...из сутрашњег Блица
Evo jednog primera: svako ko dođe u Beograd zna gde je trg Slavija, ali čak ni mnogi žitelji Beograda ne znaju da je ovaj trg do osamdesetih godina 19. veka bio baruština u koju su Beograđani u dubokim čizmama išli u lov na divlje patke. Sudbinu Slavije promenio je Frensis Makenzi, imućni, obrazovani čovek i filantrop (1822-1895), kupivši veliki prostor iznad današnjeg trga, tada poznat kao Simića majur. Makenzi se nije posvetio poljoprivrednim radovima, već je zemljište isparcelisao, izdelio i prosekao pravolinijskim sokacima. Narod je taj kraj, koji se prostire između današnje Njegoševe, Slavije i Svetosavskog platoa, nazvao Englezovac (iako je Makenzi bio Škot). Čedomilj Mijatović kaže za Makenzija da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima. Potrošio je hiljade funti podržavajući udovice i siročad palih srpskih vojnika. Na placu u Englezovcu nikla je najpre omanja crkva Svetog Save, a potom i današnji hram Svetog Save.
U želji da Makenzijeva ulica ostane nepromenjenog naziva nema ni anglofilstva, ni ideologije. Ali, ne znam da li je ta želja jača od inicijative Partije veterana Srbije, ruskog ambasadora i onog građevinskog tehničara iz Bajčetine koji je onomad pitao u Narodnoj skupštini: „A ko je pa taj Makenzi?"
http://www.blic.rs/temadana.php?id=114036
Маршалу Толбухину, ако га русофилни грађани Београда толико воле свакако треба дати неки булевар на Новом Београду, што би свакако било историјски пригодније, а Макензија и Макензијеву улицу треба оставити на миру. А ако је Русима заиста стало да се русофилство овде прошири, нека нађу неке интелигентије људе да то проповедају, а не полуписмене радикале и напредњаке за које је Макензи био "неки енглески генерал".
Evo jednog primera: svako ko dođe u Beograd zna gde je trg Slavija, ali čak ni mnogi žitelji Beograda ne znaju da je ovaj trg do osamdesetih godina 19. veka bio baruština u koju su Beograđani u dubokim čizmama išli u lov na divlje patke. Sudbinu Slavije promenio je Frensis Makenzi, imućni, obrazovani čovek i filantrop (1822-1895), kupivši veliki prostor iznad današnjeg trga, tada poznat kao Simića majur. Makenzi se nije posvetio poljoprivrednim radovima, već je zemljište isparcelisao, izdelio i prosekao pravolinijskim sokacima. Narod je taj kraj, koji se prostire između današnje Njegoševe, Slavije i Svetosavskog platoa, nazvao Englezovac (iako je Makenzi bio Škot). Čedomilj Mijatović kaže za Makenzija da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima. Potrošio je hiljade funti podržavajući udovice i siročad palih srpskih vojnika. Na placu u Englezovcu nikla je najpre omanja crkva Svetog Save, a potom i današnji hram Svetog Save.
U želji da Makenzijeva ulica ostane nepromenjenog naziva nema ni anglofilstva, ni ideologije. Ali, ne znam da li je ta želja jača od inicijative Partije veterana Srbije, ruskog ambasadora i onog građevinskog tehničara iz Bajčetine koji je onomad pitao u Narodnoj skupštini: „A ko je pa taj Makenzi?"
http://www.blic.rs/temadana.php?id=114036
Маршалу Толбухину, ако га русофилни грађани Београда толико воле свакако треба дати неки булевар на Новом Београду, што би свакако било историјски пригодније, а Макензија и Макензијеву улицу треба оставити на миру. А ако је Русима заиста стало да се русофилство овде прошири, нека нађу неке интелигентије људе да то проповедају, а не полуписмене радикале и напредњаке за које је Макензи био "неки енглески генерал".
