SRBIJA

Strela

Elita
Poruka
17.244
lepenskivir1od6.jpg

Лепенски Вир

Да би се истражило једно малено насеље из епохе млађег каменог доба, отпочето је 1965. године са археолошким ископавањем на нишкој дунавској тераси покрај Лепенског Вира. У том тренутку нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било и средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије. То је постало јасно тек 1967. године. У тој су години, испод насеља првих земљорадника и сточара из раздобља од 5300-4800 год. пре н.е., откривени споменици који су изненадили цео свет; у седам великих, сукцесивно подизаних насеља риболоваца, ловаца и скупљаца хране (Прото-Лепенски Вир Iа-е, Лепенски Вир II), нађени су : бројна плански грађена станишта, гробови који документују чудне погребне ритуале, обиље мајсторски изграђених алатки од камена, кости и рога, разноврстан накит, плочице са урезаним знацима слицним писму и монументалне скулптуре од камена. Одмах се могло установити да су све ово остварења од пре 5300. год. пре н.е., а то је значило да су риболовачко-ловачке заједнице које су насељавале терасу покрај Лепенског Вира прве у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, прве оствариле архитектуру особеног стила и прве моделовале монументалне скулптуре од џиновских облутака.

Тако се Лепенски Вир [165qу 1967. години појавио на археолоској карти Европе као изузетно знацајан, али и сасвим усамљен културни центар; његови споменици, тако необични и тако загонетни, тада су само указивали да у будућности треба очекивати сличне археолоске споменике који ће учинити разумљивим све оно што је остварено на овој малој дунавској тераси.

У наредним годинама сва очекивања су и реализована. Захваљујући интензивним археолошким истразивањима обала Дунава, посебно у Ђердапу, до 1971. године откривено је још десетак насеља из истог раздобља (Хајдучка воденица, Падина, Власац, Икоана, Кладовска скела и друга). Археолошка грађа које је у овим насељима нађена показала је да Лепенски Вир треба сматрати средиштем једне особене и дуготрајне културе која се данас у археолошкој науци с правом назива култура Лепенског Вира.

Колевка културе Лепенског Вира је Ђердап, а њени творци су потомци старе европске популације из раздобља старијег каменог доба (антрополошки тип Брно-Пседмост). Пред крај леденог доба (око 20000 год. н.е.) заједнице ове популације настаниле су и пећине у Ђердапу и у њима су живеле све до око 7000 год. пре н.е., кад је општа клима осетније отоплила. Промена климе омогућила је живот под ведрим небом, али је фактор изолације тај живот учинио веома сложеним. Прва насеља подизана су на ниским терасама које су редовно мале и изоловане, јер их по дужини пресеца Дунав, а по ширини затварају стрме падине околних брда. Због тога је територија коју у току године економски користи једно насеље не само мала већ и строго ограничена. Свака од ових територија поседује обиље воде, огрева, дивљаци и јестивих плодова. Међутим, сва ова богатства не би била довољна да обезбеде вековни живот у једном насељу с обзиром на величине и изолованост ових територија. Људске заједнице у ђердапском подруцју нису могле да осигурају егзистенцију стихијски, никонтрослисаним преузимањем природних добара, већ само успостављањем новог привредног и социо-културног система.
 
Гамзиград
srbgamzigradnk3.jpg


Јужно од Дунава, код града Зајечара, налазе се остаци касноантичке утврђене палате Felix Romuliana. Палата је изграђена између 297. и 311. године наше ере по замисли римског императора Гаја Валерија Галерија Максимијана, у стилу античке дворске архитектуре, са циљем да буде безбедно боравиште за живота, а после смрти вечни споменик римском императору.

Археолошким радовима откривени су остаци старијег и млађег утврђења, оба подигнута у временском интервалу од десетак година. Простор унутар бедема подељен је на два дела. Северну половину обухвата комплекс царске палате са малим храмом и жртвеником, а на јужној половини су објекти јавне намене. Западна врата Ромулијане, чија се фасада од опеке, зеленкастог пешчара и белог кречњака, убраја се у грандиознија остварења римске архитектуре. У северозападној четврти откривена је луксузна резиденција са четири велике дворане, украшене фрескама и подним мозаицима.

Већ у другој половини 4. века Ромулијана је запуштена палата, а после упада Гота и Хуна постаје мало византијско насеље. Гамзиградска палата последњи пут је оживела као утврђено словенско насеље у 11. веку.
Систематским археолошким истраживањима откопани су остаци палате са мозаицима изузетне лепоте, храмови, јавна купатила и монументалне капије.

Од 2007. године Гамзиград се налази на Листи Светске културне и природне баштине УНЕСЦО-а.
 
sve pohvale za temu!!

Vinča
Centar neolitske kulture u Podunavlju


Geografski položaj i istorijat istraživanja




Vinča i ostala neolitska naselja u Srbiji
(klikni na mapu za veći prikaz)

Arheološko nalazište Belo brdo u Vinči, na desnoj obali Dunava, 14 km nizvodno od Beograda, zahvata površinu od desetak hektara. Visoka lesna terasa i kulturni slojevi padaju prema periferiji, tako da formiraju brežuljak koji dominira okolinom. Položaj nalazišta je takav da je pružao sve uslove za dugotrajan boravak ljudskih zajednica: reka, sa jedne strane, sa svim svojim preimućstvima, počev od bogatstva ribom do mogućnosti komuniciranja sa svetom, i dolina Bolečice, s druge strane, koja je Vinču povezivala sa zaleđem bogatim mineralima i rudama (Avala, Rudnik), lovnim životinjama i plodnim zemljištem. Geografski položaj Vinče obezbeđivao je njenim stanovnicima posredničku ulogu između kultura koje su se razvijale na jugu sve do Egejskog mora i na severu do srednje Evrope. Refleksi značajnih zbivanja i promena u materijalnoj i duhovnoj kulturi očitavaju se u pojedinim nivoima kulturnog sloja debljine oko 10 m, koliko se nataložilo dugim boravkom ljudi na ovom mestu. Zato je i razumljivo što se Vinča u arheološkoj nauci srednje i jugoistočne Evrope uzima kao pouzdan reper za proučavanje pojave i razvoja velikog broja neolitskih i eneolitskih kultura ovih područja.

