Milos Milojevic - Odlomci Istorije Srba

Dragan_srbcg

Ističe se
Poruka
2.641
Evo jedne zanimljive knjige....

ОДЛОМЦИ ИСТОРИЈЕ СРБА
http://www.scribd.com/doc/19505861/Milos-Milojevic-Odlomci-Istorije-Srba
Velika je odgovornost, čak i hrabrost, izdati najzabranjeniju knjigu u istoriji pisane reči. Knjigu, koja je trebalo da postane srpska Biblija, a evo tek sada posle 124 godine ona je ponovo ugledala svetlo dana, i to namerno u fototipskom izdanju iz pijeteta prema autoru, sa svim štamparskim greškama koje su još tada 1872. učinjene. Kako se dogodila ta zabrana i zašto, ko je zabranjivao, ko je tako strašno mrzeo da je čak i druge Milojevićeve radove, takođe dragocene, izopštio iz srpske duhovne baštine? Na ovo mučno pitanje odgovor će jednog dana svakako biti dat.
Menjale su se dinastije suprotnih političkih orijentacija i neprijateljske jedna prema drugoj, menjali društveni sistemi, menjale čak i države, a zabrana je ostajala. Danas knjiga nije zabranjena, ali, u straha su ostale velike oči. Menjale su se i institucije, menjala Akademija nauka i akademici, ali su listom ostajali neprijatelji svog nekadašnjeg kolege. Menjali su se patrijarsi i odnosi u Crkvi, ali ne i stav protiv Milojevića, smenjivala su se pokolenja ali ni u jednome nije bilo dovoljno smelog izdavača. Zašto, pobogu?! Kako to da baš svi, iako međusobno sukobljeni, nađu zajednički jezik i zajednički interes kada je Milojević u pitanju? Kakva ih je to politika mogla voditi, ili bolje rečeno poriv, tokom dvanaest i po decenija? I šta je to toliko "strašno" što je pronašao i napisao Miloš Milojević? Da li je to, ipak, zato, što istina nikome na ovom svetu ne odgovara? Najbolji odgovor, dragi čitaoče, nalazi se u samoj knjizi.
Milojević je, dakle, tragao za srpskom istorijom po arhivima Pekinga, Moskve i Rima i već to mu je bio dovoljan greh, jer se nije oslanjao na jedinu zvaničnu Bečko-berlinsku istoriografsku školu, koja inače, odiše srbomržnjom i falsifikatorstvom. A na toj školi počivaju naučni radovi i titule domaćih istoričara i akademika. Šta s njima i kud će onda oni, kada je Milojević dokazima oborio sve silne laži te škole o Srbima. Ili, šta će, na primer, naši fanarioti sa svojim Grcima koji nas naučiše svemu što znamo - pisanju, slikanju, zidanju, pevanju, verovanju... pre njih bejasmo krdo - i sve to u desetom veku posle Hrista, šta će ako Milojević dokazuje da su Srbi vajali, zidali i pisali ćirilicom na svom jeziku, osam stotina godina pre Hrista. Razlika je u nekih hiljadu osam stotina godina, zar ne?
Dalje, Milojević je rodonačelnik lingvističke teorije u istoriografiji koja posle toliko vremena tek danas dobija puni značaj i postaje jedno od pouzdanih istorijskih merila. Na primer, on nalazi srpski jezik u imenima planina, reka, jezera i gradova na prostorima od Baltika do Sicilije i od Pekinga do Brodnice (Strazbura), nazive koji svoje značenje imaju samo na srpskom; nalazi nadgrobne spomenike ispisane srpskim jezikom po čitavom Evroazijskom kopnu; daje životopise pedeset tri srpska kralja i cara pre Stefana Nemanje (g) i opisuje dve dinastije - Svevladoviće i Drvaniće - uspešnije i dugovečnije od Nemanjića itd, i t.d. Kako teško je to moralo pasti onima koji slove za istraživače a nemaju smisla za to?
Mnoge postavke iz ove knjige već su dokazane savremenim naučnim radovima i knjigama više domaćih i stranih naučnika, a poslednji je upravo stigao od italijanskog profesora Radivoja Pešića, koji ne samo lingvistički nego i antropološki i arheološki potvrđuje Milojevićeve teze.
Anatemisanje zaboravom i izopštavanjem svih njegovih dela donelo je srpskoj kulturi očekivane i teške posledice. Rukopisi neobjavljenih a dragocenih knjiga iz istorije i narodne baštine najverovatnije su namerno uništeni. Samo nam je ostalo da predpostavljamo kakvo se blago u njima krilo i zauvek propalo. Kolika je netrpeljivost bila prema ovom delu i autoru pokazuje činjenica da nikad niko nije ni pokušao da istraži samo navedenu bibliografiju, a nekmoli šta drugo. Samo jedan istoričar istraživao je navode iz ove knjige i to u samo jednom delu Evrope i nije našao nijednu jedinu netačnost.
Zato je cilj ovog obnovljenog izdanja „Odlomaka" da se od uništenja spase to malo istine, sačuvane u svega nekoliko preostalih primeraka knjiga koje su veoma oštećene. Takođe, „Odlomci" su već na kompakt disku, biće umnoženi, i tako sačuvani za buduća pokolenja.
Neke manje netačnosti koje ovo delo sadrži nisu od presudnog značaja, upravo zato što najveći njegov deo stoji stameno na neoborivim dokazima.
U svakom slučaju, zahvaljujući dobrotvorima i entuzijastima, ovo dragoceno delo srpske kulture, nadamo se, otrgnuto je od potpunog zaborava i spaseno od uništenja na koje je bilo osuđeno.
.........
 
