http://3.***************/_TILsCBYL3VY/STKE3XjFGuI/AAAAAAAAAfs/9pdov2uZMXw/s320/Nikola_Pasic.jpgО најпознатијем србском нововековном државнику Николи Пашићу, речено је и написано много, сразмерно његовој улози у србској историји XIX и XX века као и значају његовог државништва за србски народ. Ипак, врло мало је указивано на идеолошке позиције и изворе у којима је Пашић проналазио инспирацију и упутства за своје државничко патриотско деловање. Овај историјско-идеолошки приказ, има за циљ да боље осветли тај елемент живота и дела знаменитог србског политичара.
Са именом Николе Пашића и његовим политичким деловањем, нераскидиво је повезано име Народне радикалне странке, као прве и најпознатије политичке партије у Срба до Другог светског рата, на чију су се традицију (углавном недостојно) позивале (и позивају се) разне "националне" политичке групације настале у партијашкој каљузи посткомунистичке Србије. Управо сагледавање личности и идеја које су кроз историју циркулисале у старој Радикалној странци и уопште у оквиру политичке сцене некадашње Србије, пружа нам увид у супротстављеност два схватања србске националне идеје; заветног и ванзаветног.
Иако се из данашње перспективе, Пашићева политичка идеја идентификује са десничарским политичким позицијама, сам настанак и првобитно деловање Народне радикалне странке са почетка осамдесетих година деветнаестог века, ни по којем основу се не могу сврстати под окриље политичке "деснице". Шта више, Никола Пашић и остале старешине Радикалне странке, били су у то време сасвим прожети левичарским духом, инспирисани идејама Бакуњина и блиски социјал-демократској идејној позицији Светозара Марковића. Међутим, већ средином осамдесетих година, Никола Пашић чини велики заокрет у својим схватањима и свом политичком деловању. Иако попут осталих странака у Србији по питању унутрашњег друштвеног устројства формално остаје на идеолошким позицијама западњачке либералне демократије, суштински се веома приближава органском и истински националистичком схватању о нужности очувања и потврђивања националне самобитности која је у све већој мери разарана туђинским западњачким упливима. Ради се о идеји која инсистира на нужности изградње аутентичног србског и словенског израза у политици, култури и економији. Израза који је условљен карактеристикама православне хришћанске вере и чиниоцима србско-словенских особености и животних закона који наш народ разликују од романо-германских и других народа човечанства.
Па тако, у спису под насловом "Кратак преглед борбе, стања и тежње србског народа у Краљевини Србији од Берлинског конгреса до данашњег дана" из 1887. године који је преко руског агента у Бугарској, Ивана Зиновјева послат руском цару, Пашић износи став Радикалне странке по коме "у србском народу има толико добрих и здравих установа и обичаја да би их требало само чувати и допуњавати оним дивним установама које се налазе у руском и осталим словенским племенима, а са Запада узимати само техничка знања и науку и користити се њима у славјано-србском духу".
Таквим интегрално-националистичким приступом, Пашић је био супротстављен и прозападним "десничарима" из Либералне и Напредне странке који су Србију настојали да реформишу по идеолошком калупу западних демократских држава, као и краљу Милану Обреновићу који је србско друштво настојао устројити по Аустро-Угарском моделу. Сходно томе, либерални устав из 1888. године иза кога су стајали Пашићеви радикали, није био усмерен на нарушавање институције православног монарха, већ на ограничавање власти једног прозападног владара којем свакако ни мало није одговарало уставом зајемчено јачање власти парламента у коме је доминирала групација проруски и националистички оријентисаних посланика Пашићеве Радикалне странке. У поменутом писму поводом међустраначке идеолошке супротстављености, Пашић пише како Либерална и Напредна странка, подједнако желе, прва поступно а друга одмах, да "Србију преобразе у западну малу државу, не обазирући пажњу ни на шта србско и словенско".
А поводом аустрофилске политике краља Милана оличене у тежњи да се у Србији укине општинска самоуправа, реформишу финансије, судство и војска по узору на Аустро-Угарску, Пашић је писао како је нужно чувати "добре и духу србског народа одговарајуће установе и спречити увођење нових западних установа које би могле разрушити самобитност живота нашег народа и унети пометњу у народни живот и развитак".
"Када би пристао народ што хоће Милан", писао је Пашић, "онда би Србија и Срби били други Пољаци, били би пионири немачке културе, немачке моћи на Балканском полуострву".