Prvo arheološko iskopavanje u Vinči započeo je Miloje M. Vasić 1908. godine na prostoru od približno 400 m2. Ca manjim prekidima, ti radovi su trajali sve do početka Prvog svetskog rata. Radovi su obnovljeni tek 1924. godine, ali nakratko, jer su materijalne mogućnosti države osiromašene u ratu bile skromne. Srećna okolnost koja je ulila veliku nadu pojavila se kada je, posredstvom pisca Aleka Brauna (Alec Brown) i prijatelja sa ratišta Džon Linton Majresa (John Linton Myres), profesora Univerziteta u Oksfordu, u ruke M. Vasića dospeo jedan oglas iz Times-a, u kome ser Čarls Hajd (Sir Charles Hyde) nudi finansijsku pomoć za istraživanje starina. Uz povoljne preporuke koje su pružala dotadašnja istraživanja u Vinči i uz pomoć engleskih prijatelja, dobijena su značajna finansijska sredstva, kojima su omogućena istraživanja na velikoj površini. Ta istraživanja dobila su i veliki publicitet, posebno u engleskoj štampi (Birmingham Post, Man, Illustrated London News). Vinča se tako između 1929. i 1931. godine našla u žiži interesovanja arheološke nauke i postala nalazište čuveno u celom naučnom svetu.
img_04.jpg


Sa četiri toma monografije Praistorijska Vinča (Beograd 1932, 1936) i sa četrdesetak bibliografskih jedinica iz pera M. Vasića, završena je druga faza istraživanja Vinče. Do obnove istraživanja u Vinči prošlo je 47 godina. Za to vreme je nalazište bilo prepušteno divljim iskopavanjima, uništavanju profila od strane raznih amatera i kolekcionara. Osnivanjem Odbora za arheološka istraživanja u Vinči pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, a naročito angažovanjem predsednika toga Odbora akademika Vase Čubrilovića i potpredsednika Jovana Todorovića, započeta su 1978. godine nova iskopavanja.

img_05.jpg


U prvo vreme, dok su ispitivani slojevi metalnog doba i srednjeg veka, istraživanjima je rukovodio Nikola Tasić u saradnji sa Gordanom Vujović, a od 1982. godine, kada su započeti radovi na neolitskim slojevima, tu dužnost su preuzeli akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović.

img_06.jpg


Tokom poslednjih deset godina u Vinči su istraženi velika starosrpska nekropola i ostaci iz bronzanog i bakarnog doba, a započeta su i reviziona iskopavanja neolitskih naselja, i to primenom najsavremenijih arheoloških metoda.

Vinča i njena kultura
Vinča je najveće i najcelovitije istraženo neolitsko naselje u Evropi. Na ovom mestu, gde se preko doline Bolečice i Dunava razigrani reljef Šumadije susreće sa banatskom ravnicom, nalazila se između 4500. i 3500. g. pre n. e. metropola jedne sadržajima prebogate kulture. Stoga je Vinča pojam kojim se danas obeležava zenit neolitske kulture u Evropi.

Kulturni sloj Vinče, visok oko 10,5 m, pruža neobično zanimljivu i uzbudljivu sliku. Kao na raskošnom ćilimu u njemu se po vertikali nižu jedan nad drugim rumeni, žuti, mrki, pepeljasti i crni proslojci formirani od ostataka razorenih naselja, spaljenih koliba, velikih rovova i zasutih jama i grobova. Svaki od tih proslojaka, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice najraznovrsnijih predmeta: oruđe i oružja od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, raskošno dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina, nakit od raznih vrsta retkih, skupocenih materijala i bezbroj drugih predmeta, izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti, iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana.

img_29.jpg


Mada je praistorijsko naselje u Vinči godinama iskopavano, ipak je ispitan samo njegov središnji deo. Na istraženom prostoru nađeno je, međutim, na hiljade predmeta koji danas krase mnoge muzejske zbirke, a rad na njihovom poučavanju traje s nesmanjenim interesovanjem i danas. Na osnovu tih brojnih i veoma raznovrsnih predmeta, kao i ostataka arhitekture i korišćenih sirovina, može se pouzdano rekonstruisati cela istorija Vinče, odnosno materijalna i duhovna kultura brojnih generacija koje su u njoj živele.



Vinča - grob Bodrogkerestur kulture

Prvo poglavlje Vinčine istorije sačuvano je samo u fragmentima i otuda je nedovoljno jasno. Na osnovu skromnih ostataka najstarijeg naselja, otkrivenih na oko 10,5 m ispod površine, može se zaključiti da je Vinča prvi put naseljena u trenutku kad je kultura srednjeg neolita (starčevačka kultura) već prešla zenit i počela da se bliži svom kraju, verovatno negde oko 4800. godine stare ere. U to vreme jugoslovenski deo Podunavlja bio je gusto naseljen i osnivanje prvog naselja u Vinči treba verovatno rezati za manju grupu kolonista koja je u traganju za slobodnim njivama i pašnjacima napustila neko obližnje veće naselje, locirano u južnom Banatu. Mada je njihovo naselje u Vinči bilo relativno kratkotrajno i malog obima i mada u njihovom stvaralaštvu nije moguće otkriti neki nov, osoben izraz, ipak su ti doseljenici ostavili u Vinči jedan dokument, izuzetno značajan za upoznavanje njihovog fizičkog izgleda i njihove duhovne kulture. To je velika grobnica s prilazom i devet skeleta koja je u centru najstarijeg naselja otkrivena 1931. godine. Ovaj nalaz, jedinstven u okvirima neolitske kulture jugoistočne Evrope, pokazuje da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali jednom posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca. Isto sažimanje starobalkanskih, autohtonih elemenata sa mediteranskim opaža se u starčevačkoj kulturi, odnosno kulturi prvih stanovnika Vinče. Tako najstarija staništa u Vinči imaju, kao i staništa na ostalim naseljima ovog vremena u Podunavlju, najčešće elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Ove šatoraste kolibe, grupisane u najstarijem naselju Vinče po određenom sistemu oko centralne kolibe, živo podsećaju na arhitekturu starije podunavske mezolitske kulture (kultura Lepenskog Vira).

