Сарадња комуниста са усташама и Немцима

2. SARADNjA POSLE 22. JUNA 1941. GODINE

Posle napada na Sovjetski Savez, Nemci i u Srbiji proglašavaju komuniste neprijateljima. Oni slamaju "Užičku republiku", krajem novembra 1941, ali naredne godine, uočivši da u Srbiji ima veoma malo komunista - nedovoljno da bi im pravili smetnje, Nemci menjaju taktiku. Drugim rečima, oni ponovo pokušavaju da upotrebe komuniste protiv svojih glavnih neprijatelja - četnika. Ovo je bilo lako izvesti, jer su i komunisti imali istu taktiku: upotrebiti Nemce protiv svojih, takođe glavnih neprijatelja, četnika. "Komunisti su u vezi sa Nemcima u Srbiji i sa ustašama u Bosni", pisao je Draža u raspisu svima od 15. decembra 1942. godine. Nešto ranije, u raspisu od 3. decembra, kao čoveka za vezu "između komunističkih vođa i Nojhauzena" imenovao je advokata Radoja Vukčevića iz Beograda. "Nemci u beznadežnoj borbi protiv nas osećaju svoju nemoć i zato pokušavaju da pomoću komunista podriju naše redove", stajalo je još u ovom raspisu.7
"Radoja Vukčevića, advokata iz Beograda, mogu sigurno da skinem", javljao je poručnik Predrag Raković, komandant 2. ravnogorskog korpusa, 27. marta 1943. godine, tražeći konkretne podatke "protiv njega kao komuniste, jer ga neki uticajni Nemci još štite".8

Konkretne podatke o nemačko-komunističkim vezama u Srbiji Draža je tražio od svih komandanata. "Lice koje je trebalo da mi da podatke o tim vezama kao i drugo uhapšeno je. Još nisam pronašao drugo lice. Ide dosta teško, jer tajna policija radi svim silama na otkrivanju naših ljudi", žalio se major Radoslav Djurić, komandant Južne Srbije, 25. januara 1943. godine.9 Njegovi obaveštajci su posle mesec dana ipak uspeli da sakupe dosta informacija i 19. februara Djurić javlja da vezu sa Gestapoom održavaju urednik "Novog vremena" Bogdan Simić, "komunista-trockista", kao i poštanski činovnik Paunović. On je radio u Gestapou, a bio je prijatelj Milovana Djilasa, člana komunističkog Centralnog komiteta i Vrhovnog štaba. ćurić nastavlja:
Kombinacija Gestapo-trockisti naročito je došla do izražaja prilikom puštanja oko 60 uhvaćenih vođa iz logora u julu i septembru prošle godine kada je trebalo oživeti komunističku akciju zbog suzbijanja porasta našeg pokreta...
Danas komunisti i dalje održavaju vezu sa Gestapoom, i jedan od načina njihovog rada je provaljivanje naših organizacija...
Poznato je da su komunisti preko Jadransko-podunavske banke dobili u leto 1942. godine desetak miliona dinara od jedne nemačke banke. Knjigovođa Jadransko-podunavske banke je Bora K. Ratković, najbliži rođak Vladimira Dedijera. To je bilo u isto vreme sa puštanjem iz lagera druge grupe uhvaćenih komunista.10
Nastavak depeše emitovan je 22. februara:
Dedijer je jedan od glavnih komunističkih vođa u Srbiji. Vrlo je verovatno da je subvencija išla tim putem. Na Jastrepcu je u septembru 1942. godine primećena dobro naoružana grupa od oko 70 ljudi koji su bili obučeni u najnovija vojnička odela i imali svi gojzerice i moderno nemačko naoružanje.
U moravskoj Srbiji koju vodi trockista dr Rajko Jovanović i izvesni Marko Španac takođe stari trockista, pojavile su se ponovo komunističke vođe koje su pre nekoliko meseci bile pohapšene od strane Gestapoa. Vidnu ulogu između Gestapoa i komunista igra izvesna gospođica Stojanović, ćerka Aleksandra Stojanovića, novinara.11
U komunističkoj arhivi pronađenoj u Gornjem Milanovcu krajem 1942, Okružni komitet je savetovao članovima partije "da se ubacuju u obaveŠtajnu sluzbu okupatora i na taj nacin potkazivanjem produze borbu protiv nas, pise kapetan Zvonimir Vucković, komandant 1. ravnogorskog korpusa. Komunisti su sa prilicnom tacnoŠću obaveŠtavali Nemce o pokretima cetnika, stekavŠi tako njihovo poverenje. Nemci će uskoro otići, ali ovi sa Ravne Gore ostaju ovde i sa njima ćemo kuburiti celog zivota, objaŠnjavali su komunisti svojim pristalicama.12
Major Simeon Ocokoljić Pazarac, komandant Mlavskog korpusa, izvestio je Dražu 19. januara 1943. godine:
Nemci su u toku oktobra i novembra prošle godine imali sastanke sa pretstavnicima komunista ovih krajeva i to sa: Boškom Vrebalovim, studentom medicine Jovanom Šerbanovićem i drugima. Boško je rodom iz Melaunaca a Šerbanović iz Loznice. Ove sastanke su držali kod s. Oreškovice i Dobrnje. Ovo su potvrđeni izveštaji.
Zbog nadiranja Rusa i jake propagande preko "Slobodne Jugoslavije" i Radio Londona, oživela je komunistička delatnost u selima u blizini Požarevca. Komunisti su potpomagani od njihovih drugova, agenata nemačkih. I naslanjaju se na same Nemce, te u blizini njihovih garnizona i rade. Dakle, tamo gde se naši odredi zbog blizine Nemaca često ne kreću. Naredio sam našim jedinicama silaženje do samog Požarevca, da bi se komunisti ugušili. Seljaci traže oružje da se sami brane.13
Major Dragutin Keserović izvestio je Dražu 26. januara 1943. kako su, posle borbe delova Rasinskog korpusa protiv partizana u Razbojni, odmah došli Nemci, pohapsili četničke pristalice, zapalili jednu i opljačkali više kuća. "Po svemu izgleda da su komunisti u vezi sa Nemcima i zbog toga nam je otežana borba. Gde se god desila borba između nas i partizana, posle 24 sata Nemci dolaze u poteru za nama. Potere radi čišćenja terena počele su", pisao je Keserović.14
Tri dana potom Keserović je javljao o još drastičnijem slučaju. Dok se 2. rasinska brigada kapetana Petkovića borila protiv partizana, sa jedne strane su je napali Bugari i Nemci, a sa druge nedićevci pod komandom potpukovnika Mojsilovića. Od osovinskih trupa je tom prilikom poginuo potporučnik Dragoljub Popadić, a zarobljeni su vazduhoplovni potporučnik Dragoljub Nikolić i redovi Dragomir Bećirović i Adam Babić. S druge strane, partizani su ubili dva redova, Vladimira Vukojevića i Svetozara Terzića, koje su našli na lečenju kod seljaka.15
I 2. aprila major Keserović je javljao da je borba protiv komunista "otežana, jer Bugari i Nemci odmah idu u poteru za našim jedinicama". Ipak, on je "preduzeo sve" da se unište, tim pre jer su im upravo stigla "znatna pojačanja iz Lebana".16 Prema tome, izveštaji majora Keserovića potvrdili su ono što su saznali obaveštajci majora Djurića: da su Nemci od uhapšenih komunista stvorili jedan partizanski odred, naoružali ga i poslali na Jastrebac, kako bi im služio pre svega za markiranje četnika.
Major Ljuba Jovanović javljao je 9. februara 1943. vesti iz Timočke krajine:
Za uništavanje komunista ne biramo sredstva. Snaga imamo dovoljno. Oni su ovde izgubili svaku podršku naroda i u naseljena mesta ne dolaze. Neprijatelj ne samo da ih ne goni, nego mu služe kao glavni agenti.17
A poručnik Borivoje Manić, komandant Požeškog korpusa, piše 10. februara:
4. o.m. Nemci sa Bugarima upali u dve opštine Gugalj i Tabanovići. Ubili mi trojicu četovođa i upalili im kuće. Izdaja od strane komunista. Iduće noći zaklao sam trojicu komunista.18
U čačanskom kraju najveće žrtve na ovaj način komunisti izazivaju 13. februara 1943. godine. Rakovićev oficir, poručnik Lučić, toga dana je organizovao zabavu u korist siromašne dece, u tri kafane u Mrčajevcima. Saznavši za zabavu, komunisti obaveštavaju nemački garnizon u Gornjem Milanovcu da su u kafanama četnici, iako su svi gosti bili u civilu i nenaoružani. Nemci noću neopaženo opkole kafane i nasumice ospu paljbu. Ubili su 13 muškaraca i dve devojke, spalili pet kafana i dve kuće i odveli 60 talaca. O ovome su Draži javili kapetani Zvonko Vučković i Predrag Raković, depešama od 15. i 18. februara.19

