Napisi mi pesmu...

parka:

roknuću se =)

Kliknite za proširenje...

zasto?

Jesam....A i dobijala sam pesme meni posvecene...

Desi se bezbroj puta da u stihovima razmisljam i ako imam nesto pri ruci za pisanje, onda zabelezim te misli ali obicno, posle nekog vremena, izguzvam papir ... ne verujuci glupostima, koje sam napisala ... Vise volim da primam pesme pa ako je samo jedan, jedini stih ... hm... divan je osecaj nekoga inspirirati!
Pored pesnikove umetnosti i truda, cenim i njegovu hrabrost u otkrivanju osecanja, jer kao sto je poznato, oko toga mnogo nas ima problem.

Sada kada znam da Miku A. volis, izvoli, poklanjam ti ovde na tvoju temu:

Snovi

Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi.

Nedavno sam dobila stih...

napisi mi pesmu
napisi mi nesto sto nisi nikada pre
sapni mi nesto sto nisi ni jednoj pre mene
a, onda mi radi sta god zelis
jer, reci su te koje mene, naivnu, kupuju
oduvek

Evo nekih stihova koje sam napisala kad je mom bivsem decku Igoru bio rodjendan.

Sletece ti u ruke, u srce
moje SRECAN TI RODJENDAN,
na usne
poljubac jak, otrovan.
Umrece taj dan i umrece jos jedan
deo mene. Koji nisi ubio.

Leci cu i zelecu da mrem,
molicu za novu ljubav,
poklonicu srce prvom
ko ce umeti da ga uzme...

Nemas ti snage, kol'ko imam ja
ni ljubavi, usudjujem se da kazem,
ne usudjujem se da trazim
vise ljubav, gde je........

"Nikada ti ne mogu oprostiti
sto nisi dosao onog proleca".

Sletece VOLIM TE moje
ne ruke tvoje,
hoces li cuti?
Neces, nema te srece za nas.
Nema nacina da ti
procitam ovu pesmu.
Ne mogu nista da uradim.
Zasto ljubav nije jaca.
Sletece VOLIM TE na tvoj jastuk,
evo sada, molim te BOZE
da se seti, da oseti!

parka:

roknuću se =)

Kliknite za proširenje...

u nevenku?

Uglavnom sam sve pesme pisao devojkama koje nisam uspevao da imam...
Nijednoj koju sam imao nisam napisao pesmu...
Prokletstvo nego... sta li je vec...
Uglavnom, to je bilo do pre par godina... i tada sam otprilike batalio ljubavne pesme i krenuo sa politickim temama.
Ismevanje, satira, parodija, cinizam u odnosu na nasu politicku scenu fino propusten kroz stihove.
Mada, i danas napisem poneku ljubavnu... onoj koju ne mogu da imam....
Bad luck...
Blah.

tema me je vratila u vreme dok je dusa jos osecala.davno je bilo.
znao sam da iznedrim stihove u sekundi, a onda po noci ih, uz neki lep crtez, prenesem na papir, savijem u rolnu, vezem svilenom vrpcom i sa zataknutom ruzom ostavim na prozoru, simsu, postanskom sanducetu, vratima.... jednom sam se peo klifhengeringom do 2. sprata da to odradim.
i zaboravio sam ih, dugo vec.........
skoro sam nasao neka pisma koja sam pisao dragoj i bio sam ponosan sto sam autor tih pesama bio ja jer mi i danas dobro zvuce, a tuzan sto sebe ne prepoznajem vise u njima

Olelole...
Obuci heklane sokne...
One sa štrafticom, pače...
Da lakše odrede dokle su ti alapače

Ole...
Razigraj nožice brze...
Nosićem do neba dopri...
Nije ni čudo što nas mrze...
Kad smo tako dobri...

Ole, veče se kinđuri zlatom...
I ponoć navlači frak...
Ma, neka pukne Banatom...
Ko ljubav krije...
Ole, moja si pokretna fešta...
Moj tajni prolaz kroz mrak...
I sve bi bilo koješta da tebe nije...

jnikola78:

Olelole...
Obuci heklane sokne...
One sa štrafticom, pače...
Da lakše odrede dokle su ti alapače

Ole...
Razigraj nožice brze...
Nosićem do neba dopri...
Nije ni čudo što nas mrze...
Kad smo tako dobri...

Ole, veče se kinđuri zlatom...
I ponoć navlači frak...
Ma, neka pukne Banatom...
Ko ljubav krije...
Ole, moja si pokretna fešta...
Moj tajni prolaz kroz mrak...
I sve bi bilo koješta da tebe nije...

Kliknite za proširenje...

To mi je omiljena od Balasevica

danas sam pun neke Spanije, tri put sam ziveo tamo..

parka:

roknuću se =)

Kliknite za proširenje...

Hajt. Ali snimi pa nek neko okaci na Youtube da gledamo..

