nellinho
Početnik
- Poruka
- 42
Ima brdo istih tema na ovom forumu, ali za svakog je to jedinstven slucaj, taj trenutak koji dodje samo tebi, da pomislis da se ceo svet srusio...
Prvo smo bili najbolji drugovi, ona je 88 godiste, ja sam 84, oboje smo iz istog grada u unutrasnjosti, nasi matorci su isli zajedno u skolu, druzili se, trebali da budu kumovi itd... povezani smo na razne nacine.
Jednog dana sam otkrio da osecam nesto prema njoj, ali nisam mogao da joj kazem, plaseci se da cu je izgubiti, pa sam je jedno vreme izbegavao, nisam joj se javljao ni slao poruke! Ona je patila za jednom svojom ljubavlju, volela ga je, ja sam sve to naravno znao i pri tom mi je bilo teze da joj kazem moja osecanja. Ona je pametna, ima talenta za skolu i ceka je prestizan fakultet, Sa druge strane, ja sam jedan provincijalac koji ima talenta za neke stvari u zivotu, ali finansijski ne moze da podrzi sve to. Zato radim na svakakvim tupavim poslovima, da bih zaradio neku kintu, ali sve se to potrosi na svakodnevne gluposti.
Ona je provalila da je izbegavam, da joj se manje javljam, i kazem joj da mi se svidja neka devojka, pa se zato nisam javljao, misleci da cu tu staviti tacku na dalje propitivanje. Ali ona nastavlja da se dalje raspituje, hoce da se vidimo, to je bilo pred Novu godinu 2007, mi izadjemo, vidimo se, a ja sve vise i vise lazem i sve vise mucim sebe. Jos joj nista ne kazem, tu se nekako izdramatizuje situacija i ja na njoj vidim drugaciji izgled lica kada sam krenuo kuci (bilo je nekako iznenada, samo sam se okrenuo, a ona je krenula za mnom). Posle mi je rekla da je osetila nesto u tom trenutku prema meni.
Nekoliko dana posle toga, malo pred njen rodjendan, odlucim da joj sve kazem, pa sta bude! I napisem joj poruku, ona pocinje da place, meni padne malo teret, slusam od Azre- ne znam sta da radim sa sobom, dodje mi da puknem, ali sta sada! Ona mi kaze da ce da razmisli, i da ce da mi javi, iako joj ja nisam rekao da trazim nesto od nje!
Dosao mi je drug iz Svajcarske, malo smo bili kod njega, popili, vratio se kuci na sekundu, zivimo u istoj zgradi, i ona me zove, i kaze mi kako ona zeli da mi pokusamo!
Nikada nisam bio srecniji u zivotu!!! Nisam imao ranije neke ozbiljne veze, sa njom sam zeleo da uspem, iako sam znao da ce ona za pola godine da se preseli u Beograd na fakultet, ja cu naravno, ostati ovde.
Sa njom sam osetio nesto sto nikada nisam osetio u zivotu! Mozda ce nekome zvucati smesno, ali tacno sam znao kada cemo se prvi put poljubiti! Nekoliko sati pre naseg sudbonosnog vidjanja, meni srce lupa nenormalno! Vidjali smo se i dan-dva pre toga, ali nesto je sprecilo da je tada poljubim, bila je nesto bolesna, a kod mene preko dana je bilo normalno, nisu postojali nikakvi "znaci".
Nikada mi se to nije desilo u zivotu! Naravno, to vece smo se poljubili! Isto se desilo kada smo prvi put vodili ljubav. Posle su se pojavili jos neki znaci, npr. otpratim je kuci posle skole i sutradan i dva dana iako se ne vidimo, a moje usne, grce se i imam osecaj kao da me ljubi! Koga god sam pitao, nikada mu se to nije dogodilo! Mozda ce nekome to izgledati smesno pa ce da me ismevate ovde. NISAM BLESAV, NE UMISLJAM, STVARNO SE TO DESILO! KUNEM SE!
Kada sam joj rekao sta mi se desava, ona mi kaze da ima isti osecaj!
Zavrsila se srednja skola, ona je sve to uspesno zavrsila, pomogao sam joj da polozi informatiku, jel bi ponavljala, dobila je 3 ili 4, sve je zavrsila, uspela je da se upise na dobar faks, doslo je vreme da se preseli za Bg, i tako mi izdrzasmo dve ipo godine, sa tom vezom na daljinu!
U medjuvremenu, bilo je tu nekih trzavica, malo ljubomore, ja je nikada ne bih prevario, nikada ne bih trazio drugu devojku, jer ja volim nju, a ona ima fazone da flertuje sa nekim, ko god joj pridje, ona prica sa njim, ona to meni sve kaze, meni to naravno smeta!