img_08.jpg

Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure ovog vremena, kao i neraščlanjene keramičke posude čije forme jasno upućuju na starije uzore rađene od kamena ili drveta. Međutim, pojedine ornamentalne tehnike primenjene na keramici (na primer, slikane vaze) kao i neki retki materijali korišćeni za nakit (spondilus, paligorskit) jasno pokazuju da su nosioci starčevačke kulture održavali veze sa stanovnicima egejskog i šireg istočnomediteranskog područja. Još cu bili življi kontakti sa oblastima koje leže severnije od jugoslovenskog Podunavlja. Njih potvrđuju nožići od vulkanskog stakla (obsidijana) koje cu stanovnici najstarijeg naselja u Vinči dobavljali iz gornjeg Potisja.

img_09.jpg


Na osnovu raspoloživog arheološkog materijala može se zaključiti da cu prvi stanovnici Vinče živeli u dobrosusedskim odnosima kako sa stanovnicima Panonskog basena tako i južnih oblasti Balkanskog poluostrva. Najstarije naselje u Vinči nije bilo ni ograđeno ni utvrđeno, a nalazi iz šatorastih koliba vezuju se za mukotrpni ali i spokojni život seljaka čija je svakodnevica bila ispunjena napornim radom na izradi kamenih alatki i raznih keramičkih proizvoda, a svakako i stalnom brigom za useve, za stoku i ulov. Stanovnici najstarijeg naselja u Vinči nisu, međutim, mogli da za duže vreme ubiraju zaslužene plodove svoga truda. Već sredinom V milenija stare ere otpočinju lančani pokreti neolitskih populacija u Trakiji i donjem Podunavlju koji nešto kasnije zahvataju i oblasti oko Vinče. Ovo previranje izazvano je laganom penetracijom anadolske halkolitske kulture tipa Čan Hasan - Bejdžesulčan koja se prema Balkanskom poluostrvu kretala u dva smera: suvozemnim putevima, od jugoistočne Trakije prema Podunavlju, i maritimnim komunikacijama, od srednje Grčke do severne Dalmacije. Kao posledica ovog strujanja, pri kome se anadolske forme sažimaju s lokalnim autohtonim oblicima, nastaju na celom Balkanskom poluostrvu i srednjem Podunavlju kulture mlađeg neolita.
 
...................


da ne pishem mnogo opshirno ubacicu josh samo neke fotke

......................................
img_13.jpg


img_11.jpg


img_14.jpg


img_18.jpg


img_16.jpg


img_19.jpg


img_2.jpg


Vinča - arheološki park
/nadamo se uskoro/

img_26.jpg






............
 
Ђавоља варош

srbdjavolja480sj4.jpg


Башта богова на Радан планини

Када планини приђете са јужне стране, паркирате аутомобил и узаном шумском стазом кренете уз Жути поток ка Пакленој јарузи, где извире Ђавоља вода – машта добије крила. Све што сте дотад чули или прочитали о једном од најређих природних феномена на свету, устукне пред заиста невероватним призором

Заробљене душе

Беше ту, некада давно, један утврђени град. Живљаху ту и млађи и старији, и жене и деца, живљаху и радоваху се животу. На несрећу, читавим крајем тада владаше окрутни ага, чији зулум никог не поштеди. Да шурује са нечастивима, одавно се знало. Али, шта све може да учини – није се дало ни наслутити. Једнога дана, каже легенда, ага окупи силну војску, разруши насеље, а све његове становнике претвори у камене куле. Прошли су векови, а ове душе заробљене у камену још живе, расту, померају се и нестају.

Стубови расту и нестају

Ово је само једно од бројних предања о Ђавољој вароши, ретком природном феномену на Радан планини, у близини Куршумлије. Иако је наука објаснила узрок и настанак земљаних пирамида, када све то погледате изблиза, помислите да ту, заиста, „нечег има“. Наиме, када планини приђете са њене јужне стране, паркирате аутомобил и узаном шумском стазом кренете уз Жути поток ка Пакленој јарузи, где извире Ђавоља вода – машта добије крила. Све што сте дотад чули или прочитали о чудном месту необичног имена, устукне пред заиста невероватним призором.
Ђавоља варош је, заправо, скуп земљаних пирамида, како их називају научници, или камених главутака или кула, како их зове народ. Има их више од две стотине, високе су од два до петнаест метара, а широке од пола до три метра. Настале су ерозијом земљишта, а слична појава је забележена само у Башти богова у Америци, мада се нешто слично, али знатно мањих димензија, може видети у Француској и Белгији.

Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављено од растреситог, али и чврстог материјала. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова. Научници, пак, тврде да је појава настала релативно касно и да су јој највише допринели људи. Наиме, уништавајући шуму, отворили су пут разорном деловању воде, при чему су крупни комади стена штитили дубље и мекше слојеве земље од удара кишних капи и спирања водом. Практично, камени блокови на врховима стубова служе као кишобран, али водене бујице и даље пролазе између фигура, спирају земљу и чине да временом постају све виши. И доиста, стубови расту, померају се, мењају места и нестају.

О свему овом се, ипак, у народу могу чути разна веровања и легенде. Осим поменуте приче о окрутном аги, најчешћа предања се односе на скамењене сватове. Прича се да су, некада давно, две групе сватова кренуле да испросе исту девојку. Када су се срели и схватили да су пошли „по истом послу“, дошло је до заваде, а да се не би догодило веће зло, некаква сила их окамени желећи да такви остану наредних 99 година. Ваљда, да би им се главе временом мало „охладиле“.

Али, изгледа да је природа заборавила на кажњене сватове, сви рокови су одавно прошли, а свечари се и данас могу видети раздвојени у две јаруге – Ђавољој и Пакленој.
 
