U Sloveniji partizani bez suda streljali 100.000 ljudi

cave man

Buduća legenda
Banovan
Poruka
29.317
U Sloveniji partizani bez suda streljali 100.000 ljudi


Komisija Vlade Slovenije sastavljena od forenzičara, antropologa i istoričara, pripadnika kriminalističke policije, nedavno je izdala zbornik svog rada u poslednjih nekoliko godina u kome se konstatuje da je otkrivena 581 masovna grobnica, i procenjuje se da u njima ima oko 100.000 tela žrtava, koje su streljale partizanske jedinice. Inače, slovenački istoričari su u arhivama pronašli samo 281 presudu na smrt za period od 1945. do 1952. u Sloveniji. Utvrđeno je i da su ti sudski procesi bili montirani.


- Britanci su polovinom maja 1945. izručili partizanima sve koji su se njima predali, oko 200.000 ljudi. Polovina tih ljudi je streljana i zato ima mnogo masovnih grobnica u Sloveniji. Bilo je dosta civila, dece i žena, ali najviše pripadnika raznih vojnih formacija. Među njima je dosta pripadnika kvislinških formacija, ali i pripadnika drugih olobodilačkih pokreta. U Sloveniji su njihovi četnici, tačnije Plave garde koja je dejstvovala pod komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Kraljevske Jugoslovenske vojske u otadžbini, rehabilitovani još 1992, kao i neki drugi pokreti, poput Bele grade koja se borila za nezavisnost Slovenije – kaže za „Blic“ isoričar Srđan Cvetković.
Predsednik Komisije slovenačke vlade za otkrivanje masovnih grobnica i urednik izdatog zbornika, istoričar Jože Dežman, navodi da je identitet žrtava vrlo teško utvrditi, jer se spiskovi i podaci o zlodelima i žrtvama još uvek kriju, i to u većini slučajeva u arhivama DB u Beogradu, dok su mnogi odavno uništeni.
Istoričari iz Srbije i Slovenije utvrdili su da su ove zločine neposredno počinile uglavnom partizanske jedinice iz BiH , Like i Korduna. Naređenje za ubijanje stiglo je iz vrha NBO od Josipa Broza, preko Aleksandra Rankovića, koji je bio šef Ozne. Od značajnih rukovodioca Komunističke partije, koji su ujedno bili partizanski komandanti, na terenu u Sloveniji bili su Milka Planinc, Mitija Ribičić i Petar Drapšin. U Sloveniji je zbog zločina bio pokrenut sudski postupak protiv Ribičića.
Istoričar Cvetković podseća da se o ovim zločinima nije samo ćutalo, nego su dugo i smišljeno prikrivani u bivšoj Jugoslaviji. On navodi da je slovenački advokat Franc Niklavčić osuđen 1976. zbog pominjanja streljnja. O prikrivanju svedoči i pronađena pisana naredba komunističkog ministra unutrašnjih poslova Slovenije o “nužnosti uništenja grobnica pobijenih izdajnika”. Međutim, tokom dvedesetih godina i sami pripadnici partizanskih jedinica počeli su javno da govore o ovim zločinima. Tako je Sima Dubajić, tada partizanski oficir, priznao kako je njegova jedinica, streljala bez odluke suda po naređenju komande. On je naveo da su streljanja obavljena ispred otkopanih jama, a kada bi žrtve upale, unutra bacane su bombe. Dubajić se tada javno pokajao, rekavši da je bio zaslepljen ideološkom mržnjom.
Slovenačka komisija je uspela za poslednjih nekoliko godina da otkopa više od 20 masovnih grobnica. Grobnice se još otkrivaju, pa je tako aprila ove godine otkopan „Barbara rov“, koji je kako se procenjuje za sada najveća masovna grobnica u Sloveniji sa 12.000 žrtava. Najviše Srba i Crnogoraca ubijeno je i bačeno u jamu kod Kočevog roga. Ta jama još nije otkopana i procenjuje se da u njoj može da bude čak i 20.000 žrtava. Kod Zidanog Mosta streljani su i pokopani Crnogorci, pripadnici Kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini, ali i veći broj sveštenika Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore.
http://www.blic.rs/temadana.php?id=112653
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ма не могу да верујем да су толико у Словенији стрељали. Како је онда 20 000 усташа и домобрана успело да побегне на запад, плус 12 000 четника, плус словеначких белогардејаца итд. Прича о Блајбургу и Кочевском рогу је обична измишљотина, камо среће да су стрељали толико људи, сам Дубајић је признао да је цифра од 10 000 стрељаних усташа претерана.
 
