Svaka analiza talibanizacije Kosmeta mora početi sa podacima o proizvodnji i prometu droge kako u Avganistanu tako i na Kosovu i Metohiji. Jedina razlika između Avganistana i Kosmeta, Albanije i njihovog okruženja je u tome što Albanci proizvode marihuanu, a talibani heroin. Ova činjenica se može prepoznati i među redovima u godišnjem izveštaju američkog Stejt departmenta o trgovini drogom i finansijskom kriminalu u svetu. Prema podacima iz tog izveštaja može se zaključiti da je proizvodnja i promet marihuane poznate u svetu pod imenom "albanka" samo tokom prošle godine na Kosmetu porastao za 50 odsto. U istom izveštaju se spominje i da je tokom 2006. u Avganistanu povećana proizvodnja heroina za 49 odsto u odnosu na 2005, tako da od ukupno plasiranog heroina u svetu sa ovog područja stiže 90 odsto. Iz američke analize može se zaključiti da se sa prostora još nerealizovane "velike Albanije", koja bi obuhvatila Crnu Goru, Makedoniju i jug Srbije, valjda zbog transparentnosti granica samozvani albanski potomci Skenderbega (Skenderbeg je, ipak, bio Srbin) krijumčare heroin iz jugozapadne Azije, kokain iz južne Amerike i "albanku" sa svojih prostora po celoj Evropi. Međutim, u celoj toj sumornoj priči po Evropi, Amerikanci, iako su imali i imaju jake instrumente za uticaj na albanske vođe, nisu preduzeli ništa da spreče narkotrgovinu. Sasvim je jasno da je Vašington dobro obavešten o sadašnjem stanju na Balkanu u vezi proizvodnje i prometa narkotika ali, baš kao i u slučaju Avganistana, više voli da opstruira borbu država protiv širenja droge iz pomenutih regiona.
Ništa bolja situacija nije ni kada je u pitanju preplavljenost Balkana oružjem. Prema navodima raznih izvora, stanovništvo republika bivše Jugoslavije poseduje danas blizu milion komada "dugih cevi". U rukama samo kosovskih Albanaca, prema proceni UN, nalazi se oko pola miliona pušaka raznih modela i kalibara. Međutim, NATO se u takvoj situaciji pravda "da nema ovlašćenja da razoruža bilo kog pojedinca na Kosovu" (Danas od 15. marta). Albanci poseduju oružje ne samo iz pokradenih magacina i kasarni u Albaniji tokom pobuna iz devedesetih godina, tako "čuvaju" i ono oružje do kog su došli zaplenom u Makedoniji tokom albansko-makedonskog sukoba, Albanci poseduju i oružje dobijeno za Kosovski zaštitni korpus, kao i oružje koje je direktno stiglo iz SAD. Pored ovih načina pribavljanja oružja poznato je da se oružje kupuje novcem iz raznih javnih fondova, kao što je i Fond Ramuša Haradinaja o čemu je pisala Politika 13. i 14. marta. Da u pribavljanju novca za nabavku oružja i logističkih sredstava za terorističke i "osvajačke" akcije nema granica, potvrđuje i činjenica da je nekoliko albanskih lidera u Makedoniji u martu najavilo da će od Skoplja tražiti kompenzaciju za materijalnu štetu nanesenu 2001. godine, tokom borbi makedonske vojske protiv albanskih "oslobodilaca".
Osim stvaranja albanskih vojno-političkih-kriminalnih grupa u citiranim analizama se u više navrata spominje da su se u upravu UN i mirovnih misija, pod vođstvom NATO, u ključne delove štaba Kfora infiltrirali sindikati organizovanog kriminala (Špigl, Beta, Glas). Ovu činjenicu je potvrdio i Suad Bulić, bivši načelnik policije u Novom Pazaru, navodeći da su među trgovcima ljudima i pripadnici međunarodnih snaga na Kosovu.
Albanci su dobili takvim postupcima neodgovornih pripadnika međunarodnih snaga vrlo povoljne, čak idealne uslove za ponovno širenje svojih destruktivnih aktivnosti u i oko Kosova. U tako "kreiranoj" situaciji čak ni Amerikanci ne mogu da kriju agresivnost kosovskih Albanaca. U zadnjem izveštaju Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u svetu piše da se ta prava najozbiljnije krše baš na Kosovu i Metohiji i to putem "političkih i nacionalno motivisanih ubistava". Sasvim je sigurno da to ne čine pripadnici nealbanskih naroda i oni ne prete stanovništvu, već to čine Albanci u crnim uniformama koji pod "opsadom" drže severno Kosovo, iako, po rečima komandanta Kfora generala Katera, on i njegovi ljudi nemaju dokaza o prisustvu OVK na teritoriji Kosmeta, o čemu je pisala Politika 22. februara i 19. marta.
