Saša Milivojev
SRPSKI FENOMEN
Kolumna
POLITIKA (objavljeno 6. avgusta 2009)
Jovan Dučić je govorio da su Hrvati najhrabriji narod na svetu, „ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide”… Iako se pred Haškim tribunalom sada sudi trojici hrvatskih generala za udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje Srba sa područja Krajine, kao i akciju „Oluja” kada je nestalo 2 000, ubijeno 670 i proterano 200 000 Srba, Hrvatska 14. godišnjicu akcije slavi kao državni praznik „Dan pobede i domovinske zahvalnosti” i „Dan hrvatskih branitelja”. Oni to simbolično obeležavaju 5. avgusta, kada su hrvatske vojne snage ušle u grad Knin.
I dok taj svoj veliki zločin zvanično slave kao praznik, a Srbi zvanično oplakuju strašne posledice tog zločina, niko da uputi bar hrvatskim, da ne kažem i evropskim vlastima, zvaničan protest zbog tamošnjeg slavlja njihovog javno priznatog zločina nad srpskim civilima. Strašno je u kakvom svetu nepravde živimo! Dan koji slave je kraj nacističkog projekta započetog još veoma davno. Priča oko Krajine i odlaska Srba sa prostora Hrvatske je posledica istorijskih okolnosti koje su godile Hrvatima da reše srpsko pitanje. Srbi su u Hrvatskoj uvek bili smetnja, od dolaska za vreme Austrougarske, kada su za odbranu istočne granice od Turaka dobijali povlastice. Hrvati su ubrzo Srbe počeli da doživljavaju kao glavnu smetnju za ostvarivanje njihove državnosti.
Ovo se decenijama pretvorilo u strah zbog srpske mnogoljudnosti, a onda i u ksenofobiju. Hrvatska je prema Srbima učinila stravične zločine i u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, a sve to je kulminiralo devedesetih, kada su protivpravno ukinuli konstitutivnost srpskom narodu koji je preko noći postao nacionalna manjina, jednostrano želeći da se odvoje od SFR Jugoslavije. Sve što se posle događalo, pa i „Oluja”, posledica je takve politike HDZ-a. U Deklaraciji hrvatskog Sabora od 2006. se tvrdi da je „Oluja” sprovedena „uz poštovanje svih odredbi međunarodnog ratnog, humanitarnog i civilnog prava”, a jasno piše da je i poželjno izbegličke kolone napadati avionima! Zar ne?
Koliko se Srba vratilo u Hrvatsku? Koliko njih želi da se vrati na mesto odakle su proterani, na svoja polja koja sad pripadaju nekome drugom? Koliko njih želi da se vrati u zemlju gde 100 000 ljudi sluša Tompsona, u zemlju gde predsednik vlade nosi venac na spomenik Miletu Budaku, tvorcu ustaške ideologije? Posle kažu: „U Hrvatskoj se gaje evropske vrednosti”. Da li je poziv na istrebljenje srpskog naroda evropska vrednost?
Mržnja na našim područjima se pojavila veoma davno, jer su konflikti bili mnogobrojni i u najviše slučajeva vezani za religiozni identitet koji je nametnut tu na granici plemenski narodnog postojanja, dodira, interesa opstanka. On diriguje mišlju, poduhvatu i jednostranosti. Možda bi tu trebalo tražiti odgovor i pokušati sa obrazovanjem, onim humanim obrazovanjem koje isključuje ropstvo prema dogmama i verovanja u izmišljeno. Kako god, za stotinak godina, profesori širom sveta će muku mučiti da svojim studentima objasne srpski fenomen da je oko milion Srba proterano u periodu od 10 godina iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. U njihove domove doselili su se Hrvati, Bošnjaci, Šiptari... Svi slave dane pobede, nad tako „genocidnim” narodom koji je voleo da psuje i da sluša glasno narodnjake. To je bio dovoljan razlog da se ustane protiv njih. Neki su ih optuživali da su pokušali da se brane. Zbog toga su proglašeni za „najgenocidniji narod”. Nekolicina jeste napravila zločine u toj takozvanoj odbrani i oni su kasnije procesuirani. To je dalje opravdavalo činjenicu da ih je ipak trebalo oterati, jer da nije započeto etničko čišćenje nad tih milion Srba, ta nekolicina koja je kasnije završila u Hagu bi verovatno mogla u mirnodopskim uslovima da upropasti neku firmu ili utaji porez!
Zamišljam kraj dijaloga:
– Čekajte profesore, nešto ne razumem, a kako su oni najgenocidniji narod ako su pretrpeli najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata?
