134. Новица Аксентијевић из села Шуме код Наталинаца, током рата четнички командант села. Убијен у Капислани новембра 1944, заједно са Будисавом Милићем.
135. Капетан Драгић Крљић из Горње Трнаве. Пуштен из немачког заробљеништва 1943, због болести. Четнички позадински командант Тополе и Аранђеловца 1943. и 1944. Комунисте сачекао у својој кући. Пре него што је окончана акција сакупљања потписа да није крив, мучен је и убијен у Аранђеловцу, крајем 1944. године. (Окружни народни одбор Крагујевац, дописом бр. 2077, од 20. августа 1946, тражио је од Среског суда у Тополи да конфискује имовину ''осуђеног Драгића'', као и да ''достави осуђујућу пресуду, којом је исти осуђен на конфискацију''.)
136. Чедомир Милић из Доње Трнаве, убијен 1943. године од стране комунистичке тројке којом је командовао Јова Јеленић. Комунисти су га ноћу искасапили ножевима, у страху да ће некоме рећи да је случајно видео Јеленића. Имао је 50 година.
(134-136, према изјави Живка Милића из Горње Трнаве, аутору; Живков отац Будисав биће наведен касније, према другом извору.)
137. Милунка Пауновић из Крагујевца. Била је власник три радње у центру града. Стрељана је новембра 1944. у Капислани, а радње су јој одузете. Оставила је троје малолетне деце и мужа инвалида из Првог светског рата. На опроштају је рекла сестри: ''Гино, чувак децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата''. (Према изјави Милункиног сина Слободана Пауновића, аутору, који је преминуо неколико дана пошто је ово саопштио у редакцији ''Погледа'' и оставио слику на којој су он и мајка; становао је у улици Николе Пашића 31, где је тада, 2002. године, била редакција ''Погледа''.)
138. Ратко Митровић из Крагујевца, предратни питомац Завода, током рата четник. Хтео је да емигрира, али се вратио, рекавши укућанима ''Нисам никоме ништа урадио''. Новембра 1944. одведен је у затвор код суда, где је месец дана свирепо мучен. Потом је стрељан у Капислани. На списковима стрељаних, које је његов син читао на згради данашње самопослуге ''Србија'' у центру, није било Томислављевог имена. На списковима, који су у то доба мењани на 5-6 дана, било је по 100-150 особа. Породица је потом годинама трпела репресију. (Према изјави Ратковог сина Томислава, аутору.)
139. Антон Павлич из Крагујевца, Словенац, професор немачког у Гимназији.
140. Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије.
141. Драгољуб Максимовић из Лужница.
142. Папић из Лужница (Максимовићи се не сећају његовог имена).
(139-142, према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору. У селу Лужнице комунисти су стрељали 11 особа; остали ће бити наведени према другим изворима.)
143. Витомир Тодоровић, домаћин из села Корман.
144. Љубомир Милојевић, хармоникаш из села Корман.
145. Миодраг Рајковић, домаћин из села Корман.
146. Момир Милошевић, председник сеоске општине Корман. Његов син Будимир Милошевић, у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999, потврдио је причу о очевом страдању, и то у време док су се он и његов брат налазили у партизанима (вероватно су били мобилисани).
147-149. Драгутин Марковић, домаћин из села Корман и његови синови Предраг и Драгољуб.
150. Радослав Милојевић, домаћин из села Корман.
(143-150, према изјави Драгутина Марковића, аутору; међу стрељанима је и Драгутинов деда, по коме је он добио име.)
151. Михаило Милошковић из села Жуње, мучен и убијен 1942. године од стране групе Павла Гучанина. (По бекству партизана из Србије крајем 1941. године, група-банда Павла Гучанина остале је одсечена и бавила се тешким разбојништвом. Милошковића су пекли ужареним гвожђем да призна где су дукати које је спремио за удају своје ћерке. Гучанинову банду ликвидирали су четници Гружанске бригаде, из јединице Богића Сремчевића.)
152. Радован Тишевић из села Гунцати, печен ужареним гвожђем од стране Гучанинове банде, док није признао где крије 3-4 дуката. Убрзо је преминуо. Његов синовац Милан био је познати крагујевачки адвокат, који је деведесетих година бесплатно бранио лист ''Погледи''. Тада су комунисти масовно тужили ''Погледе'', за вербални деликт и клевету, после серије чланака о њиховим ратним злочинима.
153. Радојица Бечановић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).
154. Радојица Васовић из с. Гунцати, стрељан на Котленику 1946. године (током рата био је четник).