1.jpg


staklo

1.jpg


KERAMIKA
Kao glavni grad provincije Gornje Mezije, Viminacijum je imao razvijenu i raznoliku zanatsku delatnost, a proizvodnja keramike predstavlja jednu od najrazvijenijih. Istraživanja koja su do sada sprovedena, otkrila su i grnčarsko - radioničarski kompleks, koji time pruža i direktnu potvrdu o mestu na kome se ta proizvodnja i odvijala. Pored zastupljenog posudja, kao najvećeg dela proizvodnje, ovde je zastupljena i izrada svetiljki, terakota, opeka i vodovodnih cevi, podnih pločica i ostalog gradjevinskog materijala. Veliki broj posuda različitog oblika i kvaliteta izrade, govori o visokom stepenu razvoja i bogatom izboru oblika. Uz same posude koje su pronalažene na svim istraživanim lokacijama na Viminacijumu, pronadjeni su i brojni kalupi za izradu reljefnih posuda koji pružaju dokaze o izradi luksuzne keramike na ovom prostoru. Grnčarija je proizvodjena za svakodnevnu upotrebu, za pripremanje hrane i za njeno konzumiranje, a proizvodjene su i posude netipičnih oblika, koje su korišćene najverovatnije u različitim obredima i čije funkcije nisu jasno definisane. Proizvodnja keramike na Viminacijumu podmirivala je potrebe lokalnog stanovništva, a veliki deo ovih posuda distribuiran je i u druge krajeve. Najveća zastupljenost je svakako u samoj provinciji Gornjoj Meziji, a brojnije se javljaju i uz tokove Dunava. U svim razvojnim fazama Viminacijuma, keramički materijal predstavlja i najbrojnije nalaze u kulturnim slojevima. Najstariji period zastupljen je keltskim materijalom, a rimski materijal dominira od I pa sve do IV veka. Period seobe naroda sa germanskim stanovništvom, potvrdjen je izmedju ostalog i grnčarijom pronadjenom u nekropolama druge polovine V veka i druge polovine VI veka, dok je srednjovekovni materijal datovan u period od XII do XV veka.
 
Ђавоља Варош

djmalacn9.jpg


srbdjavolja2uh3.jpg


srbdjavolja3xe7.jpg


srbdjavolja4xj9.jpg


srbdjavoljavarosuu2.jpg


djvodaud0.jpg


Ђавоља вода се не сме пити

Прича о скамењеним сватовима има и другу верзију. Она каже да су, по налогу Нечастивог, људу решили да по сваку цену венчају рођеног брата и сестру. Да се то не би догодило, поново се умешала Божија сила која их је тако оставила да вечно сведоче да ниједан грех неће проћи без казне.

Ђавоља варош је заштићени споменик природе од националног значаја, а простире се на преко 70 хектара. Жеља је да се ова природна драгоценост сачува и стави у службу науке, образовања, туризма и других културних потреба. Међутим, оно што ће посетиоце такође занимати нису само вретенасти стубови. Наиме, овде постоје и два изузетно минерализована и кисела извора воде, од којих један извире високо изнад Паклене јаруге и народ га зове Ђавољом водом. Није ни чудно, с обзиром на то да је десет пута киселија од обичне воде и никако се не сме пити. Посетиоце на то упозоравају видно истакнути натписи. Други извор избија на десној обали Жутог потока, али је слабије минерализације и киселости. И ове појаве су, такође, веома ретке, не само код нас већ и у свету.

Недалеко од Ђавлоље вароши је и манастир свете Петке, која датира из доба Немањића, а предање каже да се у њему замонашила и мајка светог Саве – Ана. Ту је и манастир светог Николе, а између две јаруге, у самој Вароши, виде се остаци неког црквишта где посетиоци застану, помоле се Богу и оставе прилог, мада је од некадашњег храма остало само камење. Додуше, тешко је казати о чему је реч, јер сем дрвеног крста, прислоњеног уз дрво, нема никаквог објашњења, па и ово може бити повод за неке нове легенде.

Где се налази

До Ђавоље Вароши се стиже магистралним путем Ниш – Прокупље – Приштина. Прође се скретање за Куршумлију, а на осмом километру од мотела Рударе се скреће лево ка Добром долу. Место је добро, али не и пут. Иако је коловоз асфалтиран, веома је узак и препун рупа, а стање се погоршава са сваким пређеним километром. Три последња километра, до места где се можете паркирати, путује се по макадаму, а одавде до Ђавоље Вароши ваља пешице прећи још 800 метара. Пожељно је понети и нешто за освежење, јер људи то нису обезбедили, а оно што природа нуди овде би ваљало заобићи.

Осим из Ниша, путници из Београда или Краљева могу користити и пут преко Крушевца. Из „Лазаревог града“ се, преко Блаца, такође излази на пут од Прокупља до Приштине, што ће многима скратити путовање
 
Тврђава Голубац

srbgolubactvrdjavafo3.jpg


Тврђава Голубац представља један од најбоље очуваних утврђених средњевековних градова у Србији. Налази се на стеновитој падини, на самом улазу у Ђердапску клисуру, а својим најнижим делом мало улази у Дунав. Верује се да је сазидана почетком тринаестог века. Састоји се од дугачких зидина неправилног облика, које повезују девет масивних кула. У историји су се, у владавини Голупцем, смењивали Мађари, Срби, Аустријанци и Турци. Упркос многим великим биткама које су се овде одиграле, Голубац је и данас у прилично добром стању, и представља веома интересантан локалитет.


 
Голубац

srbgolubac2zz9.jpg


srbgolubac5bi0.jpg


srbgolubac1nl2.jpg


Голубац се налази на североистоку Србије, на обали реке Дунав код уласка у Ђердапску клисру, у подручју Кучајских планина. Удаљен је 130 км од Београда. Битна карактериситика његовог географског положаја је та да се налази на граници два геопоростора, низијског (ободни део Панонске низије) и Карпатског, планинског система,

Повољан географски положај Голупца привлачио је многе освајаче. У периоду римских освајања Дунав је чинио стабилан природни одбрамбени бедем. Да би ту функцију Дунава сачували и у будућим временима Римљани су са обе стране реке подигли утврђења која су штитила северне границе царства. На брежуљку који се налази 4 километра узводно од средњевековног града Голупца, налазе се остаци кастела познатијег под називом Вицус Цупае из првог века нове ере, за који се сматра да је у административном погледу био у саставу територије Виминацијума.
Средњовековни град Голубац налази се на десној обали Дунава, на неприступачној стени, где око 1 км низводно од града почиње Ђердапска клисура. У самом насељу Голубац Дунав је најшири у свом току, па га туристи често упоредјују са боко-которским заливом.