Ovog proleca se razbolela, isla je na razne testove, lezala je u bolnici u Bg-u, nismo znali da li je to hronicno ili akutno. Smrsala je dosta, slabo je jela, bila je nonstop na infuziji. Zbog svega toga postala je psihicki osetljivija, sta god sam je pitao, krenula bi u plac, da je pustim na miru, pa se malo smiri, pricala mi je kako nece da umre, ja joj kazem da mora da se trgne, dajem joj svu podrsku koju mogu i koju sam sposoban u tom trenutku! Zbog te osetljivosti, postala je malo napadnija, sto je psihicki uticalo na mene, njena panika i stres je prenela na mene, pritiskala me je, ja joj kazem da se malo smiri, da ne panici, da ce biti sve ok, ako se smiri.
Ja 08/09 upisujem visu skolu u mom rodnom gradu, i zelim da budem malo skoncentrisaniji na ispite, ne zelim toliko pritisaka, imam ih i na poslu, pa pritisak od ucenja, treba se naviknuti posle 6 godina da ponovo ucis, dao sam mnogo para za tu skolu, ne bih zeleo da sve propadne, ja krecem da joj zameram neke stvari, postajem dzangrizav, dajem sebi za pravo da joj komentarisem stil oblacenja i neke druge stvari.
Malo se oporavila, ali panika i stres nisu prestajali. Doktori joj daju lekove da pije i stroga dijeta i pustaju je iz bolnice. Kao nagradu za dobar uspeh na faxu daju joj da ide za Grcku mesec dana. Ona je odusevljena, i ja sam, ali joj kazem da razmisli da li je spremna da ide, do pre mesec dana je bila u bolnici, pricam joj zbog nje, posto je ona malo razmazena, da kazem nesposobna za zivot, navikla je da joj sve bude spremljeno, ne zna ni hleb da isece kako treba, a kamoli nesto drugo! Kaze mi da sam baksuz i da joj samo baksuziram, nikada nije nigde isla, i zasluzuje da ide. Ja se potpuno slazem sa njom, ali to joj pricam zbog nje, zato sto znam kakva je i da ne znamo da li ce tamo da joj ponovo krenu bolovi, sta ce onda da radi?! Nekoliko dana pre njenog polaska, ponovo su joj krenuli bolovi, zaglavljuje na infuziji i ne odlazi za Grcku. Krivi mene!
Dolazi do velikog opterecenja u nasoj vezi, ona panici, vristi za svaku sitnicu, ja sve to trpim (imam celicne zivce, a i kada mi neko popenje preko glave, ja ne slusam nista, na jednu uvo udje, na drugo izadje), pokusavam da je smirim, posvadjamo se bukvalno zbog nebitnih stvari. Ja mogu mnogo da istrpim, ali i ja imam granicu. U nekim situacijama krenem da joj kontriram, ona nesto kaze, ja odmah udarim kako je to nemoguce, ona kako je moguce...itd tako neke stvari.
Jednom smo se tako posvadjali zbog nevidjene gluposti, kada je jedan mali skroz bezopasan pas, krenuo za nama, niti je skakao, niti je lajao, samo nas je pratio, a ona je digla ogromnu paniku, ja je smirujem, kazem joj nece nista, ona i dalje panici, ja joj ponovo kazem nece nista, tu sam ja, a ona meni- da me napadne, ne bi me odbranio! Ja tu puknem, pa pocnem da vicem na nju na sred ulice, ona se naljuti, i ode kuci, resimo da napravimo pauzu. Posle dva dana krece za Bg, ja je ispratim na stanicu, ona opet panici jer joj je sat zurio, po njenom imala je jos 5 minuta da stigne na bus. Po mom 15 min. Mi stignemo, naravno od autobusa jos nema nista, i pocinje da se smeska. Ja je pitam zasto toliko panici, nema potrebe, poljubim je, kazem joj da necemo da raskinemo, a ona meni da je htela da mi napakosti, da me prevari, odmah da nadje drugog kada ode za Bg... Ja se nasmejem i kazem ok, dobro! Slozimo se da ne raskidamo.