Početkom aprila Politika je pisala o trgovini ljudima, upozoravajući da se devojčice na Kosovu prodaju po ceni od 500 do 2.500 evra i ugovorene sume novca između prodavaca i kupaca savremenog belog roblja isplaćuju se već prvog radnog dana devojčica koje su nasilno izvedene iz učionica na ulicu.
U takvim okolnostima nije čudo što albanski separatisti uspostavljaju za uzajamno snabdevanje i obuku i sa drugim ekstremističkim i kriminalnim pokretima širom Evrope. Prema podacima do kojih se došlo prilikom traganja za poreklom raznovrsnog oružja koje je pronađeno kod vehabija u Sandžaku, konstatovano je da je to oružje na jug Srbije stiglo iz opljačkanih kasarni u Albaniji 1997. To oružje prvo je stiglo u ruke separatista Oslobodilačke vojske Kosova, pa onda u ruke ekstremnih vehabija. Prema pisanju grčkog lista Katimerini, raketa koju je grupa, koja sebe naziva "Revolucionarna borba", ispalila na Ambasadu SAD u Atini takođe potiče iz Albanije, i prošvercovana je u Grčku preko Kosmeta. U poslednje vreme Tatari sa Krima u velikoj meri koriste iskustva Albanaca sa Kosmeta. Naime, u svojim "građanskim akcijama" krimski Tatari primenjuju takozvani "fleš-mobil" sistem kretanja uz pomoć kog su kosovski Albanci sprečavali međunarodne mirovne snage da marta 2004. obuzdaju paljenja manastira i proterivanje nealbanaca sa kosmetske teritorije. Takav očigledni prekopirani kosovski scenario priželjkuju Tatari kako bi se izazvale vlasti da na Krimu reaguju prekomernom upotrebom sile, što bi izazvalo međunarodnu zajednicu posebno NATO, kao što je to bilo u slučaju Kosmeta, da interveniše i zaštiti "mirne muslimane". Tatari očigledno žele da stvore svetskoj javnosti sliku po kojoj slovenska većina ugnjetava muslimansku manjinu i da bi se to sprečilo potrebno je na Krim dovesti snage NATO.
Koliko je opasna talibanizacija bilo kog dela Evrope pokazuje primer mule Dadulaha Akhunda koji je sa dve otmice uzdrmao vlade u Rimu, Parizu i Kabulu. Tražeći puštanje svojih talibanskih boraca iz kabulskog zatvora kao zamenu za oslobađanje italijanskog novinara i francuskog lekara i francuske bolničarke, Dadulah je doveo u nezavidan položaj Rim, Pariz i Kabul. Oba slučaja uzdrmala su vlade u Francuskoj i Rimu jer bi smaknuće njihovih građana dovelo do velike krize, kao i vlade u Kabulu jer je za puštanje italijanskog novinara Kabul pustio grupu talibana među kojima je bio i Dadulahov brat, dok za oslobađanje Avganistanaca koji su bili u pratnji Italijana i Francuza nije hteo da pusti nikoga iz zatvora i tako je kabulska vlada optužena da joj je stalo više do stranaca nego do svojih građana.
Ako se uzme u obzir širenje radikalnih islamskih struja među muslimanima Krima, Makedonije, Albanije, Sandžaka, Bosne, nestaju i najmanje količine sumnje da se crvena muslimanska transverzala širi i jača u svim balkanskim zemljama. U prilog ekspanzije crvenog i zelenog kraka muslimanskih transverzala govori i izjava jedne od vodećih ličnosti palestinskog Islamskog džihada Abu Alaja Sahina da će, ako zatreba, pripadnici ove organizacije opet ratovati u Bosni, jer kada se brani islam, nije bitno je li to u Iraku, Palestini, Bosni, Avganistanu ili bilo gde drugde. Da su pripreme za novu islamski borbu na Balkanu u toku, pokazuje i sveži primer hapšenja šestorice vehabija 17. i 24. marta posle otkrivanja njihovog logora za obuku u selu Žabran na planini Ninaji i oružani sukob policije i vehabija 20. aprila, kada je ubijen lider vehabija iz novopazarskog kraja Ismail Prentić (28). Ovi događaji, kao i napadi na novinare Glasa javnosti Zorana Šaponjića i Večernjih novosti Miloša Cvetkovića za vreme sahrane Prentića pokazuju da se bezbednosna nesigurnost polako seli sa prostora Kosova i Metohije na jug Srbije.
..a mi odmah poverovali
.................................
i citam
