НЕНАД М ЈОВАНОВИЋ
Центар за истраживање православнога монархизма
ПРИЗИВ ДОМА КАРАЂОРЂЕВОГА
/Овај скромни покушај генеалошке систематизације посвећујемо успомени на неумрлог див - јунака, Небојшу М. Крстића, председника Отачаственога покрета Образ/
Свесни незнатности својих незнања и недостојности за овакво бављење, у њега се упуштамо, јер смо, такође, свесни и невероватне оскудности познавања порекла нашега Краљевскога Дома, а у народу србскоме. Нека би овај скромни труд послужили само томе да се побуди интересовање за ову тему међу нашим људима! Чудимо се, наиме, томе да се ауторитети из ове области (којих, срећом, у Срба има!) нису детаљније позабавили пореклом Карађорђевића у овој форми и на овај начин. Због одсуства такве литературе, заинтересовани за детаљније податке о ширем кругу сродника и предака Карађорђевића, принуђени су да се консултују са прилично великим бројем наслова. У овоме раду, свакако, има пропуста, али се надамо да ће они, упућенији и изображенији, начинити комплетнији и квалитетнији преглед од онога, који Вам овде предочавамо!
Сматрамо да би било погрешно отпочети беседу о славноме и стародревноме нашем Краљевскоме Дому Карађорђевића од самога његовога родоначелника, Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа (3. новембар 1762., Вишевац-+25./26. јул 1817., Радовањски Луг). Историјски пут предака Лозе Карађорђеве почиње у (за многе) неслућеној старини! Ваистину, Срби се не могу, ни најмање, постидети старости и благородија своје Богохраниме Династије! Ретки су европски народи, који се могу подичити сопственом, народном, Династијом - особито тако дубоке старине! У овоме убеђењу нас утврђују и речи великога посленика француске десне мисли, Шарла Мораса, које је изрекао у разговору са господином Богданом Радицом: "У Европи постоје само два случаја где монархија долази из народа, излази из нације и где она није вештачко уређење већ искључиво и чисто историјска творевина. То је случај Француске и Србије. И Обреновићи и Карађорђевићи долази из народа, извиру из народа и индетификују се историјским смислом нације, народа и земље. Напротив, код осталих народа, монархије су туђег извора. Хохензолерни су швапског порекла, Хазбубурговци - француског, Савојска кућа такође - француског, док су, рецимо, северне монархије, углавном, све немачког или француског порекла. Права монархија произилази из народног корена; није вештачка, већ чисто историјска и национална творевина" (Богдан Радица; Десна Европа; Велвет; репринт издања из 1944.; Београд; стр. 34.).
Да би се доказала тврдња о врло великој старини нашега Краљевскога Дома нису неопходна наша претерано опсежна генеалошка истраживања. Све је, већ, прилично јасно и подробно истражено! Трудом господина Милета Недељковића, једнога од наших најеминентнијих истраживача у домену србских родослова (посебно што се Шумадије тиче), установљена је веза Карађорђевића са средњовековном србском великашком кућом Војиновића. Између осталога, у овоме своме изванредноме писању, господин Недељковић вели и ово: "У историографији и књижевности је носило превагу мишљење да су Карађорђеви преци од Васојевића. Тако је почетком прошлог века (тј. XIX в. - прим. Н. М. Ј.) певао Сима Милутиновић Сарајлија, именујући Вожда као сина Васојевића, а то мишљење је почетком овог века прихватио и историчар Вукићевић, поводећи се за дипломом коју је 1840. године владика црногорски Петар II Петровић Његош издао Вождовом сину Александру Карађорђевићу, у којој се каже да Вожд проистиче "из древних кнезова наше провинције Васојевића". Његош је тачно казао, али га овде Вукићевић није правилно протумачио. Тачно је да су Вождови преци давно били кнежеви, али је њихово кнезовање на жалост окончано управо у области Васојевића, у коју су дошли у кнежевском звању" (Миле Недељковић; часопис Српско Наслеђе бр. 1.; НИП "Глас" д.о.о.; Београд; јануар 1998.; стр. 27.). На овоме месту би ваљало нагласити да је владика Петар II (Петровић Његош), заиста, издавао
појединим србским Аристократама Повеље, које су и данас од неизмерне важности и интереса за генеалошка и хералдичка истраживања у Срба. Таква је и Повеља из 1835. године, коју је Владика (титулисон као: "Петар Петровић књаз Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда") издао Кнезу Николи Васојевићу од Холмије (1797., Лопате +30. мај 1844., Доњи Загарач) (види: Радомир П. Губеринић; Кнез Никола Васојевић; Ступови; Андријевица; 1997.).
