Злодела власти после Другог светског рата

Razlog ovako masovne odmazde od 7. juna 1943, leži u činjenici da su Nemci svetili svoje poginule u borbama od pripadnika kraljevske vojske prilikom operacije „Švarc“, kada se Vrhovna komanda generala Mihailovića sa još nekim pomoćnim jedinicama izvlačila iz obruča. Tako je u memorandumu Kraljevske vlade od 5. jula 1943. godine, stajalo da ona sa zakašnjenjem prenosi izveštaj koji je dobila iz Jugoslavije. Kaže se da je general Mihailović, koji se optužuje za neborbenost protiv okupatora i saradnju sa istim preko partizanske stanice, napadnut od okupatora u nameri da bude uništen, da je probio obruč i da su njegove jedinice napale nemačke zaštitnice u bokove i naneli im izuzetno velike gubitke. Zbog tih gubitaka i velikog nemačkog besa, nacisti su u Beogradu streljali 3000 talaca-pristalica Draže Mihailovića, među kojima su se nalazile i istaknute ličnosti iz javnog i političkog života zemlje.

O masovnom streljanju nacionalista 7. juna 1943. godine naša zvanična istoriografija nije pisala.

1. kao sto tebi i dincicu nije nije poznato, operacija schwarz se odvijala izmedju 17 maja i 16 juna 1943 godine, sa zadatkom da unisti partizane, i razoruza cetnike
2. cetnici pavla djurisica su bili razoruzani 14 maja, bez metka, kada su nemci usli u kolasin sa tenkovima. ono sto se zna sigurno, u nemackim dokumentima je sledece;
u toku operacije Schwartz došlo do neočekivane i neplanirane njemačko-četničke kolaboracije protiv jedinica NOVJ. Nekoliko dana nakon razoružanja Đurišićevih četnika, 98. puk 1. brdske divizije otkrio je da partizani u jačini od 2.000 do 3.000 ljudi drže planinsko područje zapadno od Kolašina, a da na području postoji i velika grupa četnika. Sa četnicima je uspostavljena prijateljska veza, njemački podoficiri pridodani su četničkim jedinicama kao taktički komandanti i združenom akcijom partizani su odbačeni sa svojih položaja. Kad su njemačke pretpostavljene komande čule za tu kolaboraciju, javili su 1. brdskoj diviziji da je prijašnje naređenje o razoružanju svih četnika koje susretnu jos uvijek na snazi. Zbog toga je 1.546 četnika koji su kolaborirali sa 98. pukom razoružano 26. maja, ali su deset oficira i 800 četnika Nijemci upotrijebili kao konjevodce i nosače za opskrbu njemačkih trupa. Štoviše, general Roncagha, talijanski komandant na području Kolašina, koji je ranije žestoko protestirao zbog razoružanja Đurišićevih četnika, i sam je na temelju viših naređenja naredio da se razoružaju one četničke jedinice koje su povezane s generalom Mihailovićem, s posebnim izuzetkom, na primjer, Lašićevih četnika. Prema jugoslavenskim procjenama, ukupni broj četnika koje su tih tjedana Nijemci i Talijani razoružali u Crnoj Gori, jugoistočnoj Bosni i u Hercegovini, iznosi oko 7.000

3. mihailovic , njegov stab i engleska vojna misija su preko sandzaka stigli u srbiju , i bili su vec na kopaoniku 24 maja 1943. nema nikakvog govora o mihailovicevom izvlacenju iz bilo cega, ubijanju nemaca, ni nemackoj odmazdi (stevan pavlowitch,hitler's new disorder,page 165)
 
Ne znam da li je smesnije sto uopste pises, naravno kao i uvek nicim agumentujuci to sto iznosis ili nacin an koji koristis izvore :zcepanje:

Pa da nastavimo da se smejemo....Setimo se da si i poternicu za Drazom iz 43. nazivao cetnickim falsifikatom, a sada recimo ''citiras'' knjigu coveka koji na 182. strani svoje knjige pise sledece....