3. DRAŽINA REAKCIJA

Četnici su najdalje početkom 1943. saznali da je radi slamanja ustanka u Srbiji 1941. godine "nemački đeneralštab upotrebio isti sistem koji je upotrebljen 1917. u Rusiji gde je plombiranim vagonom prebacio Lenjina da slomi ruski front", kako je to Dražu obavestio major Djurić 17. februara, na osnovu pouzdanih informacija obaveštajne službe u Beogradu. Naime, prema Djurićevim informacijama, juna 1941. Nemci su iz logora u okolini Minhena i Nirnberga preko Zagreba doveli u Srbiju 50 "najviših komunističkih vođa iz Jugoslavije". Oni su bili zarobljeni u Španiji, ili uhapšeni u Francuskoj, pa su posle okupacije Francuske prebačeni u Nemačku. Major Djurić nastavlja:
Pedeset komunističkih vođa prebačeno je u Srbiju da bi slomili srpski nacionalni front protiv okupatora i uneli bacile međusobne borbe i anarhije na Balkanu. Time je odmah u početku miniran od strane Gestapoa jedinstven narodni front balkanskih naroda i specijalno Srbije kao kvasca ustaničkog otpora.20
Dakle, pošto je akcija Nemaca 1917. godine potpuno uspela - poraz na Istočnom frontu uz pomoć komunista pretvorili su u pobedu - oni je ponavljaju u Srbiji 1941, ali je primenjuju i kasnije, finansirajući komuniste i puštajući njihove ljude iz zatvora. U ovo doba, Draža je očekivao savezničku invaziju Jadrana u leto 1943. godine, a ujedno i najveću upotrebu komunista od strane Nemaca. Pored pomenutog Djurićevog izveštaja i depeša o nemačko-komunističkoj sprezi koje je dobijao od komandanata iz raznih krajeva Srbije, Draža je imao u vidu i strateške sporazume između partizanskog Vrhovnog štaba i Nemaca, postignute u njihovim kontaktima od marta do maja 1943. godine. Zato on, primera radi, 18. maja upozorava komandanta beogradskih ilegalaca majora Aleksandra Mihajlovića da će u trenutku "glavne akcije" Nemci ubaciti u Beograd komuniste iz Srema i Banata.21
Prema tome, sem formalne zakonske obaveze o borbi protiv pete kolone, i posebno protiv komunizma, Draža je imao niz krupnih razloga za vođenje antikomunističke akcije. Pokušavao je da ih uništi još od jula 1941. godine, ali kada je u Crnoj Gori na licu mesta video posledice njihove vladavine u jednoj "sovjetskoj republici", počeo je da izdaje naročito oštre naredbe u tom pravcu. Od leta 1942. godine, karakteristična Dražina naređenja o komunistima u Srbiji su sledeća:
Raspis svim komandantima, 15. jula:
U pojedinim krajevima počele su se pojavljivati komunističke bande jačine 20-30 ljudi. Najenergičnije, svim silama, posredno i neposredno, bez ikakve milosti nastati da se unište čim se pojave. U ovim krajevima njihova zverstva bila su neopisiva. Ovo naređenje preneti svim susedima.22
Majoru Dragutinu Keseroviću, 12. avgusta:
Komuniste uništite po svaku cenu. U Vašem reonu možete biti samo Vi. Oni ne zaslužuju nikakvu milost i čovečnost. U Crnoj Gori su pobili na hiljade nacionalnog elementa. Moramo imati čistu situaciju da bi mogli okrenuti protiv okupatora.23
Raspis svima, 18. avgusta:
U Jugoslaviji mora biti jedinstven front. Komuniste i ljotićevce uništavati bez milosti svuda gde se pojave, ne birati sredstva.24
Majoru Radoslavu Djuriću, 10. novembra:
Preduzmite sa svima merama da očistite komuniste sa Kosova. Plaćajte Arnaute, koristite više trojke. Sve što znate i umete.25
Majoru Keseroviću, 1. decembra:
Komuniste goniti do istrebljenja i ako izjavljuju da su uz nas. Pokušavaju prevaru kao i uvek, a cilj im je da se dočepaju vlasti pa da ubijaju.26
Poručniku Predragu Rakoviću, 10. decembra:
Javljaju mi da u srezu Trnavskom ima komunista. Preduzmite najenergičnije uništavanje bez milosti.27
Majoru Djuriću, 31. decembra:
Dobro je što raščišćavate komuniste na desnoj obali Vardara. Produžite raščišćavanje što energičnije da nemamo posle sa njima muke. Naročito pomognite sveštenike i učitelje naše organizacije.28