Дакле, уколико поклонимо поверење сазнањима великога Његоша, Карађорђе јесте био потомак кнежевскога Дома. Родоначелником ове знамените Куће беше Војвода Војин из Вучитрна, данас окупиранога древнога србскога града. Према томе, Карађорђевићи су старином са Косова! Како било, Војвода Војин је био Господар Гацког и један од најистакнутијих Велможа за владе Краља Стефана Уроша III Немањића (Свети Стефан Дечански ( око 1274.-+11. новембар 1331.). И за владе Краља и цара Стефана Уроша IV Душана Немањића-Силнога, он је био један од утицајнијих Великаша на Двору. Иначе, историја памти да је војвода Војин имао и три благородна брата, чија се имена не памте, баш као и ни име њиховога благороднога оца. У Вучитрну је кроз векове остала једна успомена на властеоски Дом Војиновића. Реч је о великоме, каменоме Војиновића мосту, који је негда премошћавао реку Ситницу. Но, овај је мост остао на сувом најмање од XVIII века, будући да је река променила ток. У народноме памћењу ће ови преци Карађорђевића остати упамћени и захваљујући величању у народној епској песми: "Женидба Душанова". На овоме месту, међутим, много су интересантније и важније индиције о сродству Војиновића са Светородном Династијим Немањића! Ово је утолико битније, због тога што би то значило да су Карађорђевићи, као директни потомци Војиновића и легитимни наследници Круне Немањића! Наиме, Војиновићи се учестало помињу у извирима као рођаци и браћа Немањића. По једној верзији, Војвода Војин је био зет Краља Стефана Уроша III Немањића - Дечанскога, па су његови синови: Ставилац Милош, Велики Жупан Алтоман и Велики кнез Стефан Војислав, као и кћи, Госпожа Села (Воисава) браћа и сестра од тетке Цара Стефана Уроша IV Душана Немањића-Силнога. Истина, народна песма Војиновиће назива и сестрићима Цара Душана. У прилог оваквога става иде и текст једне од Повеља Цара Стефана Уроша V Немањића - Нејакога (Свети мученик Цар Урош) (31. август 1337.-+2. или 4. децембар 1371.), коју је Цар Урош потписао поводом склапања мира између Кнеза Стефана Војислава Војиновића и Дубровчана, августа 1362. године у Оногошту (данашњи Никшић). У тој Повељи, између осталога, стоји: "Беху се Дубровчани поплашили од царства ми, и свадили с братом царства ми, с кнезом Војиславом... и смирих их С братом царства ми с кнезом Војиславом..." (види: Душан Спасић, Александар Палавестра и Душан Млађеновић; "Родословне таблице и грбови србских Династија и Властеле"; Бата; Београд; 1991.; стр. 103.). Да су се Војиновићи ородили са Немањићима сведочи и чињеница да су баштинили титуле Кнежева и, чак, Великих Кнежева. Познато је, наиме, да су те титуле (од изузетно високога ранга у средњовековној србској титулацији) могли носити искључиво сродници Владарске Куће. Сличан пример је био, нпр. и са титулом Великога Кнеза Стефана Лазара Хребељановића (Свети великомученик Кнез Лазар Косовски ( око 1329., Прилепац - +28. јун 1389., Косово Поље). Такође, чињеница да је Велики Кнез Војислав додао своме имену и Немањићско Владарско име Стефан, довољно говори сама за себе (ово, такође, подсећа на случај Светога Кнеза Лазара). О Великоме Кнезу Војиславу, као о рођаку Цара Уроша, говоре и многи наши историчари, као што је познати Владимир Ћоровић и др.
Како било, Војвода Војин је имао три сина и кћер. Најстарији син, Господар Милош (пом. 1333.) је носио титулу Ставиоца на Двору Цара Душана и умро је млад, не оставивши наследника. Иначе, титула Ставиоца је била наслов сразмерно нискога ранга у ондашњој србској властеоској хијерархији, али је омогућавала активно учешће у политичкоме животу ондашње Србије. Само присуство на Двору јесте отварало велике могућности. Ставиоц Милош Војиновић је, стога, био прилично утицајан у круговима Властеле, што је окруживала Душана Силнога. Други син Војводе Војина, Господар Алтоман (први пом. 1335.-+око 1359.) је био ожењен Госпожом Ратословом, кћерком Војводе Младена (половином XIV в.), родоначелника србске Светородне Династије Деспота Бранковића. Алтоман је носио титулу Великога Жупана и имао је сина, жупана Николу Алтомановића-Војиновића, који ће играти запажену улогу у повесним збивањима у другој половини XIV века у Србији. Поменута, пак, кћерка војводе Војина, Госпожа Села (Воисава/ пом. 1326.), је била удата за Господара Брајка Бранивојевића (+ после 26. новембра 1326.), сина хумскога Властелина Бранивоја (+ 1318.).
Непосредни предак Карађорђевића био је Велики Кнез Стефан Војислав Војиновић (+ 25. октобар 1363.), најмлађи син Војводе Војина. У време Цара Душана се он и Господар Тома Војиновић помињу као Цареви саветници. Војислав је за владе брата му, Цара Уроша Нејакога, био најмоћнији Велможа у Царству. На његовој надгробној плочи у манастиру Бањи на Лиму он се помиње као: "раб Христа Бога Стефан, а зовом велики кнез Војислав све србске, грчке и поморске земље", а познато је и да га је Цар Урош обдарио и титулом Кнеза захумскога. Ова два податка довољно говоре о чињеници крвнога сродства Војиновића са Немањићима. Наиме, натпис на његовоме надгробноме споменику неодољиво подсећа на титуле Владара из Династије Немањића. Такође, добро је познато да је област Захумља заузимала посебно место у Немањићској Владарској идеологији.
