomak jodom.
-Sestra vas pokriva kompresama.
“Hocu li moci da vidim bebu kad se probudim?”
-Ne.Tek na odelenju.
“Hocu li imati tubus kad se probudim?”
-Da.Jeste li vi zdravstveni radnik?
“Da.”
-Ne brinite,bice sve u redu.Dajte joj 150...

Spavam.Cujem neku muziku.

Jednog dana ću znati šta ću pametno reći....sada sam bez teksta.Nastavi da šapućeš svoja sećanja,sve neka bude istina,samo neka imena budu lažna....

1976!:

Jednog dana ću znati šta ću pametno reći....sada sam bez teksta.Nastavi da šapućeš svoja sećanja,sve neka bude istina,samo neka imena budu lažna....

Kliknite za proširenje...

Čista psihijatrija.........

jelen.co:

Čista psihijatrija.........

Kliknite za proširenje...

"Šta ti, zapravo, znaš o meni?
Da li su mi snovi tugom ili strahom obojeni?
Samo ti polako kreni...
Šta ti, zapravo, znaš o meni?

To što mi na licu osmeh vrca,
da li je dovoljno da znaš kakva je
oluja u predelu srca?
To što mi se pogled ledi,
da li to vredi koliko i ono čemu duša stremi?
Ma šta ti, zapravo, znaš o meni?

I da li si ikada, išta, hteo znati?
Da li je moja želja teško breme koje te prati,
tečnost gorka, okov i kal za korake tvoje,
uzaludna priča o dvoje?

Zato, samo ti polako kreni
i ne pomišljaj da vredi stati,
da vredi prići...
Ti ništa ne znaš o meni
i zato ti je lako ne pristati,
zato ti je lako otići..."

Kakav monolog od teme........
Mogla si sve ovo da postaviš na svom veb sajtu ili nekom blogu.......

Blog? A da zaviris malo tamo?Ako ovom tekstu nije mesto ovde-moderatori ce to vec nekako srediti. Ako ti se ne svidja-imas pravo da to saopstis.A da odredjujes necije psihicko stanje-za to ti vec treba nesto vise od staza na FORUMU.Treba ti DIPLOMA iz te oblasti.

Whispers:

.A da odredjujes necije psihicko stanje-za to ti vec treba nesto vise od staza na FORUMU.Treba ti DIPLOMA iz te oblasti.

Kliknite za proširenje...

Ko kaže da je nemam?

jelen.co:

Čista psihijatrija.........

Kliknite za proširenje...

Za nekoga ko ima diplomu,neprimeren je takav komentar.

Whispers:

Za nekoga ko ima diplomu,neprimeren je takav komentar.

Kliknite za proširenje...

Tačno. Ali, ja sam moju kupio na buvljaku pre više godina, u strara dobra vremena.
Ajmo na kafu.

Nedostaje mi šapat tvojih sećanja.
Rekla si da si očekivala osudu.Očekuj i kritike i svakojake komentare,obično prazne i besmislene.
Ne polaži puno na njih.
"Pametan čovek sa podjednakom mirnoćom sluša i kritike i pohvale"
Nastavi,osluškujem tvoj šapat.....