Подручје око Голупца је дуго било поприште сукоба измедју Византије, Срба, Бугара и Мађара. Мир је завладао оног момента кад су ове области потпале под српску управу за време краља Драгутина (1291. године). У тим бурним, ратним временима настао је средњовековни град Голубац.

Голубац се први пут помиње као тврдјава са угарском војном посадом, 1335. године. Претпоставља се да је град у време Косовске битке био у српским рукама, а после Косовске битке заузео га је Бајазит I. Град је поново био у српским рукама око 1410. године за време владавине Стефана Лазаревића. После смрти Стефана дошло је до промена. Деспот Стефан Лазаревић је био обавезан да, пошто није имао мушког наследника, Мачву, Београд и Голубац врати Угарској. У време смрти Стефана, Угарски краљ Жигмунд долази у Србију да би преузео уговорене територије. Стефан Лазаревић је дао Голубац војводи Јеремији као залог за позајмицу од 12.000 дуката. На добијени захтев од Жигмунда да преда град, градоначелник Јеремија је тражио да му предходно исплати 12.000 дуката које је он дао за град. Пошто Жигмунд није хтео да му плати, Јеремија предаје град Турцима без борбе. Под турском влашћу Голубац је, са краћим прекидима, био све до 1867. године.

Туристичка понуда Голупца је веома разноврсна. У близини је национални парк Ђердап, етно музеј у селу Добра са галеријом слика, фотографија и старим стварима и алатима, црква Преноса моштију Светога Оца Николаја у Голупцу, црква Светог Стефана Првовенчаног у Добри.

Најзначајнији споменик културе је манастир Туман (10 км од Голупца), посвећен Св. Архангелу Гаврилу. За име манастира постоји интересантно народно предање везано за име Милоша Обилића. Милош је имао свој дворац у оближњем селу Двориште. Приликом одласка у лов нехотице је ранио испосника Зосима Синатија, који је пребивао у оближњој пећини. Када га је понео видару на лечење пустињак му рече:"Ту мани!" тј. "нема лека- пусти да ту умрем". Да окаје грех, Милош подизе задужбину – манастир у који положи Зосимове мошти. Док је зидао манастир стиже кнежев позив да дође у бој: "Ту мани, па дођи на Косово!" Од двоструког "Ту мани!" манастир добија име Туман.

Општина Голубац заузима 52 км десне обале Дунава. На том потезу присутна је речна риба која овде има у изобиљу, тако да је Голубац атрактивно место за спортски риболов. Нарочито су заступљени сом, смуђ, шаран и кечига.

Ловна подручја у околини Голупца богата су са дивљим свињама и срндаћима, а повремено се појављују и вукови. Тим поводом сваке године у фебруару у селу Добра организује се манифестација "Хајка на вука".

Од туристичких манифестација можемо поменути још и традиционални "Голубачки котлић", који се одржава већ 40 година.

Голубац је центар и српског једрења. Величина акваторијума, стални ветрови и ширина Дунава од 5,8 км омогућили су да Голубац има најбоље услове за једрење на реци у целој Европи. Једриличарски савез Србије је због тога у Голупцу отворио Једриличарски центар Србије. У оквиру центра се налази и марина са дизалицом, бензинска пумпа, терени за одбојку и фудбал на песку. У Голупцу се већ 15 година одржавају државна и међународна такмичења у једрењу. Сезона почиње у мају, а завршава се у септембру.
 
Бициклима на пут до Ђердапа

srbbiciklimakadjerdapufb9.jpg

Бициклисти испред Голубачке тврђаве...
srbbiciklimakadjerdapujdu6.jpg

...пролазе кроз Голубачку тврђаву...
srbbiciklimakadjerdapujxq2.jpg

...и даље ка Ђердапу...
srbbiciklimakadjerdapujda4.jpg

...Ђердап...
srbbiciklimakadjerdapulpx8.jpg

Романтична ноћ на Лепенском Виру.
 
srbdjerdapkazanmh2.jpg


ЂЕРДАПСКА КЛИСУРА

srbdjerdapskaklisuraix8.jpg


Највећа и најлепша речна клисура Европе, Ђердап миленијумима магично привлачи људе из свих крајева света. Чудесни и непоновљиви пејзажи овог краја сведоци су и оквир настајања прве цивилизације у Европи. Људи су увек осећали неодољиву потребу да освоје дивљину и лепоту ових предела.

Ђердапска клисура је настала у прастаро доба када се због велике геолошке катаклизме тај део Карпатског масива расцепио и размакао. Кроз овај расцеп истекло је Панонско море у Црно море. Састоји се, у ствари, из четири клисуре.
Трагови таквих људских покушаја, од времена римских легија до данашњих дана, остали су на стенама клисуре, на пешчаним обалама, у насељима.

Ђердапски сектор Дунава дугачак је 119 км. Основне карактеристике сектора су биле: велики пад, велике брзине воде и снажни вртлози, нагле промене ширине корита и дубине воде, сталне опасности од подводних стена и хридина, једном речју, велики ризик за пловидбу. До изградње Система Ђердап И најмања ширина Дунава износила је 165 м, а највећа дубина 80 м. После изградње ширина се повећала на 220 м, а дубина на 105 м. На изласку из Ђердапске клисуре, Дунав се нагло шири, али ни овде није имао миран ток због подводних стена које су га безмало преграђивале. При ниским водостајима оне су штрчале из воде, па се добијао утисак да би човек могао прећи са једне на другу обалу скачући са стене на стену.

Сви проблеми су радикално решени изградњом ђердапске бране и бродских преводница.
 