Престолонаследници су, обично, још за живота очева им, добијали ову област на управу, како би се учили вештини владања. Свети Сава је, још, као Принц Растко Немањић (1175.-+14. јануар 1236., Трново у Бугарској) владао овом облашћу, а потоњи Немањићи су, такође, добијали ову покрајину уз титули Младога Краља. Када имамо у виду да Цар Урош није имао деце, податак о томе да је Великога Кнеза Стефана Војислава именовао Кнезом Захумља, заиста, добија на тежини. Велики Кнез Војислав је, из брака са Великом Књегињом Гоиславом имао синове Стефана и Добровоја.
Моћ Дома Војиновића слаби после смрти Великога Кнеза Војислава, а нарочито услед непријатељства и сукоба удове и наследника Великога Кнеза Војислава са његовим братанцем, Жупаном Николом Алтомановићем-Војиновићем (рођ. најраније 1348. - жив 1395.), који је се јако био осилио. На овоме месту ваља подсетити да у Босни и данас постоје потуричке породице тзв. "коленовића", које сматрају да потичу од Николе Алтомановића. Толико о некаквој "бошњачкој" нацији, као о засебноме етничкоме идентитету! Елем, Велика Кнегиња Гоислава и њени синови пролазе праву Голготу и поскитање ненависти свога рођака и беже са својих поседа у области данашње Албаније. Иако је Жупан Никола убрзо савладан, моћ Војиновића никада није обновљена. Ипак, они су опстали и памти се њихово учешће у Косовској битци, 1389. године. Потомци Великога Кнеза Стефана Војислава су проналазили, током својих сеоба, уточиште код Дубровчана, а зна се да је предак Карађорђевића, Кнез Богдан Војиновић, отишао из древнога србскога Дубровника на Његуше. Иначе, за владе Династија Лазаревића и Бранковића (са њима су Војиновићи, такође, били у рођачким везама), Војинојићи су били ужички Кнежеви. Падом српске Деспотовине (1459.) сва је србска Властела дошла у незавидан положај. Наравно, то се не односи на оне изроде, који су примили ислам, поништивши себе и као људе, и као Србе и као Аристократе! Ипак, будући блиски сродници Немањића, али и Светородних Династија Лазаревића и Бранковића, Војиновићи су још увек баштинили ову високу, кнежевску титулу. У њиховим венама колала је крв најизабранијих србских и европских кућа. Та крв и данас тече венама припадника Дома Карађорђевића. Они су потомци: Краљевскога Дома Анжујаца од Сицилије и Напуља, србске Династије Великих Жупана Вукановића (XII в.) и србске Краљевске Династије Војислављевића од Зете (X-XII в.). Династију Војислављевића, иначе, нарочито памтимо по томе што је Србству дала, поред десет Краљева и неколико Кнежева, и првога србскога Свеца, Светога Јована Владимира (Кнез Јован Владимир / /+22. мај 1016./). Побројане србске Владарске Династије, од којих, посредно и Карађорђевићи вуку порекло, ородиле су се са већим бројем европских Владарских Лоза на овај или онај начин. Када ово кажемо, од посебно велике важности јесте и чињеница да ни сами Њемањићи, предци Карађорђевића, нису некакав самораст те да се нису у србској повести појавили "тек тако". Династија Немањића јесте "наставак" ранијих србских Владаличких Породица о чему сведоче и речи самога Светога Саве: "Јер нека је знано свима нама и другим, да Бог који управља људе на боље, не хотећи људске погибли, постави овог преблаженог, уистину, господина нам и оца за самодржавнога господина, да влада свом србском земљом, назван Стефан Немања. И пошто обнови очеву дедовину и боље је утврди божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога, и, пошто подиже пропалу своју дедовину..." У наставку Свети отац наш Сава и првопрестолни Архијереј србски велича ослободилачко војевање Немањино и наставља: "Све то мудрошћу и трудом својим задоби, што је било пропало насиљем од његове дедовине, и што му је припадало од србске земље" (Живот Стефана Немање; ИП "Рад"; Београд; 1975.). По речима Савиним, дакле, србско Отачаство није само Немањина дедовина, већ, и дедовина његовога оца Господара Завиде! Наравно, Свети Сава је сасвим у праву! О овој чињеници довољно говоре и податци из наше историографије, који сведоче о происхођењу Династије Немањића из Династије Вукановића. Симптоматична је употреба Немањићских династичких имена Стефан и Урош и у Кући Вукановића, која је изродила и: Жупана Уроша I (први пом. 1094.), Господара Стефана Вукана (пом. 1094.) и Великога Жупана Уроша II (1146.-+1155.). Подједнако говори и чињеница да је и сам Стефан Немањића прворођеноме своме сину Великоме Кнезу и, доцније, дукљанскоме Краљу, Вукану (+пре јуна 1208.) дао управо то име. Ако, дакле, ствари поставимо на овај начин, осим поменутих српских Династија, у претке и сроднике Војиновића и Карађорђевића, у најширем смислу, могу се убројати и: бугарски Цар Самуило; источноромејски Цар Константин IX Мономах (1042.-+1055.); осорски Кнез Леонард - син млетачкога Дужда Витала II Микиелија (1156.-1172.); угарски Краљ Бела II (+1141.); Кнез Конрад I од Моравске Брно-Знојмо... Наравно, ту спадају и њихови потомци, који су владали: Бугарском (Царска Династија Асена), Моравском, Чешком, Пољском, Источноромејским Царством ( Династије Анђела и Палеолога)... Наравно, у тако широком родословном стаблу нашега Владарског Дома би се нашле и друге велике европске аристократске куће из: Венеције (Дандоло), Источноромејскога Царства (Комнини, Орсини, Буонделмонти...), Угарске, Албаније, Ердеља (Апоре), Влашке (Басараби)... Од родова са српских етничких простора би се ту нашли и: Лазаревићи-Хребељановићи; Дејановићи; Николићи; Бранивојевићи; Михе (Дубровник), Краљевска Династија Котроманића; Шубићи и Качићи (Далмација)...