U Bg-u je isla na jos neka ispitivanja u vezi njene bolesti, da saznamo definitivno da li je to akutno ili hronicno. Zove me i kaze da ce rezultati biti za nekoliko dana, ona se opet vraca na dan kada smo se zadnji put posvadjali, kako joj je to tesko palo to, kako cemo se u buducnosti mi i dalje svadjati... Ja joj kazem da ne moze gledati u buducnost, nije gatara... Opet je nesto nervozna, opet nesto histerise, ja joj kazem, hajde da pauziramo, da oladimo malo, necemo da raskidamo, nego da odmorimo malo. Posle 3 dana ona ode u bioskop sa drugaricama, tu je bio jedan decko sto je muvao letos, a koji je mladji od nje, on je ispratio na autobus, krenuo da je poljubi i ona mu dozvoli da je poljubi! Secam se kada sam legao da spavam, da me je srce zabolelo, ali mislio sam da sam se lose okrenuo, da sam istegao mozda misic. Kunem se svim na svetu sto imam da se to desilo!!! Nikada nisam lagao!
Ujutru kada sam se probudio, vidim poruku, rekla mi kao sto sam napisao, i jos mi kaze ja tebe nisam prevarila! Mi smo na pauzi! Dala mi je raznorazne razloge zasto je to uradila, kako je osecala pritisak, trebalo je da se izduva malo, ne moze da uci, ne moze da se skoncentrise, bla,bla,bla... Posle nekoliko dana salje mi kako je ona sada sa njim, i da nema nista vise da mi kaze. I rekla mi je izvini, ali to nekako bezveze.
Ali nece da prestane nase prijateljstvo, hoce da ostanemo u kontaktu, ja sam covek koga je ona najvise volela, ne moze da podnese da budemo stranci, da mi se ne javi na ulici, ja sam njen prvI! A mene dusa boli, da je raskinula sa mnom kao sto je uvek pricala, pa neka radi sta hoce, ima pravo na to, ali ovako, da pljune na sve sta sam uradio za nju, na sve sto sam joj pruzio... kao da joj nikada nisam bio bitan! To je bilo pre mesec dana! Zadnji put sam joj rekao da cu da se distanciram, ali ona meni i dalje salje poruke, kako ona zeli da budemo friends, pita me kako sam, da ne mislim kako je nije briga itd... Nisam joj odgovorio nista na to, nisam joj odgovorio skoro 2 nedelje. Posle nekog vremena, danas mi je opet poslala poruku, pita kako sam, cestitala slavu, da li sam dao drugu godinu. Ne mogu da shvatim da mi je uradila tako nesto! I da se ponasa tako! Ona kao da nema predstavu sta je uradila.
Ljudi, sta da radim? p.s. Danas slavim slavu, ja sam malo popio, pa sam pisao ovoliko
Prvo smo bili najbolji drugovi, ona je 88 godiste, ja sam 84, oboje smo iz istog grada u unutrasnjosti, nasi matorci su isli zajedno u skolu, druzili se, trebali da budu kumovi itd... povezani smo na razne nacine.
Jednog dana sam otkrio da osecam nesto prema njoj, ali nisam mogao da joj kazem, plaseci se da cu je izgubiti, pa sam je jedno vreme izbegavao, nisam joj se javljao ni slao poruke! Ona je patila za jednom svojom ljubavlju, volela ga je, ja sam sve to naravno znao i pri tom mi je bilo teze da joj kazem moja osecanja. Ona je pametna, ima talenta za skolu i ceka je prestizan fakultet, Sa druge strane, ja sam jedan provincijalac koji ima talenta za neke stvari u zivotu, ali finansijski ne moze da podrzi sve to. Zato radim na svakakvim tupavim poslovima, da bih zaradio neku kintu, ali sve se to potrosi na svakodnevne gluposti.
Ona je provalila da je izbegavam, da joj se manje javljam, i kazem joj da mi se svidja neka devojka, pa se zato nisam javljao, misleci da cu tu staviti tacku na dalje propitivanje. Ali ona nastavlja da se dalje raspituje, hoce da se vidimo, to je bilo pred Novu godinu 2007, mi izadjemo, vidimo se, a ja sve vise i vise lazem i sve vise mucim sebe. Jos joj nista ne kazem, tu se nekako izdramatizuje situacija i ja na njoj vidim drugaciji izgled lica kada sam krenuo kuci (bilo je nekako iznenada, samo sam se okrenuo, a ona je krenula za mnom). Posle mi je rekla da je osetila nesto u tom trenutku prema meni.
Nekoliko dana posle toga, malo pred njen rodjendan, odlucim da joj sve kazem, pa sta bude! I napisem joj poruku, ona pocinje da place, meni padne malo teret, slusam od Azre- ne znam sta da radim sa sobom, dodje mi da puknem, ali sta sada! Ona mi kaze da ce da razmisli, i da ce da mi javi, iako joj ja nisam rekao da trazim nesto od nje!