47926452.jpg


nisam bas siguran da zelis da se pozivas na njega...hehe

ti zaista ne uvidjas kakvu sprdacinu ovde predstavljas:mrgreen:

1.Ono sto ti nemas pojma je da je operacija Svarc pocela 11.maja i prvih nedelju dana bila iskljucivo uperena protiv cetnika. Tada je partizanska delegacija senlucila sa Nemcima po Zagrebu, itd...A onda posto Nemci odbijaju dalju saradnju sa banditima, Tito kuka Djilasu kako su ih Nemci izneverili...:mrgreen:

Sta pise na toj stranici koju spominjes za crvenog ustasu...hehehehe

38939198.jpg


Uzimas u usta onog Dincica koji je ocas posla dokazao da si izmislio izvore o odlikovanju Djurisica :mrgreen:...tesko da bi s njim uopste i bio u situaciji da diskustujes....s boranijom poput tebe mogu da se sprdaju i deca...

__________________

Nemci razoruzavaju Djruisica....opaaaa...pa ga onda odlikovali gvozdenim krstom:zcepanje:

Ovo sto navodis nisu nikakva nemacka dokumenta vec te splacine kopiras sa svojih standardnih sajtova koje smo vec ismejali masu puta...
 
Poslednja izmena:
A sta zaista kazu nemacka dokumenta o operaciji Svarc...da ne bi citali splacine o saradnji kopirane sa ko zna kojih sajtova...eto nesretnik ne moze da se udostoji ni izvor da postavi, a poziva se ni manje ni vise na nemacka dokumenta:mrgreen::mrgreen::mrgreen:

Evo kako Nemci i njihovi saradnici gledali u toku operacije Svarc na svog ''prijatelja'' Mihailovica

Metode nemacke propagande u borbi protiv Mihailovica mogu se najbolje pratiti prilikom poduhvata Svarc u prolece 1943. kada su nemacki avioni bacali letak sledece sadrzine:

"Pravoslavci! Cetnici!
Radi cega je dosla njemacka vojska u Vasu zemlju? Zar kao Vas neprijatelj, koji hoce da Vas unisti?
Ne!
Jer da je ona to htjela, mogla je to uciniti jos za vrljeme sloma jugoslavenske vojske prije dvlje godine. Njemacka vojska je dosla da Vas i Vasu domovinu zastiti od izdajica Draze Mihailovica i da unisti te engleske placenike. Ovi pokusavaju, i naravno, svim sredstvima, lazima i silom da Vas, koji ste casni i posteni, bace u borbu. Oni nece da obustave svoja nasilja i izdajstva. Oni hoce da Vi zrtvujete svoju krv za jedan besmisleni otpor. Skriveni iza Vas, oni traze zadnju mogucnost kako bi svoj, kroz izdaju i kukavicluk zigosani zivot, mogli nastaviti.
Pravoslavci!
Njemacka vojska nece nikome nesto na zao uciniti, ko se bude jasno i odano ponasao i ko bude slijedio njene naredbe za uspostavljenje i odrzavanje mira i reda.
Tko se pak od izdajnickih elemenata nahuskati i na mobilizaciju i na ma kakva neprijateljska djela zavesti dade, snosice najteze posljedice!
Jos imate mogucnosti izmedju urednog zivota i sigurne i bijedne smrti!
Promislite dobro i postupite razumno!"

Poduhvat Svarc

Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969.

ia1k.jpg


ia2u.jpg


ia3m.jpg
 
Poslednja izmena od moderatora:
SUDBINA KRALjEVOG VOJVODE
Brozovi „oslobodioci“ upali su u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopala ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primetili su vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio „kraljev vojvoda“ bila je dovoljna da „oslobodioci“ primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, posle grubih reči nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na zavšnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice. Kad je vojvoda umro, prevezen je na taljigama na Novo Groblje.

Vojvoda Stepa Stepanović prognan je sa ulice u Čačku, koja je nosila njegovo ime, iz škole koja je takođe nosila njegovo ime, jedino nisu dirali njegovu grobnicu koju je vojvoda sam sebi podigao.