Као рођаци зетских, рашких, србских и босанских Владарских Домова, Војиновићи су успевали да, у вековима турске окупације Балкана, одрже одређене своје аристократске привилегије и достојанства. Повест памти Кнежеве Милоша и Војина Војиновића из XVII века, као прекаљене ратнике. Они су 1699. године предали Требиње и Поповску област Венецији, као најјачој хришћанској сили у окружењу. Иначе, Војиновићи су били и чланови млетачкога Патрицијата од XV века, а од њих потиче и знаменита дубровачка властеоска кућа Војновића. Подсећамо да је Конте Константин Војновић (2. марта 1832.-+20. мај 1903.) из брака са Контесом Маријом племенитом Серољи имао синове, Конта Ива Војновића (9. октобар 1857., Дубровник-+1929.) и Конта Луја Војновић (15. април 1864., Сплит-+18. април 1951., Загреб). Упамћен је и Конте Ђорђе Војновић, председник далматинскога Сабора крајем XIX века. Ови потомци Војводе Војина оставили су неизбрисивога трага у србској култури! Конте Лујо Војновић је био врло близак Дворовима Петровића-Његоша и Карађорђевића са којима је, како смо видели, имао заједничко порекло. Он је био свестан таквога својега порекла о чему нам је и сам посведочио: "Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другој облику био и Србима и Хрватима заједнички) - ја ћутим да ми у жилама струји србска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по србскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје србског народа. Па како они нису могли бити до србски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину србског народа" (Радован Томашевић; "Тамо где умиру чемпреси, а чиопе ћуте"; часопис Српско наслеђе бр. 2.; Глас д.о.о.; Београд; стр. 59.). Из наведених речи Конта Луја се може наслутити сав повесни удес, који је задесио његове и Карађорђеве претке. Овај је Дом преко главе претурио векове поскитања и витешкога отпора тирјанскоме завојевачу.
Већ смо помињали Кнеза Богдана Војиновића, који је из Дубровника прешао на Његуше. Он је директни предак Карађорђевића! Наиме, Кнез Богдан је, према родословноме памћењу, имао сину Радована, овај је имао Пуноша и Новака, овај Максима, Максим Мијата, а он Трипка (друга пол. XVII в.). Трипко је носио презиме Кнежевић, што је остало као успомена на старо Господство. Знамо, наиме, да, у староме нашем племенскоме уређењу, није свака породица могла себи да узме презиме попут Кнежевића, Војводића, Барјактаревића и сл. Ова су се породична имена, напросто, баштинила! Поменути Трипко Кнежевић је имао двојицу браће, Вука и Марка. По предању, Трипко (звани Гуриш) био је прадеда Вожда Карађорђа. Од њега је настала и кућа Гурешића у селу Црнчи на Лиму. Они су најстарији род у томе крају, али су и сами досељеници од Подгорице. Остало је упамћено да је и сам Карађорђе знао да потиче из ове Куће, па их је приликом свога славнога и победоснога похода у Рашку област, 1809. године, даривао оружјем, муницијом и некаквим војничким казанима. У родословноме памћењу је остало да је Карађорђев деда, Јован, био од Гурешића! Прецизније, Јован је био син Трипка-Гуриша Кнежевића. У прилог свега овога говори и чињеница да су и Гурешићи славили Светога Килмента, што је била и Карађорђева Крсна Слава! Сам Трипко је био из села Лијешња одакле се преселио у село Веље Дубоко, пошто је побио неке Турке, остајући доследан наслеђу својих предака, косовских јунака! По свему, Карађорђе је подсећао на својега прадеду. За Трипка се, такође, вели да је био неустрашив јунак, виши од два метра, тамнопут и мршав... Због мало повијених рамена је понео надимак Гуриш, по којем се, доцније, прозвала и читава његова Кућа. У тим, немирним, временима он се више пута селио као, уосталом, и његови предци. У повесноме путу и лутању Карађорђевих предака нашла су се многа места у којима су боравили. Почетком XVII века су, тако, живели у Зети у селу Бјеластавићима. Тамо је умро Карађорђев предак, Свештеник Бошко (звани Бакун), а његова попадија је се, са децом, преселила у село Бериславце код Подгорице. Тамо су се они, по мајци, прозвали Попадићима. Претке Карађорђеве је, потом, историјски усуд водио кроз: Црмницу, Дупилу, Глухи До, Дољане, Врањ, Златицу, Ковачицу, Ровце, Лијешће, Веље Дубоко и Васојевиће. Пребивајући у овоме, највећем, србскоме племену, боравили су неко време и у селу Лопатама, родноме месту свију Васојевића. Лопате су одњихале и домове васојевићских Кнежева Васојевића од Холмије и васојевићских Војвода Вешовића. Услед живота међу разним србским племенима, мењали су Крсну Славу више пута! Стога су често разна србска племена својатала Карађорђа (нпр.: Кучи, Клименти, Васојевићи, Србљаци и Ашани). Зна се, међутим, да су Карађорђеви предци, у разним периодама своје дуге повести, славили и: Светога Николу, Светога Киријака и Јулиту, Светога Андрију, Светога Јована, Малу Госпојину и Светога Климента, а Карађорђевићи и данас (од 1890. године) славе Светога Апостола Андрију Првозванога.
