МАРКО НОВАКОВИЋ
ЉУБАВ УВЕК ПОБЕДИ
Извор: ПОЛИТИКА, ТВ Ревија (од 17. до 23. октобра 2009)
Пише: Саша Миливојев
Не само зато што га сада „јуре“ и што читава гарнитура српских глумаца са њим желе сарадњу, Марко Новаковић се данас убраја у веома значајне редитеље наших простора, иако од његових остварења није направњена нека велика помпа. Дипломирао је режију на Академији уметности у Новом Саду, када је успешно започео свој стваралачки опус. Добитник је награде за режију филма „Прича о повратку“ на Фестивалу краткометражног и документарног филма у Београду (1993), награде за камеру у филму „Дан за себе” на фестивалу „Златни витез”, у Новом Саду (1994), као и специјалне награде жирија за дугометражни филм „Маска” на међународном филмском фестивалу у Минску, у Белорусији. У категоријама музичких програма освојио је гран при на међународном ТВ фестивалу „Golden Albena”, у Бугарској, са емисијом „На истоку запада” (2004), као и специјалну награду у категорији класичне музике за емисију „Путовање круга”, 2002. године, на истом фестивалу. Режирао је и позоришне представе, кратке игране филмове, ТВ емисије, преносе концерата, квизове, шоу програме, музичке и рекламне видео спотове, вешто избегавајући спортске преносе. И коначно „Неко ме ипак чека“, филм рађен по сценарију Душка Премовића, који је победник РТС-овог конкурса за најбољи филмски сценарио поводом 50 година постојања те медијске куће. После специјалног признања на Фестивалу европског филма на Палићу, награде за сценарио на Фестивалу у Врњачкој бањи и још неколико значајних признања, биће премијерно емитован у недељу, 18. октобра, у 21.00, на Првом програму Радио-телевизије Србије. У исто време биће приказан и на најеминентнијем европском ТВ фестивалу „Prix Europa“, у Берлину.
Писци и редитељи имају снажан утицај на свест друштва, а Ваш нови филм „Неко ме ипак чека“ гледаће неколико милиона људи. Да ли ћете, као редитељ, успети нешто да промените?
Искрено, свако живи према свом убеђењу, а као редитељ, тешко могу нешто да променим, пошто уметност никад није мењала свест (смех). Сценарио Душка Премовића нисам прихватио у циљу да мењам свест друштва, већ да се позабавим генералним проблемом људи који се боре са собом, против патријахалних и других предрасуда, психолошких и социјалних проблема који нас све више окупирају. Наиме, филм „Неко ме ипак чека“ упућује на драматичан положај жена, које се у савременом друштву сусрећу у социопатологији ове приче. Приказује четири жене, различитих миљеа и сталежа, у борби за свој став, идентитет и интегритет, достојанство, право на одлуку да ли ће родити дете, или ће угасити ниви живот, зачет у њима. Друштвена прихватљивост абортуса, као средства контроле пораста броја становника, варира од периода и од подручја током целе историје. Прекид зачећа је одувек био метод ограничавања броја чланова породице, чак и у грчко-римском свету. Са појавом хрићанства, био је строго забрањен, а они који су га примењивали ризиковали су да буду изопштени из цркве. Намера ми је била да испричам причу о женама у нашем друштву и томе како се оне сусређу са овим проблемом. Фрапантна је чињеницa да смо земља у региону са највише абортуса – 150.000 годишње, што би значило да преко 400 жена дневно абортира у Србији.
Какве одговоре нуди филм?
Пре свега, овај филм даје жени право на одлуку. Свака од прича има пар сјајних жена које, разматрајући своју дилему, разбијају табу многих које су се нашле у сличној ситуацији. Али као што сам вам рекао, ту су и патријахално виђење света и социјални, егзистенцијални разлози и проблем отуђења. У филму различити типови жена долазе пред тај чин: једна због каријере занемарује свој приватни живот и праве вредности. Друга одлази да абортира из финансијских разлога. Трећу, девојку са села, мајка води да илегално абортира, како не би пукла брука, говорећи, тобоже: „И ја сам овако ишла три пута.“ Затим, ту је и трудница коју муж алкохоличар малтретира и бије, све док га она не убије. Та последња и најтрагичнија прича уводи нас у још једну табу тему социјалног миљеа, а она садржи и антички моменат, као преокрет: у затворској болници је дочекује свекрва да је убеди да не абортира, постављајући питање: „Докле више да убијамо?”
