- Poruka
- 20.280
Ne kockam se već osam meseci. Imao sam krize i rizične situacije. Ne možete posle pet godina kockanja tek tako da se skinete. Krize sam na kraju nekako uspeo da prebrodim, međutim kockar ne može sam da se izleči. Za to je potrebno potražiti pomoć, priča 21-godišnji Miljan iz Beograda.
Miljanov slučaj nije usamljen. Srbija je ogrezla u kocki! Patoloških kockara, što znači zavisnika od ovog poroka, prema zvaničnim podacima je 250.000 i taj broj stalno raste, a 75 odsto njih tokom „karijere” izvrši neki kriminalni akt. Naša zemlja je druga u Evropi po broju kladionica, odakle se najpre počinje sa ovim porokom. Država ne čini ništa da ovom problemu stane na put, možda i zato što se velika količina novca od poreza od kazina sliva u državnu kasu.
I svi zadovoljni. Osim kockara, kojima se vremenom život pretvara u pravi haos.
- Polako se kreće s kladionicom, a posle se prelazi na rulet. Što veći džeparac dobijaš od roditelja, imaš i veću mogućnost da se kockaš. Kada se uđe u taj problem, počnu da se pozajmljuju pare od familije, drugova. Ja sam počeo sa 16 godina. Kada sam napunio 18 mogao sam da uđem u kazino, međutim svuda puštaju da se igra i sa 17 godina - kaže Miljan.
Njegova priča nije ni po čemu specifična. Svako ko jednom ovako krene, završi sa istim problemom. Razlika je samo u tome što je za vraćanje dugova neko uzeo kredit, neko se zadužio uz zelenašku kamatu, neko je ukrao od oca, neko je prodao kola…
Specifično je i da broj kockara raste u vreme krize, što zbog opšte besparice, što zbog stresa pod kojim se ljudi nalaze.
Jelena Manojlović, psiholog Fonda „Herc” za prevenciju patološkog kockanja, jednostavno objašnjava da ljudi na taj način žele da dođu do brzog novca.
- Žele uglavnom da vrate dugove nevezano za kocku, ali to je samo okidač za razvijanje problema. Svaka peta osoba koja pokaže interesovanje za igrom postaje patološki kockar, dok 75 odsto izvrši neki kriminalni akt. Istraživanja od prošle godine pokazuju da kod nas postoji oko 250.000 patoloških kockara - objašnjava Manojlovićeva.
Patološki kockar znači da je osoba već zavisna od igri na sreću i predstavlja i porodični problem jer zavisnik nije u mogućnosti da se odupre da izvrši radnju koja je štetna i za njega i za okolinu.
- Tako se ruše brakovi, izvršavaju samoubistva, krade se iz kuće… - ističe Manojlovićeva.
Koliko god apsurdno zvučalo, za kockare nije ni sve u parama. Adrenalin koji dobitak i igra donose jeste nešto na šta se ljudi najčešće navuku.
- Moji roditelji su bili imućniji i nije me zanimao novac kao takav. Sa 18 godina sam imao svoj auto. Mene je privukla zabava, radio sam to iz dosade i onda sam se polako navukao. U suštini pola problema su pare, a pola dosada i adrenalin. Ali kada se kockanje uvuče pod kožu i upadne se u dugove, onda jesu bitne pare. Meni je otac dva puta vraćao dugove i tek sam onda shvatio da to nije to - objašnjava Miljan.
Ipak, kockarima se najčešće dešava da se i posle izmirenja dugova vrate na „mesto zločina”. I nastavljaju po starom.
Takođe, ni to koliko dug iznosi nije merilo dubine problema. Nekome je 100.000 evra kao nekom 50, kažu poznavaoci. Poenta je koliko kocka obuzme čoveka i šta on gubi, nezavisno od materijalnih vrednosti. A gubi se mnogo toga - samopoštovanje, komunikacija sa ljudima, porodica, prijatelji, zdravlje, interesovanje.
Ipak nije moguće dati tačan profil ličnosti koja će se navući na kockanje. Stručnjaci tvrde da pred ovim porokom može da poklekne bilo ko. Od visokoobrazovanih ljudi, do onih sa dna društvene lestvice.
- Problem u kockanju jeste što ne postoje fizički simptomi zavisnosti. Kockar relativno dobro izgleda, tek posle dugo godina njegovo zdravlje propada. Ipak, oni se svi vremenom otuđuju od porodice i gube kontakte s njima, zanemaruju obaveze, prilično zapuste i fizički izgled - kaže Jelena Manojlović.
Još jedan problem jeste i to što posao sa kazinima i kladionicama donosi pare državi, pa se čini da joj nije u interesu da vodi borbu ovog poroka. Druge zemlje, na primer, otvaraju SOS linije za pomoć kockarima, dok velika kazina moraju da budu društveno odgovorna i da imaju fondove za doniranje novca. Najviše na šta kockari kod nas mogu da računaju jeste periodična ili doživotna zabrana igranja, odnosno ulaska u kazino.
- Ako misliš da imaš problem možeš da sebi zatražiš zabranu na tri, pet, osam meseci. Ipak, minimalan broj ljudi to zaista i uradi, možda tri odsto. Ko će to zadovoljstvo da zabrani samom sebi - priča Miljan.
On ipak dodaje da bi upravo kockarima najmanje odgovaralo kada bi se kockanje ukinulo.
- Oni bi se prvi bunili. Pa kockarnice, zelenaši i na kraju i država - ističe Miljan.
Naše vlasti treba da zabrine i to što je, prema rečima Jelene Manojlović, Srbija druga zemlja u Evropi po broju kladionica, a ispred nas je samo Bosna i Hercegovina.