Како било, Трипко Кнежевић је имао синове: Петронија, Марка, Јована, Симеуна, Радака и Митра. У памћењу шумадијских сродника Карађорђевића је остало да је Карађорђев деда, Јован, дошао у Вишевац код Раче. Јован је имао четворицу браће, који су своје потомство разасејали широм србских земаља. Наравно, њихови потомци носе различита презимена, али сви старином потичу од вучитрнских Војиновића из XIX века. Карађорђев отац, Петроније (Петар, +око 1787.) је носио презиме Јовановић по своме оцу, као што је то био обичај у Срба онога доба. Патронимична презимена у Срба су се јако дуго одржала и увођење јединственога породичнога имена није ишло тако глатко, што је компликовао и рад државне администрације. Била је потребна прилично оштра интервенција саме Државе. Ипак, тај је се обичај очувао понегде и дубоко у двадесети век! Елем, у браку са Марицом Живковић (+1811.), Петроније је имао петоро деце. Прво дете им је била Марија, удата за Милију Пантелића из Неродима, са којим је имала кћи Сару (27. октобар 1807.). Друго Петронијево и Маричино дете била је Милица, а треће сам Црни Ђорђе. Следи Маринко Петровић, који је страдао током Устанка, осуђен од самога свога брата, а због свога бахатога безакоња. Он је имао жену Марицу, која је се, по његовој трагичној кончини, преудала за Павла Осаћанина (од њега су Павловићи из Тополе и Крћевца). Иза Маринка су остали синови Стеван и Степан, који су се Презивали Маринковићима, а њихове гране се зову Степановићима и Ђорђевићима. Маринковића, врло блиских сродника Карађорђевића, има и данас у Тополи и Крћевцу. Један од њих, Милован Маринковић, је био и на сахрани Кнеза Томислава Карађорђевића, 16. јула 2000. године на Опленцу. Маринковићи, иначе, још увек славе Светога Климента! Карађорђев најмлађи брат је био Марко Петровић.
Треће дете у родитеља, Ђорђе Петровић-Карађорђе (или Црни Ђорђе) оженио је 1786. године Госпожу Јелену (1764. - +30. јануар 1842., Београд), кћерку Оборкнеза Николе Јовановића из Маслошева. Изродили су седморо благородне чељади: Симу (+1788.), Кнегињу Саву (+1847.), Кнегињу Сару (Сарку) (+1852.), Кнегињу Полу (+крај октобра 1812.), Кнегињу Стаменку (1813.-+1875.), Кнеза Алексу (1801., Топола-+1830., Кишњев у Молдавији) и Кнеза Александра (29. септембар 1806., Топола-+3. мај 1885., Беч). Они су се, по надимку очевом, прозвали Карађорђевићима и наш Владарски Дом са поносом и данас носи ово име! Удајом својих кћери, Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе је се ородио са многим тадашњим србским великашким породицама. По овоме, Карађорђе је доста подсећао на Светога Кнеза Лазара. Наиме, Кнегиња Сава Карађорђевић је се удала за Војводу карановачкога и драгачевскога Антонија Ристића-Пљакића (1781., Каменица /Рудничка/-+1832., Чернец у Бесарабији) са којим је имала синове Косту Ристића (био је ађутант Кнеза Александра I и апелациони судија) и Аћима Ристића, као и кћер Марију (1816.), која је била удата за капетана Антонија Павловића. Њих двоје су оставили бројно потомство. Од њих потиче и славна србска сликарка Милена Павловић-Барили (5. новембар 1909., Пожаревац-+1945., Америка). Наиме, Карађорђе је наврдеда ове наше познате уметнице!
