Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
У случају досељавања међу људе другачијег језика и обичаја, једини начин за уклапање представља брзо прилагођавање средини. Чак и ако би се код оваквог народа извесно време одржале националне особености, већ у наредним генерацијама би се оне изгубиле (евентуално би се очувале у породичном памћењу, презименима итд.). Значи, процес овакве миграције, који је сличан физичком процесу дифузије, доводи до коначног стања налик на све дифузионе процесе – до уравно¬тежења са средином, а то значи до асимилације. Да би досељени народ опстао на новом станишту више стотина година, неопходно је да буде веома бројан при првом насељавању, да има ефикасан механизам одржавања националне свести, или да сталним досељавањима из старе постојбине повећава бројност.
Анализа показује да су техничко-физички неизводљиви били и велики војни походи са више стотина хиљада ратника и са великим просторним померањима (иако је историја препуна таквих записа). Војна литература показује да су историјски записи о десетинама хиљада коњаника у старим војскама били нереални. Александар Македонски је кренуо на поход у Малу Азију са само 5.000 коњаника, тек Византија је могла да има више од 10.000 коњаника, а једна од највећих коњица у историји – Наполеонова бројала је 95.0002 .
Анализа је показала да су далеко изводљивији били походи мањих ратничких група, мањи војни походи, сеобе владајућих породица и вишеетапне сеобе народа, најчешће у просторе где је већ постојало (или раније организовано досељено) сродно становништво. При томе је најчешће постојала и значајна улога државе којој је припадала та област, која је тиме добијала нове поданике и браниоце граница. Процеси овог типа такође личе на дифузионе физичке процесе и потпуно аналогно се завршавају слично – успостављањем равнотеже, тј. нови досељеници се уклапају у средину и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе на велика растојања, а више организованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да доведу до стварања већих концентрација припадника једне нације у некој удаљеној области, која је претходним ратовима била опустошена.
Такође је врло реална миграција веће групе земљорадника из једне области и насељавање у слабо насељену област, уз подршку државе која жели да тиме обезбеди повећање производње хране, да дође до нових регрута и до појачане одбране граница. У оваквим сеобама су могућа пресељавања читавих родова и мањих племена, са старешинама и војском, која се већим делом ставља у службу нове државе. У таквим сеобама је погодно да се досељеници групишу у области где већ живе сународници, раније досељени, или некада давно раздвојени од матице. Такво становништво задржава неки вид аутономије (често као облик војне крајине). Могуће је да оно проживи на новом станишту стотине година, пре него што се нека његова побуна забележи у списима савременика (историчари то по правилу сматрају тренутком досељавања тог народа на те просторе). У складу са физичким аналогијама, у процесу оваквих миграција имамо аналогију са принудним пумпањем честица и пребацивања из једног простора у други, чиме долази до промене структуре и концентрација.
У земљама номадско-ратничке традиције (некад и код земљорадника) често су формиране ратничке групе, које се стављају у службу другим државама, или крећу у пљачкашке походе. Власт у њиховим земљама има интерес да их се реши у периодима мира и радо их нуди другима. Групе често бивају уништене у походима, а неке трајно остану у новој земљи. Могуће је да оне преузму власт у тим земљама (поготову после исцрпљујуће борбе за власт између разних династија). Вође тада могу да успоставе нове династије, по којима од тада у списима почиње да се назива читава држава, а касније и народ. Владајући слојеви могу касније да се стопе са народом и приме његов језик (пример настанка бугарске државе), или да досељавањима сународника ојачавају своју етничку групу и постепено намећу свој језик владајућем слоју (пример енглеске државе), најчешће користећи цркву и преводе светих књига на свој језик (или на његову мешавину са латинским или језиком народа којим владају). Могуће је да се народу, после више векова постепено наметне језик владајућег слоја, па да каснији историчари закључе како се радило о досељењу. Делови ратничких група, после смрти вође, или вођени жељом за новим пљачкама, могу да пређу у нову земљу и тамо по истом “рецепту” успоставе власт. У ланцима таквих догађаја може настати више истоимених држава, по имену владајућег слоја, при чему народ може бити другачијег порекла, језика и обичаја (историјски списи описују историју владара и династија, а народ се ретко спомиње само у списковима пореских обвезника).
