Vecna borba dobra i zla , andjela i demona jeste objektivizacija metafizickog transcendentnog desavanja u samoj osnovi sveta ili u transcendentnoj volji. Ako toj borbi andjela i demona zelimo da se priblizimo, koliko je to ljudima moguce, moramo se okrenuti od senki na zidu pecine i poci ka izvoru sveg desavanja, ka imanentnoj oblasti sopstvene svesti gde cemo naci unutrasnju borbu izmedju sopstvenih antimoralnih pobuda (egoizma i zlobe) stavljenih na suprot moralnim tendencijama.
Pitanje sta su te moralne tendencije i sta je izvor morala uopste, oduvek je predmet filozofije. Vecina kada naidje na to pitanje, seti se Kanta i njegove etike , njegove Kritike prakticnog uma i Metafizike morala tj. cuvenog Kategorickog imperativa.
Medjutim, pravi odgovor na pitanje sta je moral, nije dao Kant vec Sopenhauer (koji je uzgred i oborio Kantov kategoricki imperativ kao pogresno ucenje zasnovano na protivurecnosti)
Pa sta je onda temeljni izvor moralnosti ?
Odgovor je .... SAZALJENJE !
SAZALJENJE
To je nesto veoma zivo u nama i svako ga nalazi u sebi. To nije neka fantazmagorija , apstrakcija ili nesto iskrslo iz nicega. To nije ni kategoricki imperativ ili nesto sto se poziva na neke maksime koje moramo slediti itd.itd .. vec je to nesto sasvim realno, neposredna cinjenica svesti.
Ono sto u sebi nalazimo kao "Sazaljenje" jeste dakle izvor sveukupne moralnosti koja se suprostavlja "knezovima tame": egoizmu i zlobi.
Iz njega izviru dve "reke":
1) vrlina pravicnosti
2) vrlina covekoljublja
PRAVICNOST
Svako zivo bice pokretano je egoizmom i da bi njegove zelje (usmerene na sopstvenu dobrobit) bile ispunjene, cesto zahtevaju da dobrobit drugog zivog bica bude narusena. Tada se odjednom javlja osecaj sazaljenja poput nekog policajaca koji kaze STOP. Kao kordon postavljen ispred drugoga stitetici ga od rusilackog naleta naseg egoizma.
COVEKOLJUBLJE
Pored pravicnosti postoji jos jedna moralna pobuda koju mnogi filozofi nisu ni primecivali a to je covekuljublje.
Pravicnost se sastoji u nedelatnosti. Dovoljno je da zaustavimo nalet svog nadiruceg egoizma kako bi izbegli TUDJU patnju i bol koji bi bio izazvan njime. Covekoljublje se za razliku od pravicnosti ne sastoji u nedelatnosti.. u suzdrzavanju, vec u akciji kojom ne samo sto ogranicavamo svoj egoizam, vec i pokusavamo da dobrobot drugog zivog bica uvecamo tako sto cemo delovati ili sto cemo mu dati svoj rad, svoja dobra, pa cak i svoj zivot a da pri tome ne obracamo paznju na sopstvenu korist.
Da zakljucimo da postoje samo tri osnovne pobude volje.
1) Egoizam -koji hoce sopstvenu dobrobit.
2) Zloba - koja hoce tudje zlo
3) Sazaljenje - koje hoce tudje dobro
Svaka ljudska radnja mora biti pokretana nekima od ove tri pobude volje. Najcesce se susrecemo sa egoizmom i zlobom kao pokretacima ljudske aktivnosti , delovanje iz moralnih pobuda je najredje ali itekekao postoji.
Da bi neko delo bilo moralno mora zadovoljiti ove uslove:
Od radnje ne sme da se očekuje kakav bilo daleki uspeh za sebe, bilo na ovome ili na drugom svetu,
ili ako se pri tome ima u vidu vlastita čast, ugled među ljudima, visoko poštovanje s bilo čije strane, simpatija posmatrača i tome slično;
ništa manje ni ako tom radnjom namerava da se održi neka maksima od koje se, ukoliko je svi slede, očekuje neka prednost za sebe samoga, makar to bila i maksima pravičnosti, stanja opšteg pomaganja itd;
to isto važi i ako je neko smatrao probitacnim da poslusa zapovest koja dolazi od neke doduse nepoznate, ali ipak očigledno nadmoćnije sile, buduci da na to onda ne moze da pokrene nista drugo do strah od stetnih posledica neposlušnosti, čak i kad se to misli samo uopšteno i neodređeno;
kao i ako neko kroz neku radnju ili propuštanje radnje nastoji da potvrdi svoje vlastito visoko mišljenje o sebi, svojoj vrednosti i dostojanstvu, bilo to jasno ili ne, koje bi inače morao da napusti i da time povredi svoju nadmenost;
i konačno, ako neko, prema volfovskim principima, hoće da tako radi na vlastitom usavršavanju.
Ukratko, neka kao poslednji pokretač (Beweggrund) neke radnje neko postavlja šta god hoće, uvek će se utvrditi da je najposle, na bilo kakvom obilaznom putu, vlastito dobro i zlo istinska pobuda, dakle, da je radnja egoistička, prema tome bez moralne vrednosti.
Sopenhauer iz Dva osnovna problema etike
Znaci SAZALJENJE je izvor moralnosti koji izvire iz unutrasnjosti naseg unutrasnjeg bica deleci se na ove dve reke. To je receno u teoriji ali najbolja potvrda istinitosti recenog, jeste neposredno iskustvo
Predpostavimo da se nadjete u situaciji da mozete da zadovoljite impulse svoje volje tako sto cete, da bi ih ostvarili, morati nekom coveku naneti neizmernu patnju i bol. U isto vreme znate da zbog toga vi licno necete trpeti nikakve posledice ..Da li biste nastavili sa svojim delovanjem ili bi se javio odjednom osecaj sazaljenja koji bi sa nadirucim egozimom ukrstio koplja ?
Da li biste posle toga kada bi vas neko pitao: "Zasto ste odustali od svoje namere ?" rekli ovo: " Odustao sam jer sam mislio da se maksima moga postupka u tome slucaju ne bi mogla usvojiti tako da izrice opstevazece pravilo za sva moguca umna bica". ?
Ili biste rekli: Osetio sam sazaljenje prema coveku koji bi zbog mene trpeo patnju?
Ovo je najbolji primer nadmocnosti Sopenhaurovog ucenja o moralu u odnosu na Kantovu konstrukciju koja se zove "Kategoricki imperativ".
Borba andjela i demona
Kada smo ovo razjasnili neka se svako stavi u gore opisanu situaciju i prisustvovace realnom sukobu andjela i demona olicenog u borbi suprotnih tendencija sopstvene volje. To je nesto nama najblize a opet samo bledi odraz necega mnogo sustinskijeg. Odraz borbe transcendentne volje i jasni prikaz njene unutrasnje protivurecnosti.