Ploča na spomen-česmi kod planine Jelice, na putu Čačak-Guča, koju je kralj Aleksandar podigao u slavu dragačevskih junaka, zamenjena je novom na kojoj je stajalo da je česma podignuta u slavu nekog partizanskog komandanta koji je pobio grdne Nemce.

U centru Kraljeva bio je veličanstveni spomenik srpskim junacima, ali je kraljevačka opština, povodom proslave dana Republike, odlučila da ga izmesti na groblje. Mnogo je ratničkih suza proliveno zbog ovog sramnog čina…
I - da ne ređam dalje: sve što je pripadalo Soluncima, srušeno je i oskrnavljeno. Jedini spomenik koji nije diran bio je onaj koji je čuveni nemački vojskovođa Makenzen podigao junačkim braniocima prestonice.

...Srpski komunisti su srušili Srpski pravoslavni hram u Đakovici, i na temeljima tog hrama podigli javni klozet. Oni su pokazali Šiptarima kako se ruše srpske svetinje. Koja su sve zla počinili srpski komunisti svom narodu - o tome se spremaju tomovi knjiga.

Antonije Djurić, na promociji knjige "Solunci govore"

Quote:
Bojovic je umro od unutrasnjeg krvarenja dobijenog tokom povreda koji je zadobio kad su ga Brozove horde tri dana pre toga isutitrale svuda po telu. Pred samu sahranu OZN- a preko Radio Beograd preko objavljuje vest da ako neko od gradjana Beograda pokusa da dodje na sharanu Bojovica na Novom gorblju biće uhapsen i krivicno gonjen. To je je samo početak kako su te Brozove horde zajedno sa Staljinovom crvenom armijom unistavle sve srpsko monarhisticko i kraljevsko.

Čak je i nemacki general za jugoistocnu Evropu Neubachen postovao Bojovica i nardeo da Vojvoda mora da dobija redovne kolicine hrane tokom okupacije jer je njegov otac bio zarobljen od strane vojske Kraljevine Srbije i tertian na najvisem nivou. Tako da ga je čak i Nuebachen postovao za humanist koji je pokazao tokom I svetskog rata prema zarobljenim Nemcima, dok ga Brozovi komuniosti odma ubise. To je početak kraja Srbije. Cistom sumnjam da se on tokom rata uopste bavio politikom već je sve vreme rata proveo u svojoj kuci na Vracaru.
 
Padaju tajne o streljanjima

J. I. | 08. jul 2010

Akcija Novosti - U Smederevu formirana komisija za grobnice, koja će istražiti mesta na kojima su sahranjene žrtve komunističkih vlasti

U SMEDEREVU je formirana gradska komisija koja bi trebalo da istraži i evidentira broj streljanih na reci Jezavi i mesta na kojima su sahranjene žrtve komunističkih vlasti. Planirano je da se na mestu stradanja krajem 2010. godine podigne spomenik nevino stradalim Smederevcima.

Upravo to obećanje dao je gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević, posle feljtona u ”Novostima” pod nazivom ”Otkopavanje istine” i formiranja Državne komisije za otkrivanje tajnih grobnica.

- Gradska komisija ima zadatak da evidentira broj žrtava i lokacije stratišta - kaže Tomislav Stevanović, predsednik Komisije i direktor Istorijskog arhiva. - O tome se ćutalo 50 godina. Naša je obaveza da se odužimo stradalima, jer potomci žrtava i egzekutora danas šetaju ovim gradom.

Prva Komisija za utvrđivanje istine o žrtvama rata i oslobodilaca formirana je 2002. godine, a prestala je da postoji dve godine kasnije. Dokumentacija koja je prikupljena spakovana je u kutije sa oznakom ”poverljivo”. Nova komisija sada radi i na ovoj građi, kao i na dokumentaciji koja je BIA predala Istorijskom arhivu Srbije.

- Procenjujemo da je na stratištima na nekoliko lokacija streljano oko 500 žrtava. Kada završimo rad, objavićemo imena žrtava. Očekujemo da će to biti krajem ove ili početkom naredne godine - napominje Stevanović.