4. SPORAZUM KOMUNISTA I NEMACA TOKOM MARTA, APRILA I MAJA 1943. GODINE

Ratni cilj komunista nije bio oslobađanje zemlje, već osvajanje vlasti: prema tome, oni su neprijatelja videli u čuvarima te vlasti - kralju, vladi i legalnoj vojsci - a ne u okupatorskim trupama. Pregled ratnih događaja pokazuje da su se partizani borili protiv okupatora samo kad su morali, u onim situacijama kad ne bi stigli na vreme da se sklone, dok bi oštricu svoje borbe uvek usmeravali ka neprijatelju broj jedan, čijim bi uništenjem ostvarili svoj ratni cilj - dakle prema četnicima.
Marta 1943. godine i komunisti su predviđali da će se u skoroj budućnosti savezničke trupe iskrcati na jadransku obalu. Dolazak "buržoaskih sila", Engleske i Amerike, značio bi njihov kraj: komunistička nada bila je Staljinova Crvena armija. Ali, Sovjeti su bili daleko, dok je posle pobede u Africi dolazak savezničkih trupa u Evropu predstavljao izvesnost. Zato su komunisti bili rešeni da se bore protiv Engleza i Amerikanaca, sve dok im Staljinova vojska ne dođe u pomoć i postavi ih na vlast. U tom smislu obavili su posebne pripreme. Partizanski komesari širili su pesme poput ovih: "Ako dođu debeli Englezi, čekaće ih naši mitraljezi" i "Partizani, pripremite mitraljeze, da čekamo kralja i Engleze".
Naravno, jugoslovenski komunisti to nisu činili na svoju ruku, već po nalogu iz Moskve. Radio "Slobodna Jugoslavija", koji je emitovao program iz SSSR-a i bio pod direktnim nadzorom Kominterne, preteći je javljao 17. januara 1943: "Ako se jedna englesko-američka vojska bude iskrcavala na Balkan sa namerom da uspostavi anacionalnu jugoslovensku vladu u Londonu, jugoslovenski će se narod silom odupreti".29
U depeši od 22. februara, Draža je izveštavao London: "Komandant iz Slovenije major Novak dostavio je sledeći telegram: `Komunisti šire propagandu preko našeg ljudstva u Trstu pozivajući ih da se odupru engleskom iskrcavanju i da zajedno sa Italijanima zadrže Engleze dok ne stignu boljševičke padobranske trupe. U Sloveniji, Primorju i Dalmaciji komunisti vrše propagandu protiv Engleske i Amerike`".30
U istom duhu bila je i Dražina depeša od 26. februara: "Prema izveštaju iz Srbije u poslednje vreme komunisti šire propagandu i pozivaju narod da se bori protiv Engleza i Amerikanaca ako se ovi iskrcaju na Balkanu. Komunisti to isto rade u Slovenačkoj i Istri. Međutim, raspoloženje naroda je sasvim suprotno".31
Nemci su znali za ovakve komunističke stavove. Još ujesen 1942. jedan Nemac koji je razgovarao sa Titom izvestio je o njegovim željama da SSSR i Treći Rajh sklope sporazum, inače će Britanija i Amerika "opet na kraju da izađu kao pobednici".32
Zapravo, komunisti su širili mržnju protiv "engleskih imperijalista" još pre rata. To su nastavili u svojim prvim lecima izdatim posle "majskog zasedanja" u Zagrebu 1941, kao i tokom čitavog rata, čak i 1944. godine, kada im je Engleska pružala ogromnu podršku. Nikada nisu poverovali da je cilj anglosaksonske politike uistinu komuniziranje Jugoslavije - uostalom, to jeste izgledalo neverovatno.
Komunisti su početkom 1942. godine imali sledeću izjavu poručnika Nedeljkovića, člana misije engleskog majora Terensa Atertona: "Nedeljković smatra da Englezi pripremaju teren za iskrcavanje svojih trupa u Dalmaciji čim Italija ostavi Hitlera i pođe na sporazum sa Englezima".33
Na osnovu ove izjave, J. B. Tito je 8. aprila 1942. pisao Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske da Engleska ne podržava partizane, već četnike, kao i da će se, "kada za to bude zgodna situacija", engleska vojska iskrcati u Dalmaciji. "U tu svrhu već je došlo u Jugoslaviju oko 10 njenih tzv. `vojnih misija`", stoji u Titovom pismu.34
Edvard Kardelj, komunista čije je mišljenje J. B. Tito naročito uvažavao, pisao je ovome 17. januara 1943:
Jako je verovatno da će doći do engleske intervencije na Balkanu... Ja i ne računam na najtežu mogućnost - ali je i ne isključujem - mogućnost oružanog sukoba sa imperijalističkim interventima, nego prosto sa mogućnošću da intervencija dođe ovamo u "legalnoj" formi, kao saveznik, koji će nas kao vojnu snagu formalno priznati, ali koji će samim svojim prisustvom stvoriti mogućnost da i reakcija formira svoju vojsku... Kolebljivci će se pod uticajem tuđe intervencije osloniti na reakciju, koja će se eventualno pojaviti pod demokratskim zastavama. Nema sumnje da bi u takvom slučaju mogla situacija i odnos snaga bitno da se promeni na našu štetu.35
A J. B. Tito je, u ovo vreme, javljao Moskvi:
U Mihailovićevom štabu nalazi se još oko 25 engleskih oficira u srpskoj nacionalnoj nošnji. Njihov starešina je jedan potpukovnik, koji je lično izjavio da je predstavnik engleske vlade. I Mihailović i engleski oficiri sastaju se često sa predstavnicima italijanskih vlasti... Ne samo u redovima naših boraca, nego i kod svih naroda Jugoslavije raste mržnja prema Englezima zbog toga što ne otvaraju drugi front u Evropi...36
Naravno, Draža i engleski oficiri u njegovom štabu nikada se nisu sastajali sa Italijanima.
U odgovoru na Titovu depešu, iz Moskve je stigao radiogram u kome se partizanski Vrhovni štab upozorava na "mogućnost otvaranja drugog fronta na Balkanu i ulaska anglo-američkih trupa u Jugoslaviju, s tim da unište partizane".37
Počev od 28. maja 1943, kod partizana su počeli da dolaze engleski oficiri, a kada je njihov šef, general Maklejn, pitao J. B. Tita šta misli o savezničkom iskrcavanju na Jadran, on je pisao Moskvi, 12. oktobra: "Mi nećemo dozvoliti ovo iskrcavanje bez naše saglasnosti i spremni smo da se suprotstavimo silom". Leta 1944, kada je savezničko iskrcavanje na jadransku obalu ponovo postalo aktuelno, Tito se obratio lično Staljinu, tražeći, 5. jula, dolazak Crvene armije "da bi mogli što prije riješiti pitanje Srbije".38 Naime, četnička odbrana je stalno zaustavljala partizanske ofanzive na Srbiju.
Elem, očekujući savezničku invaziju proleća 1943. godine, komunisti su grčevito pokušavali da uspostave kontakt sa Nemcima. Verovali su da će im to najpre poći za rukom preko razmene zarobljenika. Držali su 26 Nemaca, većinom civila, i jednog majora, zarobljenog prvih dana marta kod Gornjeg Vakufa. Ovog majora, Šterkera, već 4. marta šalju kod generala Rudolfa Litersa, tražeći pregovore. Liters prosleđuje komunističku ponudu generalu nadležnom za politička pitanja, Glezu fon Horstenauu. "On je i ranije smatrao da je za nemačku stranu korisno da uspostavi i održava vezu sa partizanskim Vrhovnim štabom i bio je spreman da i lično primi njegove predstavnike, kako je to već jednom, krajem avgusta 1942, učinio, primivši partizanskog pregovarača Marijana Stilinovića, koji je, pod imenom Srećko Šunjevarić, kao predstavnik Vrhovnog štaba, vodio razgovore o razmeni nemačkih stručnjaka iz firme `Hanza-Lajhtmetal` zarobljenih u Livnu", piše Mišo Leković.39 (Ovo je jedan od retkih komunističkih izvora gde se navodi tačan broj zarobljenih Nemaca. Komunisti, inače, pišu tako da neupućeni posmatrač nikada ne bi pomislio da su držali svega 27 zarobljenika, od kojih su gotovo svi bili civili - činovnici pohvatani po bosanskim rudnicima. Do dolaska Staljinove vojske komunisti nijednom nisu zarobili veći broj Nemaca. Četnici su ujesen 1941. zarobili preko 500 Nemaca. Deo ovih zarobljenika, njih oko 300, komunisti su preuzeli iz četničkog zarobljeničkog logora u Planinici, prilikom ofanzive na Ravnu Goru oktobra meseca, i potom ih u Užicu prikazivali kao svoje. Drugi deo je stradao od nemačke avijacije, koja je greškom bombardovala logor sa zarobljenicima u manastiru Tronoša. Ostatak je oslobodila nemačka vojska, pri ponovnom zauzimanju Loznice i drugih mesta. Oktobra 1944. četnici su zarobili više hiljada Nemaca prilikom oslobođenja Kruševca, Lazarevca, Petrovca na Mlavi, Senjskog rudnika i drugih mesta.)
Tom prilikom, 3. septembra 1942. u Glamoču, kako dalje navodi Leković, sa nemačkim delegatima kapetanom Hansom Hejsom i inženjerom Hansom Otom, sastao se lično J. B. Tito.
Onog dana kada je prosledio ponudu komunista generalu Horstenauu, Liters je poslao pismo i generalu Benignusu Dipoldu, određujući njegovu jedinicu, 717. pešadijsku diviziju, kao najpogodniju za kontakt sa partizanima, jer im je bila najbliža. Sastanak sa komunističkom delegacijom zakazao je za 12. mart u Bugojnu. Međutim, zbog nekog propusta sa nemačke strane komunisti nisu bili obavešteni da je njihova ponuda za pregovore prihvaćena, pa Vrhovni štab šalje još jedno pismo, nemačkoj vojno-privrednoj ustanovi u Mostaru, sa kojom je takođe održavao vezu prilikom razmene zarobljenika ujesen 1942. godine. U Mostaru se nalazio Titov poznanik kapetan Hejs, kome 7. marta Vladimir Velebit pored ostalog piše: "Iznenađuje nas da nakon više od mesec dana g. Linchiz (Leinschutz) nije našao za potrebno da se povrati ni javi".40
Drugim rečima, komunisti su i u februaru pokušavali da uspostave kontakt sa Nemcima.
Ni odgovor iz Mostara nije stigao, ali komunisti ipak sastavljaju delegaciju za pregovore. Očekujući razgovore o važnim pitanjima, oni u punomoćju naglašavaju da njihovi pregovarači predstavljaju direktno Vrhovni štab. U tom cilju imenuju i najviše predstavnike: jednog člana Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (Milovana ćilasa, pod imenom profesor Miloš Marković), komandanta svoje najbolje jedinice, 1. proleterske divizije, Koču Popovića (on je nastupao pod svojim imenom, kao i prilikom pregovora sa Nemcima prethodne jeseni) i Vladimira Velebita (pod imenom Vladimir Popović).
ćilas, Popović i Velebit dobijaju punomoćje za pregovore, overeno pečatom Vrhovnog štaba i potpisom zamenika načelnika, Velimira Terzića, 8. marta. Punomoćje ih ovlašćuje za pregovore o razmeni zarobljenika, o primeni međunarodnog ratnog prava na zarobljene partizane, kao i "o svim ostalim pitanjima koja će postaviti ova delegacija a o kojima je već bilo reči sa g. kapetanom Hejsom prilikom poslednje razmene zarobljenika u Livnu 17. novembra 1942. g."41

