Homoljac
Domaćin
- Poruka
- 3.155
Prva slika pamćenja
Politika - Petak, 17. jul 2009. 21:00
Pamćenje je uhvaćeno na delu: prvi put je načinjena slika nastajanja u samim nervnim ćelijama. Snimak pokazuje da se stvaraju proteini na vezama između živaca u toku nastanka dugotrajnog upamćivanja. Neuronaučnici su dugo nagađali, a tek sada su bili u prilici da to u stvarnosti provere.
Ogled izveden na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (SAD) obelodanio je još neke začuđujuće pojedinosti u vezi sa uobličavanjem memorije koja i dalje ostaje prilično tajanstvena.
Biohemičarka Kelsi Martin je sa saradnicima proučavala kako se nešto zapamti u neuronima morskog puža golaća (Aplysia californica)koji je odličan uzor za moždane nerve ostalih organizama, uključujući čoveka. Živce su izložili delovanju hemikalije serotonina, za koju se zna da podstiče nastanak pamćenja (dotično otkriće donelo je Eriku Kandelu Nobelovu nagradu 2000. godine).
U novom poduhvatu istraživači su smislili postupak koji je pokazivao da li se stvorio novi protein u toku obrazovanja pamćenja. Za tu svrhu su koristili svetlucajući (fluorescentni) protein koji je menjao boju iz zelene u crvenu ako je obasjan ultraljubičastom svetlošću. Nervne ćelije su osvetljene, ukoliko je bilo proteina on je zasijao crvenom bojom.
Ali kada su ih pobudili za pamte, pod mikroskopom se videlo da se preobratio u zelenu boju!
Umešana i RNK
Jedna od razlika između kratkotrajnog i dugotrajnog pamćenja ogleda se u tome što se kod potonjeg stvaraju novi proteini, objašnjava neuronaučnik Vejn Sosin sa Makgil univerziteta u Montrealu (Kanada). Dakle, da bi nešto na duži rok bilo utisnuto, neophodno je stvaranje (sinteza) proteina.
Iako sve pojedinosti nisu razjašnjene, ostali naučnici pretpostavljaju da novi proteini osnažuju sinapse (veze među neuronima).
Jedno od iznenađujućih saznanja, iskrslih u pomenutom istraživanju, obelodanjuje da u tome učestvuje više delova RNK (ribonukleinska kiselina) nego što se zamišljalo, a to je molekul sličan DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) koji izdaje svojevrsna uputstva za lučenje proteina. Sledeće je da je uočeno da su obe strane sinapse, prethodna i potonja, upletene u nastajanje pamćenja, a ne samo jedna kako su pojedini stručnjaci ranije verovali.
Neuronaučnici, svakako, žele da proniknu u to kako ljudski mozak upamćeno pretvara u dugotrajno pamćenje. Izvesno je da sinapse povezuju ćelije, nije odgonetnuto da li ojačanje postojećih (ponavljanje elektrohemijskih poruka) ili uspostavljanje novih pomaže da se povežu različiti pojmovi i upamte povezana zbivanja.
Ljudski mozak je, inače, isprepleten mrežom od oko sto milijardi nerava, koliko ima stabala amazonska prašuma (na oko sedam miliona kvadratnih kilometara), a broj međusobnih neuronskih veza dostiže ukupan zbir listova. Pod elektronskim mikroskopom opaženo je da između nerava postoje izvesne pukotine - sinapse, od kojih je većina hemijske prirode. Različite hemikalije izvršavaju neverovatno raznovrsne zadatke, dočaravajući nezamislivu molekulsku simfoniju u glavi. (Slučajno uzet isečak moždane kore otkriva 600 miliona u kubnom milimetru, u celoj bi trebalo da ih bude od 1014 do 1015 ili broj koji se piše sa 10 i još 14 ili 15 nula). Ako bismo brojali veze, proveli bismo 32 miliona godina prebrojavajući! (Imajući u vidu da su se hominidi pojavili pre samo sedam miliona godina, zbrajanje bi potrajalo četiri puta duže).