Ђердапска клисура

srbdjdunavji8.jpg


srbdjerkazanbz1.jpg


srbdjerdapwh2.png


srbdjerdap1mi5.png


srbdjerdapskaklisurajpgnj7.jpg


srblepvirhs5.jpg


По многима, Ђердапска клисура представља најлепшу речну клисуру у Европи. Њени најужи делови, Велики и Мали казан где више стотина метара високе стене обронака Карпата и Мироча стварају "казан" и где дивље воде Дунава просто врију у својој обесности, копајући дно до дубине од више од 150 метара, тиме од клисуре стварају двоструког рекордера - по најмањој ширини Дунава и по највећој речној дубини у Европи. Иако је изградњом хидроелектране "Ђердап" умногоме смањен овај визуелни ефекат и данас се у време високих вода Дунава може присуствовати овој чаробној представи. Узевши у обзир да Ђердапска клисура обилује богатством флоре и фауне, посебно ретким примерцима животињског и биљног света а Дунав бројним врстама риба, држава је заштитила ове пределе дајући им статус Националног парка.

На овим су се просторима миленијумима ломила копља народа, јер Дунав - ту непокорну реку - није било лако укротити. Тај Лимес, та природна граница је сведок уздизања и падова империја, од којих је свака украшавала његове обале новим градовима и утврђењима. Неки од тих градова су и до данас сачувани и привлаче сваке године реке туриста. И Дунав је укроћен, и после превођења бродова римским каналима снагом робова и - у новије доба - локомотивском вучом и тегљачима, данас пловни систем "Ђердап" системом преводница и брана омогућава сигурну и атрактивну пловидбу Дунавом, са изврсним погледом на артифакте претходних цивилизација.

АД "Ђердап турист" из Кладова се бави презентацијом и афирмацијом Туристичке понуде Ђердапа. У свом саставу има хотел, ресторане, спортске објекте, бави се организацијом туристичких тура и анимацијом посетилаца путем великог броја забавних садржаја, попут атрактивне шетње Дунавом. Излетничким бродом - катамараном "Ђердап", јединственим на овим просторима, се стиже до Трајанове табле, остатака римског кастела Диана, Трајановог моста и војног утврђења Понтес из ИИ в.н.е, затим Фетислама, турског утврђења из XВИ века као и румунског острва Шимијан где се налази реконструисана турска тврђава Ада-Кале.
Аутобусом се организују излети и обиласци два мања места на Дунаву, Текије и Брзе Паланке, познате по ловном и риболовном туризму. Манифестација "Златна бућка Ђердапа" прославила је и учинила Текију познатом.

"Ђердап турист" организује излете у Неготин и чувене Рајачке пивнице, као и посете ХЕ "Ђердап" I и II. Посебно су атрактивни излети у суседну Румунију - Турн Северин, Оршаву и Бању Херкулану.

Остали елемени понуде односе се на град Кладово, које је од давнина познато по бродовима, бродарцима "лоц"-евима, морунама, кавијару, кафанама... И данас у Кладову има призвука старих времена и боемије. Мноштво угоститељских објеката, само су наставак тог стила живота. Кладово данас пружа и друге могућности, посебно за едукацију (Археолошки музеј Ђердапа), спорт и одмор.

Ђердапска клисура представља композитну (чине га наизменично 4 котлине и 4 клисуре), антесцедентну (усецање корита је ишло паралелно са тектонским померањима) долину и она изгледа овако:

1.Голубачка клисура
2.Љупковска котлина
3.Клисура Госпођин вир
4.Доњомилановачка котлина
5.Клисура Казан
6.Оршавска котлина
7.Сипска клисура
8.Влашко-понтијска низија
 
Трајанова табла

srbtrajantgy0.jpg


Као наслеђе од непроцењиве вредности, на подручју Општине Кладово откривене су и сачуване камене плоче на којима је уклесан текст био посвећен завршетку радова два велика градитељска подухвата у Ђердапу - Пут кроз Ђердап и изградња римског канала у близини Хидро електране "Ђердап I". Плоче су познате као Трајанове табле.

Пут кроз Ђердап завршен је 103. године и овај велики подухват овековечен је натписом на плочи, која је позната као Трајанова табла (Тabula Тraiana).
Трајанова табла, која је уклесана у стену правоугаоног облика (3,57x1,62 м). На табли је уклесан текст на латинском језику који гласи:

"ИМПЕРАТОР ЦЕЗАР, БОЖАНСКОГ НЕРВЕ СИН, НЕРВА, ТРАЈАН АВГУСТ ГЕРМАНИК, ВРХОВНИ СВЕШТЕНИК, ЗАСТУПНИК НАРОДА ПО ЧЕТВРТИ ПУТ, САВЛАДАВШИ ПЛАНИНСКО И ДУНАВСКО СТЕЊЕ, САГРАДИ ОВАЈ ПУТ".

Трајанова табла првобитно је била постављена на 1, 5 м изнад римског пута поред Дунава. На основу натписа претпоставља се да је део ђердапског пута у Доњој клисури изградио Трајан у оквиру припрема за рат против Дачана, односно да је 100. године завршена та последња, најтежа деоница. Изградња римског пута и великог броја утврђења показује значај Ђердапа за Римску империју, све до коначног освајање Дакије почетком 2. века. Изградња пута, који се простирао уз сам Дунав, била је условљена потребама брже и безбедније пловидбе.

Натпис на табли био је уклесан у шест редова, али се данас јасно очитавају само три. Од њене богате рељефне декорације очуван је једино фриз са представом орла, као и фигуре крилатих генија. Испод натписа је фигура која клечи, вероватно Данубиус, а изнад је надстрешница са касетираном таваницом.

Након освајања Дакије, Ђердап у наредних 150 година није више био погранична област Римске империје, те губи војни значај, али је зато омогућен развој градског живота и трговине у местима где су била изграђена војна утврђења. У 3. веку, после повлачења Римљана из Дакије, Дунав поново постаје граница Империје, а и касније, током 6. века, када се Византија у овој области брани од упада Авара и Словена.

