Oslonac

Postoje ljudi sa dovoljno razvijenim intelektom koji uvidjaju sve nedostatke "provladinih" religija. Uvidjaju da je u zanemarljivo malom broju slucajeva rec o pravoj, iskrenoj i istinskoj veri u coveka. Uvidjaju da je u drustvu dominantna pohlepa, sujeta, mrznja, vlast...
Ovi, pomenuti, ljudi koji razumeju kako sistem funkcionise, dele se na dve grupe:

1. oni koji se suprotstavljaju sistemu, ili makar deklarativno bune protiv sistema koji pociva na prevari. Ukazuju i bore se protiv moralne korupcije, iz koje krecu sve ostale. Time sto angazuju svoje snage, svoje vreme, svoj zivot u borbi protiv sistema, oni indirektno priznaju sistem kao dostojnog ili makar snaznog protivnika.
Vole price o Davidu i golijatu, ubedjujuci sebe da to nisu samo bajke, ali i stvaraju alibi u slucaju da tresnu o beton realnosti..
Njihov oslonac je bunt, oni vide sebe u ulozi svetih boraca protiv nepravde, (sto je ponovo jedna vrsta religioznosti), drze na zidu ikonu Ce Gevare... Visoko cene sebe i svoju sposobnost da razluce dobro od loseg, istinu od neistine, kao i snagu i hrabrost da prstom pokazu na nedoslednosti i nepravilnosti. (Istina je da nisu sposobni da prepoznaju "dobro", ali su za "lose" pravi gajgerov brojac.)
Deklarativno oni ne priznaju autoritet, iako im je soba izlepljena posterima azre, Che-a, Bakunjina, limunovog drveta...
Odbacili su oslonac lazno srecnog a u srzi nepravednog drustva. Odbacivanje im je donelo slobodu, zadovoljstvo sobom, endorfin... Na zalost, nisu dugo bili slobodni. Uz slobodu uvek dolazi i strah.
ODMAH po odbacivanju starog oni su prihvatili drugi oslonac, virtuelnu kategoriju boraca protiv zla.
Samostalno deluju,ne veruju drugim ljudima, ne udruzuju se i zbog toga ne predstavljaju stvarnu opasnost po sistem.
Srecu definisu kao pobedu dobra nad zlom, iako znaju cenu utopije. decenijama gubeci bitke i NEMOCNO posmatrajuci nepravdu, pretvaraju se u gubitnike, zatim isfrustrirane gubitnike, i na kraju frustracija stvori negaciju.
Ovako stvorena destruktivnost se najcesce usmerava ka sebi i bliznjima. Najcesce ali ne uvek.

2.Drugu grupu cine ljudi koji su duboko u sebi svesni neprirodnog sistema vrednosti, vekovne negativne selekcije u drustvu, ali se uzasavaju ideje da zive bez oslonca. To su ljudi koji se rutinski i refleksno krste kad prodju pored crkve (iako znaju da u bibliji nema pomena o tome), cuvaju na zidu ikonu (znaju da krse drugu zapovest), redovno glasaju i za vlast i za grand, slave slavu, zive na kredit, iskljucuju mobilni kad grmi... Osmeh na
njihovom licu je toliko isforsiran i izvestacen da je postao grc, ali ga se i dalje ne odricu. Provedu zivot u grcu, verujuci da je najveca opasnost i nesreca izgubiti oslonac. Odricu se svoje volje a zele da su srecni, iako naslucuju da to ne moze zajedno.
Navijaju za pobednika, i kada pobednik izgubi navijace za drugog pobednika.
Svaka nestabilnost sistema ih ne dotice jako, jer se odmah priklone jacem. Sistem ne sme pasti.
Razmnozavaju se i svojoj deci lome volju i urodjeni bunt, objasnjavajuci im da se ne sme kritikovati sistem. Neretko rade kao vaspitaci, ucitelji, nastavnici.. uzdizuci trenutne drustveno prihvatljive vrednosti na pijedestal najsvetijih stvari. Oni za sebe kazu da su neutralni, ne razlikujuci rec neutralan od reci bezlican.
Oni su sposobni da toliko deformisu drustvo i iskrive sistem vrednosti da ce se, kada ljigavi budu u vecini, sistem sigurno saviti do pucanja. Ipak, ljudi koji se ponasaju kao ispljuvak brzo ulaze u strukture i postaju sefovi preduzeca, partija, udruzenja... i razbijaju ih iznutra pretvarajuci sve sto dodirnu u zelenu sluz, uzasnu bezoblicnu masu.