Najzad, 9. marta u Vrhovni štab stiže pismo štaba nemačke 717. divizije, kojim se tročlana partizanska delegacija poziva u Bugojno, 12. marta. Ne mogavši da dočekaju 12. mart, ćilas, Popović i Velebit sa belom zastavom kreću prema Nemcima dan ranije, naznačenim drumom (Rama - Prozor - G. Vakuf). Od Rame do Prozora nisu videli ni jednog partizana, ni Nemca. Koča Popović piše u svojim memoarima: "Već od sinoć, najistureniji vojnik naš prema neprijatelju bio je onaj koji je, potpuno neobezbeđen, palio most. Tenkovi su mogli prodreti lako do mosta, pa i ovladati njime, ali nisu ni pokušali".42
Bila je to najkritičnija faza za komuniste, kada su od 8. do 15. marta prelazili most na Neretvi kod Jablanice (ovde je reč o paljenju mosta kod Rame). Nemci su ih mogli uništiti, ali su se zadržali severno od linije Konjic - Prozor, jer su ih na to naterali Italijani, na pritisak četnika. (Četnici legalizovani kod Italijana, među kojima je najvažniju ulogu odigrao vojvoda Dobroslav Jevđević, pretili su Italijanima da će napasti Nemce ako uđu u dolinu Neretve: istovremeno, četnici su minirali prugu Sarajevo - Brod, kojom su dolazile nemačke trupe, a sve u nameri da zadrže Nemce što dalje od Jadranskog mora, gde su uskoro očekivali invaziju Zapadnih saveznika.) Partizani za ovo nisu znali, pa ipak, kako proizilazi iz Popovićevih memoara, prema Nemcima nisu isturili ni predstraže. Izgleda da su na osnovu pisma štaba 717. divizije od 9. marta smatrali da je sporazum sa Nemcima gotova stvar.
Na kilometar pred Prozorom partizanska delagacija je uočila tragove tenkovskih gusenica: došli su dotle i vratili se. Nemce su videli tek na ulazu u grad, jer ni oni nisu držali predstraže prema partizanima. ćilas, Popović i Velebit, sa povezima preko očiju, odveženi su u Gornji Vakuf, gde je general Dipold u međuvremenu došao iz Bugojna. Sastanak je počeo u 9,30. Prva stavka pregovora brzo je pređena, general Dipold je saopštio da za drugu nije nadležan, a u vezi treće, o kojoj se najviše pričalo, u zapisniku koji je sačinio kapetan Veber iz štaba divizije, stoji:
Ova tačka je već ranije bila predmet diskusije, u pismu Gleza Horstenaua od 17. novembra 1942. Delegacija je mišljenja da se o ovim stvarima sada može razgovarati.
U ovom času oni nemaju osnove da vode rat sa nemačkom vojskom. Oni jedino žele da se bore protiv četnika: borili su se protiv Nemaca samo zato jer su ih ovi prethodno napali. Delegacija objašnjava da su oni jedan potpuno samostalan, nacionalan i nezavistan pokret. Oslanjaju se na Sovjetski Savez samo radi propagande, dok s Londonom nikakve veze ne žele da imaju. Delegaciji je poznato da Italijani pomažu četnike i da ih snabdevaju oružjem. Četnici su se u zadnje vreme vrlo osnažili, oni su ustvari organi vlade koja je pobegla u London, uvek su spremni slediti njena naređenja. NOV ("Narodnooslobodilačka vojska": tako su komunisti zvali svoje paravojne jedinice - prim. aut) bi se i sama borila protiv Engleza u slučaju da se oni ovde iskrcaju: naprotiv, četnici ne bi, jer oni jedva čekaju tu priliku. U radio vezi su s Englezima, primaju kurire, a Italijani sve ovo dopuštaju. Delegacija ističe da ova izlaganja ne znače predlog za kapitulaciju (oni se ne mogu ugušiti, imaju dosta načina da se povuku, posle svake ofanzive postaju jači, spremni su da poginu, uvek su uspevali da prežive, bez zaklona, namirnica i municije). Oni jedino žele zadati odlučujući udarac četnicima i stoga predlažu zajedničko utvrđivanje interesnih sfera.43
Na kraju, kapetan Veber je rukom dopisao: "Mole da se tačka tri tretira tajno".
Sačinjena je i zvanična izjava, sa potpisima sva tri komunistička pregovarača, u kojoj pod tačkom tri piše:
Štab NOV Jugoslavije je mišljenja:
a) Da u sadašnjoj situaciji ne postoji razlog zbog kojeg bi nemačka vojska trebalo da vodi ratne operacije protivu NOV Jugoslavije, naročito kada se uzme u obzir situacija, neprijatelji i interesi obeju strana - zbog toga bi u uzajamnom interesu bilo da se neprijateljstvo prekine. U vezi s ovim nemačka komanda i ova delegacija bi trebalo da odluče o svojim predlozima po pitanju interesnih sfera i da utvrde pravce privrednih i drugih interesa.
b) NOV Jugoslavije smatra četnike kao glavne svoje neprijatelje.44
Očigledno, "situacija" se odnosi na očekivano savezničko iskrcavanje na Jadranu, "neprijatelji" su četnici i savezničke trupe, a "interesi obeju strana" udruživanje protiv njih.
Komunistička delegacija je poslužena cigaretama i hranom i smeštena u obližnju kuću, čekajući odgovor. Njena izjava odmah je prosleđena u Sarajevo, Zagreb, Berlin i Beč, u kome se trenutno nalazio komandant nemačkih trupa na Balkanu, general Aleksander Ler. U povratku za Solun, Ler je najpre hteo da svrati u Zagreb ili Sarajevo i po ovom pitanju razgovara sa Glezom fon Horstenauom, ali se predomislio. General Rudolf Liters takođe nije želeo da se upušta u pregovore, kao vojni komandant, već je sve prebacio na Horstenaua. Pukovnik Pfapfentrot, načelnik Litersovog štaba, dostavio je generalu Horstenauu, uveče tog istog dana, izveštaj u kome pored ostalog stoji:
Oni izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske države i ni pod kojim uslovima ni protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su spremni da se oružano bore protiv svakog neprijatelja koga bi Nemci označili i protiv Britanaca kad se budu iskrcali.45
U međuvremenu, ćilas, Popović i Velebit stanovali su u onoj kući u Gornjem Vakufu, pored štaba 717. divizije, razgovarajući svakodnevno sa Nemcima. Kako odgovor na njihovu izjavu nije stizao, 14. marta su odlučili da se Popović vrati u Vrhovni štab. Baš kad je polazio, grupa nemačkih oficira došla je i čestitala mu rođendan.46
Nemački auto ostavio je Koču Popovića na drumu između Rame i Jablanice, a onda je on produžio pešice. Tita i Rankovića našao je posle ponoći 16. marta, u selu Borci.
Radi nastavka pregovora, uveče 14. marta Nemci odvoze ćilasa i Velebita u Sarajevo i smeštaju ih u jednu zgradu kraj Miljacke. Pored oficira iz obaveštajnog odeljenja 718. pešadijske divizije, sa komunistima je sutradan razgovarao i njihov stari poznanik, inženjer Hans Ot. Sledećeg dana, 16. marta, u autu sa jednim nemačkim narednikom ćilas preko Konjica kreće u Vrhovni štab. Ispod sela Čelebić, oko nekog visa koji je dominirao drumom, vodila se borba između Nemaca i partizana - jedna od poslednjih za naredna dva meseca. ćilas i nemački narednik sačekali su mrak i prešli na partizansku teritoriju, a onda produžili prema Vrhovnom štabu. ćilas je otišao kod Tita i Rankovića, a nemački narednik kod zarobljenih Nemaca. Kao znak "dobre volje", nemački zarobljenici su odmah pušteni.
U međuvremenu, general Horstenau i nemački poslanik u "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj", Zigfrid Kaše, pozvali su Vladimira Velebita u Zagreb. Avionom, inženjer Ot i Velebit stigli su uveče 16. marta. Sutradan, prema svojoj naknadnoj izjavi, Velebit je saopštio Nemcima:
Ni jednoj stranoj oružanoj sili ne možemo dozvoliti pristup na našu teritoriju bez prethodnog odobrenja AVNOJ-a. Ako bi se, prema tome, engleske trupe bez takve dozvole iskrcavale na našoj teritoriji, bili bismo spremni da takvo iskrcavanje odbijemo po potrebi i oružanom silom. U tom slučaju smatrali bismo njihovo iskrcavanje intervencijom u korist restauriranja monarhije, dovođenja emigrantske vlade i pomaganja naših ogorčenih neprijatelja četnika.47
Vilhelm Hetl, Horstenauov prijatelj, piše kako je Velebit rekao nemačkom generalu svoje pravo prezime, uz napomenu da je njegov zadatak saopštavanje poverljive Titove poruke Nemcima.48 Velebit je, međutim, kasnije pisao da su Nemci sami otkrili njegov identitet, jer su ga na ulici u Zagrebu, dok se šetao sa Nemcima, poznanici zaustavljali i pozdravljali. Pre rata, inače, Velebit je bio advokatski pripravnik i kurir Kominterne, a u ovo vreme imao je čin partizanskog generala. Njegov otac Ljubomir bio je austrougarski general i ratni drug, iz Prvog svetskog rata, upravo generala Gleza fon Horstenaua. Živeo je u svojoj kući u Zagrebu, razume se, neuznemiravan od strane Nemaca i ustaša. Ovih dana, Vladimir je posećivao svoju roditeljsku kuću. U izjavi o "martovskim pregovorima" on piše da su Nemci uopšte, a ne samo Horstenau, prema njemu imali veoma korektan stav. Kao razlog navodi ratno drugarstvo Horstenaua i njegovog oca.49
U nemačkim dokumentima Vladimir Velebit je inače smatran Hrvatom, što komunistički istoričari navode kao grešku. Nemci, međutim, nisu grešili: Velebiti su samo poreklom bili Srbi - davno pohrvaćeni.

