Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Став јавности у Британији је током XIX века постао моћан чинилац политичког живота.
Значај британског јавног мњења релативно рано је схваћен у Србији. Књаз Михаило Обреновић био је један од првих који је увидео да Србија треба да ради на унапређењу слике о себи у Британији.
Значај јавног мњења у Британији који је схватао књаз Михаило нису, нажалост, схватале и све потоње српске владе. Када су у јутарњим часовима, 29. маја/11. јуна 1903. убијени краљ Александар и краљица Драга, вест је тог истог дана обишла и шокирала свет.
Србија је у Британији, и пре мајског преврата, везиване за убиства. В. Т. Стед је још 1899. забележио у свом угледном недељнику Rivju ov rivjuz следеће речи о Србији:
Србија кипти од завера. То је њено уобичајно стање. Мала краљевина која лежи између Аустрије и Русије, са ривалским династијама и незадовољеним частољубље, једно је од политички најгрозничавијих центра у Европи. У Србији се убиство већ дуго сматра као једно од природних и готово неопходних политичких метода.
Однос Велике Британије касније према Краљевии Југославији се може сагледати и из архива Велике Британије.
Постоји огроман број докумената који показују да је Велика Британија подржавала хрватске политичке тежње, оличене у програму Хрватске сељачке странке, и да је вршила огроман притисак на кнеза Павла да изађе у сусрет Мачеков захтевима. Посебно су занимљиви и драгоцени извештаји о јавним и тајним посетама Мачек десне руке Јурја Крњевић Лондону као и Меморандум конгреса америчких Хрвата за независну Хрватску од 25. маја 1939, упућен премијеру Чемберлен и министру Халифаксу.
Одељење архива Службе за специјалне операције (СОЕ). Посебан фонд у оквиру овог архива је посвећен Балкану и операцијама на његовом тлу, налазе се документи који доказују да је британска влада потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке странке (4.000 фунти стерлинга месечно) како би радило у корист британских политичких интереса, као и документе о директној умешаности британске тајне службе у организацију војног пуча у ноћи између 26. и 27. марта 1941., као и збирка докумената о десанту на Дрвар, која започиње телеграмом са захтевом да се изврши хитна провера примљене информације да је десант на Врховни штаб партизанских снага организован од стране једног Хрвата из најближег Титовог окружења, који је одлично говорио Немачка.
Један од докумената је и "Основа за политику према Југославији" (The Basis of Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943, који је одредио судбину Србије и српског народа на Балкану у "новој Европи", након завршетка Другог светског рата (PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938). Иако има ознаку додатка (Аппендикс) документ је изузетно јасан и прецизан. Из његове садржине се тачно може видети какве су биле намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије.
Документ има два дела. У првом делу су потанко наведени и образложени принципи нове политике гордог Албиона (њих 16) према Југославији, од којих су неки општег карактера, док су остали усмерени на конкретна питања из области политичког, економског и социјалног уређења. Оно што је најважније јесте јасно изречена препорука обавештајних официра британској влади да војска генерала Драже Михаиловића не може бити сигурни ослонац за примену ових принципа (пре свега због "екстремног српског национализма" Драгише Васића) и да због тога она више не може рачунати на подршку ( материјалну и моралну) Велике Британије и осталих савезника. Из саме садржине документа се јасно може уочити сав цинизам и бескрупулозност англо-саксонске политике према Балкану у којој су Срби редовно извлачили најдебљи крај.
Први принцип истиче да ће после рата "све три словенске нације" (Срби, Хрвати и Словенци - прим. МС) у Југославији бити потпуно равноправне, да ће свака од њих владати искључиво својом територијом и да ниједна од њих неће подчињавати себи друге две нације .