Prema njegovim rečima, Smederevo će prvo u Srbiji objaviti ”knjigu pomirenja” o žrtvama kojih je bilo na svim stranama: među partizanima, dobrovoljcima, četnicima, ljotićevcima, nedićevcima i među stanovnicima grada. Posle toga očekuje se i podizanje spomen-obeležja žrtvama na između Jezave i fabrike ”Želvoz”.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:291616-Padaju-tajne-o-streljanjima
 
Колико је безбожних Срба-партизана тачније српских Каина убило своје Авеље - ни броја се не зна. Србија још није сахранила жртве комунистичког терора, а Титови џелати слободно шетају Београдом и примају, од наших пореза узете, своје крваве пензије.



Партизан-Зверчовек


"Кад нема Бога, све је дозвољено."- Достојевски



Ево описа жртава комунистичког терора, убијених 6. децембра 1941. у околини Рудог:

1) Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудоме од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедра, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана.

2) Јовановић Деса, ученица 6 разреда гимназије, стара 18 година, ћерка управника поште из Прибоја, одвеdена кад и Војислава Илић. Њен леш, поред огромних модрица по телу, има просек испод леве дојке и преломљену десну руку.

3) Игњат Качар, хотелијер, стар 50 година; његов леш нађен у седећем ставу, руке везане на леђима. Десно ухо одсечено, кожа опарена врућом водом, коса почупана, сви зуби повађени; дотучен неким тупим оруђем.

4) Владимир Оташевић, сељак из Прибојске Бање, стар 50 година, нађен у лежећем ставу, лицем окренут земљи, са свезаним рукама на леђима, размрскане лобање тупим оруђем.

5) Рајко Несторовић, судски писар из Прибоја, стар 25 година. Његов леш нађен у седећем ставу, са свезаним ногама и рукама, по целом телу испробадан камом, зуби повађени.


Немачки историчар Вернер Брокдорф је у својој књизи "Колаборација или отпор у окупираним земљама" (Werner Brockdorf Kollaboration oder Wiederstand in den Besetzten Landern, Werlag Welsermuhl, Munchen 1968) описао како је командант Прве пролетерске дивизије Коча Поповић крајем рата 1945. у Босни наредио да живе закопају немачке заробљенике, тако да им само глава вири из земље, а затим да се преко њихових глава прелази дрљачама, чији су челични зупци цепали главе несрећника.
 
Prvo novac pa kopanje

16. jul 2010

NA stratištu u zaječarskoj Kraljevici, obaviće se prva ekshumacija žrtava, nastradalih nakon septembra 1944. godine. Upravo je ova odluka bila i razlog zbog kojeg su se, na ovom mestu, u petak okupili članovi Komisije za otkrivanje tajnih grobnica žrtava ubijenih posle septembra 1944, obrazovane nakon serije tekstova objavljenih u „Večernjim novostima“ pod naslovom „Otkopavanje istine“.

Prvi korak je, kako predočavaju članovi ove komisije, proračun troškova za ekshumaciju, a odmah potom i zvanični zahtev tužilaštvu da je sprovede. Ujedno su i predstavljeni rezultati dosadašnjeg rada Komisije.

- Na području Zaječara posle septembra 1944. godine stradalo je oko 700 „narodnih neprijatelja“. U samom Zaječaru, na četiri evidentirane lokacije - po dve na brdu Kraljevica i kod kasarne - likvidirano je 229 ljudi. Poznata su imena 105 žrtava, a ostalima se još nije utvrdio identitet - podaci su Komisije, predstavljeni na jednoj od mogućih masovnih grobnica na Kraljevici.

- U Smederevu je popisano 800 žrtava, Braničevskom okrugu 600, Leskovcu 600, u Knjaževcu je evidentirano 208 žrtava, ali se pretpostavlja da ih je mnogo više. Po prvim preliminarnim popisima evidentirali smo oko 5.000 likvidiranih - kaže Srđan Cvetković, sekretar državne komisije i pojašnjava da će se zahtev za ekshumaciju predati tužilaštvu odmah po završetku letnjih odmora. - Kada ćemo krenuti u konkretna istraživanja zavisiće od ritma tužilaštva, ali i od finansijskih mogućnosti koje se, pre svega, odnose na DNK analize.

