- Poruka
- 6.481
Zoran Đinđić i Vladimir Putin
piše: Aleksandar Kekenj
Jedna stvar, makar na prvi pogled, čini se da temeljno razdvaja ovu dvojicu - ideologija.
Za Zorana Đinđića pretpostavljalo se da je čovek modernih shvatanja, prozapadno orijentisani političar, čovek koji se ne služi populizmom i nacionalističkim poštapalicama. Činio se kao neko ko želi da jednom zasvagda reši Srbiju nacionalističke pošasti.
U Rusiji, Putin se prikazuje kao tvrdi nacionalista, ali koji komunicira sa Zapadom, pokušava da iz njega izvuče maksimum, i to na ekonomskom i glabal-političkom planu. Jasno je kako se u njoj živelo u Jeljcinovo doba. Međutim, na planu ljudskih prava i sloboda Putin ne poštuje demokratske vrednosti. Ne moram ponavljati već svima poznato batinanje i vređanje LGBT populacije u toj zemlji. Drugim rečima, u Rusiji je dozvoljeno biti slobodan pod uslovom da tu slobodu podređuješ onome što se vlasti dopada (u tom smislu pojam “nevladina”, pa šta god bilo, ne može da postoji. Apsolutnu vlast drži Putinova partija već i naslovljena prema nacionalističkim metrima - Jedinstvena Rusija.
Pa ipak ako bismo zagledali malo dublje uvideli bismo da stvari ne stoje baš tako. Najpre, Đinđić nije bio toliko antinacionalistički orijentisan kako su ga nacionalisti prozivali, i to oni koji su sa Đinđićevim tadašnjim kolegom, Veljom Selimirom Ilićem na traktoru, brojili poslednje minute vladavine Miloševićeve garniture. Ljudi koji su došli u Beograd tog političkog praznika - 5. oktobra 2000. godine, bili su i huligani (navijači Zvezde, Partizana, Rada, Borca, itd), i četnici (SPO-ovci, ravnogorci, razni kokardaši), i nepismeni, i penzioneri koji su do juče glasali za velikosrpsko divljanje. Bili su to uglavnom gladni ljudi, ljudi koji su - zadojeni mržnjom prema onom drugačijem - pristali na gladovanje, ali ih je stomak tog petog oktorba zaboleo i rešili su da ipak povuku potez i osvajanje susednih republika odlože za bolja vremena. Drugim rečima, ideološka i obrazovna osnova ovih ljudi bila je gora nego kod nekih pristalica tvrdog nacizma. Eto, takvi ljudi su tih dana stajali sa strane građanske Srbije, na strani Čede, Nataše, Vesne, Zorana, Đelića, itd. Zato ne treba da čudi što je u toj grupi bio i jedan Vojislav Koštunica, i jedan Velimir Ilić, i mnogi drugi koji ideološki odudaraju toliko da izazivaju gađenje građanski orijentisanih građana Srbije.
I sve to je odličan uvod u objašnjeje onih potonjih poteza Zorana Đinđića. Pre svih, ono insistiranje da se završi Hram Svetog Save, danas hram klerofašista i ostalih baraba. Potom je Đinđić aminovao na uvođenje veronauke kao izborni predmet u osnovnim i srednjim školama, a nekoliko godina po njegovoj smrti isplivao je i verodostojan intervju koji je Đinđić dao televiziji u sastavu klerofašističke organizacije Dveri Srpske, u kojem se olako služi terminima “nacionalizam”, “srpski nacionalni ciljevi”, i slično. Naravno, sam Zoran nije bio naivan, i znao je dobro zašto to radi. Znao je ko mu je za leđima, i znao je da će izgubiti vlast ne bude li pokušao da populistički održi te nacionaliste i klerofašiste uz sebe, kao što su bili tu onog sudnjeg petog oktobra. Populizam i nacionalizam, koji su u demokratski nerazvijenim društvima uvek jedno uz drugo, kao braća, tako su za Đinđića morali da budu neko nužno zlo, uvek prisutni, uvek tu, kao mehanizam koji će mu omogućiti još jedan mandat i dovoljno vremena da Srbiju najpre izvuče sa ekonomskog i privrednog dna, pa tek potom oporavlja od ideološke retardacije.