U vezi pregovora sa komunistima, na adresu Zigfrida Kašea iz Berlina 19. marta stiže pismo ministra spoljnih poslova Ribentropa, koje je sastavio njegov činovnik Riter:
U odnosu na Vaš radiogram gospodin ministar inostranih poslova osvrnuo se u tom smislu da svaki Vaš kontakt sa partizanima nije celishodan.
U odnosu na ostala pitanja iz Vaše radio-poruke on bi želeo da zna sledeće:
Kakvo stanovište zauzimaju nadležni nemački komandanti, naročito u pogledu daljih akcija protiv Mihailovića koje su Vam poznate (Operacija "Švarc" - prim. aut).
2. Kakvu garanciju nude Titovi saradnici, koje ste Vi pomenuli, u pogledu ozbiljnosti i autentičnosti njihovih predloga...50
U međuvremenu, Vladimir Velebit je u Zagrebu razgovarao sa italijanskim generalom Reom. Komunisti su potom pustili zarobljene Italijane, kao i ranije Nemce, ne čekajući revanš, radi jačanja svoje pozicije za najvažniju tačku pregovora - tačku broj tri.
Nema podataka da li su se tokom dugog bavljenja u Zagrebu Velebit, i kasnije ćilas, sretali sa predstavnicima ustaškog pokreta i uopšte "Nezavisne Države Hrvatske". Izgleda neverovatno da nisu, imajući u vidu njihovu saradnju sa ustašama, a na kraju krajeva i činjenicu da je ipak reč o boravku u Zagrebu - ali oni to naravno nikada ne bi priznali.
Takođe, nema podataka da su komunisti, bilo Nemcima bilo Italijanima, uopšte pomenuli hrvatski genocid nad Srbima, da su tražili zatvaranje koncentracionih logora i slično, kao što su to prilikom pregovora uvek činili četnici.
Već 18. marta Velebit je iz Zagreba pisao Vrhovnom štabu da su Nemci prihvatili pregovore. Njegovo pismo doneli su Nemci, jedan oficir i dva vojnika, u Bijelu. Ulazeću u ovo mesto, nosili su belu zastavu, ali, niko ih nije primetio sve dok nisu došli do škole, u kojoj se nalazio štab 1. proleterske divizije. Već iste večeri sa Nemcima se u Sarajevo vraća Milovan ćilas. Usput su svratili u jednu kafanu u Konjicu, i tu ih je video kapetan Vojislav Lukačević, koji je još igrao svoju igru sa Nemcima (jednoj manjoj nemačkoj jedinici, najisturenijoj u dolini Neretve, Lukačević je rekao lažno ime, kao i da nije pod Dražinom komandom).51
Iz Sarajeva 20. marta Velebit (koji je upravo stigao iz Zagreba), ćilas i Hans Ot kreću automobilom do Slavonskog Broda, a potom vozom do Zagreba. Nemci partizanske pregovarače smeštaju u svoju komandu u Gajevoj ulici, odnosno u predratno sedište Savske divizijske oblasti. Dok je Velebit posećivao porodicu, ćilas je provodio vreme odlazeći sa Nemcima u bioskop. Narednih dana, Nemci su pustili dvadesetak zarobljenih komunista. Na sastancima sa Kašeom i Horstenauom ćilas i Velebit su ponavljali ranije teze o borbi protiv četnika i, ako dođu, Britanaca. Nemci su smatrali da su partizani već razbijeni u Operaciji "Vajs" i da više ne predstavljaju opasnost, ali da ipak treba voditi "politiku izigravanja četnika i partizana", kao što je to pisao SA oficir Vili Rekvard iz Kašeovog štaba. Nemcima je na redu bila Operacija "Švarc", planirana samo protiv četnika, međutim, kako je dalje pisao Rekvard, "kada bi sada istovremeno istupili i protivu četnika, razvukli bismo svoje snage, a to bi nas dovelo i do ozbiljnih konflikata sa Italijanima".52
Drugim rečima, komunisti su pokušavali da sa Nemcima uspostave odnose nalik onima koje su četnici imali sa Italijanima. Nemačkim predstavnicima u "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" ta ideja je bila prihvatljiva, a svakako i zvanični Zagreb, u najmanju ruku, nije imao ništa protiv. Međutim, komunistička inicijativa došla je u loše vreme, jer su napori Nemaca da raskinu italijansko-četničke sporazume upravo počinjali da daju rezultate. Zato je Ribentrop 29. marta pisao Kašeu:
Kada bismo sada pregovarali sa Titom ili se sporazumeli, bojim se da bi Italija to mogla uzeti za povod da ponovo dovede u pitanje jasne nemačko-italijanske sporazume iz Rima, o odlučnom nastupanju protiv četnika, protiv Mihailovića.53
Naravno, između italijansko-četničkih i nemačko-partizanskih odnosa postojala je suštinska razlika. Četnici su isturali samo svoje legalizovane trupe, a Italijani su hapsili vojvode Iliju Trifunovića Birčanina i Dobroslava Jevđevića kada su saznali za njihov sastanak sa Dražom. Dražina Vrhovna komanda nije ulazila u pregovore sa Italijanima, niti je mislila na nešto drugo sem na njihovo korišćenje radi zaštite Srba od Hrvata, borbe protiv komunizma i priprema za doček anglosaksonskih trupa, što je podrazumevalo i pokušaj okretanja italijanskih divizija na stranu Zapadnih saveznika. Obrnuto, aranžman komunista sa Nemcima uključivao je čitav njihov pokret i imao je ciljeve suprotne četničkim.
Na Ribentropovo pismo Kaše je odgovorio 30. marta, moleći da se ne zabrani održavanje veze sa komunistima, "koja nas ni na šta ne obavezuje". Navodio je niz koristi od veze sa komunistima, sugerišući da se pored vojne mora voditi i politička akcija. Naročito je naglasio da se "pouzdanost Titovih obećanja dokazala u svim dosadašnjim događanjima". Što se tiče Italijana, Kašeov stav je bio da se njihovo držanje prema četnicima "nije u stvarnosti promenilo", te da, prema tome, zamerke Rima ne treba ozbiljno razmatrati. Zigfrid Kaše na kraju predlaže da je bolje, umesto sopstvenim snagama voditi Operaciju "Švarc" protiv četnika, podržati partizane koji ih već napadaju.54
Dva dana kasnije, 1. aprila, Kaše poziva na sastanak sve vodeće ličnosti Trećeg rajha u Zagrebu, ne bi li dobio podršku za svoje stavove. Međutim, uz njega je i dalje stajao samo general Horstenau, dok su ostali pre svega imali u vidu Hitlerovo naređenje: "Sa banditima ne sme biti pregovora".
Još dok su Nemci većali šta će i kako će, ćilas i Velebit 25. marta odlaze za Sarajevo. Hans Ot im je rekao da će se pregovori nastaviti ako partizani prekinu svaku akciju protiv Nemaca. Partizanska glavnina nije predstavljala problem, već udaljene jedinice, sa kojima nije bilo kontakta. Na primer, Velebit je uz pomoć Nemaca početkom aprila otišao do slavonskih partizana, kojima je trebalo mesec dana da bi u Glavnom štabu Hrvatske proverili da li su njegove instrukcije tačne, jer ga nisu poznavali.
ćilas i Velebit su u Sarajevu posećivali štab 718. divizije. Tu su im Nemci stavili na sto sve podatke o četnicima koje su imali i onda, navodno, izašli. Velebit kaže da su Nemci to učinili - slučajno.55
Preko Trnova, sa 16 odrobljenih komunista i dva nemačka podoficira, ćilas i Velebit 27. marta odlaze u Vrhovni štab. (Dolazak Italijana u Dražinu Vrhovnu komandu, naravno, bio je nezamisliv.) Tito prima izveštaj i upućuje Velebita ponovo u Zagreb, pa u Slavoniju, da traži partizane. On je smatrao da su Nemci stali na Neretvi, to jest da su prekinuli borbeni kontakt sa partizanskom glavninom i omogućili joj nesmetanu akciju protiv četnika, upravo zbog pregovora i da ih zato treba nastaviti.
Sa Velebitom do Sarajeva, 30. marta, putuje i kurir Vrhovnog štaba Grujo Soknić, koji je imao zadatak da pronađe još jednu lutajuću grupu partizana: 6. istočnobosansku brigadu i Grupu majevičkih bataljona.
Velebit je, prema nemačkom zapisniku, u Sarajevu još jednom ponovio ciljeve partizanskog pokreta. Rekao je da partizanske jedinice 70 posto čine Srbi, na što su mu Nemci postavili logično pitanje: "Kako je moguće da se Srbi bore protiv četnika|" Velebit je dao antologijski odgovor: "Mi smo Srbe ubedili i oni su uvideli da ovde u zemlji prevlast Srba nije dobra".56
Srba je, u ovo doba, uistinu bilo 70% u partizanskim redovima, ali oni su činili tek 0,25% srpskog naroda, što komuniste nije zanimalo.
Velebit sa Nemcima u automobilu, a Soknić sa Nemcima na motociklu, 1. aprila kreću u potragu za partizanima u Istočnoj Bosni. Velebitova grupa je kod Srednjeg naišla na 6. istočnobosansku brigadu baš kad su je gonili Nemci, pošto je zapalila neku pilanu. Ova brigada 10. aprila stiže u Vrhovni štab, gde joj J. B. Tito saopštava:
Tu se ne radi ni o kakvom primirju nego samo o obustavljanju napada na jednog neprijatelja dok se ne obračunamo sa drugim. Četnici su za sada najopasniji neprijatelj s obzirom na sutrašnjicu. Naročito ako dođe do iskrcavanja saveznika na Balkan... Mi dosad nismo koristili taktiku suprotnosti neprijatelja, a to treba da se čini.57
Tri dana ranije, na putu za Vrhovni štab, jedan udaljeni bataljon 6. istočnobosanske brigade nije na vreme primio instrukcije, pa je napao nemačku auto kolonu koja je dolazila iz Sarajeva. U stvari, Nemci su išli drumom neobezbeđeni, uzdajući se u primirje. Na njihovom čelu bio je jedan od onih oficira koji su 14. marta čestitali rođendan Koči Popoviću u Gornjem Vakufu. On se predao i zatražio prijem kod Popovića. Svi Nemci su odmah pušteni.58