Други принцип се надовезује на претходни, образлажући како Англо-Саксонци схватају принцип равноправности "све три словенске нације" у Југославији. Он је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над силама Осовине: "Стара политика административног централизма ће бити замењена политиком широке аутономије за СРПСКЕ (у документу је у блок форми написан придев српски - СЕРБИАН ) провинције, што посебно важи за: Црну Гору, Македонију и Босну ". Овај принцип је детаљније разрађен у другом делу документа, који је дужи од првог и садржи детаљније опсервације. То је учињено у одељку "Регионални проблеми". Ту се каже следеће: а) "За време турске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под турском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области; б) после 1918. влада у Београду није водила довољно рачуна о овим разликама, него је форсирала политику административног централизма; Београд је готово без изузетка слао чиновнике из Краљевине Србије на службу у нове области; народ у овим областима је трпео тешке пореске терете у корист Београда што је проузроковало огромно незадовољство локалног становништва; в) због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области. Народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине се не разликује од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији тако да заслужује да ужива посебан политички положај у односу на Краљевину Србију; стара и веома лоша политика административног централизма неће бити обновљена; пореско оптерећење ће бити равномерно распоређено на различите провинције; државни службеници у свакој провинцији ће бити локални људи; најважније функције власти ће бити пренете са централне владе на обласне политичке органе. "
Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уставног уређења од 1974, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, њених аутономних покрајина и српског народа у другим југословенским републикама.
Улога Лордова Карингтона и Овена је позната у разбијању Југославије, лорд Карингтон је чак и игнорисао југословенску делегацију у Хагу 1991. и ако В. Британија има диполматске односе са Југославијом.
Приликом спровођења бившег председника СРЈ у Хаг на Бањици је би присутан и агент британске МИ 6 Монткон који је у то време био на месту саветника у амбасади В. Британије.
Бившем председнику СРЈ Милошевићу у Хагу је судија, тужиоц, наметнути браниоц, као и поједини сведоци (Педи Ешдаун) били из Велике Британије.
Поставља се питање каква ће политика Велике Британије бити у будућности према Србији, пошто се из прошлих догађаја може видети огроман утицај спољне политике Велике Британије на простору Србије и Балкана уопште ?
Значај британског јавног мњења релативно рано је схваћен у Србији. Књаз Михаило Обреновић био је један од првих који је увидео да Србија треба да ради на унапређењу слике о себи у Британији.
Значај јавног мњења у Британији који је схватао књаз Михаило нису, нажалост, схватале и све потоње српске владе. Када су у јутарњим часовима, 29. маја/11. јуна 1903. убијени краљ Александар и краљица Драга, вест је тог истог дана обишла и шокирала свет.
Србија је у Британији, и пре мајског преврата, везиване за убиства. В. Т. Стед је још 1899. забележио у свом угледном недељнику Rivju ov rivjuz следеће речи о Србији:
Србија кипти од завера. То је њено уобичајно стање. Мала краљевина која лежи између Аустрије и Русије, са ривалским династијама и незадовољеним частољубље, једно је од политички најгрозничавијих центра у Европи. У Србији се убиство већ дуго сматра као једно од природних и готово неопходних политичких метода.
Однос Велике Британије касније према Краљевии Југославији се може сагледати и из архива Велике Британије.
Постоји огроман број докумената који показују да је Велика Британија подржавала хрватске политичке тежње, оличене у програму Хрватске сељачке странке, и да је вршила огроман притисак на кнеза Павла да изађе у сусрет Мачеков захтевима. Посебно су занимљиви и драгоцени извештаји о јавним и тајним посетама Мачек десне руке Јурја Крњевић Лондону као и Меморандум конгреса америчких Хрвата за независну Хрватску од 25. маја 1939, упућен премијеру Чемберлен и министру Халифаксу.
