Molim savet

unsaie ♀:

ako je jace od nje, to je vec njen problem.
to znaci da je sve sto je njen suprug radio do sada, njena djeca, sve sto rade sada, sve je bilo uzalud jer ona jednostavno nije dovoljno jaka vec je okruzena sa mnogo ljubavi, ali je ne primjecuje, daje si za pravo da odgurava i povrjedjuje, cak i djecu.
ako joj odlazak negdje i psiholog ne pomognu, jedina opcija je da je ostave.
okrutno? mozda.
ali ne mozes pomoci nekom ko sam sebi ne zeli pomoci, nije dovoljno jak da sam sebi pomogne a u medjuvremenu sebicno pokusava i ostale povuci sa sobom

Kliknite za proširenje...

Naravno, koji ce im sad kad je nervozna, bolesna i na samrti. Sad kad zahteva brigu paznju i podrsku koju je godinama delila njima, oni treba da odu. Zasto bi uzvratili ljubav za ljubav? Zasto bi se mucili jos tih par meseci?
Nek se provode, izlaze, zaborave i ne misle na nju. Jedan je zivot pa nek ide.
Izvinjavam se na recniku ali stvarno...

"Imao sam dobru zenu..." - znaci li to da vise nije dobra samo zato sto se razbolela i sto je svesna da joj se priblizava smrt? Koliko god vama bilo tesko njoj je najteze, i na vama je da ucinitesve da je deca zapamte kao majku kakva je bila i da je takva zato sto je bolesna, a ne zato sto vas ne voli. Moj otac je nedavno umro, bio je pozitivan covek, borac veci deo svoga zivota. Godinu dana pred svoju smrt, kada se tesko razboleo, poceo je da se menja, prvi put sam videla suze u njegovim ocima. Vracao se u proslost, svo ogorcenje, nervoza i bes su isplivavali iz njega. Bilo mu je drago da ga ljudi posecuju, da umeju da ga saslusaju, znacilo mu je. Slusala sam ga do 4 ujutru, dozvoljavala da izbaci sve iz sebe, iako me je sve to potresalo i oduzimalo mi snagu.
Slusajte je, razumejte, grlite, nemojte je prekorevati, pokazivati kako vi trpite i previse objasnjavati. Mislim da vasa deca u dubini duse shvataju, iako tako ne izgleda.

Mislim da Vi,Vaša supruga i deca treba da odete porodičnom psihologu,nije sramota potražiti takvu vrstu pomoći.

Имам другарицу која је преживела... Другарицу којој је приликом операције осим материце и јајника одстрањено и тридесетак жлезда.
Она није ишла на хемотерапије, није пила лекове и знала је да ће бити све у реду.
Али, око годину дана после те операције била је "на смену" депресивна, нервозна, очајна, бесна, без енергије... Једноставно – хормони.
Дешава се да жена падне у депресију кад почне да пије анти беби пилуле, а камоли ово.
Жена зна да умире плус је нагло прекинут физички баланс у њеном организму.
Не верујем да би ту икакав психолог помогао. То се решава лековима и исхраном,
Уз ову моју другарицу су непрекидно били сви. Сви су је разумели, толерисали, давали савете у смислу исхране, разговарали са њом сатима...
Тек након годину дана је почела себи да долази.
Једноставно, неке жене реагују лоше на такве промене у организму.
Ви морате да разговарате са децом, а не би било лоше да деца поразговарају са неким ендокринологом који би им на прави начин објаснио све а не психологом.

Иначе, неће деца мајку по злу памтити, не брините.