Dragan_srbcg
Ističe se
- Poruka
- 2.641
GLAS OTKRIVA KAKO JE ORGANIZOVAN I SPROVEDEN U DELO NOVI POKUŠAJ MEDIJSKE SATANIZACIJE SRBIJE
Scenario je proveren, razrađen: kasno uveče, na državnoj televiziji BiH, „novinari-istraživači“ objavljuju svoje „epohalno otkriće“ - „sveže, ekskluzivne snimke generala Ratka Mladića“. Novinari i „stručnjaci“ u studiju padaju u delirijum, mašu rukama, značajno klimaju glavom, izgovaraju teške reči. Svetske agencije su u pripravnosti. Valjda pre nego što se emisija „60 minuta“ uopšte i završila, na njihovim biltenima se pojavljuju „vanredne vesti“. Brejking njuz, oni to tako kažu: „srpski ratni zločinac bezbrižno uživa u životu, u Srbiji!“ Televizije, uz „ekskluzivne snimke“, emituju i potresne snimke užasa iz ratova u bivšoj SFRJ, uplakane majke, ubijene starce. Poruka je jasna.
Onaj ko u Holandiji, SAD, Engleskoj, Italiji ili Nemačkoj te večeri nije, zbog (ne)opravdanih obaveza, dobio svoju porciju „srpskog zlikovca Mladića“, mogao je da ga „degustira“ uz jutarnju kaficu i natpise „Video- snimci Ratka Mladića dovode u pitanje kandidaturu Srbije za EU“ (engleski Gardijan), „Ratni zločinac Mladić sniman dok igra na svadbi“ (Dejli telegraf), „Srpsko ogorčenje zbog procurelih snimaka“ (Fajnenšel tajms), „Mladić: najtraženiji čovek u Evropi“ (Indipendent), „Video-zapisi u bosanskoj TV emisiji pokazuju da je osumnjičeni ratni zločinac u Srbiji“ (NJujork tajms)... Krivi su, presudili su mediji: Mladić, najgori zločinac na svetu, veseli se, igra, pravi bahanalije, usred Srbije. Pa vi vidite, provlači se između redova, hoćete li ovu „bratiju“ da primite u Evropu.
Tako funkcioniše taj „brejking njuz“: džaba što se ubrzo pokazalo da cela priča nema veze sa istinom, džaba što se Ministar LJajić ubio od objašnjavanja očiglednog (kao što je, na primer, datum koji bode oči sa jednog od snimaka), džaba što je i sam Serž Bramerc, glavni tužilac u Hagu, „izrazio sumnju“ u verodostojnost priče. Sve džaba, pošto je Srbija uredno i temeljno oblaćena.
A sve je i krenulo od tog nesrećnog Serža Bramerca: kao da je njegova izjava da je „zadovoljan saradnjom Srbije sa Tribunalom“ bila signal onima koji osmišljavaju i organizuju ove akcije. Izgleda da se jednostavno nije moglo dozvoliti da Srbi budu, posle svih ovih godina, budu predstavljeni kao „dobri momci“. Zato je kopija snimaka morala da „procuri“ iz Haga, zato je morala biti dostavljena „novinarima-istražiteljima“ (valjda će im dati bar Pulicera za ovaj falsifikat), zato su svetski mediji morali da reaguju kako su reagovali.
A za izvršenje naredbe su korišćeni već provereni kadrovi.
Vesna Perić-Zimonjić, bivša urednica Tanjuga i Foneta, a sada beogradski dopisnik Indipendenta, jedna je od onih na koje se čovek uvek može osloniti kad je reč o akcijama poput ove.
Ona u ovim levici bliskim novinama koje svakog dana kupi 200000 Britanaca piše, dramatično, o snimcima: „On je odgovoran za najkrvaviju opsadu posle Drugog svetskog rata... On je odgovoran za najnemilosrdniji masakr od vremena nacista... Ali sve to ga ne sprečava da uživa u dugoj penziji...“, da bi na kraju zaključila: „Ali, sada je istina isplivala... Ratko Mladić sve vreme živi normalnim životom.“
Zaista, pravi „brejking njuz“. Samo u smislu razbijanja istine.
No, ne treba ići dalje od nabrajanja naslova njenih tekstova, da bi čoveku bilo jasno o kakvom je „profesionalcu“ reč: „Lov na Ratka Mladića, bosanskog kasapina, se nastavlja“, „Dok Evropa slavi hapšenje Karadžića, lov na Mladića je u toku“, „Ratni kriminalac, njegova žena i nova devojka“, „Kosovski Srbi napravili rivalsku skupštinu“, „Bivši kosovski vođa oslobođen optužbi za ratne zločine“, „Desetine povređene na Kosovu posle divljanja Srba“, „Počinje suđenje Srbinu koji je svetu darivao etničko čišćenje“, pa čak i „Srbija izgladnjuje lipicanere“.