I upravo zbog te konfrontacije, i na prvi pogled koketiranja sa nacionalistima, Đinđić je morao da se nekako pravda. To pravdanje on sprovodi čestim pozivanjem na pragmatičnost. Pragmatik je onaj koji je u stanju da, ako treba, proguta žabe, ukoliko će na taj način da dozove bolje doba. Te žabe koje je Zoran gutao bili su ovi huligani, nacisti, Velje, Vojislavi, i slično.
Uporedimo sada to sa citatom iz najnovijeg broja Nedeljnog Telegrafa, tekstom čiji je autor Momčilo Đorgović, a nosi naslov “Nije dobor za Srbiju da se uvlači kao žeton u najnoviji sukob Amerika - Rusija”: U svojim čuvenim dnevnicima „Godine sa Blerom“ Alister Kembel, sekretar za štampu engleskog premijera, zabeležio je sve značajne susrete i razgovore Tonija Blera. U martu 2000. Bler je otišao u posetu Putinu. Posle razgledanja muzeja Ermitaž, zadržao se u kratkom razgovoru sa Putinom u četiri oka. Kasnije u hotelu ispričao je Kembelu da mu je Putin rekao da bi bio srećan da vidi kako Slobodan Milošević odlazi sa vlasti, ali da to ne može da izjavi javno. Poverio se dalje da on želi da bude moderan i reformista, ali da je ruska varijanta socijalizma toliko otrovala mentalitet naroda da reforme neće ići lako.
Ako je verovati Đorgoviću i njegovom izvoru - Kembelu, i Putin je daleko od onoga za šta se predstavlja i pokušava nametnuti u svojoj zemlji. On, poput Đinđića, dobro vidi u kakvom je mentalnom glibu čitava nacija, te pokušava da je nahrani, odobrovolji, i verovatno tek onda saopšti ono što stvarno ima o njoj da kaže, sa namerom da je leči. Tada će moći da ga čuju. Nažalost, i budući da je Srbiju mnogo teže nahraniti nego Rusiju, Đinđić nije stigao da obavi niti prvi deo takvog posla.
piše: Aleksandar Kekenj
Jedna stvar, makar na prvi pogled, čini se da temeljno razdvaja ovu dvojicu - ideologija.
Za Zorana Đinđića pretpostavljalo se da je čovek modernih shvatanja, prozapadno orijentisani političar, čovek koji se ne služi populizmom i nacionalističkim poštapalicama. Činio se kao neko ko želi da jednom zasvagda reši Srbiju nacionalističke pošasti.
U Rusiji, Putin se prikazuje kao tvrdi nacionalista, ali koji komunicira sa Zapadom, pokušava da iz njega izvuče maksimum, i to na ekonomskom i glabal-političkom planu. Jasno je kako se u njoj živelo u Jeljcinovo doba. Međutim, na planu ljudskih prava i sloboda Putin ne poštuje demokratske vrednosti. Ne moram ponavljati već svima poznato batinanje i vređanje LGBT populacije u toj zemlji. Drugim rečima, u Rusiji je dozvoljeno biti slobodan pod uslovom da tu slobodu podređuješ onome što se vlasti dopada (u tom smislu pojam “nevladina”, pa šta god bilo, ne može da postoji. Apsolutnu vlast drži Putinova partija već i naslovljena prema nacionalističkim metrima - Jedinstvena Rusija.