А критика мушке популације?
„Неко ме ипак чека“, наравно, представља и критику третмана жене која се често налази у проблему. Ту је дидактичкa дигресијa кроз лик вртлара који гаји цвеће у башти болнице. То је мушкарац који уме да гаји, а не само да уништава. Он је скривени симбол плодности, који нас ретроспективно враћа у скривени нам прапочетак света. Мислим да су публика, критика и чланови жирија на фестивалима интуитивно осетили вредност целе приче. Нешто из филма мора остати тајна, у смислу да се гледаоцима пружи могућност да на основу свог искуства сами себи дају одговор.
Љубав почива на продужењу врсте...
Управо због тога, наслов филма је загонетан. Поставља се питање: „ко то чека?“ Љубав на крају увек победи. Љубав према детету, коју жена носи у себи, је најискренија и најјача љубав..
Коме, поред Вас, да захвалимо за овај хумани филм?
Пре свега, Радио-телевизији Србије, кући која ми је са пуним поверењем понудила одличан Премовићев текст и помогла у спровођењу ове идеје. Свакако и уредници Јелици Зупанац (по чијој је идеји конкурс расписан), као и Драгани Бошковић, које су ми након лепог успеха ТВ филма „Маска“ већ наредне године пружиле нови изазов, и предложиле ми режију филма „Неко ме ипак чека“. И наравно, не бих смео прескочити главног и одговорног уредника Културно образовног програма Божидара Николића, као ни уредника редакције филмског програма Ивана Карла, по чијим је препорукама и уз чију велику подршку филм послат на све фестивале које сам поменуо. Хвала им што су веровали у овај филм и помогли му да се сусретне са публиком у биоскопским салама. Филм је снимљен у амбијентима Националног парка „Трешња“ и Делиблатске пешчаре. Захвалимо и Централном затвору, Студентској поликлиници, Клиници „Драгиша Мишовић“, извршном продуценту Доци Илићу, директору фотографије Бојану Ракићу, сценографу Ирени Марјанов, костимографу Сузани Глигоријевић, монтажеру Горану Митровићу, композитору Владимиру Пејковићу и свима који су верно радили на пројекту. Захваљујем се унапред свим гледаоцима који ће филм погледати на телевизији, премијерно. Овај филм је мој први дугометражни играни филм који је приказан на великом платну. Много ми значи, као и мојим јунацима, да нам што већи број људи својим дисањем, одобравањем, смехом и сузама пошаљу повратне информације о томе какав смо посао обавили.
Какви су били критеријуми у одабиру кадра и главних јунакиња?
Прецизни ликови, веродостојни текста. Сензибилитет и психологија. Једноставно, критеријум је био да одабрани глумци могу да изведу трансформације које сам замислио, да јунакиње на свом лицу носе психологију несрећне српске жене. Зато је и било логично да главне јунакиње филма буду врхунске српске глумице, као што су: Аница Добра, Душанка Стојановић, Марија Вицковић и Нада Шаргин. Свака од њих ми је, на свој начин, пре свега као жена, а потом и уз огромно глумачко искуство које поседују, помогла да пронађем кључ за отварање и заокружење ове комплексне приче. Ништа мање значајан није био допринос и њихових старијих колегиница и колега: Љиљане Стјепановић, Мирјане Карановић и Танасија Узуновића. Са Љиљом и Тасом сарађујем већ други пут и веома сам срећан због тога, јер мислим да су обоје велики глумци. У филму још играју и феноменални Љубомир Бандовић, као и Дубравко Јовановић, Елизабета Ђоревска, Александра Николић, Александар Ђурица, Андреј Шепетковски...
Какве резултате да очекујемо на фестивалу у Берлину?