Dosao mi je drug iz Svajcarske, malo smo bili kod njega, popili, vratio se kuci na sekundu, zivimo u istoj zgradi, i ona me zove, i kaze mi kako ona zeli da mi pokusamo!
Nikada nisam bio srecniji u zivotu!!! Nisam imao ranije neke ozbiljne veze, sa njom sam zeleo da uspem, iako sam znao da ce ona za pola godine da se preseli u Beograd na fakultet, ja cu naravno, ostati ovde.
Sa njom sam osetio nesto sto nikada nisam osetio u zivotu! Mozda ce nekome zvucati smesno, ali tacno sam znao kada cemo se prvi put poljubiti! Nekoliko sati pre naseg sudbonosnog vidjanja, meni srce lupa nenormalno! Vidjali smo se i dan-dva pre toga, ali nesto je sprecilo da je tada poljubim, bila je nesto bolesna, a kod mene preko dana je bilo normalno, nisu postojali nikakvi "znaci".
Nikada mi se to nije desilo u zivotu! Naravno, to vece smo se poljubili! Isto se desilo kada smo prvi put vodili ljubav. Posle su se pojavili jos neki znaci, npr. otpratim je kuci posle skole i sutradan i dva dana iako se ne vidimo, a moje usne, grce se i imam osecaj kao da me ljubi! Koga god sam pitao, nikada mu se to nije dogodilo! Mozda ce nekome to izgledati smesno pa ce da me ismevate ovde. NISAM BLESAV, NE UMISLJAM, STVARNO SE TO DESILO! KUNEM SE!
Kada sam joj rekao sta mi se desava, ona mi kaze da ima isti osecaj!
Zavrsila se srednja skola, ona je sve to uspesno zavrsila, pomogao sam joj da polozi informatiku, jel bi ponavljala, dobila je 3 ili 4, sve je zavrsila, uspela je da se upise na dobar faks, doslo je vreme da se preseli za Bg, i tako mi izdrzasmo dve ipo godine, sa tom vezom na daljinu!
U medjuvremenu, bilo je tu nekih trzavica, malo ljubomore, ja je nikada ne bih prevario, nikada ne bih trazio drugu devojku, jer ja volim nju, a ona ima fazone da flertuje sa nekim, ko god joj pridje, ona prica sa njim, ona to meni sve kaze, meni to naravno smeta!
Ovog proleca se razbolela, isla je na razne testove, lezala je u bolnici u Bg-u, nismo znali da li je to hronicno ili akutno. Smrsala je dosta, slabo je jela, bila je nonstop na infuziji. Zbog svega toga postala je psihicki osetljivija, sta god sam je pitao, krenula bi u plac, da je pustim na miru, pa se malo smiri, pricala mi je kako nece da umre, ja joj kazem da mora da se trgne, dajem joj svu podrsku koju mogu i koju sam sposoban u tom trenutku! Zbog te osetljivosti, postala je malo napadnija, sto je psihicki uticalo na mene, njena panika i stres je prenela na mene, pritiskala me je, ja joj kazem da se malo smiri, da ne panici, da ce biti sve ok, ako se smiri.
Ja 08/09 upisujem visu skolu u mom rodnom gradu, i zelim da budem malo skoncentrisaniji na ispite, ne zelim toliko pritisaka, imam ih i na poslu, pa pritisak od ucenja, treba se naviknuti posle 6 godina da ponovo ucis, dao sam mnogo para za tu skolu, ne bih zeleo da sve propadne, ja krecem da joj zameram neke stvari, postajem dzangrizav, dajem sebi za pravo da joj komentarisem stil oblacenja i neke druge stvari.
Malo se oporavila, ali panika i stres nisu prestajali. Doktori joj daju lekove da pije i stroga dijeta i pustaju je iz bolnice. Kao nagradu za dobar uspeh na faxu daju joj da ide za Grcku mesec dana. Ona je odusevljena, i ja sam, ali joj kazem da razmisli da li je spremna da ide, do pre mesec dana je bila u bolnici, pricam joj zbog nje, posto je ona malo razmazena, da kazem nesposobna za zivot, navikla je da joj sve bude spremljeno, ne zna ni hleb da isece kako treba, a kamoli nesto drugo! Kaze mi da sam baksuz i da joj samo baksuziram, nikada nije nigde isla, i zasluzuje da ide. Ja se potpuno slazem sa njom, ali to joj pricam zbog nje, zato sto znam kakva je i da ne znamo da li ce tamo da joj ponovo krenu bolovi, sta ce onda da radi?! Nekoliko dana pre njenog polaska, ponovo su joj krenuli bolovi, zaglavljuje na infuziji i ne odlazi za Grcku. Krivi mene!