Трајанов мост

srbtrajanovmostxc6.jpg


Трајанов мост се налази у близини села Костол, а саградио га је Апалодор из Дамаска 105. године. Мост је спајао насеља Костол и Турн Северин. Дужина моста се процењује на око 1.130 м, а носило га је 20 стубова. Приликом градње моста користила је релативно мала дубина Дунава и острво које се налазило на средини ове реке. Мост је убрзо срушен и то од стране самих Римљана, односно за време цара Хадријана, због спречавања уласка варварских племена из суседне новоосвојене провинције Дакије. До данас је сачуван један стуб и Кастел понтес – грађевина која је обезбеђивала сигуран прелазак преко моста. Оно што је остало записано је да се 1858. године могло видети укупно 16 стубова.
 
Манастир Туман (Тумане)

srbtumane1rx9.jpg


srbtumaneno9.jpg


Налази се на северном Кучају, на путу Голубац - Турија, десетак километара од Голупца. посвећен је Светом Арханђелу. По предању подигао га је Милош Обилић у првој половини 14. века. У Кочиној крајини и у Првом српском устанку манастир је имао важну улогу па је по њиховој пропасти био од стране Турака попаљен и разорен. Обновљен је тек у доба кнеза Милоша Обреновића. Садашња црква, зидана на темељима старог манастира, потиче из 1924. године. По архитектури и декорацијама представља верну копију цркава моравске школе. Године 1993. је потпуно живописан и обновљен, те је засијао пуним сјајем. Стил живописања подсећа на онај у опленачкој цркви.

Туман је 1966. године постао женски општежитељни манастир. Поред манастира се на Велику Госпојину одржава сабор.

Милош Обилић и Туман

Овај средњевековни властелин и зет кнеза Лазара је према предању управљао Браничевском провинцијом и био господар Звижда, Стига и Хомоља. Дворови су му се по једном предању налазили у селу Дворишту, недалеко од Голупца (ово село се раније звало Река) и били су неколико километара удаљени од манастира Туман. По другом предању главни двор му је био изнад села Малишева, на месту званом Динуш, на коме су до пре стотинак година могле да се виде зидине једне од кула.

По првом предању, име манастира долази отуда што га је Милош Обилић градио као своју задужбину непсредно пред бој на Косову, између 1380. и 1389. године. Грађевина је била стигла скоро до прозора када је цар Мурат стигао из Мале Азије и запретио српској држави. Кнез Лазар је тада на Косово позвао и Милоша и поручио му: "Ту мани (остављај зидање) па хајде к мени, јер Турци прекрилише Косово Поље, пак хоћеду на нас да ударе!" После је народ по овим речима манастир назвао Туман (или Тумане).

По другој верзији Милош је у лову стрелом случајно смртно ранио испосника, Зосима Синајита (*), који је живео у пећини, у близини места где се данас налази манастир. Милош га је на леђима понео своме двору, али је светитељ осетио да му се примиче крај и затражио од властелина да га спусти на земљу: "Нека ти је опроштено, зло ми не учини намерно. Ту ме мани, ту ме мани" (Ту ме остави да умрем), понављао је непрекидно. Милос послуша, и старац ту издахне.

(*) Најезда Турака из Мале Азије и њихова освајања на југу Балкана довели су до појаве у нашим крајевима калуђера испосника, такозваних синајита. Повлачећи се пред Турцима они су претходно напустили Синај и Свету Гору Атоску и формирали јаку монашку оазу у Парорији. Крајем 14. века, по паду Једрена (1368.) и после битке на реци Марици (1371.), односно после освајања грчких и бугарских територија од стране Турака, распао се и овај духовни центар а већи део монаха је прешао у тада још слободну српску државу. Настанили су се по тешко приступачним пећинама и претворили их у своје испоснице у којима су живели као пустињаци, држећи се строгих правила и проводећи живот у ћутању и духовном раду. Постали су познати као синајити. Глас о њима брзо се ширио, својим испосничким и молитвеним животом су привукли мноштво верника, па се слободно може рећи да су умногоме учврстили Православље у свим крајевима у које су дошли. Иако их је било на стотине, предање је сачувано само о некима од њих, тачније само о седморици. Осим Зосима, то су: Григорије Горњачки, Мартирије (манастир Рукумија), Данило, Сисоје (манастир Сисојевац), Ромило (манастир Раваница) и Роман Ђуниски.

Касније је Милош на Зосимовом гробу у знак кајања почео да зида манастир који није успео да заврши због косовског боја. Даља Милошева трагична судбина, по народном веровању, последица је управо убиства Зосимовог, то јест проливања светитељске крви: након што су га Турци живог исекли сабљама и изболи копљима, исчезло је или нестало у огњу и све остало што му је припадало у овом крају, тако да му сада скоро нема ни трага. Истина Милош је, захваљујући својој јуначкој смрти у боју на Косову и својој блискости и повезаности са кнезом Лазаром у животу и смрти, добио у народном предању и светитељски ореол, али тек у 18. веку. Тек је у прерађеној Лазаревој биографији тај мали феудалац укључен у Лазарев култ, а са коришћењем симбола светитеља приликом представљања његовог лика почело се најпре у Хиландару, у 18. веку а потом наставило у 19. веку, у околини Ниша и Скопља. Али култ Милоша Обилића као светитеља, није ухватио добљег корена у схватању и осећању нашег народа, па чак ни у његовом родном Стигу. С друге стране, култ Зосима Синајита је остао жив и поштован. Његов гроб, испосница и манастир су кроз векове остали народна светиња. Тако је народ својим кантаром одредио заслуге и место овим историјским ликовима.
 
-STARO SELO-

SIROGOJNO

konak.jpg

konak

konak00.jpg

takodje konak

Стална музејска поставка

На благој падини, у близини цркве Светих апостола Петра и Павла, смештени су аутентични објекти пренети из златиборских села. Изабране грађевине представљају богатсво архитектуре и развој културе становања златиборског краја, а уједно показују друштвене и привредне односе на селу.

Златиборску брвнару у поређењу са градитељством простране динарске области, чији је део, издваја потпуно заокружено просторно и конструктивно решење. Знање и вештина с којом је обрађено дрво, основни, а често и једини грађевински материјал, достигли су висок степен, што је ова сразмерно мала и скромна здања сврстала у ред значајних градитељских остварења.