Stratište na Kraljevici, kod Krsta, koji je devedesetih podigao SPO u spomen na žrtve komunističkog terora, posetio je i dr Dobrivoje Tomić, koji je februara 1945. u potrazi za ocem Dušanom Tomićem, industrijalcem iz Boljevca, bio i svedok tog zločina.

- Lelek smo čuli još kod pruge, a zatekli smo stravičan prizor. Žice i krvavi kočevi, zemlja i sneg izmešani. Iz jedne rake viri ljudska ruka, a psi je raznose - potresen je Tomić,inače, predstavnik Žrtava komunističkog terora Srbije.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:292710-Prvo-novac-pa-kopanje
 
О злочинима комуниста ће се још друго ћутати. Не постоји воља у врху власти да се открије истина о Титу, партизанима и комунистима. Комунисти су највеће зло после усташа.

Što je najgore još su tu...možda se drukčije zovu ali isti su...
Ali o njihovim zločinima nesmemo ćutati,nemamo pravo zarad mlađih ...istina se mora znati ..jedino ovi što brane iste te zločine i opravdavaju ih - ne znam šta s njima?
 
Можемо само да прижељкујемо и да се надамо да ће у скоријој будућности бити извршен историјски ревизионизам. До тада ће нам и даље сервирати истину Прлета и Тихог из "Отписаних". Потомци Скојеваца и даље заузимају високе положаје у полугама моћи ове државе. Све је исто, само њега нема.
 
Otkrivena masovna grobnica žrtava komunista

Nebojša Radišić | 16. 08. 2010. - 00:02h | Komentara: 266

Posle 65 godina, potomci žrtava komunističkog terora, prvi put u Srbiji zapaliće u Kragujevcu sveće za pokoj duša iznad groba u kome su sahranjeni njihovi najmiliji. Kako „Blic“ saznaje iz pouzdanih izvora, otkriveno je mesto na kojem su zakopane kosti više od 600 ljudi koje su Titovi partizani mučki ubili posle navodnog oslobođenja grada, počevši od 21. oktobra 1944.

65747_0810-kragujevac-simovic-pali-svecu-ocu_f.jpg


U grobnici na Varoškom groblju, iznad koje stoji neugledni kameni spomenik, sahranjeno je i više od 100 partizana. Simović pali sveću ubijenom ocu

Reč je o grobnici na Varoškom groblju, iznad koje stoji neugledni kameni spomenik, a ovu informaciju je potvrdio i gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović, koji kaže da je na istom mestu sahranjeno i više od 100 partizana. Grad planira da napravi „obeležje pomirenja“, sa spomen-pločom na kojoj će biti isklesani i krst i petokraka.



Kako saznajemo od ljudi koji su radili u Službi DB, „iz arhiva koje su čuvane kao najstroža tajna, procurila je informacija da su kosti građana Kragujevca koji su ubijeni nakon Drugog svetskog rata, premeštane iz kruga fabrike ‘Zastava’ decenijama“.


- Iz grobova koji su iskopani u samoj fabrici vađene su kosti, pakovane u džakove i onda noću tajno premeštane i zakopavane na Varoškom groblju. To je trajalo u serijama, od pedesetih godina prošlog veka pa sve do kraja devedesetih kada su poslednji džakovi preneti i pokopani, kaže izvor „Blica“.


Petar Simović je imao 17 godina kada mu je otac odveden iz kuće. Dragoslav Simović je bio ugledni trgovac, heroj srpske vojske, odlikovan pet puta.


- Moj otac je ubijen zato što je klicao kralju i otadžbini. Kada su bile demonstracije 27. marta 1941. godine, on je na Trgu kod krsta stao na stolicu i klicao kralju. Tada sam bio gimnazijalac, profesorka gimnastike je, sećam se, plakala, dugo, a onda nam je rekla da pokupimo knjige i krenemo na ulicu. Znao sam da neće biti dobro... Uveče, kada se otac vratio kući, pričao nam je da su mu komunisti pretili ubistvom. Bio je predsednik opštine, tokom okupacije, samo dva i po meseca. Smenili su ga fašisti - kaže Petar Simović.