Milojevića je srezao Ruvarac i njegov vulgarni pozitivizam.Milojević jeste bio romantik, ali je pišući Odlomke koristio literaturu koju bi valjalo ponovo iščitati u svetlu današnjih saznanja.Naravo, Milojeviću ne možemo dati potpuno za pravo, ali njehov rad treba sigurno prevrednovati na nov, civilizovan način a ne, kao što i danas rade "vulgarci" besomučno ga napadati.On je bio dovoljno blaćen za života od Ruvarca i njegovih istomišljenika- danas, njegovo delo još uvek traži zasluženo mesto u srpskoj istoriografiji kojoj, zasigurno, nedostaju ovakve erudite
 
Milojevića je srezao Ruvarac i njegov vulgarni pozitivizam.Milojević jeste bio romantik, ali je pišući Odlomke koristio literaturu koju bi valjalo ponovo iščitati u svetlu današnjih saznanja.Naravo, Milojeviću ne možemo dati potpuno za pravo, ali njehov rad treba sigurno prevrednovati na nov, civilizovan način a ne, kao što i danas rade "vulgarci" besomučno ga napadati.On je bio dovoljno blaćen za života od Ruvarca i njegovih istomišljenika- danas, njegovo delo još uvek traži zasluženo mesto u srpskoj istoriografiji kojoj, zasigurno, nedostaju ovakve erudite

Ehem, da se podsjetimo:

2uj6mqf.jpg
 
Prošle nedelje sam kupio ovu njigu na sajmu, po iznenađujuće niskoj ceni. Koliko vidim Olga Luković-Pjanović je krenula Milojevićevim stopama, ali i mnogi drugi. Ono što me interesuje jeste da li postoje iole smisleni i valjani argumenti u prilog ovih priča? Arheologija, antropologija, lingvistika.... koliko vidim u svakom delu koje se tiče priče "Srbi narod najszariji" postoji ozbiljan nedostatak navedene literature i izvora i argumentovana potvrda iznetih podataka i stavova
 
Prošle nedelje sam kupio ovu njigu na sajmu, po iznenađujuće niskoj ceni. Koliko vidim Olga Luković-Pjanović je krenula Milojevićevim stopama, ali i mnogi drugi. Ono što me interesuje jeste da li postoje iole smisleni i valjani argumenti u prilog ovih priča? Arheologija, antropologija, lingvistika.... koliko vidim u svakom delu koje se tiče priče "Srbi narod najszariji" postoji ozbiljan nedostatak navedene literature i izvora i argumentovana potvrda iznetih podataka i stavova

У Милојевићевим "Одломцима" који су штампани 2004. год. у напоменама уз текст књиге постоји наведена литература у 150 ставки.
 