Само учешће на фестивал је већ постигнут резултат. Након дуго година наша је телевизија поново прошла предселекционо жирирање и номинована је за „PRIX EUROPE-у” са филмом „Неко ме ипак чека“. Ја то доживљавам као предиван успех српске телевизије данас, као и свој лични ауторски успех. Фестивал „PRIX EUROPA” свакако је најзначајнији европски ТВ фестивал играних ТВ филмова, документарних програма и радијских остварења. Част је појавити се тамо у конкуренцији са филмовима из Немачке, Француске, Шпаније, Велике Британије, Шведске, Белгије, Финске, Норвешке, Португалије… Желео бих да публика у Берлину доживи овај филм са нескривеним емоцијама, и да он допре до срца многих и проговори универзалним језиком који спаја нације и народе различитих географских религија и окружења. Тиме би мисија, коју овај филм носи са собом, била комплетирана. А ја верујем да је то могуће.
Саша Миливојев
ЉУБАВ УВЕК ПОБЕДИ
Извор: ПОЛИТИКА, ТВ Ревија (од 17. до 23. октобра 2009)
Пише: Саша Миливојев
Писци и редитељи имају снажан утицај на свест друштва, а Ваш нови филм „Неко ме ипак чека“ гледаће неколико милиона људи. Да ли ћете, као редитељ, успети нешто да промените?
Искрено, свако живи према свом убеђењу, а као редитељ, тешко могу нешто да променим, пошто уметност никад није мењала свест (смех). Сценарио Душка Премовића нисам прихватио у циљу да мењам свест друштва, већ да се позабавим генералним проблемом људи који се боре са собом, против патријахалних и других предрасуда, психолошких и социјалних проблема који нас све више окупирају. Наиме, филм „Неко ме ипак чека“ упућује на драматичан положај жена, које се у савременом друштву сусрећу у социопатологији ове приче. Приказује четири жене, различитих миљеа и сталежа, у борби за свој став, идентитет и интегритет, достојанство, право на одлуку да ли ће родити дете, или ће угасити ниви живот, зачет у њима. Друштвена прихватљивост абортуса, као средства контроле пораста броја становника, варира од периода и од подручја током целе историје. Прекид зачећа је одувек био метод ограничавања броја чланова породице, чак и у грчко-римском свету. Са појавом хрићанства, био је строго забрањен, а они који су га примењивали ризиковали су да буду изопштени из цркве. Намера ми је била да испричам причу о женама у нашем друштву и томе како се оне сусређу са овим проблемом. Фрапантна је чињеницa да смо земља у региону са највише абортуса – 150.000 годишње, што би значило да преко 400 жена дневно абортира у Србији.
Какве одговоре нуди филм?
Пре свега, овај филм даје жени право на одлуку. Свака од прича има пар сјајних жена које, разматрајући своју дилему, разбијају табу многих које су се нашле у сличној ситуацији. Али као што сам вам рекао, ту су и патријахално виђење света и социјални, егзистенцијални разлози и проблем отуђења. У филму различити типови жена долазе пред тај чин: једна због каријере занемарује свој приватни живот и праве вредности. Друга одлази да абортира из финансијских разлога. Трећу, девојку са села, мајка води да илегално абортира, како не би пукла брука, говорећи, тобоже: „И ја сам овако ишла три пута.“ Затим, ту је и трудница коју муж алкохоличар малтретира и бије, све док га она не убије. Та последња и најтрагичнија прича уводи нас у још једну табу тему социјалног миљеа, а она садржи и антички моменат, као преокрет: у затворској болници је дочекује свекрва да је убеди да не абортира, постављајући питање: „Докле више да убијамо?”
А критика мушке популације?
„Неко ме ипак чека“, наравно, представља и критику третмана жене која се често налази у проблему. Ту је дидактичкa дигресијa кроз лик вртлара који гаји цвеће у башти болнице. То је мушкарац који уме да гаји, а не само да уништава. Он је скривени симбол плодности, који нас ретроспективно враћа у скривени нам прапочетак света. Мислим да су публика, критика и чланови жирија на фестивалима интуитивно осетили вредност целе приче. Нешто из филма мора остати тајна, у смислу да се гледаоцима пружи могућност да на основу свог искуства сами себи дају одговор.