Jeb'o sam, j . bem, j . bacu...i tebe cu

jnikola78:

Da li ste nekad voljenoj osobi otpevali ili odrecitovali nesto sto su drugi napisali... Kako ste to uradili... Gde... Da li je bila iznenadjena vasim gestom...

Kliknite za proširenje...

citala mu
Hodajuci na rukama
u krevetu
(i Sto godina samoce, al' to nije poJezija )

napisao mi je divne stihove neke
i pise
nece on da mi ih cita, ne zeli..
i tako

Neki od stihova koje sam recitovao...


Poznao sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.

...

Poznao sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.

...

Poznao sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi draga,
draga u životu celom.

Desanka Maksimović

I ovu, takodje...


Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni:
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni
I nemam obične sreće, i nemam obične grehove..

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja
Svejedno! Lepo je nemati plan..

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor
Uputi telegram mom ocu: "Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti
On, znate, spasava – od života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti
I blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekud vode
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti
Budi uz mene kada odem...

Miroslav Antić

i pisala , i pisali mi..davno...
sada..samo iskrene pesme...

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

Brajan Koen:

Što je kiti milo ?
Pica od rane zore !
Da, gladan sam te .

Kliknite za proširenje...

Haiku, e?

Evo da se malo nalupam iz glave...

Ovo treba znati svako,
biti forumaš nije lako.
Svakog dana polako shvatam,
možda bih trebao šturu da vatam.

Tu i tamo, pročitam nešto što me nasmeje,
Ali od svih tih forumaških avantura dobio sam neke lude ideje.
Zato kažem vam forum je mesto,
koje i nije zdravo posećivati često.

Jer, ako se usudim da ispunim te ideje lude,
moglo bi boga mi svašta da bude.
Mogao bih recimo i da probam bliznakinje u paru,
ili možda da čak tetoviram ka.ru
Ali, nažalost ne bi stale sve reči i sva slova,
jer znate tetovirao bih "Zbog tebe sam ovako veliki i ogroman i mnogo te volim ljubavi jedina moja"

Mada bolje da ćutim, mislićete da lažem.
Iako je istina sve što vam kažem.
Možda čak otputujem do San Fernando doline,
da snimim neke nove filmove i napravim sebi ime.

Ali, jok, ne mogu, ne smem,
nije to ono za čime čeznem.
Meni u suštini jedino treba,
jedna bruka riba i miraz do neba.

O, bože sad tek vidim šta sam sve napisao. Inspiracija mi je stvarno šou, a i kad ovde non stop čitam svašta.

Jos jedna od Mike Antica...

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

malavelika:

napisi mi pesmu
napisi mi nesto sto nisi nikada pre
sapni mi nesto sto nisi ni jednoj pre mene
a, onda mi radi sta god zelis
jer, reci su te koje mene, naivnu, kupuju
oduvek

Kliknite za proširenje...

U zdravom telu
zdrav duh

uh

Jesam davno...i sve te veze su doživele fijasko.Još nisam siguran dal zbog poezije ili nečeg drugog.Ali rešio sam da je najbolje da batalim stihove i pređem na nešto konkretno.

Dogodio se jednom na zemlji
Miroslav - Mika Antic
na svetoj Vojvodjanskoj zemlji
pesnik sveta

Gospo'n Mika Garavh sokaka
Mika ''baci'' iz siroke Backe
paor i coban iz ravnog Banata
filozof i becar iz kicenog Srema
ciganski Knez i ruzokradica
poslednji vojvoda Vojvodine

Nikad ga nevideh bez konja i sokola
Konj da ga pronosi po Banatskim pustama
Soko da mu zvezdu padalicu
iznad Mokrina lovi i ulovi

Pa kad ono zabasamo u vetrenjace
u napustene mlinove, razbijnicka svratista
tad cvi povicu ''Di si bre Miko''
A onda Mika Antic postane harmonika,
postaje cemane, postaje bas,
postaje truba, postaje tanbura
postaje vin, postaje cvece na stolu...

A onda Mika bude kralj
bude ''Li Taj Po'', bude ''Katu''
bude ''Vijon'', bude ''Ljermontov''
na momente, g'rk ko Jaksic a opet
da ga na ranu privijes k'o Desanku

Dogodio se jednom na zemlji
Mika Antic, zivo cudo u cudjenju
neprestanom, na svetoj Vojvodjanskoj zemlji.

Dobar vetar kapetane,
kapetane go'spon Miko bre
Dobre i rodne nebeske njive
Ej bre Miko, Miko ''baci''

Dovidjenja Miko kiso zlatonosna
oj bre Miko covecino
pa putuj brat' Miko vojvodo Vojvodine

Nikako ne treba zaboraviti stihove Pere Zupca...

Mostarske kiše


U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kazem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.