Ма не могу да верујем да су толико у Словенији стрељали. Како је онда 20 000 усташа и домобрана успело да побегне на запад, плус 12 000 четника, плус словеначких белогардејаца итд. Прича о Блајбургу и Кочевском рогу је обична измишљотина, камо среће да су стрељали толико људи, сам Дубајић је признао да је цифра од 10 000 стрељаних усташа претерана.

Читао сам Карапанџића-Кочевје Рог 3500 Љотићеваца убијено Маљевима и двоје по двоје.Спасао се Марисав Петровић са љош неколико љотићеваца

У књизи истина о 27.марту-пише неки Немачки извор о бројци 350 000-партизанских злочина

Литература

Kočevje, Tito's bloodiest crime, 1945-1970 [by] Bor. M. Karapandžić.

http://searchworks.stanford.edu/?q="Karapandžić,+Bor.+M."&qt=search_author
 
Усташка сабраћа која је прешла у партизане је лепо прошла,али Усташка сабраћа који су били анти-комунисти су крваво прошли...

Ствар је у томе да је страдало много цивила.

Навео би и убиства код Зиданог Моста неколико стотина љотићеваца и Светитељ Липовац Јоаникије је убијен ту.Ту је страдало и доста Ђуришлија а сам Ђуришић у Јасеновцу.
 
Te brojke su realne.

Znači gore, na prostoru Slovenije i Austrijese moglo naći u jednom trenutku 350.000 Nijemaca, 150.000 NDH (s civilima), 50.000 četnika (sa civilima), 15.000-20.000 slovenske bele garde (sa civilima). bar još jedno 50.000 Volksdeutschera.
Koliko je Nijemaca pobijeno, ostaje pitanje, ako je bar 20% onda broj pobijenih iza rata može doseći i brojku od gotovo 150.000!

Po tim iskopavanjima (uniforme, oznake, lične stvari) je ustanovljeno, da je bilo najviše ustaša i Njemaca ali i znatan broj četnika, belogardejaca i domobrana.

Po tim istraživanjima istoričara Dežmana (otac mu je bio belogardejac), je po Sloveniji pobijeno od 100.000-250.000 ljudi.

Pobijeno je oko 5000 Crnogoraca koji su bili u četnicima Pavla Đurišića u Kočevskom Rogu a oko 1000 u Hrvatskoj od ustaša kod Jasenovca.

Istoričar Dežman kaže, da su te Crnogorce pobili crnogorske partizanske jedinice, koje su tada oslobađale Sloveniju.
To potvrđuje i Mitropolit Anfilohije.
Pogledajte na TV Slovenija:
http://24ur.com/novice/slovenija/mirna-slovesnost-za-cetnike.html

http://209.85.129.132/search?q=cach...ki+četniki&cd=3&hl=sl&ct=clnk&gl=si&inlang=pl



Evo šta je Tito rekao tih dana u svom govoru:

25.maja 1945. i između ostalog je rekao:
»Sto se tice onih izdajnika, koji su u zemlji ostali sami, u svakom narodu izolovani, oni pripadaju proslosti. Ruka pravde, osvetnicka ruka naseg naroda vec je scepala ogromnu vecinu njih, a samo je manjem broju izdajnika uspelo da pobegnu pod skute svojih mentora izvan nase zemlje. Ta manjina nikada vise nece gledati nase divne planine, nasa cvetna polja. Ako se to ipak bude desilo, trajace vrlo kratko«.
 