NJujork Tajms, liberalni list blizak zvaničnom Vašingtonu, takođe je, preko svog stručnjaka za spoljnu politiku Roberta Mekeja, ustvrdio da „nema sumnje da je Mladić u Srbiji“. Mekej je, inače, stručnjak za „raskrinkavanje“ nepodobnih režima širom sveta, kao što su onaj u Iranu, Severnoj Koreji ili na Kubi, ali i „stručnjak“ za srpska pitanja. Mekej je pisao, recimo, i o stvarima kakva je sukob srpskih i muslimanskih navijača u Australiji, za vreme tamošnjeg Otvorenog prvenstva u tenisu, posle meča Đoković-Delić. I tamo je „mlada devojka udarena stolicom u glavu, a stolicu je na nju bacio Srbin“,
i tamo je navedeno da je „Đoković kriv zato što nije, kao predstavnik svoje države, osudio ponašanje svojih zemljaka“...
Još jedan iz plejade „nepristrasnih“ novinara koji su sproveli u delo akciju „Markale 2“ je i Amar Sing, novinar britanskog Ivning standarda. I za ovog vrlog poznavaoca ovdašnjih prilika, nema sumnje da „Mladić živi slobodno u Srbiji“, i da bi ovo „otkriće“ moglo (trebalo?) da osujeti napore Srbije da se nađe u Evropskoj Uniji. Tako on tvrdi, a veruje mu 260.000 čitalaca ovog tabloida. Jeste da je čovek pre bavljenja Srbijom bio stručnjak za kriket, crnu hroniku i azijske filmove, ali Bože moj, važno je da je pouzdan.
Na kraju, moramo pomenuti i novinara Gardijana, Ijana Trejnora. Za razliku od svog zemljaka, Amara Singa, koji je prilično novi kadar u poslu izveštavanja o Srbima, on ima popriličnu „kilometražu“, da ne kažemo „srbometražu“. Trejnor je još od devedesetih na poslu „objašnjavanja“ i „otkrivanja“ „prave istine o Srbima i Srbiji“ britanskoj javnosti. On se ne libi da stvari nazove „pravim“ imenom: „čudovište Milošević“ i njegovi Srbi su za Trejnora isključivi krivci za sve loše što se u bivšoj SFRJ dogodilo devedesetih; jedini i isključivi krivac je „bolesna ambicija da se stvori ‘velika Srbija’“, ubeđivao je više od decenije ovaj novinar pola miliona Britanaca koji svakodnevno kupuju Gardijan. Posle pada Miloševića, Trejnor se preorijentisao na Kosovo. „Srbi su izgubili Kosovo. Bez krvoprolića, oni ga nikad neće povratiti. Pored toga, umanjena srpska zajednica na Kosovu je sve starija i starija, dok su Albanci najmlađa i najbrže rastuća nacija u Evropi“, piše nadahnuto, gotovo radosno Trejnor.
I, eto, svetski mediji su nam još jednom održali predavanje na temu „Kako voditi medijski rat“. Predavanje sa manje-više istim predavačima, uz tekstove u istim novinama, uz identične mantre koje su besomučno ponavljane proteklih 20 godina, a koje se svode na „Srbi-zli, Srbi nešto kriju, Srbima se ne može verovati“. Važno je to ponavljati, kako smo videli na primeru falsifikovanja datuma i konteksta na snimcima Ratka Mladića. Istina nije bitna, ni najmanje. Oni to zovu „brejking njuz“, i tu su u pravu. Zaista, oni istinu razbijaju, lome, uništavaju. Ali šta je to za ljude koji svoj posao ne rade samo zbog para, nego očigledno i iz ljubavi? Odnosno mržnje.
Uticaj na Vašington
Njujork tajms je, takođe, preko svog stručnjaka za spoljnu politiku Roberta Mekeja ustvrdio da „nema sumnje da je Mladić u Srbiji“. Mekej je, inače, stručnjak za „raskrinkavanje“ nepodobnih režima širom sveta, kao što su onaj u Iranu, Severnoj Koreji ili na Kubi, ali i „stručnjak“ za srpska pitanja.