Joni prenosnici
Dva milenijuma je vladala dogma da kroz naše nerve protiče neopipljivi i nevidljivi animalni duh i prenosi informacije o stanju i aktivnosti svih delova našeg tela. Tek sredinom 19.veka fizičarii fiziolozi su uporedoutvrdili da se informacije kroz nervni sistem prenose kao električni impulsi, a krajem istog veka ustanovljeno je da se elementarni električni impulsi pojavljuju kao promene potencijala (tzv. akcioni potencijal) u ćelijama nazvanimneuroni.
Ceo nervni sistem sastoji se od neurona i specifičnih ćelija koje okružuju i štite neurone. Jedan neuron je funkcionalna jedinica nervnog sistema. U ljudskom mozgu ima oko 100 milijardi neurona, koji sa sabraćom iz ostalih delova ljudskog tela čine ogromnu mrežu. U osnovi su slični ostalim ćelijama u organizmu: obavijeni supolupropustljivom membranom,a u samom telu nalazi se jedro okruženo citoplazmom.
Međutim, neuroni imaju specifične produžetke: dendrite i aksone. Dendriti primaju informaciju,a aksoni prenose informaciju susednim neuronima u vidu električnih impulsa. Kontakti među neuronima ostvaruju se preko tzv. sinapsi, malihproširenja na krajevima dendrita i aksona, kod kojih se prenos električnog impulsa ostvarujekao elektrohemijski proces.
Aksoni predstavljaju električnu transmisionu liniju za prenos neuronskog impulsa, ali se ne ponašaju kao obični električni provodnici. Prenos impulsa postižese prolaskom jona kroz veliki niz kanala na membrani aksona (jonski kanali) koji se jedan za drugim otvaraju i zatvaraju, od mesta prijema impulsa do sinaptičke veze aksona sa sledećim neuronom. Brzina takvog prenosa je drugačijaza različite neurone: od 0,6do 120metara u sekundi.
Jedan akson ispunjava svoj zadataku organizmu u sadejstvu sa skupom ostalih koji pripadaju drugim neuronima iste prirode. To se, pored ostalog, vidi i po nazivima poznatim iz svakodnevnog života: nervi (živci) su skupoviaksona u perifernom nervnom sistemu. (Na primer, optički nerv koji spaja receptore na mrežnjači oka sa odgovarajućim delom mozga sastoji se od milion aksona.)
Stanko Stojiljković
Politika - Petak, 17. jul 2009. 21:00
Pamćenje je uhvaćeno na delu: prvi put je načinjena slika nastajanja u samim nervnim ćelijama. Snimak pokazuje da se stvaraju proteini na vezama između živaca u toku nastanka dugotrajnog upamćivanja. Neuronaučnici su dugo nagađali, a tek sada su bili u prilici da to u stvarnosti provere.
Ogled izveden na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (SAD) obelodanio je još neke začuđujuće pojedinosti u vezi sa uobličavanjem memorije koja i dalje ostaje prilično tajanstvena.
Biohemičarka Kelsi Martin je sa saradnicima proučavala kako se nešto zapamti u neuronima morskog puža golaća (Aplysia californica)koji je odličan uzor za moždane nerve ostalih organizama, uključujući čoveka. Živce su izložili delovanju hemikalije serotonina, za koju se zna da podstiče nastanak pamćenja (dotično otkriće donelo je Eriku Kandelu Nobelovu nagradu 2000. godine).
U novom poduhvatu istraživači su smislili postupak koji je pokazivao da li se stvorio novi protein u toku obrazovanja pamćenja. Za tu svrhu su koristili svetlucajući (fluorescentni) protein koji je menjao boju iz zelene u crvenu ako je obasjan ultraljubičastom svetlošću. Nervne ćelije su osvetljene, ukoliko je bilo proteina on je zasijao crvenom bojom.
Ali kada su ih pobudili za pamte, pod mikroskopom se videlo da se preobratio u zelenu boju!
Umešana i RNK
Jedna od razlika između kratkotrajnog i dugotrajnog pamćenja ogleda se u tome što se kod potonjeg stvaraju novi proteini, objašnjava neuronaučnik Vejn Sosin sa Makgil univerziteta u Montrealu (Kanada). Dakle, da bi nešto na duži rok bilo utisnuto, neophodno je stvaranje (sinteza) proteina.
Iako sve pojedinosti nisu razjašnjene, ostali naučnici pretpostavljaju da novi proteini osnažuju sinapse (veze među neuronima).