За разлику од социјалиста који су своје идејно уточиште проналазили у левичарским интернационалама, затим либерала који су узор имали у западноевропским либералним политичарима као и "умерено десних" напредњака који су себе идентификовали са сродним "конзервативним" европским партијама, Пашић је идеолошку инспирацију и блискост проналазио у руском интелектуалном кружоку познатом под именом словенофила, а којем су припадали мислиоци попут: Хомјакова, браће Аксаков, браће Киријевски, Погодина као и Николаја Данилевског писца капиталног дела "Русија и Европа" за које је Достојевски са одушевљењем написао да се до танчина подудара са његовим ставовима и да је то неопходна стона књига за сваког Руса. Ова сјајна књига, по својој прилици пресудно је утицала на Николу Пашића, као и писмо виђенијих руских словенофила које је у виду идеолошког манифеста још средином деветнаестог века, упућено србској елити са циљем да се она подстакне на одупирање западним упливима. "Наша партија", писао је Пашић у наведеном писму предатом Зиновјеву, "има сличности са руско-словенском партијом, коју је Запад такође крстио именом радикална".
Попут руских словенофила, Пашић је Исток и Запад, видео као два засебна света "која су била у непрекидној борби културној, верској, националној и економској".
Сходно наведеном, Пашић као и Данилевски, има у виду посебан словенски културно-историјски тип, чијим је битним одликама сматрао: православну веру, руску општину, односно србску задругу и народну државу. По Пашићу, ове одлике, словенски свет чине супериорним у односу на Запад.
Са ставовима Пашићевих радикала по питању унутрашње политике, компатибилна је њихова опредељеност за православно-словенске интеграције и ослањање на царску Русију у спољној политици као природног савезника Србије. Ова идеја је практично и остварена у Првом балканском рату када уједињени православни народи Балкана уз помоћ Царске Русије коначно протерују турског уљеза из својих земаља.
У спровођењу својих идеја и планова, Пашић је често био спутаван и ограничаван током периода и једне и друге србске династије, како од самог двора тако и од својих сарадника али свакако и од стране закулисних домаћих и међународих центара моћи. Ту пре свега имамо у виду Пашићево нажалост неуспешно ангажовање пред крај Првог светског рата, са циљем да се избегне стварање Југославије и уместо ње створи јединствена чисто србска држава.
И касније у новој држави Краљевини Југославији, Народна радикална странка је све до Пашићеве смрти 1926. године, била заступник интереса србског народа, борећи се против агресивне и перфидне хрватске србофобије која је увек била експонент западних антиправославних центара моћи.
По смрти великог србског државника и радикалског лидера, за председника Главног одбора Народне радикалне странке изабран је Аца Станојевић. После увођења «шестојануарске дикататуре» 1929. године, НРС је забрањена. Део радикала учествује у власти, док Главни одбор окупљен око Аце Станојевића захтева укидање «дикатуре». Бивши Пашићев министар финансија и директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији Милан Стојадиновић, долази на чело странке и уз помоћ кнеза Павла постаје председник владе. Августа 1935. године, Стојадиновић уједињује Народну радикалну странку са Словеначком људском странком и Југословенском муслиманском организацијом у јединствену организацију под називом Југословенска радикална заједница. Ипак, Стојадиновићеви радикали се на позицији власти показују као сушта супротност Пашићевој политици. Срамним потписивањем конкордата са Ватиканом, Стојадиновић ступа на пут издаје интереса србског народа а првобитном пробританском политиком као и потоњим покушајем имитације италијанског фашизма и немачког национал-социјализма, потврђује се као политичар који идеолошки узор проналази на Западу и као такав стоји на идеолошким позицијама "прозападне деснице" а не на пашићевским позицијама тежње ка националној самобитности. На покушаје Стојадиновића да Краљевину Југославију устроји по фашистичком моделу, бивши радикалски дисидент а тада председник опозиционог покрета Збор, Димитрије Љотић, у својој "Поруци фашистичком шегрту" написао је: "Били смо Енглези или Французи, сада хоћемо њих да оставимо а да копирамо Немце и Италијане... Али ми нисмо они. Ми смо воћка као и они у воћњаку Божијем, али друга врста воћке. Ми морамо дубину свога бића, у историји нашег порекла и узраста тражити свој закон, свој дух, свој пут."
Ипак, када је 1939. године Стјадиновић озбиљно узео у разматрање идеју о ампутацији Хрватске као једином могућем решењу хрватског питања, његова влада је оборена. Тај делимични заокрет у његовој политици очито није био по вољи закулисних кругова чију је подршку до тада уживао.
Као опозиционар, Стојадиновић почетком 1940. године оснива Српску радикалну странку, залаже се за "уједињење свих Срба" и критикује антисрбски споразум Цветовић-Мачек, али услед срозаног политичког угледа, неуспева да учини ништа значајно у свом опозиционом ангажману.