Ovaj ima ogroman uticaj na američku administraciju, a neretko odražava i zvanične stavove politike SAD.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-14-06-2009/operacija-markale-2
Operacija „Markale 2“
Ko su izvođači prljave rabote falsifikovanja bajatih snimaka Ratka Mladića i kako je akcija tendenciozno smišljena i izvedena u stranim medijima
Scenario je proveren, razrađen: kasno uveče, na državnoj televiziji BiH, „novinari-istraživači“ objavljuju svoje „epohalno otkriće“ - „sveže, ekskluzivne snimke generala Ratka Mladića“. Novinari i „stručnjaci“ u studiju padaju u delirijum, mašu rukama, značajno klimaju glavom, izgovaraju teške reči. Svetske agencije su u pripravnosti. Valjda pre nego što se emisija „60 minuta“ uopšte i završila, na njihovim biltenima se pojavljuju „vanredne vesti“. Brejking njuz, oni to tako kažu: „srpski ratni zločinac bezbrižno uživa u životu, u Srbiji!“ Televizije, uz „ekskluzivne snimke“, emituju i potresne snimke užasa iz ratova u bivšoj SFRJ, uplakane majke, ubijene starce. Poruka je jasna.
Onaj ko u Holandiji, SAD, Engleskoj, Italiji ili Nemačkoj te večeri nije, zbog (ne)opravdanih obaveza, dobio svoju porciju „srpskog zlikovca Mladića“, mogao je da ga „degustira“ uz jutarnju kaficu i natpise „Video- snimci Ratka Mladića dovode u pitanje kandidaturu Srbije za EU“ (engleski Gardijan), „Ratni zločinac Mladić sniman dok igra na svadbi“ (Dejli telegraf), „Srpsko ogorčenje zbog procurelih snimaka“ (Fajnenšel tajms), „Mladić: najtraženiji čovek u Evropi“ (Indipendent), „Video-zapisi u bosanskoj TV emisiji pokazuju da je osumnjičeni ratni zločinac u Srbiji“ (NJujork tajms)... Krivi su, presudili su mediji: Mladić, najgori zločinac na svetu, veseli se, igra, pravi bahanalije, usred Srbije. Pa vi vidite, provlači se između redova, hoćete li ovu „bratiju“ da primite u Evropu.
Tako funkcioniše taj „brejking njuz“: džaba što se ubrzo pokazalo da cela priča nema veze sa istinom, džaba što se Ministar LJajić ubio od objašnjavanja očiglednog (kao što je, na primer, datum koji bode oči sa jednog od snimaka), džaba što je i sam Serž Bramerc, glavni tužilac u Hagu, „izrazio sumnju“ u verodostojnost priče. Sve džaba, pošto je Srbija uredno i temeljno oblaćena.
A sve je i krenulo od tog nesrećnog Serža Bramerca: kao da je njegova izjava da je „zadovoljan saradnjom Srbije sa Tribunalom“ bila signal onima koji osmišljavaju i organizuju ove akcije. Izgleda da se jednostavno nije moglo dozvoliti da Srbi budu, posle svih ovih godina, budu predstavljeni kao „dobri momci“. Zato je kopija snimaka morala da „procuri“ iz Haga, zato je morala biti dostavljena „novinarima-istražiteljima“ (valjda će im dati bar Pulicera za ovaj falsifikat), zato su svetski mediji morali da reaguju kako su reagovali.
A za izvršenje naredbe su korišćeni već provereni kadrovi.
Vesna Perić-Zimonjić, bivša urednica Tanjuga i Foneta, a sada beogradski dopisnik Indipendenta, jedna je od onih na koje se čovek uvek može osloniti kad je reč o akcijama poput ove.
Ona u ovim levici bliskim novinama koje svakog dana kupi 200000 Britanaca piše, dramatično, o snimcima: „On je odgovoran za najkrvaviju opsadu posle Drugog svetskog rata... On je odgovoran za najnemilosrdniji masakr od vremena nacista... Ali sve to ga ne sprečava da uživa u dugoj penziji...“, da bi na kraju zaključila: „Ali, sada je istina isplivala... Ratko Mladić sve vreme živi normalnim životom.“
Zaista, pravi „brejking njuz“. Samo u smislu razbijanja istine.
No, ne treba ići dalje od nabrajanja naslova njenih tekstova, da bi čoveku bilo jasno o kakvom je „profesionalcu“ reč: „Lov na Ratka Mladića, bosanskog kasapina, se nastavlja“, „Dok Evropa slavi hapšenje Karadžića, lov na Mladića je u toku“, „Ratni kriminalac, njegova žena i nova devojka“, „Kosovski Srbi napravili rivalsku skupštinu“, „Bivši kosovski vođa oslobođen optužbi za ratne zločine“, „Desetine povređene na Kosovu posle divljanja Srba“, „Počinje suđenje Srbinu koji je svetu darivao etničko čišćenje“, pa čak i „Srbija izgladnjuje lipicanere“.
