Astral-Blade
Aktivan član
- Poruka
- 1.684
Јавна је тајна да у оптицају постоје две врсте новца – државни и приватни. Јавна је зато што се то лако може проверити ако знате где да тражите, а тајна је зато што тога није свесно 99% грађана, укључујући и многе економисте испраног мозга. Они малобројни што знају су сувише огрезли у корупцији да би дигли глас против ове пошасти.
Државни новац су новчанице и ковани новац који обично емитује Централна банка и то је мање више свима познато. Оно што јавност не зна је да такав новац чини свега 30-40% динарске масе у оптицају што се може проверити на сајту НБС у одељку новчани агрегати. Остатак, тј. главнину динара у оптицају чини приватно емитован жирални или књишки новац који се још зове и банкарски јер га емитују приватне банке за свој рачун и мимо знања јавности. Реч је о новцу који не постоји у физичком облику већ се налази искључиво на текућим и осталим трансферабилним рачунима становништва, државе, града, општине или ваше фирме (уколико није банкротирала у међувремену).
Како настаје тај приватни или књишки новац? Замислите да сте власник неке трговинске радње или благајник у некој фирми који одлази у банку да уплати пазар. Ове паре од пазара или било која друга уплата готовине (кеша) на текући рачун је трансакциони новац, што значи намењен текућим плаћањима (није штедња) и по логици ствари не би смео да се зајми. Међутим, шта се дешава у пракси? Када банка прими готовинску уплату од рецимо 1000 динара у новчаницама, она себи даје за право да 900 динара позајми неком другом у виду кеша и да при томе сво време глуми оном првом клијенту да је његов новац 100% присутан и на располагању. Али од његових 1000 уплаћених динара, остало је свега 100 који се ето држе „у резерви“ што је стварно врхунац лицемерја.
Сада долазимо до оног дела где банка кривотвори новац. Иако је ваше паре у облику готовине дала другоме, она приказује да на вашем рачуну стање гласи 1000 динара као да се ништа није десило. Како је то могуће? Па тако лепо, управо их је кривотворила и тиме повећала количину новца у оптицају. Од почетних 1000 динара, сума је нарасла на 1900 буквално „из ваздуха“. Значи, 900 динара је искористила да зајми некоме као кеш кредит, 100 динара чува у „резерви“, а 1000 динара је дописала или боље рећи оставила уписаним на текућем рачуну као да се ништа није десило. Знајући ово, јел треба неког да чуди што стално имамо инфлацију? Банка се дакле узда у то да неће сви клијенти у исто време затражити исплату у кешу, јер тих пара једноставно нема и нашла би се у проблему. Зато данас имамо праву поплаву таквог жиралног (кривотвореног) новца у односу на готовину и гомилу маркетиншких кампања да што више користимо кредитне картице и друге облике безготовинског плаћања. Сада знате зато се у медијима често може чути да се банкарски систем базира на „поверењу“. Вашем поверењу да ништа не слутите и не сумњате док вас перфидно пљачкају.
Постоји и друга страна медаље када банка уопште не дира готовину коју држи као резерву "за недај боже", него одмах креира (уваљује) жирални новац, само ако има клијената спремних да то користе. Управо из тих разлога се много чешће и у већем обиму одобравају безготовински кредити у односу на кеш кредите. До безготовинског (жиралног) новца банка долази тако што једноставно кривотвори новац уз допуштење монетарних власти, док кеш мора да позајми или од Централне банке или прикупљањем штедње, а то носи са собом трошкове. Са друге стране, кривотворени новац је за банку бесплатан, а профити астрономски. Све се то ради уз благослов такозване Народне банке Србије која је народна само у називу. То је полуприватна, квазидржавна Централна банка која никоме у земљи не полаже рачуне, независна је у свом раду од било које државне установе и заправо је организатор и покровитељ читаве преваре. Кредит који потиче из штедње није зеленашки концепт односно не мора бити, али креирање свежег, додатног новца "из ваздуха" од стране приватника је више од зеленашења. У питању је чисто разбојништво или чак прикривени робовласнички систем.
Државни новац су новчанице и ковани новац који обично емитује Централна банка и то је мање више свима познато. Оно што јавност не зна је да такав новац чини свега 30-40% динарске масе у оптицају што се може проверити на сајту НБС у одељку новчани агрегати. Остатак, тј. главнину динара у оптицају чини приватно емитован жирални или књишки новац који се још зове и банкарски јер га емитују приватне банке за свој рачун и мимо знања јавности. Реч је о новцу који не постоји у физичком облику већ се налази искључиво на текућим и осталим трансферабилним рачунима становништва, државе, града, општине или ваше фирме (уколико није банкротирала у међувремену).
Како настаје тај приватни или књишки новац? Замислите да сте власник неке трговинске радње или благајник у некој фирми који одлази у банку да уплати пазар. Ове паре од пазара или било која друга уплата готовине (кеша) на текући рачун је трансакциони новац, што значи намењен текућим плаћањима (није штедња) и по логици ствари не би смео да се зајми. Међутим, шта се дешава у пракси? Када банка прими готовинску уплату од рецимо 1000 динара у новчаницама, она себи даје за право да 900 динара позајми неком другом у виду кеша и да при томе сво време глуми оном првом клијенту да је његов новац 100% присутан и на располагању. Али од његових 1000 уплаћених динара, остало је свега 100 који се ето држе „у резерви“ што је стварно врхунац лицемерја.
Сада долазимо до оног дела где банка кривотвори новац. Иако је ваше паре у облику готовине дала другоме, она приказује да на вашем рачуну стање гласи 1000 динара као да се ништа није десило. Како је то могуће? Па тако лепо, управо их је кривотворила и тиме повећала количину новца у оптицају. Од почетних 1000 динара, сума је нарасла на 1900 буквално „из ваздуха“. Значи, 900 динара је искористила да зајми некоме као кеш кредит, 100 динара чува у „резерви“, а 1000 динара је дописала или боље рећи оставила уписаним на текућем рачуну као да се ништа није десило. Знајући ово, јел треба неког да чуди што стално имамо инфлацију? Банка се дакле узда у то да неће сви клијенти у исто време затражити исплату у кешу, јер тих пара једноставно нема и нашла би се у проблему. Зато данас имамо праву поплаву таквог жиралног (кривотвореног) новца у односу на готовину и гомилу маркетиншких кампања да што више користимо кредитне картице и друге облике безготовинског плаћања. Сада знате зато се у медијима често може чути да се банкарски систем базира на „поверењу“. Вашем поверењу да ништа не слутите и не сумњате док вас перфидно пљачкају.
Постоји и друга страна медаље када банка уопште не дира готовину коју држи као резерву "за недај боже", него одмах креира (уваљује) жирални новац, само ако има клијената спремних да то користе. Управо из тих разлога се много чешће и у већем обиму одобравају безготовински кредити у односу на кеш кредите. До безготовинског (жиралног) новца банка долази тако што једноставно кривотвори новац уз допуштење монетарних власти, док кеш мора да позајми или од Централне банке или прикупљањем штедње, а то носи са собом трошкове. Са друге стране, кривотворени новац је за банку бесплатан, а профити астрономски. Све се то ради уз благослов такозване Народне банке Србије која је народна само у називу. То је полуприватна, квазидржавна Централна банка која никоме у земљи не полаже рачуне, независна је у свом раду од било које државне установе и заправо је организатор и покровитељ читаве преваре. Кредит који потиче из штедње није зеленашки концепт односно не мора бити, али креирање свежег, додатног новца "из ваздуха" од стране приватника је више од зеленашења. У питању је чисто разбојништво или чак прикривени робовласнички систем.