Jedno od iznenađujućih saznanja, iskrslih u pomenutom istraživanju, obelodanjuje da u tome učestvuje više delova RNK (ribonukleinska kiselina) nego što se zamišljalo, a to je molekul sličan DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) koji izdaje svojevrsna uputstva za lučenje proteina. Sledeće je da je uočeno da su obe strane sinapse, prethodna i potonja, upletene u nastajanje pamćenja, a ne samo jedna kako su pojedini stručnjaci ranije verovali.
Neuronaučnici, svakako, žele da proniknu u to kako ljudski mozak upamćeno pretvara u dugotrajno pamćenje. Izvesno je da sinapse povezuju ćelije, nije odgonetnuto da li ojačanje postojećih (ponavljanje elektrohemijskih poruka) ili uspostavljanje novih pomaže da se povežu različiti pojmovi i upamte povezana zbivanja.
Ljudski mozak je, inače, isprepleten mrežom od oko sto milijardi nerava, koliko ima stabala amazonska prašuma (na oko sedam miliona kvadratnih kilometara), a broj međusobnih neuronskih veza dostiže ukupan zbir listova. Pod elektronskim mikroskopom opaženo je da između nerava postoje izvesne pukotine - sinapse, od kojih je većina hemijske prirode. Različite hemikalije izvršavaju neverovatno raznovrsne zadatke, dočaravajući nezamislivu molekulsku simfoniju u glavi. (Slučajno uzet isečak moždane kore otkriva 600 miliona u kubnom milimetru, u celoj bi trebalo da ih bude od 1014 do 1015 ili broj koji se piše sa 10 i još 14 ili 15 nula). Ako bismo brojali veze, proveli bismo 32 miliona godina prebrojavajući! (Imajući u vidu da su se hominidi pojavili pre samo sedam miliona godina, zbrajanje bi potrajalo četiri puta duže).
Joni prenosnici
Dva milenijuma je vladala dogma da kroz naše nerve protiče neopipljivi i nevidljivi animalni duh i prenosi informacije o stanju i aktivnosti svih delova našeg tela. Tek sredinom 19.veka fizičarii fiziolozi su uporedoutvrdili da se informacije kroz nervni sistem prenose kao električni impulsi, a krajem istog veka ustanovljeno je da se elementarni električni impulsi pojavljuju kao promene potencijala (tzv. akcioni potencijal) u ćelijama nazvanimneuroni.
Ceo nervni sistem sastoji se od neurona i specifičnih ćelija koje okružuju i štite neurone. Jedan neuron je funkcionalna jedinica nervnog sistema. U ljudskom mozgu ima oko 100 milijardi neurona, koji sa sabraćom iz ostalih delova ljudskog tela čine ogromnu mrežu. U osnovi su slični ostalim ćelijama u organizmu: obavijeni supolupropustljivom membranom,a u samom telu nalazi se jedro okruženo citoplazmom.
Međutim, neuroni imaju specifične produžetke: dendrite i aksone. Dendriti primaju informaciju,a aksoni prenose informaciju susednim neuronima u vidu električnih impulsa. Kontakti među neuronima ostvaruju se preko tzv. sinapsi, malihproširenja na krajevima dendrita i aksona, kod kojih se prenos električnog impulsa ostvarujekao elektrohemijski proces.
Aksoni predstavljaju električnu transmisionu liniju za prenos neuronskog impulsa, ali se ne ponašaju kao obični električni provodnici. Prenos impulsa postižese prolaskom jona kroz veliki niz kanala na membrani aksona (jonski kanali) koji se jedan za drugim otvaraju i zatvaraju, od mesta prijema impulsa do sinaptičke veze aksona sa sledećim neuronom. Brzina takvog prenosa je drugačijaza različite neurone: od 0,6do 120metara u sekundi.
Jedan akson ispunjava svoj zadataku organizmu u sadejstvu sa skupom ostalih koji pripadaju drugim neuronima iste prirode. To se, pored ostalog, vidi i po nazivima poznatim iz svakodnevnog života: nervi (živci) su skupoviaksona u perifernom nervnom sistemu. (Na primer, optički nerv koji spaja receptore na mrežnjači oka sa odgovarajućim delom mozga sastoji se od milion aksona.)
Stanko Stojiljković