Љубав почива на продужењу врсте...
Управо због тога, наслов филма је загонетан. Поставља се питање: „ко то чека?“ Љубав на крају увек победи. Љубав према детету, коју жена носи у себи, је најискренија и најјача љубав..
Коме, поред Вас, да захвалимо за овај хумани филм?
Пре свега, Радио-телевизији Србије, кући која ми је са пуним поверењем понудила одличан Премовићев текст и помогла у спровођењу ове идеје. Свакако и уредници Јелици Зупанац (по чијој је идеји конкурс расписан), као и Драгани Бошковић, које су ми након лепог успеха ТВ филма „Маска“ већ наредне године пружиле нови изазов, и предложиле ми режију филма „Неко ме ипак чека“. И наравно, не бих смео прескочити главног и одговорног уредника Културно образовног програма Божидара Николића, као ни уредника редакције филмског програма Ивана Карла, по чијим је препорукама и уз чију велику подршку филм послат на све фестивале које сам поменуо. Хвала им што су веровали у овај филм и помогли му да се сусретне са публиком у биоскопским салама. Филм је снимљен у амбијентима Националног парка „Трешња“ и Делиблатске пешчаре. Захвалимо и Централном затвору, Студентској поликлиници, Клиници „Драгиша Мишовић“, извршном продуценту Доци Илићу, директору фотографије Бојану Ракићу, сценографу Ирени Марјанов, костимографу Сузани Глигоријевић, монтажеру Горану Митровићу, композитору Владимиру Пејковићу и свима који су верно радили на пројекту. Захваљујем се унапред свим гледаоцима који ће филм погледати на телевизији, премијерно. Овај филм је мој први дугометражни играни филм који је приказан на великом платну. Много ми значи, као и мојим јунацима, да нам што већи број људи својим дисањем, одобравањем, смехом и сузама пошаљу повратне информације о томе какав смо посао обавили.
Какви су били критеријуми у одабиру кадра и главних јунакиња?
Прецизни ликови, веродостојни текста. Сензибилитет и психологија. Једноставно, критеријум је био да одабрани глумци могу да изведу трансформације које сам замислио, да јунакиње на свом лицу носе психологију несрећне српске жене. Зато је и било логично да главне јунакиње филма буду врхунске српске глумице, као што су: Аница Добра, Душанка Стојановић, Марија Вицковић и Нада Шаргин. Свака од њих ми је, на свој начин, пре свега као жена, а потом и уз огромно глумачко искуство које поседују, помогла да пронађем кључ за отварање и заокружење ове комплексне приче. Ништа мање значајан није био допринос и њихових старијих колегиница и колега: Љиљане Стјепановић, Мирјане Карановић и Танасија Узуновића. Са Љиљом и Тасом сарађујем већ други пут и веома сам срећан због тога, јер мислим да су обоје велики глумци. У филму још играју и феноменални Љубомир Бандовић, као и Дубравко Јовановић, Елизабета Ђоревска, Александра Николић, Александар Ђурица, Андреј Шепетковски...
Какве резултате да очекујемо на фестивалу у Берлину?
Само учешће на фестивал је већ постигнут резултат. Након дуго година наша је телевизија поново прошла предселекционо жирирање и номинована је за „PRIX EUROPE-у” са филмом „Неко ме ипак чека“. Ја то доживљавам као предиван успех српске телевизије данас, као и свој лични ауторски успех. Фестивал „PRIX EUROPA” свакако је најзначајнији европски ТВ фестивал играних ТВ филмова, документарних програма и радијских остварења. Част је појавити се тамо у конкуренцији са филмовима из Немачке, Француске, Шпаније, Велике Британије, Шведске, Белгије, Финске, Норвешке, Португалије… Желео бих да публика у Берлину доживи овај филм са нескривеним емоцијама, и да он допре до срца многих и проговори универзалним језиком који спаја нације и народе различитих географских религија и окружења. Тиме би мисија, коју овај филм носи са собом, била комплетирана. А ја верујем да је то могуће.
Саша Миливојев