Tito je svim svojim jedinicama javljao da izbegavaju svaki, "ma i najmanji", sukob sa Nemcima i da se koncentrišu na četnike. Primera radi, od 1. bosanskog korpusa on 30. marta traži da pošalje jednu diviziju prema Vrhovnom štabu, "pošto su četničke snage ovđe vrlo jake", a zatim kaže:
Iskoristivši kontakt za razmjenu zarobljenika sa Nijemcima, mi smo uspjeli neutralizirati Nijemce od četnika i Talijana. O tome morate voditi i vi računa i svu vašu borbu upotrijebiti protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini.59
U međuvremenu, nemački poslanik u NDH, Zigfrid Kaše, nije odustajao od svojih planova. U pismu Ribentropu od 17. aprila, on ponovo kritikuje Italijane, a potom kaže:
Kao rezultat operacije "Vajs" mi smo zadobili važnu prednost time što se već nekoliko nedelja između Foče, Kalinovika i Nevesinja i crnogorske granice vode oštre borbe između delova Titovih bandi koje su se tamo probile i Mihailovićevih četnika (Bitka na Neretvi - prim. aut). Te borbe, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas pošteđuju žrtava. Već sam u ranijem telefonskom izveštaju predložio da se prati taj razvoj, a da se u međuvremenu čisti naša pozadina. Ako bismo sada nastupali na Foču protiv Titovih bandi, dali bismo im podstreka da se udruže sa četnicima i došlo bi do opšteg ustanka o kojem se inače govori među srpskim stanovništvom da će izbiti 6. maja... Ako sada posmatramo borbe između Tita i Mihailovića i ne mešamo se, raspašće se snage koje izazivaju nemire i onemogućiće se opšta želja za ustankom srpskog stanovništva, do kojeg bi došlo ako bi se oni udružili i zajednički istupili protiv nas. Pošto smo stalno dobro obavešteni o događajima u Titovom taboru, ne postoji opasnost da se razočaramo.60
Ribentrop je Kašeu 21. aprila poslao konačni odgovor:
Sa našeg stanovišta ne dolazi u obzir da veštim taktiziranjem izigramo četnike i partizane natutkajući ih jedne na druge. Pošto smo postigli da i Duče usvoji naš stav da i četnike i partizane treba na isti način uništiti, ne možemo se sada zalagati za postupak koji se ne razlikuje mnogo od dosadašnjeg italijanskog metoda - koristiti četnike protiv partizana.61
Po novom dolasku u Zagreb, 2. aprila, Nemci smeštaju Velebita u hotel "Central", što svedoči o međusobnom poverenju. Sedam-osam dana Velebit je razgovarao sa Hansom Otom i drugim Nemcima, koji su mu potom pomogli da ode do partizana u Slavoniji i prenese im naređenje o primirju. Vrativši se iz Slavonije Velebit ostaje u Zagrebu još 3-4 dana. U Sarajevo kreće 19. aprila, sa Hansom Otom i Hertom Haas, Titovom suprugom koja je do tada bila u zatvoru (Nemci ovo nisu znali, već su je uhapsili kao komunističkog kurira: zapravo, iako se nije razveo, Tito je još od početka rata živeo sa drugom komunističkom kurirkom, Davorijankom Paunović). Tu nekoliko dana čeka još jednu grupu zarobljenika, ali mu Nemci saopštavaju da su oni u međuvremenu oboleli od tifusa.
Ot ostaje u Sarajevu dok Velebit i Herta Haas 23. aprila preko Trnova kreću za Vrhovni štab. Tito saopštava Velebitu da pregovore treba nastaviti, kao i da želi da se sastane sa Hansom Otom. Otu je poslano pismo da dođe na razgovor sa Titom 10. maja, negde između Kalinovika i Foče. Međutim, sastanak je propao zbog Operacije "Švarc. Ot je o ovome, pored ostalog, pisao Kašeu:
Kad sam primio to pismo pokušao sam da preko Goražda uspostavim vezu s partizanima koji su tada već obrazovali mostobran južno od Foče, što mi nije uspelo zbog četnika koji su tu krstarili. Zato je morao da izostane razgovor sa Titom, odnosno preuzimanje propagandnog materijala.62
Reč je o četničkom materijalu koji su partizani zaplenili od Propagandne sekcije Vrhovne komande, kod Kalinovika. Očigledno, Nemci i partizani su menjali informacije o četnicima. Navođenje ove činjenice, kao i pisma Hansa Ota gde on tvrdi da zbog četnika nije mogao doći do partizana, jedna je od veoma retkih prilika u kojima komunistički istoričari priznaju da su Nemci i četnici bili neprijatelji. Inače, oni su o Nemcima i četnicima uvek pisali kao o jednom taboru, bez obzira na činjenice.
O pregovorima sa Nemcima Tito je obavestio Kominternu 30. marta, ali je sledećeg dana dobio negativan odgovor. Iz Moskve je zapravo stigla tačna dijagnoza: "Nije li sve to povezano sa politikom Nemaca da iskoriste naše ljude za raspaljivanje međusobne borbe među samim (sobom)..."63
Naravno, Kominterna je prva raspaljivala međusobne borbe među "našim ljudima", ali, kada su Nemci prodrli duboko na sovjetsko tle, podsticanje komunističkih prevrata stavila je u drugi plan.
Tito je poslao još jedan radiogram, nazivajući četnike "najgorim neprijateljima", i protestujući što je radio stanica "Slobodna Jugoslavija" prestala da ih napada. Iz Moskve više nije bilo odgovora, jer je Kominterna upravo tada raspuštena. Komandu nad jugoslovenskim komunistima preuzelo je rukovodstvo Sovjetskog Saveza, koje, kako izgleda, ovo pitanje nije previše zanimalo.
"Martovski pregovori", kako ih naziva režimska literatura, iako su trajali do polovine maja, i nisu bili samo pregovori, ostali su kao jedan od karakterističnih pokazatelja prirode komunističkog pokreta. Želju za saradnjom sa Nemcima, koja je u jednom periodu i ostvarena, pokazao je sam vrh Komunističke partije, i to po tako krupnom strateškom pitanju kao što je savezničko iskrcavanje, a samim tim i skoro okončanje ratnih sukoba na teritoriji Jugoslavije.
Četnici su rano saznali za komunističko-nemačke pregovore, zahvaljujući svom čoveku, kapetanu Vojislavu Lukačeviću, ubačenom među Nemce. Komunisti su se nemalo razočarali videvši, u onoj kafani u Konjicu, kapetana Lukačevića sa Nemcima, koji je preko radio stanice odmah o tome obavestio majora Ostojića. Tako, Ostojić 19. marta javlja Draži:
Od Voje dobiven izveštaj da su komunisti stupili u neke pregovore sa Nemcima. U noći između 18. i 19. dr Miloš Marković profesor tehničkog fakulteta u Zagrebu došao u Konjic kao delegat Titovog štaba. Iz Konjica je produžio odmah u Sarajevo.64
Ovu depešu Draža je odmah prosledio u London. A nove vesti Ostojić je javio 25. marta:
Komunisti i dalje vode pregovore sa Nemcima, a Nemcima je cilj da nas podvojeno uništavaju, upotrebljavajući na prvom mestu komuniste protivu nas. Dr Eros, ponavljam Eros, iz Pavelićeve vlade, stigao u Sarajevo sa ciljem da kod Nemaca ubrza uništavanje i razoružavanje naših organizacija i naših jedinica i ponovo uvede ustaše na teren Hercegovine na kome nadiru Nemci. Sve je ovo rezultat radio propagande Londona. Sad je situacija u Hercegovini sledeća: komunisti napadaju nas, a Nemci i ustaše idu pozadi njih. Komunisti se bore samo protivu nas, a ne protiv Nemaca, Italijana i ustaša.65
Stanje na frontu postajalo je sve gore po četnike, o čemu je major Ostojić javljao Draži 30. marta:
Izvestite vladu u Londonu da se Nemci neprekidno grupišu prema nama na liniji Ljubuški - Široki Brijeg - Konjic - Sarajevo - Višegrad... Naši traže bombardovanje ovih mesta. Naročito Rajlovca i Butmira, gde ima oko 100 aviona.66
Saveznici, međutim, nisu prekidali svoju propagandu u korist komunista.