Pa ipak ako bismo zagledali malo dublje uvideli bismo da stvari ne stoje baš tako. Najpre, Đinđić nije bio toliko antinacionalistički orijentisan kako su ga nacionalisti prozivali, i to oni koji su sa Đinđićevim tadašnjim kolegom, Veljom Selimirom Ilićem na traktoru, brojili poslednje minute vladavine Miloševićeve garniture. Ljudi koji su došli u Beograd tog političkog praznika - 5. oktobra 2000. godine, bili su i huligani (navijači Zvezde, Partizana, Rada, Borca, itd), i četnici (SPO-ovci, ravnogorci, razni kokardaši), i nepismeni, i penzioneri koji su do juče glasali za velikosrpsko divljanje. Bili su to uglavnom gladni ljudi, ljudi koji su - zadojeni mržnjom prema onom drugačijem - pristali na gladovanje, ali ih je stomak tog petog oktorba zaboleo i rešili su da ipak povuku potez i osvajanje susednih republika odlože za bolja vremena. Drugim rečima, ideološka i obrazovna osnova ovih ljudi bila je gora nego kod nekih pristalica tvrdog nacizma. Eto, takvi ljudi su tih dana stajali sa strane građanske Srbije, na strani Čede, Nataše, Vesne, Zorana, Đelića, itd. Zato ne treba da čudi što je u toj grupi bio i jedan Vojislav Koštunica, i jedan Velimir Ilić, i mnogi drugi koji ideološki odudaraju toliko da izazivaju gađenje građanski orijentisanih građana Srbije.
I sve to je odličan uvod u objašnjeje onih potonjih poteza Zorana Đinđića. Pre svih, ono insistiranje da se završi Hram Svetog Save, danas hram klerofašista i ostalih baraba. Potom je Đinđić aminovao na uvođenje veronauke kao izborni predmet u osnovnim i srednjim školama, a nekoliko godina po njegovoj smrti isplivao je i verodostojan intervju koji je Đinđić dao televiziji u sastavu klerofašističke organizacije Dveri Srpske, u kojem se olako služi terminima “nacionalizam”, “srpski nacionalni ciljevi”, i slično. Naravno, sam Zoran nije bio naivan, i znao je dobro zašto to radi. Znao je ko mu je za leđima, i znao je da će izgubiti vlast ne bude li pokušao da populistički održi te nacionaliste i klerofašiste uz sebe, kao što su bili tu onog sudnjeg petog oktobra. Populizam i nacionalizam, koji su u demokratski nerazvijenim društvima uvek jedno uz drugo, kao braća, tako su za Đinđića morali da budu neko nužno zlo, uvek prisutni, uvek tu, kao mehanizam koji će mu omogućiti još jedan mandat i dovoljno vremena da Srbiju najpre izvuče sa ekonomskog i privrednog dna, pa tek potom oporavlja od ideološke retardacije.
I upravo zbog te konfrontacije, i na prvi pogled koketiranja sa nacionalistima, Đinđić je morao da se nekako pravda. To pravdanje on sprovodi čestim pozivanjem na pragmatičnost. Pragmatik je onaj koji je u stanju da, ako treba, proguta žabe, ukoliko će na taj način da dozove bolje doba. Te žabe koje je Zoran gutao bili su ovi huligani, nacisti, Velje, Vojislavi, i slično.
Uporedimo sada to sa citatom iz najnovijeg broja Nedeljnog Telegrafa, tekstom čiji je autor Momčilo Đorgović, a nosi naslov “Nije dobor za Srbiju da se uvlači kao žeton u najnoviji sukob Amerika - Rusija”: U svojim čuvenim dnevnicima „Godine sa Blerom“ Alister Kembel, sekretar za štampu engleskog premijera, zabeležio je sve značajne susrete i razgovore Tonija Blera. U martu 2000. Bler je otišao u posetu Putinu. Posle razgledanja muzeja Ermitaž, zadržao se u kratkom razgovoru sa Putinom u četiri oka. Kasnije u hotelu ispričao je Kembelu da mu je Putin rekao da bi bio srećan da vidi kako Slobodan Milošević odlazi sa vlasti, ali da to ne može da izjavi javno. Poverio se dalje da on želi da bude moderan i reformista, ali da je ruska varijanta socijalizma toliko otrovala mentalitet naroda da reforme neće ići lako.
Ako je verovati Đorgoviću i njegovom izvoru - Kembelu, i Putin je daleko od onoga za šta se predstavlja i pokušava nametnuti u svojoj zemlji. On, poput Đinđića, dobro vidi u kakvom je mentalnom glibu čitava nacija, te pokušava da je nahrani, odobrovolji, i verovatno tek onda saopšti ono što stvarno ima o njoj da kaže, sa namerom da je leči. Tada će moći da ga čuju. Nažalost, i budući da je Srbiju mnogo teže nahraniti nego Rusiju, Đinđić nije stigao da obavi niti prvi deo takvog posla.