Друга Карађорђева кћи, Кнегиња Сара, била је удата за Војводу Николу Карамарковићу (+6. фебруар 1817., Хотин у Румунији). Доцније је се преудала за Тошу Бојанића (+1847., Београд) из Херцеговине и такође је оставила бројно потомство. Њена млађа сестра, Кнегиња Пола Карађорђевић је била жена Војводе Јовице Миловановића, који је био синовац Војводе Младена Миловановића, председника Правитељствујушчега совјета. За ово наше бављење је важан и податак да војводска кућа Миловановића потиче из Дробњака. Кнегиња Стаменка Карађорђевић, најмлађа Карађорђева кћи, била је удата за Димитрија Ристића (+1834.), а преудала је се за Војводу Илију (+1844.) из знамените војводске куће Чарапића, старином из племена Куча. Војвода Илија Чарапић је био син легендарнога Војводе грочанскога Васе Чарапића (+30. новембра 1806., Београд) из Белога Потока. Иначе, жена Војводе Васе, те мати Војводе Илије, беше Госпожа Наста. У српској повести ће овај велики јунак остати упамћен посебно по својој хероској погибији приликом ослобађања Београда. Пао је на злогласној Стамбол капији, где данас стоји Народно позориште. Добро би било сетити се и браће Војводе Васе. То су били Војвода грочански Атанасије (+11. август 1810., Прахово) и Војвода Танасије Чарапић. Од Чарапића ће у историји остати упамћен и Марко Чарапић (+поч. 1804.), који је, такође, страдао од зликовачке турске руке. Такође, памте се синови Војводе Васе, Марко и Ђорђе, који су страдали од Кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића-Великога, а у тзв. Чарапићевој буни 1826. године. Сам, пак, Војвода Илија и Кнегиња Стаменка Карађорђевић имали су сина Кузмана и кћер Јелену, која је била удата за Ђорђа Радојловића. Карађорђево и Јеленино шесто дете је био Кнез Алекса Карађорђевић, прворођени Вождов син. Кнез Алекса је оженио руску Племкињу, Госпожу Марију Николајевну Трокин (-1827., Скињен), кћер бившега рускога Царскога, Дворскога маршала, Господара Николаја Трокина (Тронхин или Троншен). Кнез Алекса (или Алексије) био је руски официр, а његовим стопама ће поћи и његов једини син, Кнез Ђорђе Карађорђевић (1827., Кишњев - +1884., Гастајн). Кнегиња Марија Карађорђевић је умрла убрзо после рођења сина јединца, а Кнез Алекса само три године после ње. Кнез Алекса је у Русији, иначе, био познат под именом Алексеј Черни. Оставши рано сироче, Кнез Ђорђе Карађорђевић је одрастао и васпитаван у Русији, где је постао официр. Доцније, он је оженио Сару (Сарку), кћерку најбогатијег Србина онога доба. Реч је, наравно, о чувеноме дунавскоме капетану Миши Анастасијевићу (рођ. 1803. код Доњега Милановца), који је био ожењен Христином Урошевић, а Сара им је била најмлађа кћи. Родитељи капетана Мише (по чину је, иначе, био мајор) су били Настас и Ружа. Елем, Кнегиња Сара је Кнезу Ђорђу родила двојицу синова: Кнеза Алексу Карађорђевића (1858. - +13. фебруар 1920., Сен Мориц) и Кнеза Божидара Карађорђевића (1861.-+2. април 1908., Версај). Интересантна цртица из живота Кнеза Ђорђа и Кнегиње Саре је било настојање њеног оца, Капетана-Мише, да свога зета доведе на Престо Кнежевине Србије, будући да је он био син прворођенога Вождовога сина! Но, иза свега тога труда остало је само чувено Капетан-Мишино здање у Београду - несуђени српски Двор, а данас Ректорат Университета у Београду. Кнегиња Сара је била врло политички амбициозна жена и интересантна личност. Читавога свога живота је настојала да обезбеди Престо старијој, Алексиној, Линији Карађорђевога Дома. После мужевљеве смрти је живела у Паризу, где ја била уважена личност "високога" друштва. Сретала се и познавала са мноштвом важних људи ондашње Европе. У импресивни круг тих људи су спадали и: Цар Наполеон III, Царица Евгенија, Кнез Милош Теодоровић-Обреновић-Велики, Кнез Михаило Обреновић III, Митрополит Петар II (Петровић-Његош), Вук Стефановић-Карађорђевић, Илија Гарашанин, Виктор Иго, Анатол Франс, Алфонс Доде... Старији син Кнеза Ђорђа и Кнегиње Саре, Кнез Алекса, оженио је богату Американку, Дарију, рођену као Мајра-Ебигејл Панкхерст (+26. јун 1938., Кан). Кнез Алекса је био безчадан, а Кнегиња Дарија је имала кћер из првога брака. Други син Кнеза Ђорђа и Књегиње Саре је био Кнез Божидар, који се није женио.