Punomoćje za pregovore sa Nemcima, koje je partizanski Vrhovni Štab 8. marta 1943. godine izdao Koči Popoviću, komandantu 1. proleterske divizije



Propusnica koju su Nemci izdali Koči Popoviću, 14. marta 1943. godine



Prva stranica telegrama Kašea Ribentropu od 30. marta 1943, u kome on navodi da se " pouzdanost Titovih obećanja dokazala u svim dosadašnjim događajima "



Telegram Ribentropa Kašeu od 21. aprila 1943, u kome on ponovo traži da se prekine kontakt sa komunistima



Prva stranica zabelške o razgovoru Hansa Ota i Vladimira Velebita, vođenom 23. aprila 1943. kod Trnova

1.tekst , naravno , nema smisla komentarisati, jer izvor je press
2. slike tzv. dokumenata su vredne komentara;

pocmimo redom;

Punomoćje za pregovore sa Nemcima, koje je partizanski Vrhovni Štab 8. marta 1943. godine izdao Koči Popoviću, komandantu 1. proleterske divizije

Kliknite za proširenje...

bez obzira sto je tekst namerno necitak, vidljivo je da je na poledjini tog falsifikata, napisana rukom

Propusnica koju su Nemci izdali Koči Popoviću, 14. marta 1943. godine

Kliknite za proširenje...

, a koju nam koca servira kao dokumenat br.2.

no, da se pozavabimo prvim tzv. dokumentom. potpisan je Velimir Terzic, datum je 1943 godine, i cin velimira terzica je kapetan. jedino sto je vidljivo na tom tzv. dokumentu.
velimir terzic je bio generalstabni kapetan kraljevske vojske , 1941 godine, kada je pristupio partizanima. 1943 godine je vec imao cin general-majora (vojna enciklopedija), tako da vec po ovome detalju znamo da se radi o primitivnom falsifikatu
nema nikakvog razloga pisati komandantu prve proleterske divizije koci popovicu "punomoc", sa strane nacelnika staba,jer taj stab nije od nikoga priznat.
postoji samo popratno pismo pisano na nemackom
dokument broj 2, kao sto rekoh je napisan na kopiji , prikazanoj kao dokument broj 1.
sta je sa ostalim tzv. dokumentima?

Prva stranica telegrama Kašea Ribentropu od 30. marta 1943, u kome on navodi da se " pouzdanost Titovih obećanja dokazala u svim dosadašnjim događajima "

Kliknite za proširenje...

ovo je vidljivo pisano na racunaru. pisace masine imaju karakteristicna slova, i cesto jedno ili dva slova "vise" sto cini masinu individualnom u sudskom vestacenju

isto vazi za sledece "dokumente"
dobar poznavalac istorije bi morao znati oznaku ovih "dokumenata na mikro-filmu, jer su spomenuta u 4 knjige

dakle, dragi koco, ovo je bio vrlo lep pokusaj, ali vrlo primitivan.

''dobar poznavalac istorije''....a to si ti....

jel si to procitao od nekog forumasa sa Stormfronta ili sam smislio

nista nisi dokazao....opet gluposti u sopstvenoje reziji koje nemaju veze, samo nastavi, delujes bas zanimljivo

i tejk it izi, Izvori ce tek biti navedeni, oni idu na kraju...a ja jos nisam zavrsio...

Gde su slike,mrzi me da citam ovoliko a nesto bas i ne verujem u tu saradnju

http://www.postimage.org/aV2g7vW0-2e80e7de8863ed9974bda9f57cece1f1.png


Na ovoj slici nalazi se August Heler sa Ljubickim partizanima.

Koje su komunisticke lazi, koje treba da opravdaju ovu sliku:

Naime, komunisti su Helera uvrstili medju pale borce Ljubickog odreda, na spomeniku u Ljubicu, tvrdeci da je on presao u partizane i poginuo u borbi protiv svojih, sto nema veze sa istinom.

Kao prvo, Heler je u nemackoj uniformi i sa nemackim oznakama, a da je presao u Partizane, svakako bi skinuo bar te oznake.

U Istorijskom arhivu u Cacku stoji da je Heler streljan od strane svojih - Nemaca, zbog saradnje sa komunistima. tj. i posle juna 1941. nastavio je da petlja sa njima...

Toliko o spomeniku u Ljubicu, koji svakako treba da opravda ovu saradnju i ''palom borcu'' Heleru, koji niti je presao u Partizane, niti se borio protiv Nemaca (Mozda u filmu Balkan ekspres u ulozi Bogdana Diklica)

Dakle zakljucak na tvrdnje (neo)komunista

- Da je Heler pre rata bio komunista.
Za ovo nema podataka i ne može se proveriti.

- Da je Heler zapravo stupio u partizane i da se ovde slikao - kao partizan.
Za ovo je jasno da nije tačno, jer se lepo vidi da nema petokraku, već da nosi nemačke oznake.

- Da je poginuo u napadu na Nemce u Kraljevu, kao partizan!
Ovo takođe nije tačno, jer u napadu na Nemce u KV nije poginuo ni jedan partizan, pa naravno ni Heler. Istina je da su Helera Nemci streljali zvog saradnje sa partizanima.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik.