NJujork Tajms, liberalni list blizak zvaničnom Vašingtonu, takođe je, preko svog stručnjaka za spoljnu politiku Roberta Mekeja, ustvrdio da „nema sumnje da je Mladić u Srbiji“. Mekej je, inače, stručnjak za „raskrinkavanje“ nepodobnih režima širom sveta, kao što su onaj u Iranu, Severnoj Koreji ili na Kubi, ali i „stručnjak“ za srpska pitanja. Mekej je pisao, recimo, i o stvarima kakva je sukob srpskih i muslimanskih navijača u Australiji, za vreme tamošnjeg Otvorenog prvenstva u tenisu, posle meča Đoković-Delić. I tamo je „mlada devojka udarena stolicom u glavu, a stolicu je na nju bacio Srbin“,
i tamo je navedeno da je „Đoković kriv zato što nije, kao predstavnik svoje države, osudio ponašanje svojih zemljaka“...
Još jedan iz plejade „nepristrasnih“ novinara koji su sproveli u delo akciju „Markale 2“ je i Amar Sing, novinar britanskog Ivning standarda. I za ovog vrlog poznavaoca ovdašnjih prilika, nema sumnje da „Mladić živi slobodno u Srbiji“, i da bi ovo „otkriće“ moglo (trebalo?) da osujeti napore Srbije da se nađe u Evropskoj Uniji. Tako on tvrdi, a veruje mu 260.000 čitalaca ovog tabloida. Jeste da je čovek pre bavljenja Srbijom bio stručnjak za kriket, crnu hroniku i azijske filmove, ali Bože moj, važno je da je pouzdan.
Na kraju, moramo pomenuti i novinara Gardijana, Ijana Trejnora. Za razliku od svog zemljaka, Amara Singa, koji je prilično novi kadar u poslu izveštavanja o Srbima, on ima popriličnu „kilometražu“, da ne kažemo „srbometražu“. Trejnor je još od devedesetih na poslu „objašnjavanja“ i „otkrivanja“ „prave istine o Srbima i Srbiji“ britanskoj javnosti. On se ne libi da stvari nazove „pravim“ imenom: „čudovište Milošević“ i njegovi Srbi su za Trejnora isključivi krivci za sve loše što se u bivšoj SFRJ dogodilo devedesetih; jedini i isključivi krivac je „bolesna ambicija da se stvori ‘velika Srbija’“, ubeđivao je više od decenije ovaj novinar pola miliona Britanaca koji svakodnevno kupuju Gardijan. Posle pada Miloševića, Trejnor se preorijentisao na Kosovo. „Srbi su izgubili Kosovo. Bez krvoprolića, oni ga nikad neće povratiti. Pored toga, umanjena srpska zajednica na Kosovu je sve starija i starija, dok su Albanci najmlađa i najbrže rastuća nacija u Evropi“, piše nadahnuto, gotovo radosno Trejnor.
I, eto, svetski mediji su nam još jednom održali predavanje na temu „Kako voditi medijski rat“. Predavanje sa manje-više istim predavačima, uz tekstove u istim novinama, uz identične mantre koje su besomučno ponavljane proteklih 20 godina, a koje se svode na „Srbi-zli, Srbi nešto kriju, Srbima se ne može verovati“. Važno je to ponavljati, kako smo videli na primeru falsifikovanja datuma i konteksta na snimcima Ratka Mladića. Istina nije bitna, ni najmanje. Oni to zovu „brejking njuz“, i tu su u pravu. Zaista, oni istinu razbijaju, lome, uništavaju. Ali šta je to za ljude koji svoj posao ne rade samo zbog para, nego očigledno i iz ljubavi? Odnosno mržnje.
Uticaj na Vašington
Njujork tajms je, takođe, preko svog stručnjaka za spoljnu politiku Roberta Mekeja ustvrdio da „nema sumnje da je Mladić u Srbiji“. Mekej je, inače, stručnjak za „raskrinkavanje“ nepodobnih režima širom sveta, kao što su onaj u Iranu, Severnoj Koreji ili na Kubi, ali i „stručnjak“ za srpska pitanja.
Ovaj ima ogroman uticaj na američku administraciju, a neretko odražava i zvanične stavove politike SAD.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-14-06-2009/operacija-markale-2
eto ti pa citaj Dnevni avaz, i KosovaPress
x