Током рата, извесни чланови некадашње НРС учествују у покрету Драже Михаиловића а неки и у влади ђенерала Недића која је за циљ имала србски опстанак у том трагичном ратном времену, после којег се и прекида континуитет сваког радикалског деловања у Србији услед комунистичке револуције и завођења злокобне антисрбске диктатуре.
Са именом Николе Пашића и његовим политичким деловањем, нераскидиво је повезано име Народне радикалне странке, као прве и најпознатије политичке партије у Срба до Другог светског рата, на чију су се традицију (углавном недостојно) позивале (и позивају се) разне "националне" политичке групације настале у партијашкој каљузи посткомунистичке Србије. Управо сагледавање личности и идеја које су кроз историју циркулисале у старој Радикалној странци и уопште у оквиру политичке сцене некадашње Србије, пружа нам увид у супротстављеност два схватања србске националне идеје; заветног и ванзаветног.
Иако се из данашње перспективе, Пашићева политичка идеја идентификује са десничарским политичким позицијама, сам настанак и првобитно деловање Народне радикалне странке са почетка осамдесетих година деветнаестог века, ни по којем основу се не могу сврстати под окриље политичке "деснице". Шта више, Никола Пашић и остале старешине Радикалне странке, били су у то време сасвим прожети левичарским духом, инспирисани идејама Бакуњина и блиски социјал-демократској идејној позицији Светозара Марковића. Међутим, већ средином осамдесетих година, Никола Пашић чини велики заокрет у својим схватањима и свом политичком деловању. Иако попут осталих странака у Србији по питању унутрашњег друштвеног устројства формално остаје на идеолошким позицијама западњачке либералне демократије, суштински се веома приближава органском и истински националистичком схватању о нужности очувања и потврђивања националне самобитности која је у све већој мери разарана туђинским западњачким упливима. Ради се о идеји која инсистира на нужности изградње аутентичног србског и словенског израза у политици, култури и економији. Израза који је условљен карактеристикама православне хришћанске вере и чиниоцима србско-словенских особености и животних закона који наш народ разликују од романо-германских и других народа човечанства.
Па тако, у спису под насловом "Кратак преглед борбе, стања и тежње србског народа у Краљевини Србији од Берлинског конгреса до данашњег дана" из 1887. године који је преко руског агента у Бугарској, Ивана Зиновјева послат руском цару, Пашић износи став Радикалне странке по коме "у србском народу има толико добрих и здравих установа и обичаја да би их требало само чувати и допуњавати оним дивним установама које се налазе у руском и осталим словенским племенима, а са Запада узимати само техничка знања и науку и користити се њима у славјано-србском духу".
Таквим интегрално-националистичким приступом, Пашић је био супротстављен и прозападним "десничарима" из Либералне и Напредне странке који су Србију настојали да реформишу по идеолошком калупу западних демократских држава, као и краљу Милану Обреновићу који је србско друштво настојао устројити по Аустро-Угарском моделу. Сходно томе, либерални устав из 1888. године иза кога су стајали Пашићеви радикали, није био усмерен на нарушавање институције православног монарха, већ на ограничавање власти једног прозападног владара којем свакако ни мало није одговарало уставом зајемчено јачање власти парламента у коме је доминирала групација проруски и националистички оријентисаних посланика Пашићеве Радикалне странке. У поменутом писму поводом међустраначке идеолошке супротстављености, Пашић пише како Либерална и Напредна странка, подједнако желе, прва поступно а друга одмах, да "Србију преобразе у западну малу државу, не обазирући пажњу ни на шта србско и словенско".
А поводом аустрофилске политике краља Милана оличене у тежњи да се у Србији укине општинска самоуправа, реформишу финансије, судство и војска по узору на Аустро-Угарску, Пашић је писао како је нужно чувати "добре и духу србског народа одговарајуће установе и спречити увођење нових западних установа које би могле разрушити самобитност живота нашег народа и унети пометњу у народни живот и развитак".
"Када би пристао народ што хоће Милан", писао је Пашић, "онда би Србија и Срби били други Пољаци, били би пионири немачке културе, немачке моћи на Балканском полуострву".
За разлику од социјалиста који су своје идејно уточиште проналазили у левичарским интернационалама, затим либерала који су узор имали у западноевропским либералним политичарима као и "умерено десних" напредњака који су себе идентификовали са сродним "конзервативним" европским партијама, Пашић је идеолошку инспирацију и блискост проналазио у руском интелектуалном кружоку познатом под именом словенофила, а којем су припадали мислиоци попут: Хомјакова, браће Аксаков, браће Киријевски, Погодина као и Николаја Данилевског писца капиталног дела "Русија и Европа" за које је Достојевски са одушевљењем написао да се до танчина подудара са његовим ставовима и да је то неопходна стона књига за сваког Руса. Ова сјајна књига, по својој прилици пресудно је утицала на Николу Пашића, као и писмо виђенијих руских словенофила које је у виду идеолошког манифеста још средином деветнаестог века, упућено србској елити са циљем да се она подстакне на одупирање западним упливима. "Наша партија", писао је Пашић у наведеном писму предатом Зиновјеву, "има сличности са руско-словенском партијом, коју је Запад такође крстио именом радикална".