Анализа показује да су техничко-физички неизводљиви били и велики војни походи са више стотина хиљада ратника и са великим просторним померањима (иако је историја препуна таквих записа). Војна литература показује да су историјски записи о десетинама хиљада коњаника у старим војскама били нереални. Александар Македонски је кренуо на поход у Малу Азију са само 5.000 коњаника, тек Византија је могла да има више од 10.000 коњаника, а једна од највећих коњица у историји – Наполеонова бројала је 95.0002 .
Анализа је показала да су далеко изводљивији били походи мањих ратничких група, мањи војни походи, сеобе владајућих породица и вишеетапне сеобе народа, најчешће у просторе где је већ постојало (или раније организовано досељено) сродно становништво. При томе је најчешће постојала и значајна улога државе којој је припадала та област, која је тиме добијала нове поданике и браниоце граница. Процеси овог типа такође личе на дифузионе физичке процесе и потпуно аналогно се завршавају слично – успостављањем равнотеже, тј. нови досељеници се уклапају у средину и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе на велика растојања, а више организованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да доведу до стварања већих концентрација припадника једне нације у некој удаљеној области, која је претходним ратовима била опустошена.
Такође је врло реална миграција веће групе земљорадника из једне области и насељавање у слабо насељену област, уз подршку државе која жели да тиме обезбеди повећање производње хране, да дође до нових регрута и до појачане одбране граница. У оваквим сеобама су могућа пресељавања читавих родова и мањих племена, са старешинама и војском, која се већим делом ставља у службу нове државе. У таквим сеобама је погодно да се досељеници групишу у области где већ живе сународници, раније досељени, или некада давно раздвојени од матице. Такво становништво задржава неки вид аутономије (често као облик војне крајине). Могуће је да оно проживи на новом станишту стотине година, пре него што се нека његова побуна забележи у списима савременика (историчари то по правилу сматрају тренутком досељавања тог народа на те просторе). У складу са физичким аналогијама, у процесу оваквих миграција имамо аналогију са принудним пумпањем честица и пребацивања из једног простора у други, чиме долази до промене структуре и концентрација.
У земљама номадско-ратничке традиције (некад и код земљорадника) често су формиране ратничке групе, које се стављају у службу другим државама, или крећу у пљачкашке походе. Власт у њиховим земљама има интерес да их се реши у периодима мира и радо их нуди другима. Групе често бивају уништене у походима, а неке трајно остану у новој земљи. Могуће је да оне преузму власт у тим земљама (поготову после исцрпљујуће борбе за власт између разних династија). Вође тада могу да успоставе нове династије, по којима од тада у списима почиње да се назива читава држава, а касније и народ. Владајући слојеви могу касније да се стопе са народом и приме његов језик (пример настанка бугарске државе), или да досељавањима сународника ојачавају своју етничку групу и постепено намећу свој језик владајућем слоју (пример енглеске државе), најчешће користећи цркву и преводе светих књига на свој језик (или на његову мешавину са латинским или језиком народа којим владају). Могуће је да се народу, после више векова постепено наметне језик владајућег слоја, па да каснији историчари закључе како се радило о досељењу. Делови ратничких група, после смрти вође, или вођени жељом за новим пљачкама, могу да пређу у нову земљу и тамо по истом “рецепту” успоставе власт. У ланцима таквих догађаја може настати више истоимених држава, по имену владајућег слоја, при чему народ може бити другачијег порекла, језика и обичаја (историјски списи описују историју владара и династија, а народ се ретко спомиње само у списковима пореских обвезника).