I jedni i drugi veruju da rade pravu stvar.
Jedni kojima je sistem dao identitet kao buntovnicima i anarhistima, i koji nikada nece postati snaga sposobna za rusenje,
i drugi, koji uprljaju sve za sta se uhvate, bojeci ga u trenutno dominantnu boju.
Niko nije imun. Svako trazi oslonac
Koji je vas oslonac? ZA ili PROTIV?

mislim da ti je razmisljanje isuvise bazirano na iskljucivosti

Сам себи могу да будем највећи ослонац. Мислим да је човек најефикаснији и за себе и за друге ако се поистовети са самим собом а не са друштвом, а наравно да истовремено буде свестан да је део човечанства јер не би могао да склопи своју личност и створи своје идеје ако би живео без и најмањег додира са другим људима.

Nista od toga.Vrednosti u koje ja verujem su meni oslonac.Moje vrednosti.Ono sto dolazi iznutra.Ne ono sto dolazi spolja.To sto sistem tako funkcionise je ipak samo privid.Jer sama sam sebi dokaz da sistem ipak ne funkcionise bas tako.A i jos neki ljudi koje znam.

hakim bej:

Postoje ljudi sa dovoljno razvijenim intelektom koji uvidjaju sve nedostatke "provladinih" religija. Uvidjaju da je u zanemarljivo malom broju slucajeva rec o pravoj, iskrenoj i istinskoj veri u coveka. Uvidjaju da je u drustvu dominantna pohlepa, sujeta, mrznja, vlast...
Ovi, pomenuti, ljudi koji razumeju kako sistem funkcionise, dele se na dve grupe:

1. oni koji se suprotstavljaju sistemu, ili makar deklarativno bune protiv sistema koji pociva na prevari. Ukazuju i bore se protiv moralne korupcije, iz koje krecu sve ostale. Time sto angazuju svoje snage, svoje vreme, svoj zivot u borbi protiv sistema, oni indirektno priznaju sistem kao dostojnog ili makar snaznog protivnika.
Vole price o Davidu i golijatu, ubedjujuci sebe da to nisu samo bajke, ali i stvaraju alibi u slucaju da tresnu o beton realnosti..

Kliknite za proširenje...

Deklarativna borba se ne moze smatrati niti realnom, niti pravednickom a ponajmanje efikasnom bez obzira na svesnost o rastimovanosti sistema koji okruzuje. Deklarativno znaci povrsno, samoobmanjujuce, iracionalno cak, jer je ipak svesno slabosti svog neodupiranja. Ne znaci da su oni - Davidi savremenog doba, koji se mentalno, verbalno ili cak fizicki angazuju protiv nemoralnosti, svog protivnika uzeli kao dostojnog, ravnopravnog i vrednog postovanja jer u njemu, sili koja melje nepromisljene i povrsne, vidi trulez, bolest koja je neizleciva i kojoj je neophodno umaci kako se ne bi potpalo u grupu izgubljenih.

hakim bej:

Odbacili su oslonac lazno srecnog a u srzi nepravednog drustva. Odbacivanje im je donelo slobodu, zadovoljstvo sobom, endorfin... Na zalost, nisu dugo bili slobodni. Uz slobodu uvek dolazi i strah.
ODMAH po odbacivanju starog oni su prihvatili drugi oslonac, virtuelnu kategoriju boraca protiv zla.
Samostalno deluju,ne veruju drugim ljudima, ne udruzuju se i zbog toga ne predstavljaju stvarnu opasnost po sistem.
Srecu definisu kao pobedu dobra nad zlom, iako znaju cenu utopije. decenijama gubeci bitke i NEMOCNO posmatrajuci nepravdu, pretvaraju se u gubitnike, zatim isfrustrirane gubitnike, i na kraju frustracija stvori negaciju.
Ovako stvorena destruktivnost se najcesce usmerava ka sebi i bliznjima. Najcesce ali ne uvek..

Kliknite za proširenje...

Da li je istina da razgranicenje dobra i zla moze da donese slobodu i zadovoljstvo sobom? Ta sloboda (ja bih je nazvala uslovnom) ne moze da egzistira sama po sebi ako nije poduprta njenim "razmnozavanjem" na nesvesne, duhom i moralom slabe, poput sirenja nekog ucenja o pravednosti i uzvisenosti ljudskog. Sreca se tesko i moze definisati drugacije od podjarmljenosti zla dobrim ali utopije i ideali su oduvek bili pokretaci revolucija, namera prevladavanja nepromisljenog i zivotinjskog. Mozda takvim borcima za dobro ne treba zamerati nista osim zelje da promene citav svet a da nisu u stanju da nesto od plemenitog semena usade u svoje najblize, one na koje mogu da imaju uticaja, a mozda i da u svom pohodu budu istrajniji, jaci i ubedljiviji.

hakim bej:

2.Drugu grupu cine ljudi koji su duboko u sebi svesni neprirodnog sistema vrednosti, vekovne negativne selekcije u drustvu, ali se uzasavaju ideje da zive bez oslonca. To su ljudi koji se rutinski i refleksno krste kad prodju pored crkve (iako znaju da u bibliji nema pomena o tome), cuvaju na zidu ikonu (znaju da krse drugu zapovest), redovno glasaju i za vlast i za grand, slave slavu, zive na kredit, iskljucuju mobilni kad grmi... Osmeh na
njihovom licu je toliko isforsiran i izvestacen da je postao grc, ali ga se i dalje ne odricu. Provedu zivot u grcu, verujuci da je najveca opasnost i nesreca izgubiti oslonac. Odricu se svoje volje a zele da su srecni, iako naslucuju da to ne moze zajedno.
Navijaju za pobednika, i kada pobednik izgubi navijace za drugog pobednika.
Svaka nestabilnost sistema ih ne dotice jako, jer se odmah priklone jacem. Sistem ne sme pasti...