Poslednja izmena:
Ма не могу да верујем да су толико у Словенији стрељали. Како је онда 20 000 усташа и домобрана успело да побегне на запад, плус 12 000 четника, плус словеначких белогардејаца итд. Прича о Блајбургу и Кочевском рогу је обична измишљотина, камо среће да су стрељали толико људи, сам Дубајић је признао да је цифра од 10 000 стрељаних усташа претерана.

:roll::roll::roll:
 
Тачно тако ја чак мислим да је 100 хиљада мало,много више је убијено.

Оно што је најжалије у Словенији:

Хрвати партизани су поштедели Хрвате усташе.

Срби партизани су били брутални према Србима-Антикомунистима


Пошто су били разоружани од стране савезника, добровољци који
су прешли на територију Аустрије смештени су у логор Ветриње.
Тамо су остали све до 23. маја 1945. године, када је британска
војна команда наредила пребацивање добровољаца на територију
Италије и припајање главнини снага СДК. Старешине СДК су ово
наређење прихватиле па су се добровољци сутрадан, 24. маја,
укрцали на британске камионе. Колона је прошла кроз Клагенфурт,
да би јужно од тога града пристигли на железничку станицу Марија
Еленд. Тамо су се добровољци из камиона пребацили у железничке
вагоне. Официри су били смештени у вагон путничке класе, а
војници у сточне вагоне. Сточни вагони били су по укрцавању
добровољаца затворени са спољне стране. Када је композиција
кренула, из наоко пустих зграда излетела је група од четрдесетак
партизана и за трен ока овладала путничким вагоном. Тако је за
моменат цео транспорт био у рукама партизана. Овакав поступак
партизани су, у договору са Британцима, понављали више пута,
све док се цифра заробљених није попела на 3.000 добровољаца,
12.000 словеначких домобрана и њихових породица и 250 четника
Павла Ђуришића.
Из ових вагона успео је да побегне једино
Владимир Љотић, син Димитрија Љотића
, који се вратио у логор
Ветриње увече, 26. маја. Сутрадан је издају Британаца саопштио
представницима Словеначког народног одбора. Они су касније
обавестили Краљевске Југословенске намеснике у Риму.
Људство из ових композиција доведено је у место Шент Вид код
Љубљане и смештено у католичку богословску школу. Дана 27.
маја партизани су преко Слободана Пенезића Крцуна, који је тада
био у инспекцији логора, добили наређење са врха да се сви
предати војници националних снага ликвидирају. Следећег дана
заробљени национални војници возом су пребачени у Кочевје.
Тамо су смештени у један дворац изван града. Из тога дворца су их
партизани у групама од по тридесет одводили до оближњих јама, и
над њима је била извршена стравична одмазда.
Од ових бацања у
јаму спасло се око тридесет добровољаца који су се на разне
начине успели домоћи Италије. Међу њима је био и командант
Другог пука СДК, мајор Марисав Петровић.[/B]Националне снаге које су се пребациле на територију Италије,
разоружане су и смештене у логор Форли. Из те базе нико није
могао да изађе без одобрења британских власти. Војници ни под
каквим условима нису могли да напусте логор, док су официри
добијали слободан излаз три до четири пута недељно. Слободан
излаз свакога дана и у свако доба имао је само генерал Коста
Мушицки.
34
Током 1945. године добровољци су из логора Форли пребачени у
логор Еболи. Из тога логора је 7. јануара 1946. године предат
југословенским властима командант СДК, генерал Коста Мушицки.
Ниему је, заједно са генералом Драгољубом Михаиловићем суђено.
Осуђен је на смрт и стрељан 17. јула 1946. године. Место сахране
није утврђено.
Остали добровољци су целу 1946. и део 1947.
године провели у логору Еболи, да би касније били пребацивани у
више мањих логора, да би на крају, током 1948. године, добили
право да се населе у земље Западне Европе.



 
Званично Тито носи на души око 1 000 000 убијених Југословена 1944-1948 његово "Не Стаљину" 1948. је ублажило систем и ублажио је репресије.Од тада ћопави успоставља одређену врсту либералног прозападног комунизма.

 

Back
Top