Nisam ni ja psiholog ili antropolog, ali mi je tema zanimljiva pa ću dati svoje laičko mišljenje.
Strah je definisao američki pisac Lavkraft: "Najstarije i najjače ljudsko osećanje je strah, a najstarija i najsnažnija vrsta straha jeste strah od nepoznatog."
U nekoj davnoj proslosti verovatno je u čovekovoj svesti postojao alarm iskljucivo u odnosu na zivotinje koje su bile predatori, tj. opasne po ljudsku egzistenciju.
Strah od zivotinja koje po svojoj prirodi nisu programirane da nas ugroze, moze se definisati samo kao bezrazložan, i vrlo često je produkt neiskustva, vaspitanja i neznanja. S druge strane, postoji strah od životinja kao rezultat traumatičnog iskustva, i on bi trebalo da se leči poput svakog drugog straha u okviru posttraumatičnog stresa. Neko preživi saobraćajnu nesreću pa ima košmare, boji se da sedne u automobil, iznova vraća film o trenutku udesa … i jedini način da se reši problema jeste da se obrati psihijatru, odnosno psihoterapeutu.
Ukoliko je strah patološki, onda je reč o fobiji. U psihijatriji se fobija definiše kao neurotičan strah različitog stepena: od teskobe, zastrašenosti, pa sve do panike. Ona je povezana sa različitim predmetima i situacijama, obično bez realne podloge i povoda. Ovaj intenzivan strah je propraćen izbegavanjem zastrašujućih stimulansa i panikom od mogućih susreta sa njima, Dakle, ukoliko neko vrišti čim ugleda psa koji je na pristojnoj udaljenosti, i na povocu, tj. ne predstavlja nikakvu realnu opasnost, onda je reč o kinofobu.
Neverovatno zvuči, ali kinofobija je, pored tanatofobije, jedan od najstarijih patoloških strahova (iako je pas već skoro 15.000 godina čovekov prijatelj), a za to razlog leži u reliktima kolektivne svesti: naime predstava o psu, kao mračnom biću, potiče još iz drevnog Egipta. Anubis, bog sa glavom šakala, bio je zaštitnik mrtvih. U grčkoj mitologiji, čudovišni pas Kerber je čuvar Hada, podzemnog sveta. Azijski čarobnjaci koristili su pseću krv u magijskim obredima, smatrajući da će na taj način moći da vide duhove. U legendama se vampiri često preobražavaju u pse. (Ne treba zaboraviti, u ovom kontekstu, ni vukodlake.) U srednjem veku, javno su spaljivani crni psi, jer se smatralo da su oni inkarnacije Satane, lično. U Francuskoj, Nemačkoj i nekim slovenskim zemljama, pas se pojavljuje u žetvenim običajima kao ovaploćenje duha žita; kada deca žele da odu u polje, stariji ih plaše rečima kako će ih kuca pojesti. Imamo i mi nešto slično u našoj mitologiji – Psoglave, čuvare tajnog blaga, koje se kriju u nedostupnim pećinama, stvorenja sa glavom psa, gvozdenih zuba i sa jednim okom na čelu, koji proždiru one koji pokušavaju da ukradu njihove dragocenosti.