Kliknite za proširenje...

Da li uistinu samo posedovanje sopstvene volje i sreca mogu jedna sa drugom ruku pod ruku a da svaka druga kombinacija odrice smisao dosezanja ovog drugog? Mozda je sreca upravo u posedovanju oslonca (kakvog god) koji ce spreciti isklizavanje. Ovde je uzet u obzir primer onih koji su nezadovoljni onim sto vide ali se sabloniraju zarad dosezanja mira, neodbacivanja na djubriste nepozeljnih. I ne verujem u priklanjanju jacem zarad sprecavanja urusavanja sistema. Rec je o transformaciji zarad neurusavanja sebe. Da li se iza takvog stava krije nepostojanje stava, ljigavost, uguseni bunt, strah ili nesto peto?

hakim bej:

I jedni i drugi veruju da rade pravu stvar.
Jedni kojima je sistem dao identitet kao buntovnicima i anarhistima, i koji nikada nece postati snaga sposobna za rusenje,
i drugi, koji uprljaju sve za sta se uhvate, bojeci ga u trenutno dominantnu boju.
Niko nije imun. Svako trazi oslonac
Koji je vas oslonac? ZA ili PROTIV?

Kliknite za proširenje...

Mislim da je ovde zapostavljena ona treca grupa - onih kojima je potpuno svejedno, koji ne vide da postoji zlo, koji misle da je sve potaman, da su pravda i nepravda tek postapalice kojima.se sluze slabici i nesnalazljivi.
Nedavno mi je pala na pamet ideja o otvaranju teme koja bi dodirnula tkzv. moralnu cistotu. Koliko smo moralno “prljavi” a time i da li su nasi oslonci, oni iz sopstvene volje rodjeni ili sistemom nametnuti, dobri putokazi ka cistoti? Ponekad mislim da je plivanje niz reku bezbolno, ne izaziva smrtnu (duhovnu) opasnost i strah od utapanja. Zaboravlja se samo na virove.
Mrzim velike talase i mulj koji se uplice, sakriven, stalozen i smrdljiv. I volim plivanje uz reku.

"Emanuel Goldštajn:
TEORIJA I PRAKSA
OLIGARHIJSKOG KOLEKTIVIZMA
Tokom cele pisane istorije, a verovatno još i od kraja mlađeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viši, Srednji i Niži. Bili su izdeljeni na mnoge potkategorije, nosili bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i međusobni odnosi, varirao je iz veka u vek; no u suštini se struktura društva nije menjala. Čak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao što se i žiroskop uvek vraća u stanje ravnoteže ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.
Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Viših je da ostanu gde su. Cilj Srednjih je da promene mesta s Višima. Cilj Nižih, kad imaju cilj - jer im je stalna karakteristika to što su previše pritisnuti dirinčenjem da bi bili više no tek povremeno svesni ičega van njihovog svakodnevnog života - jeste da ukinu sve razlike i stvore društvo u kome će svi biti jednaki. Tako se kroz celu istoriju ponavlja bitka koja je u osnovnim crtama uvek ista. Viši ostaju na vlasti tokom dugih perioda, ali pre ili posle uvek dođe trenutak kad izgube bilo veru u sebe bilo sposobnost da efikasno vladaju, bilo i jedno i drugo. Onda ih Srednji zbacuju s vlasti, pridobivši prethodno za sebe Niže, kojima tvrde da se bore za slobodu i pravdu. Čim postignu svoj cilj, Srednji potiskuju Niže u njihov stari položaj slugu, a sami postaju Viši. No to se od Nižih ili bivših Viših, ili iz obe ove grupe, otcepi grupa novih Srednjih, i borba počinje ispočetka. Od ovih triju grupa, jedino Niži ne uspevaju čak ni privremeno da ostvare svoje ciljeve. Bilo bi preterano reći da kroz celu istoriju nije bilo nikakvog materijalnog napretka. Čak i danas, u periodu opadanja, prosečan čovek je fizički u boljoj situaciji nego pre nekoliko stoleća. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakva civilizovanost ponašanja, nikakva reforma i nijedna revolucija nisu čovečanstvu približile jednakost ni za milimetar. S tačke gledišta nižih, nijedna istorijska promena nije nikad znažila ništa više do promene imena gospodara"
(1984.)