Милојевић никад није био "политички подобан".
У 1.издању,1903 год. његове "Историје Срба",првих стотинак страна није објављено.Ни каснија издања нису објавила целокупну књигу.
Његови списи труну ,у подруму Народне Библиотеке Србије у Београду!Приступ ,наводно,ником није дозвољен.
Зашто?????ни једна "влада"не дозвољава Историчарима увид?А можда нема више заинтересованих?
"Нешто труло у джави србској"......
 
25400d1333999503-milos-s-milojevic-veliki-srbin-velika-enigma-zabranjivanja-milossmilojevic_edited-1.jpg


Милош С. Милојевић

Милош С. Милојевић

јул 24, 2011 in Историја

Приредио: Небојша Дикић
Написао: Огњан Радуловић

Милош С. Милојевић је био истраживач и ратник који је живео у деветнаестом веку и који је оставио на хиљаде страница рукописа о историји Срба, којима се изгубио траг. Готово да нема књиге оних аутора који се баве пореклом Словена, односно Срба, заговорника да Словени нису дошљаци на Балкан, а да се бар на једном месту не помене име Милоша С. Милојевића. Слично је и са саговорницима на ту тему, присталицама такозване аутохтонистичке школе. Иза овог научника који је живео у деветнаестом веку званично је остало мало дела, али присталице његове теорије и поборници његовог рада говоре о сандуцима заоставштине и хиљадама страницама у рукопису. Чињеница је да после смрти његову рукописну заоставштину није прихватила ниједна српска установа. Остало је забележено да се на тавану Првостепеног суда Округа београдског, после ослобођења 1918. године, налазио пун сандук Милојевићевих рукописа. Они који трагају за његовом заоставштином тврде да је на том тавану било чак седамнаест таквих сандука са рукописима и личним стварима. У књизи „Срби… народ најстарији“ Олга Луковић-Пјановић на једном месту је написала: „Због непијатељског гледања страних сила на рад Милоша Милојевића, а и због заведених српских синова, који су послушно следили те туђе мрачне моћи, о овом нашем великом човеку пуном људских и научних врлина никада није била урађена једна ваљана биографија. Тај посао, такође, чека сутрашњу Српску академију знања! Апсолутно је неопходно да се пронађе Милојевићева заоставштина, која се можда чува у београдској Народној библиотеци, јер можда су још, којом срећом, те четири хиљаде страна праве историје Срба у припреми сачуване. Можда се с тим рукописом налази и девет свезака рукописа, такође необјављених, па четврта књига „Српских обичаја“ и повеће дело „Немањице“. Такође је веома важно да се пронађе та његова етнографска и географска мапа Срба и српских земаља у Турској и Аустрији, јер је сасвим поуздано да ће се помоћу ње најбоље установити где је још све било Срба у његово време“.
Ко је био човек око чијих радова се и данас, иако је умро пре више од сто година, међу научницима ломе копља? Трагајући за његовом заоставштином у званичним установама се углавном наилази на зид ћутања. Или незнања. Тек ту и тамо се појави покоја Милојевићева преписка, фототипско издање књиге, али од грађе због које је гурнут на маргину – ни трага. Ретко се, закључак је, јављају такве супротности у оцени нечијег рада као што је то случај са Милошем С. Милојевићем.
 