Попут руских словенофила, Пашић је Исток и Запад, видео као два засебна света "која су била у непрекидној борби културној, верској, националној и економској".
Сходно наведеном, Пашић као и Данилевски, има у виду посебан словенски културно-историјски тип, чијим је битним одликама сматрао: православну веру, руску општину, односно србску задругу и народну државу. По Пашићу, ове одлике, словенски свет чине супериорним у односу на Запад.
Са ставовима Пашићевих радикала по питању унутрашње политике, компатибилна је њихова опредељеност за православно-словенске интеграције и ослањање на царску Русију у спољној политици као природног савезника Србије. Ова идеја је практично и остварена у Првом балканском рату када уједињени православни народи Балкана уз помоћ Царске Русије коначно протерују турског уљеза из својих земаља.
У спровођењу својих идеја и планова, Пашић је често био спутаван и ограничаван током периода и једне и друге србске династије, како од самог двора тако и од својих сарадника али свакако и од стране закулисних домаћих и међународих центара моћи. Ту пре свега имамо у виду Пашићево нажалост неуспешно ангажовање пред крај Првог светског рата, са циљем да се избегне стварање Југославије и уместо ње створи јединствена чисто србска држава.
И касније у новој држави Краљевини Југославији, Народна радикална странка је све до Пашићеве смрти 1926. године, била заступник интереса србског народа, борећи се против агресивне и перфидне хрватске србофобије која је увек била експонент западних антиправославних центара моћи.
По смрти великог србског државника и радикалског лидера, за председника Главног одбора Народне радикалне странке изабран је Аца Станојевић. После увођења «шестојануарске дикататуре» 1929. године, НРС је забрањена. Део радикала учествује у власти, док Главни одбор окупљен око Аце Станојевића захтева укидање «дикатуре». Бивши Пашићев министар финансија и директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији Милан Стојадиновић, долази на чело странке и уз помоћ кнеза Павла постаје председник владе. Августа 1935. године, Стојадиновић уједињује Народну радикалну странку са Словеначком људском странком и Југословенском муслиманском организацијом у јединствену организацију под називом Југословенска радикална заједница. Ипак, Стојадиновићеви радикали се на позицији власти показују као сушта супротност Пашићевој политици. Срамним потписивањем конкордата са Ватиканом, Стојадиновић ступа на пут издаје интереса србског народа а првобитном пробританском политиком као и потоњим покушајем имитације италијанског фашизма и немачког национал-социјализма, потврђује се као политичар који идеолошки узор проналази на Западу и као такав стоји на идеолошким позицијама "прозападне деснице" а не на пашићевским позицијама тежње ка националној самобитности. На покушаје Стојадиновића да Краљевину Југославију устроји по фашистичком моделу, бивши радикалски дисидент а тада председник опозиционог покрета Збор, Димитрије Љотић, у својој "Поруци фашистичком шегрту" написао је: "Били смо Енглези или Французи, сада хоћемо њих да оставимо а да копирамо Немце и Италијане... Али ми нисмо они. Ми смо воћка као и они у воћњаку Божијем, али друга врста воћке. Ми морамо дубину свога бића, у историји нашег порекла и узраста тражити свој закон, свој дух, свој пут."
Ипак, када је 1939. године Стјадиновић озбиљно узео у разматрање идеју о ампутацији Хрватске као једином могућем решењу хрватског питања, његова влада је оборена. Тај делимични заокрет у његовој политици очито није био по вољи закулисних кругова чију је подршку до тада уживао.
Као опозиционар, Стојадиновић почетком 1940. године оснива Српску радикалну странку, залаже се за "уједињење свих Срба" и критикује антисрбски споразум Цветовић-Мачек, али услед срозаног политичког угледа, неуспева да учини ништа значајно у свом опозиционом ангажману.
Током рата, извесни чланови некадашње НРС учествују у покрету Драже Михаиловића а неки и у влади ђенерала Недића која је за циљ имала србски опстанак у том трагичном ратном времену, после којег се и прекида континуитет сваког радикалског деловања у Србији услед комунистичке револуције и завођења злокобне антисрбске диктатуре.