155. Матија Вуковић из с. Гунцати. После рата, због изјава против комуниста (на пример ''клеветање другарице Јованке Броз''), затваран и свирепо мучен у затвору у Крагујевцу укупно 34 пута. На крају је преминуо од последица мучења.
156. Драгољуб Сремчевић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).
157. Богић Сремчевић. Током рата четник, после рата једно време у герили. Убијен је приликом покушаја преласка бугарске границе, после рата, на последњој железничкој станици. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 10.146, од 11. фебруара 1946, утврдио је да ''нема места конфискацији имовине народног непријатеља Богића М. Сремчевића из Гунцата'', јер се није имало шта конфисковати.
(151-157, према подацима Милутина Вуловића из села Гунцата, датим аутору. Ово село је током и после Другог светског рата имало 65 жртава, плус још по неколицина погинулих у редовима комуниста и љотићеваца, које Вуловић није евидентирао. Од Немаца је погинуло пет мушкараца и једна жена, од љотићеваца два мушкарца, од усташа два мушкарца, а три војника су погинула несрећним случајем. Од комуниста су погинуле укупно 52 особе. То су већином били четници, а готово сви су страдали током Босанске голготе. У селу Жуње, које је тада спадало у Општину Гунцати, страдало је 15 мушкараца, 14 од комуниста и један од љотићеваца. Сви су погинули у борби, осим једног кога су комунисти убили мучењем.)
158-159. Драгиша и Љубиша Томић из Пласковца. Драгиша је био рођени брат поручника Радише Томића, служио је у његовој јединици. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче. Био је 1921. годиште. Љубиша је био њихов брат од стрица. Рођен је 1923, завршио је гимназију у Крагујевцу, а 1944. Школу резервних официра у селу Брајићи. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче, заједно са Драгишом. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.) У Капислани је убијен и Радиша Томић; биће наведен касније, према другом извору.
160-161. Браћа Живко и Милутин Б. Маринковић из Крћевца код Тополе. Живка, рођеног 1910, који је био наредник у Белосавци, заклала је партизанска тројка 3. јуна 1943. године, 50 метара од куће. Тројку су чинили Миле Сеља, Жика Несторовић и Миле Риџнић. Милутина, рођеног 1903. године, одвели су од куће 20. децембра 1944, у Тополу, и убили без суђења. Још два рођена брата, Ђорђе, рођен 1905, и Ивко, рођен 1910, погинула су крајем 1944. у Босни, као четници Опленачке бригаде. (Изјава Ивковог сина, Милована Маринковића, аутору.) Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 20/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живку нема шта конфисковати. (Архив Шумадије, Крагујевац, Фонд Окружни народни одбор.)
162-170. Милентије Николић, Драгољуб Николић Драга, Мића Тодоровић, Миливоје Петровић, Борисав Новаковић, Живорад Матић, Чедомир Илић, Живорад Ивановић и Миодраг Николић, младићи из Јеленца код Тополе. Ујесен 1944. године одведени су у Аранђеловац, мучени и ликвидирани из пиштоља хицима у уста, а свакоме је речено: ''Зини, да ти не кварим зубе''. (Изјава Милосава Радоњића из Јеленца, јединог преживелог из ове групе; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)
171. Војислав Танасијевић из Пласковца. Током рата четник Горске краљеве гарде. Заробљен априла 1945. године у Пласковцу и потом убијен, веротавно у Капислани. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.)
172. Адам Николић из Пајазитова. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у чин поручника, био командант 1. батаљона 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде. Заробљен у Босни пролећа 1945, стрељан у Капислани у Крагујевцу. (Према изјави потпоручника Божидара Боже Панића из Пајазитова, аутору. Панић је тада осуђен на временску казну.)
173. Миодраг Стефановић из Чачка, током рата пратилац академика Драгише Васића и спасеног америчког пилота Ричарда Фелмана (по Васићевом нарећењу). Убијен у крагујевачкој Капислани 1945. године. (Према сведочењу његовог сина Милована; ''Мисија Халјард'', страна 239, ''Погледи'', Крагујевац, 2004.)
174. Милован Николић из Овсишта, током рата четнички командант села. Крајем 1944. одведен од куће у Тополу и убијен маљен. (Према сведочењу родбине; изјави Милана Петровића из Влакче, аутору.)
175. Петар Ставеновић из Митровчића, Топола, вртлар и чувар краљевског имања на Опленцу. Ујесен 1944. мучен тако што су му ложили ватру на грудима, а потом одведен у Аранђеловац и убијен маљем - била му је смрскана лобања. (Изјава Петрове родбине; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)
Наставиће се
http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ћ/40573/ЖРТВЕ+КОМУНИСТА+У+КРАГУЈЕВЦУ+(2).html