Poslednja izmena:
ЖИВОТ
Стефан Милојевић био је свештеник у мачванском селу Црна Бара. У његовом дому 16. октобра 1840. године било је бучно и свечано. Родио му се син Милош. Напредно дете после завршене основне школе у Глоговцу одлази у Београд, где на Београдском лицеју учи правне науке. Жељан знања, после завршене гимназије стиже у Москву и на Државном универзитету са одличним успехом за три године завршава правне науке. Поред осталих предмета, Милојевић је код тада чувеног професора Ј. Бођанског слушао и упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Тада се упознао и са завидним достигнућима руске лингвистике, етнологије, археологије и историографије. Дошао је и до литературе на руском у којој су истраживани древни језици, почевши од санскрита, затим до дела која су се бавила историјом Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, балтичког простора. После свих тих проучених дела Милојевић се дефинитивно сврстао у групу оних научника присталица аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, те да су на овим подручјима живели много пре Римљана и Грка. У то време на Великој школи и у Српском ученом друштву српски историчари су већ били прихватили такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета. Према тој школи, која је своју теорију наметнула нама као научну основу, Словени су стигли на Балкан у седмом веку. Главни заговорници ове теорије били су Стојан Новаковић, Милојевићев земљак из Шапца и школски друг, и Иларион Руварац, архимандрит.
По повратку из Москве Милојевић се 1865. запошљава као писар у Окружном суду у Ваљеву. У време српско-турских ратова од 1876. до 1878. године основао је и повео у рат добровољачке јединице Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор. Његови добровољци, пред којима је увек први јуришао, никада се нису повукли са бојног поља, а остало је забележено да су у биткама ослободили чак четири стотине српских села. Милојевић ратује, путује, предаје у школама и истражује корене Срба. У скромној биографији, између осталог, пише: „Путовао је прерушен. Сад је био мајстор зидар, сад зограф (молер) који је ступао у погодбе за израду црквених живописа, а кадшто се – где и кад треба – јављао и правим именом и смером својим“. У тој биографији о тим својим путовањима сам је записао „…али нас је сагоревајућа љубав спрам свега оног што је некада било српско приморала да учинимо намишљено. Ми смо се кренули са челичном и надљудском вољом: или скупо и што може скупље дати главу, али видети некадашњу славу и величину српску са њеним светињама и узвишеностима, а садашњу црну и чемерну гробницу једне, непрежалиме, неоцениме и неисплатиме урвине некадашње силе и моћи светих, дивних и непостижних краљева, царева и владалаца српских са старим српским народом“. Ратовао је Милојевић на неколико фронтова. Године 1881. за часопис „Исток“, како је сам записао, за два дана и ноћ написао је чланак који је касније преточен у књигу „Наши манастири и калуђерство“ са 120 страна. У уводу он вели: „Од неког доба непрестано се потрза у нашим новинама, особито такозваним ’преко’, па још и у нашим овде скупштинама, час нарочито, а час опет и као миморед, питање о нашем калуђерству, манастирима, а нарочито манастирским имањима. То је у последњој, одвећ плодотворној, свакојаким и свевазможним закључцима и озакоњењима, скупштини донесен и закључак да се наши манастири смање, сведу на некакве ’историјске манастире’ у самој ствари и заправо униште, а калуђерски ред са свим истраје и иживи у нашој народности“. Први попис српских белега на Космету сачинио је управо Милош С. Милојевић. У архиви САНУ постоји и писмо које је Милојевић 1870. године послао Српском ученом друштву о првом попису археолошких старина у Западној Србији. У истој установи постоји још једно писмо које је Милојевић послао неком од тадашњих министара где каже „да ће он, иако болестан, ићи на Космет ради неког преговора, јер је у Приштини у по бела дана у центру убијен један поп. Све то има везе са „Албанском лигом“ која се повезује и прелази у руке аустро-маџарске која немирима хоће да изнуди од Европе овлашћење да тај крај поседну“.
 
СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА
Покушавајући да докаже да су Срби староседеоци на овим подручјима, Милојевић оставља и овакав запис: „Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована II, писане краљу српском Михаилу, којом тврди да је српска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епископије, постојавше до Константина Великог, међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Воденску, Морозвиждску, Ремешку итд, сведоче још толики свеци и мученици Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као бројни епископи“.
Онима који су мислили другачије од Милојевића, а није их било мало, сигурно су сметале и овакве Милојевићеве белешке. У једном од записа Милош С. Милојевић пише „да су Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и своје свештенство, и уређену своју црквену управу у лицу својих архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу па све до четвртог, седели у предграђу Сирмијумовом, другој римској престолници, такозваној, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих српских митрополита, или архијера, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало, па су одавде, навалом Хуна у четвртом веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан, данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропсцу као варош“. Када је дошло до судара „прса у прса“ германске и Милојевићеве аутохтонистичке школе, овај наш великан 1881. године пише овако: „Српском ученом друштву није стало било ни до простора српских земаља, које Порфирогенит у свом делу „De Admin“ наводи, који простор већином обухвата и бивша Пећка српска патријаршија, а у коме и сада живе Срби, већ оно гура српске земље и још сада тамо живећи српски народ у свакојаке туђинце, само да не буду Срби, а у својим школским књигама и историјама доказује докле је плот кнежевине Србије, да су и Срби дотле итд… Ево само ради бруке и срамоте наше и наших превисоко научених западних питомаца и државника, који знају колико се кромпира у сваком лонцу годишње свој Ђерманији скува, колико се чаша пива, каквог и где, произведе и попије, колико се и каквих котлета поједе, шампањског вина произведе и попије у свој Француској, колико се и каквих, од које породе, говеда, од колико година итд. бифтека направи и поједе у Енглеској, произведе и попије коњака, пунча итд, а не знају и неће да знају да још живе Срби као што и у горњем свом делу Порфирогенит каже, који је најхрђавије писао за Србе и свео их што је могао на најмањи простор“.800px-Velika_Srbija_Milosh.jpg

Карта српских земаља по Милојевићу И поред евидентних тешкоћа на које је наилазио у својим истраживањима, неколико Милојевићевих дела ипак је угледало светлост дана. Током 1871. године, док се клешта бојкота нису саставила, „Гласник“ Српског ученог друштва објавио му је три дела: „Правила свете Петке Параскеве српске“, „Правила светом Симеуну српском“ и „Општи лист српске патријаршије у Пећи“. Прикупио је, махом по Старој Србији, систематизовао и поделио по врстама и мотивима око седам стотина народних песама, објављених у три свеске 1869, 1870. и 1875. године под насловом „Песме и обичаји укупног народа српског“. Готово у исто време, такође у три књиге, 1871. 1872. и 1877. године, објавио је „Путопис дела Праве (Старе) Србије“. Најзначајније његово дело „Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и Аустрији“ изашло је у две књиге 1872. Године 1873. издао је историјско-етнографску географску мапу Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, а 1881, као додатак овој мапи, „Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије“ са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској царевини. Крајеви који су веровали Милојевићу и његовом раду одуживали су му се још за живота. Тако је постао почасни члан градских општина Прокупља, Врања, Куршумлије, Ниша, почасни члан општина Драгушке, Великопланске и Кончићке у срезу Прокупачком, округа Топличког. За исказану храброст у српско-турским ратовима одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст и Таковским крстом петог, четвртог и трећег степена, добитник је Ратне споменице и још многих других одличја.
 
ЕПИЛОГ
Милош С. Милојевић је умро изненада 1897. године. Исраживачи његовог живота и рада, додуше они који упорно трагају за његовом заоставштином, помињу као могућност да је Милојевић – отрован. Било како било, чињеница је да се о његовом раду и данас у неким круговима ћути, а у неким говори шапатом. А један некрологичар овим речима је отпочео извештај о смрти Милоша Милојевића: „Једна звезда на српском небу утрнула је. Она беше необичног сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку… далеку прошлост народа српскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, српски народ у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белога мора, и од сињег Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице“. Преузето са сајта Илустроване Политике
 

Back
Top