Одељење архива Службе за специјалне операције (СОЕ). Посебан фонд у оквиру овог архива је посвећен Балкану и операцијама на његовом тлу, налазе се документи који доказују да је британска влада потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке странке (4.000 фунти стерлинга месечно) како би радило у корист британских политичких интереса, као и документе о директној умешаности британске тајне службе у организацију војног пуча у ноћи између 26. и 27. марта 1941., као и збирка докумената о десанту на Дрвар, која започиње телеграмом са захтевом да се изврши хитна провера примљене информације да је десант на Врховни штаб партизанских снага организован од стране једног Хрвата из најближег Титовог окружења, који је одлично говорио Немачка.
Један од докумената је и "Основа за политику према Југославији" (The Basis of Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943, који је одредио судбину Србије и српског народа на Балкану у "новој Европи", након завршетка Другог светског рата (PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938). Иако има ознаку додатка (Аппендикс) документ је изузетно јасан и прецизан. Из његове садржине се тачно може видети какве су биле намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије.
Документ има два дела. У првом делу су потанко наведени и образложени принципи нове политике гордог Албиона (њих 16) према Југославији, од којих су неки општег карактера, док су остали усмерени на конкретна питања из области политичког, економског и социјалног уређења. Оно што је најважније јесте јасно изречена препорука обавештајних официра британској влади да војска генерала Драже Михаиловића не може бити сигурни ослонац за примену ових принципа (пре свега због "екстремног српског национализма" Драгише Васића) и да због тога она више не може рачунати на подршку ( материјалну и моралну) Велике Британије и осталих савезника. Из саме садржине документа се јасно може уочити сав цинизам и бескрупулозност англо-саксонске политике према Балкану у којој су Срби редовно извлачили најдебљи крај.
Први принцип истиче да ће после рата "све три словенске нације" (Срби, Хрвати и Словенци - прим. МС) у Југославији бити потпуно равноправне, да ће свака од њих владати искључиво својом територијом и да ниједна од њих неће подчињавати себи друге две нације .
Други принцип се надовезује на претходни, образлажући како Англо-Саксонци схватају принцип равноправности "све три словенске нације" у Југославији. Он је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над силама Осовине: "Стара политика административног централизма ће бити замењена политиком широке аутономије за СРПСКЕ (у документу је у блок форми написан придев српски - СЕРБИАН ) провинције, што посебно важи за: Црну Гору, Македонију и Босну ". Овај принцип је детаљније разрађен у другом делу документа, који је дужи од првог и садржи детаљније опсервације. То је учињено у одељку "Регионални проблеми". Ту се каже следеће: а) "За време турске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под турском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области; б) после 1918. влада у Београду није водила довољно рачуна о овим разликама, него је форсирала политику административног централизма; Београд је готово без изузетка слао чиновнике из Краљевине Србије на службу у нове области; народ у овим областима је трпео тешке пореске терете у корист Београда што је проузроковало огромно незадовољство локалног становништва; в) због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области. Народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине се не разликује од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији тако да заслужује да ужива посебан политички положај у односу на Краљевину Србију; стара и веома лоша политика административног централизма неће бити обновљена; пореско оптерећење ће бити равномерно распоређено на различите провинције; државни службеници у свакој провинцији ће бити локални људи; најважније функције власти ће бити пренете са централне владе на обласне политичке органе. "
Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уставног уређења од 1974, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, њених аутономних покрајина и српског народа у другим југословенским републикама.
Улога Лордова Карингтона и Овена је позната у разбијању Југославије, лорд Карингтон је чак и игнорисао југословенску делегацију у Хагу 1991. и ако В. Британија има диполматске односе са Југославијом.
Приликом спровођења бившег председника СРЈ у Хаг на Бањици је би присутан и агент британске МИ 6 Монткон који је у то време био на месту саветника у амбасади В. Британије.
Бившем председнику СРЈ Милошевићу у Хагу је судија, тужиоц, наметнути браниоц, као и поједини сведоци (Педи Ешдаун) били из Велике Британије.
Поставља се питање каква ће политика Велике Британије бити у будућности према Србији, пошто се из прошлих догађаја може видети огроман утицај спољне политике Велике Британије на простору Србије и Балкана уопште ?