Сталну музејску поставку чине две златиборске окућнице, дворишта са стамбеним и привредним зградама какве су у другој половини 19. и почетком 20. века имале задружне сеоске породице.

У окућницама се налази по једна златиборска дводелна кућа са високим четворосливним кровом. Уз кућу су зграде – вајати у којима су спавали и чували своје личне ствари млађи брачни парови задружне породице. Домаћинства имају млекар, амбар, кош – салаш за кукуруз, качару са казаном за печење ракије, хлебну пећ, пчелињак и мишану за сушење шљива. Стаје за стоку саграђене су издвојено од основног дворишта

postavka.jpg


Посебан део домаћинства, сточарски стан гради се у планини где у току лета чобани бораве са стоком. Састоји се од две колибе, (које по свему личе на куће, али су знатно мањих димензија и са мање опреме) и кућера, покретне кућице – кревета на саоницама за чобанина да би могао стално бити у близини стада оваца.

postavka00.jpg


близини колиба реконструисана је кулача – примитиван сточарски стан купастог облика.

Све зграде су опремљене аутентичним покућством, посуђем, уређајима, справама, оруђима и алатима.

Десетина зграда, такође оригиналних, делимично су преуређене и прилагођене различитим потребама и програмима Музеја (Пријемница, Дворана, Продавница производа старих заната, Крчма и Конаци).


po1.jpg




npr....Млекар

Млекар – помоћна зграда од дрвета која је служила за држање и прераду млека. Изнутра је била опремљена дрвеним полицама на којима се у карлицама разливало млеко, у чабровима држао сир, а у качицама кајмак.

У овај објекат улазила је само једна жена из домаћинства – „планинка“ која је била задужена за послове око млека и млечних производа

mlekar00.jpg




mlekar.jpg


Салаш

Салаш – привредни објекат у коме се држао и сушио тек обрани кукуруз у клипу.


ambarsalas.jpg


salas.jpg
 
Вајати – помоћне зграде

Вајати – помоћне зграде намењене смештају, најчешће само ноћивању, породица ожењених чланова задружног домаћинства. Број вајата у окућници је варирао у зависности од величине задруге, односно од броја ожењених задругара. Често се у оваквим објектима налазио само већи лежај на коме је спавала читава породица. Временом, с бољим условима живота, у пространију унутрашњост вајата убацивали су се и сандуци за одлагање одеће и мотка – ленка преко које се стављала постељина.

vajat00.jpg


Црква Светих апостола Петра и Павла

На узвишењу у центру села налази се зидана једнобродна црква, без куполе, под двоводним кровом са призиданим двоспратним звоником на западној страни. Посвећена је светим апостолима Петру и Павлу. Њена изградња и осликавање икона на олтарској прегради датују се у 1764. годину, како је записано на царским дверима уз потпис сликара икона Симеона Лазовића. Подаци о приложницима и ктитору храма исписани су на централном надверју са представом Недремано око, на иконостасу. Поред цркве је сеоско гробље.

Протојереј Георгије Смиљанић био је родоначелник познате свештеничке фамилије Смиљанића, која је кроз 8 генерација дала 16 свештеника сирогојнској и другим околним црквама. Користећи податке из сачуваних синђелија, протокола, записа и других историјских извора и на основу аналогија, извршена је реконструкција првобитног изгледа сирогојнске цркве. Скромна архитектура оживљена је у унутрашњости низом прислоњених лукова на бочним зидовима и фризом слепих аркадица на фасадама под кровним венцем у знак поштовања средњовековне српске традиције монументалних сакралних здања. Под стрмим, високим дрвеним кровом, уз зидану грађевину био је смештен и дрвени трем налик традиционалним брвнарама које су за свакодневни живот градили народни неимари. У начину грађења и типу цркве препознаје се херцеговачко порекло становништва, које је цркву градило.
Иконостас цркве Светих апостола Петра и Павла




crkva.jpg


Уобичајени распоред икона на олтарској прегради карактеристичан је за традиционална решења српских храмова из времена турске окупације. Ово најраније познато дело Симеона Лазовића настало је у две фазе. Прве осликане иконе, завршене 1764. године, носе обележја поствизантијске уметности, инспирисане српским средњовековним сликарством, док су на другој скупини из почетка осме деценије, већ присутна нова барокна схватања.


Ковачка радионица

Простор у Музеју у коме се налази ковачка радионица је реконструисан. Огњиште или „вигањ“ је озидан и има димњак. Смештен је уза зид, а поред њега је кожни мех. Испред огњишта је корито са водом. На средини радионице је дрвено постоље, пањ на коме је усађен наковањ. У ковачницама су коришћени и покретни наковњи мањих димензија. У углу радионице је тоцило за оштрење.


kovacka.jpg


Остале алатке које се користе приликом ковања су: чекић, батови и маљеви различитих величина, клешта, маказе и секачи. Менгеле и ручна бушилица причвршћени су за сто. На рафовима и полицама сложени су обликачи, пробојци, нарезнице и урезнице, сврдла и бургије. Производи ковачког заната су раоници, брадве, секире, мотике, лопате, маљеви, преклади

kovacka00.jpg


Грнчарска радионица

Злакуса је данас једино село у ужичком крају у коме се становници баве овим старим занатом. Поступак израде грнчарских производа је изражен кроз неколико фаза: припрема материјала, израда на ручном колу, сушење и печење. Материјал који се користи за израду судова је мешавина глине и иситњеног камена руде калцита. Камен се ситнио помоћу великог дрвеног тучка. Добро сједињена мешавина ове две компоненте даје материјал подесан за обликовање на ручном грнчарском колу.

За обликовање и украшавање судова користи се алат: бочило, кустура, шило, руб, мерица и шараљка. Када се заврши израда, суд се суши, а затим пече на отвореној ватри. На овај начин добијају се чврсте и постојане посуде које се користе у домаћинству за припрему хране на отвореном огњишту: црепуље, лонци различитих величина и облика, пржуље, сачеви, ђувечаре и посуде за ракију.

grncar.jpg


grncarska3.jpg


domacinstvo2.jpg



................
...........................
......................................itd...
 

Back
Top