Dolazi do velikog opterecenja u nasoj vezi, ona panici, vristi za svaku sitnicu, ja sve to trpim (imam celicne zivce, a i kada mi neko popenje preko glave, ja ne slusam nista, na jednu uvo udje, na drugo izadje), pokusavam da je smirim, posvadjamo se bukvalno zbog nebitnih stvari. Ja mogu mnogo da istrpim, ali i ja imam granicu. U nekim situacijama krenem da joj kontriram, ona nesto kaze, ja odmah udarim kako je to nemoguce, ona kako je moguce...itd tako neke stvari.
Jednom smo se tako posvadjali zbog nevidjene gluposti, kada je jedan mali skroz bezopasan pas, krenuo za nama, niti je skakao, niti je lajao, samo nas je pratio, a ona je digla ogromnu paniku, ja je smirujem, kazem joj nece nista, ona i dalje panici, ja joj ponovo kazem nece nista, tu sam ja, a ona meni- da me napadne, ne bi me odbranio! Ja tu puknem, pa pocnem da vicem na nju na sred ulice, ona se naljuti, i ode kuci, resimo da napravimo pauzu. Posle dva dana krece za Bg, ja je ispratim na stanicu, ona opet panici jer joj je sat zurio, po njenom imala je jos 5 minuta da stigne na bus. Po mom 15 min. Mi stignemo, naravno od autobusa jos nema nista, i pocinje da se smeska. Ja je pitam zasto toliko panici, nema potrebe, poljubim je, kazem joj da necemo da raskinemo, a ona meni da je htela da mi napakosti, da me prevari, odmah da nadje drugog kada ode za Bg... Ja se nasmejem i kazem ok, dobro! Slozimo se da ne raskidamo.
U Bg-u je isla na jos neka ispitivanja u vezi njene bolesti, da saznamo definitivno da li je to akutno ili hronicno. Zove me i kaze da ce rezultati biti za nekoliko dana, ona se opet vraca na dan kada smo se zadnji put posvadjali, kako joj je to tesko palo to, kako cemo se u buducnosti mi i dalje svadjati... Ja joj kazem da ne moze gledati u buducnost, nije gatara... Opet je nesto nervozna, opet nesto histerise, ja joj kazem, hajde da pauziramo, da oladimo malo, necemo da raskidamo, nego da odmorimo malo. Posle 3 dana ona ode u bioskop sa drugaricama, tu je bio jedan decko sto je muvao letos, a koji je mladji od nje, on je ispratio na autobus, krenuo da je poljubi i ona mu dozvoli da je poljubi! Secam se kada sam legao da spavam, da me je srce zabolelo, ali mislio sam da sam se lose okrenuo, da sam istegao mozda misic. Kunem se svim na svetu sto imam da se to desilo!!! Nikada nisam lagao!
Ujutru kada sam se probudio, vidim poruku, rekla mi kao sto sam napisao, i jos mi kaze ja tebe nisam prevarila! Mi smo na pauzi! Dala mi je raznorazne razloge zasto je to uradila, kako je osecala pritisak, trebalo je da se izduva malo, ne moze da uci, ne moze da se skoncentrise, bla,bla,bla... Posle nekoliko dana salje mi kako je ona sada sa njim, i da nema nista vise da mi kaze. I rekla mi je izvini, ali to nekako bezveze.
Ali nece da prestane nase prijateljstvo, hoce da ostanemo u kontaktu, ja sam covek koga je ona najvise volela, ne moze da podnese da budemo stranci, da mi se ne javi na ulici, ja sam njen prvI! A mene dusa boli, da je raskinula sa mnom kao sto je uvek pricala, pa neka radi sta hoce, ima pravo na to, ali ovako, da pljune na sve sta sam uradio za nju, na sve sto sam joj pruzio... kao da joj nikada nisam bio bitan! To je bilo pre mesec dana! Zadnji put sam joj rekao da cu da se distanciram, ali ona meni i dalje salje poruke, kako ona zeli da budemo friends, pita me kako sam, da ne mislim kako je nije briga itd... Nisam joj odgovorio nista na to, nisam joj odgovorio skoro 2 nedelje. Posle nekog vremena, danas mi je opet poslala poruku, pita kako sam, cestitala slavu, da li sam dao drugu godinu. Ne mogu da shvatim da mi je uradila tako nesto! I da se ponasa tako! Ona kao da nema predstavu sta je uradila.
Ljudi, sta da radim? p.s. Danas slavim slavu, ja sam malo popio, pa sam pisao ovoliko
a ne znam nadjite se nalupaj je karom po faci i svrsi joj na sise eto to npr. 
)))