Što se tiče falsifikovanja imena na spomen plocama, nije bio redak slucaj da su komunisti, kao pale borce, pod petokrakom, upisivali i cetnike...O tome, na nekoj drugoj temi, od istoricara Aleksandra Dincica...

Inace fotografija i podaci o August Heleru nalaze se u Narodnom muzeju u Cacku. Takođe, tamo ima podataka i o odigravanju prijateljske fudbalske utakmice komunisti-Nemci pre 22. juna 1941. u Čačku.
Imaju i zajedničku fotografiju fudbalera...

Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik.

Kliknite za proširenje...

pa sta su ga onda stavljali na spomenik? zbog parnog broja? da sakriju streljanje? ti mora da si dobro puk'o kada vec ides tako nisko , da svesno lazes . imas njegovo ime na spomeniku. to tebi nista ne znaci?

August Heler, komunista iz Austrije koji je mobilisan, dospeo u Srbiju, povezao se sa Čačanskim komunistima, i dezertirao u partizane sa sve oružjem i uniformom. Pamte ga kao hrabrog i dobrog borca, kome je upravo zbog toga poveren puškomitraljez. Poginuo je oktobra 1941. u napadu na nemački garnizon u Kraljevu. Ime mu je upisano na spomeniku borcima Ljubićke čete na brdu Ljubiću iznad Čačka
cetnici vole manipulirati sa mrtvima. kao sve hjene

kiseli1:

August Heler, komunista iz Austrije koji je mobilisan, dospeo u Srbiju, povezao se sa Čačanskim komunistima, i dezertirao u partizane sa sve oružjem i uniformom. Pamte ga kao hrabrog i dobrog borca, kome je upravo zbog toga poveren puškomitraljez. Poginuo je oktobra 1941. u napadu na nemački garnizon u Kraljevu. Ime mu je upisano na spomeniku borcima Ljubićke čete na brdu Ljubiću iznad Čačka
cetnici vole manipulirati sa mrtvima. kao sve hjene

Kliknite za proširenje...

DA, U BALKAN EKSPRESU, U ULOZI BOGDANA DIKLICA...to ostavi za filmove...

Slabo citas...a sve je napisano

Dakle zakljucak na tvrdnje (neo)komunista

- Da je Heler pre rata bio komunista.
Za ovo nema podataka i ne može se proveriti.

- Da je Heler zapravo stupio u partizane i da se ovde slikao - kao partizan.
Za ovo je jasno da nije tačno, jer se lepo vidi da nema petokraku, već da nosi nemačke oznake.

- Da je poginuo u napadu na Nemce u Kraljevu, kao partizan!
Ovo takođe nije tačno, jer u napadu na Nemce u KV nije poginuo ni jedan partizan, pa naravno ni Heler. Istina je da su Helera Nemci streljali zvog saradnje sa partizanima.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik.

Kliknite za proširenje...

i ti to imas crno na belo, sa potpisom?mora da te jako smeta ta slika i ime na grobu...ne uklapa se u scenario?

Pomenuta slika, prijateljske fudbalske utakmice komunisti-Nemci pre 22. juna 1941. u Čačku. Slika se nalazi u Narodnom muzeju

kiseli1:

i ti to imas crno na belo, sa potpisom?mora da te jako smeta ta slika i ime na grobu...ne uklapa se u scenario?

Kliknite za proširenje...

- Da je Heler pre rata bio komunista.
Za ovo nema podataka i ne može se proveriti.

- Da je Heler zapravo stupio u partizane i da se ovde slikao - kao partizan.
Za ovo je jasno da nije tačno, jer se lepo vidi da nema petokraku, već da nosi nemačke oznake.

- Da je poginuo u napadu na Nemce u Kraljevu, kao partizan!
Ovo takođe nije tačno, jer u napadu na Nemce u KV nije poginuo ni jedan partizan, pa naravno ni Heler. Istina je da su Helera Nemci streljali zvog saradnje sa partizanima.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik.

U SCENARIO SE NE UKLAPA DA NA SPOMENIKU PALIH BORACA BUDE NEKO KO JE STRELJAN KAO NEMACKI VOJNIK ....ali fin pokusaj da se sakrije cela saradnja iz 41.

Pomenuta slika, prijateljske fudbalske utakmice komunisti-Nemci pre 22. juna 1941. u Čačku. Slika se nalazi u Narodnom muzeju

Kliknite za proširenje...

vidim svi imaju oznake na kapama

Sva ta dokumenta imaju i u knizi Lekovića, a knjiga je izašla 80 i neke, ne znam kako su tada kucali na računaru kiseli.

Fotografija je iz Narodnog muzeja u Cacku, odakle su i slika i podaci o August Heleru...obici Narodni Muzej, toliko je potrebno za razbijanje plitkih i povrsnih komunjarskih lazi...

''Pali borac'', u nemackoj uniformi, streljan kao nemacki vojnik....

Fotografija je iz Narodnog muzeja u Cacku, odakle su i slika i podaci o August Heleru...obici Narodni Muzej, toliko je potrebno za razbijanje plitkih i povrsnih komunjarskih lazi...

Kliknite za proširenje...

to je ono sto ti tvrdis, ali nicim ne dokazujes. u slucaju helera njegovo ime je na spomeniku, a ti vredjas mrtvog coveka,

- Da je Heler pre rata bio komunista.
Za ovo nema podataka i ne može se proveriti.

- Da je Heler zapravo stupio u partizane i da se ovde slikao - kao partizan.
Za ovo je jasno da nije tačno, jer se lepo vidi da nema petokraku, već da nosi nemačke oznake.

- Da je poginuo u napadu na Nemce u Kraljevu, kao partizan!
Ovo takođe nije tačno, jer u napadu na Nemce u KV nije poginuo ni jedan partizan, pa naravno ni Heler. Istina je da su Helera Nemci streljali zvog saradnje sa partizanima.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik

ovo su cinjenice...

A to sto je na spomeniku sve dokazuju? ...pre bih rekao treba da opravda celu pricu o saradnji...

Kao sto sam napisao, covek u nemackoj uniformi, streljan kao nemacki vojnik, ne moze da bude ''pali borac''....jos jedna od gomile plitkih i povrsnih lazi komunista....Narodni Muzej u Cacku!

A o falsifikovanju imena na spomen plocama, od strane komunista, moze da se napise citava knjiga.

Kao sto sam napisao, covek u nemackoj uniformi, strelja kao nemacki vojnik, ne moze da bude ''pali borac''....jos jedna od gomile plitkih i povrsnih lazi komunista....

Kliknite za proširenje...

a sta je sa nogometasima? svi imaju nogometne uniforme.... i zato su nemci i partizani? celicna logika, jednog cetnika i lazova

Kao sto sam napisao, covek u nemackoj uniformi, strelja kao nemacki vojnik, ne moze da bude ''pali borac''....jos jedna od gomile plitkih i povrsnih lazi komunista....

Kliknite za proširenje...

to je ono sto ti tvrdis, sto je ocigledna laz

kiseli1:

a sta je sa nogometasima? svi imaju nogometne uniforme.... i zato su nemci i partizani? celicna logika, jednog cetnika i lazova



to je ono sto ti tvrdis, sto je ocigledna laz

Kliknite za proširenje...

Da je Heler pre rata bio komunista.
Za ovo nema podataka i ne može se proveriti.

- Da je Heler zapravo stupio u partizane i da se ovde slikao - kao partizan.
Za ovo je jasno da nije tačno, jer se lepo vidi da nema petokraku, već da nosi nemačke oznake.

- Da je poginuo u napadu na Nemce u Kraljevu, kao partizan!
Ovo takođe nije tačno, jer u napadu na Nemce u KV nije poginuo ni jedan partizan, pa naravno ni Heler. Istina je da su Helera Nemci streljali zvog saradnje sa partizanima.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik

Komunisti i Nemci u odigravanju prijateljska fudbalske utakmice u Cacku pre 22.juna 1941..




Za sve dodatne informacije - Narodni muzej u Cacku

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik


Za sve dodatne informacije - Narodni muzej u Cacku

Kliknite za proširenje...

ne, koco. narodni muzej u cacku nije postavio ovu fotografiju, niti taj muzej tvrdi sto ti tvrdis. ti lazes , i izgovaras se na muzej ,