- Ipak i u svetu je kocka najbrže rastuća bolest mentalnog zdravlja i neverovatno progresivno se širi - ističe ona.
http://www.blic.rs/drustvo.php?id=107269
Miljanov slučaj nije usamljen. Srbija je ogrezla u kocki! Patoloških kockara, što znači zavisnika od ovog poroka, prema zvaničnim podacima je 250.000 i taj broj stalno raste, a 75 odsto njih tokom „karijere” izvrši neki kriminalni akt. Naša zemlja je druga u Evropi po broju kladionica, odakle se najpre počinje sa ovim porokom. Država ne čini ništa da ovom problemu stane na put, možda i zato što se velika količina novca od poreza od kazina sliva u državnu kasu.
I svi zadovoljni. Osim kockara, kojima se vremenom život pretvara u pravi haos.
- Polako se kreće s kladionicom, a posle se prelazi na rulet. Što veći džeparac dobijaš od roditelja, imaš i veću mogućnost da se kockaš. Kada se uđe u taj problem, počnu da se pozajmljuju pare od familije, drugova. Ja sam počeo sa 16 godina. Kada sam napunio 18 mogao sam da uđem u kazino, međutim svuda puštaju da se igra i sa 17 godina - kaže Miljan.
Njegova priča nije ni po čemu specifična. Svako ko jednom ovako krene, završi sa istim problemom. Razlika je samo u tome što je za vraćanje dugova neko uzeo kredit, neko se zadužio uz zelenašku kamatu, neko je ukrao od oca, neko je prodao kola…
Specifično je i da broj kockara raste u vreme krize, što zbog opšte besparice, što zbog stresa pod kojim se ljudi nalaze.
Jelena Manojlović, psiholog Fonda „Herc” za prevenciju patološkog kockanja, jednostavno objašnjava da ljudi na taj način žele da dođu do brzog novca.
- Žele uglavnom da vrate dugove nevezano za kocku, ali to je samo okidač za razvijanje problema. Svaka peta osoba koja pokaže interesovanje za igrom postaje patološki kockar, dok 75 odsto izvrši neki kriminalni akt. Istraživanja od prošle godine pokazuju da kod nas postoji oko 250.000 patoloških kockara - objašnjava Manojlovićeva.
Patološki kockar znači da je osoba već zavisna od igri na sreću i predstavlja i porodični problem jer zavisnik nije u mogućnosti da se odupre da izvrši radnju koja je štetna i za njega i za okolinu.
- Tako se ruše brakovi, izvršavaju samoubistva, krade se iz kuće… - ističe Manojlovićeva.
Koliko god apsurdno zvučalo, za kockare nije ni sve u parama. Adrenalin koji dobitak i igra donose jeste nešto na šta se ljudi najčešće navuku.
- Moji roditelji su bili imućniji i nije me zanimao novac kao takav. Sa 18 godina sam imao svoj auto. Mene je privukla zabava, radio sam to iz dosade i onda sam se polako navukao. U suštini pola problema su pare, a pola dosada i adrenalin. Ali kada se kockanje uvuče pod kožu i upadne se u dugove, onda jesu bitne pare. Meni je otac dva puta vraćao dugove i tek sam onda shvatio da to nije to - objašnjava Miljan.
Ipak, kockarima se najčešće dešava da se i posle izmirenja dugova vrate na „mesto zločina”. I nastavljaju po starom.
Takođe, ni to koliko dug iznosi nije merilo dubine problema. Nekome je 100.000 evra kao nekom 50, kažu poznavaoci. Poenta je koliko kocka obuzme čoveka i šta on gubi, nezavisno od materijalnih vrednosti. A gubi se mnogo toga - samopoštovanje, komunikacija sa ljudima, porodica, prijatelji, zdravlje, interesovanje.
Ipak nije moguće dati tačan profil ličnosti koja će se navući na kockanje. Stručnjaci tvrde da pred ovim porokom može da poklekne bilo ko. Od visokoobrazovanih ljudi, do onih sa dna društvene lestvice.
- Problem u kockanju jeste što ne postoje fizički simptomi zavisnosti. Kockar relativno dobro izgleda, tek posle dugo godina njegovo zdravlje propada. Ipak, oni se svi vremenom otuđuju od porodice i gube kontakte s njima, zanemaruju obaveze, prilično zapuste i fizički izgled - kaže Jelena Manojlović.
Još jedan problem jeste i to što posao sa kazinima i kladionicama donosi pare državi, pa se čini da joj nije u interesu da vodi borbu ovog poroka. Druge zemlje, na primer, otvaraju SOS linije za pomoć kockarima, dok velika kazina moraju da budu društveno odgovorna i da imaju fondove za doniranje novca. Najviše na šta kockari kod nas mogu da računaju jeste periodična ili doživotna zabrana igranja, odnosno ulaska u kazino.
- Ako misliš da imaš problem možeš da sebi zatražiš zabranu na tri, pet, osam meseci. Ipak, minimalan broj ljudi to zaista i uradi, možda tri odsto. Ko će to zadovoljstvo da zabrani samom sebi - priča Miljan.
On ipak dodaje da bi upravo kockarima najmanje odgovaralo kada bi se kockanje ukinulo.
- Oni bi se prvi bunili. Pa kockarnice, zelenaši i na kraju i država - ističe Miljan.
Naše vlasti treba da zabrine i to što je, prema rečima Jelene Manojlović, Srbija druga zemlja u Evropi po broju kladionica, a ispred nas je samo Bosna i Hercegovina.
- Ipak i u svetu je kocka najbrže rastuća bolest mentalnog zdravlja i neverovatno progresivno se širi - ističe ona.
http://www.blic.rs/drustvo.php?id=107269