Но, за нашу причу је далеко важнија Лоза Млађега Карађорђевога сина, Кнеза Александра, него ли она старијега му брата, Кнеза Алексе! Наиме, управо ће Кнез Александар наследити очеву власт и постати владајућим Кнезом Србије. Од њега потиче и данашња Владарска Лоза Карађорђевића! Иначе, ваља подсетити да је наследна власт Карађорђу и његовоме законитоме потомству призната још 14. децембра 1808. године, а од стране Скупштине. Но, практично, законито Владарско достојанство Карађорђевога Дома датира из још ранијега периода! Наиме, Владарско достојанство Карађорђевића можемо посматрати, као чињеницу, од момента када је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признала за миропомазанога Монарха управо Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа. То његово достојанство јесте неоспорна историјска чињеница и, поред достојанства Витеза рускога Реда Светога Александра Невскога, једино је, којим је бесмртни Вожд располагао. Елем, чин црквенога признања је се одиграо у манастиру Боговађи, средином августа 1805. године, када је тамо заседала Скупштина и када је Епископ ужичко-шабачки Антим (Зеповић), Карађорђа "помазао светим миром", како сведочаше и Војвода Протојереј Матија Ненадовић (види: Епископ шумадијски академик др. Сава (Вуковић); Српски Јерарси од деветог до двадесетог века; Евро, Београд-Унирекс, Подгорица-Каленић, Крагујевац; 1996.; стр. 18.). Из ове чињенице би могла да проистиче и читава мученичка, патничка и страдалничка наша повест у потоња два века. Наиме, Срби су сами погубили свога првога нововековнога, миропомазанога Владаоца и тако навукли праведни гњев Божији на себе. Не вели ли, уосталом и само Свето Писмо: "Не дирајте у помазанике моје" (Пс. 105,15.). Но, грешним Србима само ово није било довољно те су богомрски и душегрбни злочин краљеубиства поновили и на последњим Обреновићима 1903. године! Елем, будући да је Кнез Александар био законити син Вожда Карађорђа, он је био легитимни претендент на србски Престо. Ипак, морамо да нагласимо да је у овоме случају дошло до одступања од освештанога монархијскога принципа примогенитуре (прворођења). Како било, Кнез Александар I Карађорђевић је био ожењен Благородном Госпожом Персидом Ненадовић (3. фебруар 1813., Ваљево-+29. март 1873., Беч). На овај начин су се ородиле две најмоћније србске куће онога доба, а ваљевско село Бранковина ће занавек остати познато као "мајчевина" Карађорђевића. Кнегиња Персида је била кћи Господара Јеврема Ненадовића (27. септембар 1880., Београд), кћерке Војводе Младена Миловановића. На овај начин је се овај утицајни србски Великаш двоструко ородио са српским Владарским Домом (напоменули смо, већ, да је његов братанац, Војвода Јовица Миловановић, био муж Кнегиње Поле Карађорђевић). Иначе, деда Краља Петра I, Господар Јеврем, је био син Кнеза и Војводе Јакова Ненадовића (1765., Бранковина-+1836., Ваљево), који је био млађи брат легендарнога Оборкнеза ваљевско-тамнавскога и посавинскога Алексе Ненадовића (1749., Бранковина-+1804., Ваљево) - најпознатије жртве чувене Сече Кнезова уочи избијања Првога србскога устанка. Интересантно је и то да ће Кнез и Војвода Јаков Ненадовић у повести остати забележен и као први србски министар (попечитељ) унутрашњих дела. Жена Војводе Јакова, и прабаба Краља Петра I и Кнеза Арсена, била је благородна Госпожа Неранxа. Због тако блиских родбинских веза Ненадовића и Карађорђевића, подсећамо да је Оборкнез Алекса био отац славнога Војводе Протојереја Матеје Ненадовића (1777., Бранковина-+1854., Ваљево), Свештеника и предсетника Правитељствујушчега совјета сербскога. На овоме месту би било интересантно подсетити и на речи србскога новомученика, Небојше М. Крстића, који, говорећи о Првоме србскоме устанку, вели да је то био: "...покушај успостављања Србске Стратократије чији су црквено-државни симфонучни одсев представљали Прота Матија Ненадовића и Вожд Карађорђе" (Победити или нестати-огледи о србскоме путу и антисрбским безпућима /друго допуњено издање/; Ривел Ко; Београд; 2002.; стр. 118.). Протин син је био чувени наш песник и књижевник, Љубомир Ненадовић (1826., Бранковина-+1895., Ваљево), познатији као чика Љуба. Имао је Прота Матеја још деце, а једна му је кћер била удата у Јаутину за Живка Дабића, сеоскога кмета и буљугбашу. Кнегиња Персида, пак, имала је за брата чувенога Војводу Симу Ненадовића (+1868., Београд) и Господара Младена Ненадовића (+1868., Београд), који су, према томе ујаци Петра I.
Брак Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде је био благословен са, чак, десеторо деце! Србски Монарси су увек своме народу представљали образац правоживља и домаћинскога старања за потомство и народну будућност! Ово је чинио и Кнез Александар I одговарајући на призив својих праотаца, да буде "онај, који зауставља", као и на прву заповест, коју је Бог дао човеку по његовоме стварању:"...рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом..." (Пост. 1,28.). Чада Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде су била: Кнегиња Полексија (Полексена), Кнегиња Клеопатра, Кнез Алекса, Кнез Светозар, Кнез Петар, Кнегиња Јелена, Кнез Андрија, Кнегиња Јелисавета, Кнез Ђорђе и Кнез Арсен.