Hm! Nemamo vremena za diskusiju, sve vam piše u knjizi, idemo dalje na drugu temu.
student književnosti i pesnik
SRPSKI FENOMEN
Kolumna
POLITIKA (objavljeno 6. avgusta 2009)
Jovan Dučić je govorio da su Hrvati najhrabriji narod na svetu, „ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide”… Iako se pred Haškim tribunalom sada sudi trojici hrvatskih generala za udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje Srba sa područja Krajine, kao i akciju „Oluja” kada je nestalo 2 000, ubijeno 670 i proterano 200 000 Srba, Hrvatska 14. godišnjicu akcije slavi kao državni praznik „Dan pobede i domovinske zahvalnosti” i „Dan hrvatskih branitelja”. Oni to simbolično obeležavaju 5. avgusta, kada su hrvatske vojne snage ušle u grad Knin.
I dok taj svoj veliki zločin zvanično slave kao praznik, a Srbi zvanično oplakuju strašne posledice tog zločina, niko da uputi bar hrvatskim, da ne kažem i evropskim vlastima, zvaničan protest zbog tamošnjeg slavlja njihovog javno priznatog zločina nad srpskim civilima. Strašno je u kakvom svetu nepravde živimo! Dan koji slave je kraj nacističkog projekta započetog još veoma davno. Priča oko Krajine i odlaska Srba sa prostora Hrvatske je posledica istorijskih okolnosti koje su godile Hrvatima da reše srpsko pitanje. Srbi su u Hrvatskoj uvek bili smetnja, od dolaska za vreme Austrougarske, kada su za odbranu istočne granice od Turaka dobijali povlastice. Hrvati su ubrzo Srbe počeli da doživljavaju kao glavnu smetnju za ostvarivanje njihove državnosti.
Ovo se decenijama pretvorilo u strah zbog srpske mnogoljudnosti, a onda i u ksenofobiju. Hrvatska je prema Srbima učinila stravične zločine i u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, a sve to je kulminiralo devedesetih, kada su protivpravno ukinuli konstitutivnost srpskom narodu koji je preko noći postao nacionalna manjina, jednostrano želeći da se odvoje od SFR Jugoslavije. Sve što se posle događalo, pa i „Oluja”, posledica je takve politike HDZ-a. U Deklaraciji hrvatskog Sabora od 2006. se tvrdi da je „Oluja” sprovedena „uz poštovanje svih odredbi međunarodnog ratnog, humanitarnog i civilnog prava”, a jasno piše da je i poželjno izbegličke kolone napadati avionima! Zar ne?
Koliko se Srba vratilo u Hrvatsku? Koliko njih želi da se vrati na mesto odakle su proterani, na svoja polja koja sad pripadaju nekome drugom? Koliko njih želi da se vrati u zemlju gde 100 000 ljudi sluša Tompsona, u zemlju gde predsednik vlade nosi venac na spomenik Miletu Budaku, tvorcu ustaške ideologije? Posle kažu: „U Hrvatskoj se gaje evropske vrednosti”. Da li je poziv na istrebljenje srpskog naroda evropska vrednost?
Mržnja na našim područjima se pojavila veoma davno, jer su konflikti bili mnogobrojni i u najviše slučajeva vezani za religiozni identitet koji je nametnut tu na granici plemenski narodnog postojanja, dodira, interesa opstanka. On diriguje mišlju, poduhvatu i jednostranosti. Možda bi tu trebalo tražiti odgovor i pokušati sa obrazovanjem, onim humanim obrazovanjem koje isključuje ropstvo prema dogmama i verovanja u izmišljeno. Kako god, za stotinak godina, profesori širom sveta će muku mučiti da svojim studentima objasne srpski fenomen da je oko milion Srba proterano u periodu od 10 godina iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. U njihove domove doselili su se Hrvati, Bošnjaci, Šiptari... Svi slave dane pobede, nad tako „genocidnim” narodom koji je voleo da psuje i da sluša glasno narodnjake. To je bio dovoljan razlog da se ustane protiv njih. Neki su ih optuživali da su pokušali da se brane. Zbog toga su proglašeni za „najgenocidniji narod”. Nekolicina jeste napravila zločine u toj takozvanoj odbrani i oni su kasnije procesuirani. To je dalje opravdavalo činjenicu da ih je ipak trebalo oterati, jer da nije započeto etničko čišćenje nad tih milion Srba, ta nekolicina koja je kasnije završila u Hagu bi verovatno mogla u mirnodopskim uslovima da upropasti neku firmu ili utaji porez!
Zamišljam kraj dijaloga:
– Čekajte profesore, nešto ne razumem, a kako su oni najgenocidniji narod ako su pretrpeli najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata?
Hm! Nemamo vremena za diskusiju, sve vam piše u knjizi, idemo dalje na drugu temu.
student književnosti i pesnik
Poslednja izmena od moderatora:
.
