Analiza: Groundhog - Dani mrmota

it's:

Мени данас паде нешто на памет о чему нисам раније размишљао у вези са филмом...

Фил и Рита... Која је уопште поента њихове везе и да ли филм уопште има хепиенд? Мислим, Фил је остао исти, једино му је требало да исти дан проживљава изнова и изнова како би се ослободио горчине и цинизма, а оно чиме је освојио Риту је сасвим довољан разлог да је шутне и да пронађе неку нормалну девојку, а не ону којој је најпресуднија ствар код мушкарца да у свему буде супериорнији од ње. На шта је она уствари пала? На вердог и веселог Фила? Не. Такав је био током свих оних дана када га је одбијала. Пала је на његов статус и на неке ствари за шта су Филу биле потребне десетине живота.

У књизи је Фил време бројао тако што је сваког дана прочитао неколико страница књиге у библиотеци. Није било другог начина да бележи, јер би све следећег дана било обрисано. На крају је прочитао целу библиотеку и неко је рачунао колико то година може бити - у питању је неколико десетина људских живота. Једино на тај начин је могао да постане клавирски геније, скулптор, песник, ерудита и да упозна тај малени градић.

Читав онај Фил на крају је један лажни, нереални човек, нешто што под нормалним животним условима никад не би могао да постане. Мислим, проживео је јбених 40 година да би постао огорчени циник, а Рита је презирала оно што он заправо јесте и последњи је човек на свету коме би она дала шансу и кога би пожелела да поправи. Оно у шта се она заљубила је нереална слика, лаж, један себични и егоцентрични сан о савршеном човеку из снова.

Како се прича даље развијала? Није тешко погодити. Фил је сигурно поново постао онај стари, а после неколико недеља или месеци првобитне фасцинације, Рита је закључила како он више није "онај диван човек кога је заволела" и напустила га је. Како и не би, када је Фил постао краљ једног дана. Он се враћа у град који не познаје и међу људе које не познаје. Ако му је требало неколико живота да у оној Панксатонијској забити упозна људе и схвати како живот функционише, до краја свог живота неће постићи ништа слично у свом великом граду. Евентуално ће једино одсвирати понекад неку тужну песму у неком кафићу коју ће посветити Рити и то је све.

Kliknite za proširenje...

it's:

Мени данас паде нешто на памет о чему нисам раније размишљао у вези са филмом...

Фил и Рита... Која је уопште поента њихове везе и да ли филм уопште има хепиенд? Мислим, Фил је остао исти, једино му је требало да исти дан проживљава изнова и изнова како би се ослободио горчине и цинизма, а оно чиме је освојио Риту је сасвим довољан разлог да је шутне и да пронађе неку нормалну девојку, а не ону којој је најпресуднија ствар код мушкарца да у свему буде супериорнији од ње. На шта је она уствари пала? На вердог и веселог Фила? Не. Такав је био током свих оних дана када га је одбијала. Пала је на његов статус и на неке ствари за шта су Филу биле потребне десетине живота.

У књизи је Фил време бројао тако што је сваког дана прочитао неколико страница књиге у библиотеци. Није било другог начина да бележи, јер би све следећег дана било обрисано. На крају је прочитао целу библиотеку и неко је рачунао колико то година може бити - у питању је неколико десетина људских живота. Једино на тај начин је могао да постане клавирски геније, скулптор, песник, ерудита и да упозна тај малени градић.

Читав онај Фил на крају је један лажни, нереални човек, нешто што под нормалним животним условима никад не би могао да постане. Мислим, проживео је јбених 40 година да би постао огорчени циник, а Рита је презирала оно што он заправо јесте и последњи је човек на свету коме би она дала шансу и кога би пожелела да поправи. Оно у шта се она заљубила је нереална слика, лаж, један себични и егоцентрични сан о савршеном човеку из снова.

Како се прича даље развијала? Није тешко погодити. Фил је сигурно поново постао онај стари, а после неколико недеља или месеци првобитне фасцинације, Рита је закључила како он више није "онај диван човек кога је заволела" и напустила га је. Како и не би, када је Фил постао краљ једног дана. Он се враћа у град који не познаје и међу људе које не познаје. Ако му је требало неколико живота да у оној Панксатонијској забити упозна људе и схвати како живот функционише, до краја свог живота неће постићи ништа слично у свом великом граду. Евентуално ће једино одсвирати понекад неку тужну песму у неком кафићу коју ће посветити Рити и то је све.

Kliknite za proširenje...