Кнегиња Полексија Карађорђевић (20. јануар 1833.-+3. децембар 1914., Пегау у Штајерској) је била удата за Константина Николајевића (26. октобар 1821., Остружница-+1. октобар 1877., Боксег), који је био историчар и министар. Имали су шесторо деце: Милицу (1851.-+23. април 1873.), Николу (+11. октобар 1870., Орлеан), Александра (27. септембар 1856.-+29. април 1903.), Ђорђа (31. децембар 1859.-+24. новембар 1882.), Персиду (26. април 1860.) и Катарину (6. март 1868.). Константин Николајевић је, нажалост, скончао самоубиством, а Кнегиња Полексија је се преудала за словеначкога адвоката др. Александра Прешерна (+1914.) са којим није имала деце. Кнегиња Клеопатра Карађорђевић (14. новембар 1835.-+1. јул 1855., Глајхенберг), пак, била је жена Милана Петронијевића, србскога капућехаје (посланика) на отоманској Порти у Константинопољу. Деце нису имали, као ни Кнез Алекса Карађорђевић (1836.-+1841.) и Кнез Светозар Карађорђевић (1841.-+5. март 1847.), који су умрли млади. Следеће чадо Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде је био Кнез Петар (18. новембар 1844., Београд-+16. август 1921., Београд) о којем ћемо, доцније, детаљније прозборити. Иза Петра је рођена Кнегиња Јелена Карађорђевић (1846.-+14. јул 1867.), која је била удата за Ђорђа Симића (1843.-+1921., Земун), министра председника (тј. председника Владе) и сина Стојана Симића. Ни они нису оставили порода, као ни Кнез Андрија Карађорђевић (1848.-+1864.), Кнегиња Јелисавета Карађорђевић (24. јун 1852.-+1852.) и Кнез Ђорђе Карађорђевић (29. децембар 1856.-+1888.).
Најмлађе дете Кнеза Александра I је био Кнез Арсен Карађорђевић (4. април 1859., Темишвар-+19. октобар 1936., Париз). Кнез Арсен је оснивач Млађе (Кнежевске) Линије Карађорђевића, по арх. Драгомиру Ацовићу, председнику Српскога хералдичкога друштва "Бели орао" (види: Генеалошки и хералдички преглед-Краљевски Дом Карађорђевића-Кнежеви и Краљеви Србије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије; Грифон; Београд). Кнез Арсен је био ђенерал руске Царске, доцније, србске и југословенске војске. Оженивши се Кнегињом Аурором (Зорком) Павловном Демидовом од Сан Доната (3. новембар 1873., Кијев-+28. јун 1904., Торино), Кнез Арсен је ородио србску Краљевску породицу са најодабранијим руским и европским аристократским кућама. Ипак, из овога брака је рођен само један законити потомак, Кнез Павле Карађорђевић (15. април 1893., Петроград у Русији-+14. септембар 1976., Париз). Наиме, близанце, које је Кнегиња Аурора родила у браку са Кнезом Арсеном он није признао. Један од ове двојице синова је умро пре 1918., а други је умро као руски емигрант око 1930. године у Паризу. Када кажемо да је браком Кнеза Арсена и Кнегиње Ауроре Дом Карађорђевића остварио родбинске везе са најодабранијим руским племенитим кућама, не можемо, а да не поменемо пар генеалошких података! Наиме, Кнегиња Аурора је била кћи Кнеза Павела Демидова од Сан Доната и Кнегиње Јелене Трубецке. Отац Кнеза Павела је, пак, био гроф Павел Демидов од Сан Доната, који је, опет, био син Грофа Николаја Демидова о Сан Доната и Грофице Јелисавете Строганове. Напомињемо да је, нпр., дом Трубецких Русији дао неке од најугледнијих делатника у домену науке и философије, попут Јевгенија Трубецкоја. Иначе, Благородије Демидова датира из времена рускога Цара Петра Великога (1672.-+1725./.
Кнез Павле Карађорђевић ће оставити дубокога трага у историји свога народа. Био је Кнез-Намесник (Регент) малолетноме Краљу Петру II Карађорђевићу после погибије Краља Александра I Карађорђевића (тј. 1934.-1941./. Он је, такође, својом женидбом повезао Карађорђевиће са најважнијим Владарским и аристократским Кућама Европе. Његова супруг је била Кнегиња Олга Олденбург од Грчке и Данске (27. мај 1903., Татои код Атине-+16. октобар 1997., Париз/. Њен отац је био Принц Николаос Олданбург од Данске и Грчке (1872.-+1938./, а мати Кнегиња Јелена Владимировна Романова од Русије (1882.-+1957./. Из наведенога произилази да Арсенова Линија Дома Карађорђевића има за претке не само Данске и Грчке Краљеве, већ и руске Цареве! Наиме, мајка Кнегиње Олге, Кнегиња Јелена Владимировна Романова од Русије, је била