Drama Kragujevca je počela 16. oktobra 1941. godine, kada su partizani i četnici zajedno napali nemački pešadijski puk na krivini između sela Ljuljaka i Bare. Tada je ubijeno deset, a ranjeno 27 Nemaca, kako stoji u istorijskim podacima, agresori nisu uspeli da izvuku svoje mrtve, pa su leševi masakrirani. Vojnicima su odsekli polne organe, povadili oči, iščupali jezike... Fotografije takvih vojnika su stigle do ruku Adolfa Hitlera, koji je odmah naredio odmazdu...

65765_0811-kragujevac-simovic-na-startistu-zastava_f.jpg


Petar Simović pokazuje mesto gde je ubijen njegov otac Dragoslav


- Sećam se kada je u grad stigla kaznena ekspedicija. Tog dana, 19 oktobra 1941. je moj otac smenjen. Pozvali su ga u opštinu, pričao je da su svi službenici držali ruke podignute uza zid. Od tada više nije izašao iz kuće - kaže Petar Simović.


Nemci su u znak odmazde streljali 2.795 građana Kragujevca, među kojima više stotina maloletnika. Ljudi su skupljani po kućama, školama, na radnim mestima, po kafanama... Tek nakon hapšenja su im uzimana dokumenta, i pravljeni su spiskovi...


Grad koji je zavijen u crno 1941. doživeo je novu tragediju na dan „oslobođenja“. Istog dana, posle četiri godine, u Kragujevac su ušli Rusi. Vojnici Crvene armije su dočekani kao junaci, ali su, kako kažu oni koji pamte te teške dane, „prvo pobili sve nemačke vojnike, većinom maloletne, koje su našli, a onda su krenuli sa pljačkom i silovanjima. Nakon par dana, kada su Rusi otišli, komunisti su zaveli novu vlast. Istog dana su pohapšeni svi viđeniji ljudi, svi bogati, trgovci, bolje zanatlije. Oni koji su imali novac da potplate, pušteni su kućama, a ostali su završili u zatvoru.


- Svog oca sam video poslednji put živog na dan kada sam mobilisan u partizansku vojsku. Bio je 6. novembar 1944. godine. Pustili su me da uđem, i moj otac je bio u sobi broj jedan. Krcata viđenim ljudima, načelnicima srezova, profesorima, tu je bio i direktor gimnazije. Zagrlio me je i poljubio, onda se okrenuo ka prozoru sa rešetkama. Plakao je, nije hteo da vidim suze... Saznao sam da je streljan kada sam bio u Bosni. Tada sam bio pripadnik Šeste bosanske proleterske brigade. Sretne me komšija iz susednog sela, prepozna, i kaže da mi je otac streljan. Plakao sam, a kada su me „drugovi“ pitali šta mi je, rekao sam da je umro. Nisam smeo da kažem šta se desilo da me ne ubiju ili proglase neprijateljem. Ubijen je istog dana, 27. marta, četiri godine nakon što je ispred krsta klicao kralju - priča Petar Simović.

Mnogima se ne zna grob

U novijoj istoriji je kao broj streljanih rodoljuba u kragujevačkim Šumaricama figurirao broj koji mnogi i dalje rado pominju - od 7.000 ljudi. Međutim, istorija i uredna nemačka dokumentacija, potkrepljena spiskovima streljanih u znak odmazde, pokazuje da je u oktobru 1941. godine ubijeno 2.795 građana. Zašto je Tito, zajedno sa svojim istoričarima, taj broj uvećao, jasno je kada se zna da je baš njegova vojska ubila najmanje još toliko Šumadinaca. Njima se, za razliku od žrtava fašizma, još uvek ne zna grob.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/202870/Otkrivena-masovna-grobnica-zrtava-komunista
 
Како су комунисти ликвидирали социјалисте

Пише: Милослав Самарџић

Слобода бр. 2005, 10. август 2010.

Данас, када је Социјалисти-чка партија поново на власти, треба подсетити да то у ствари није права социјалистичка партија, већ да су то комунисти који су 1990. године само променили име. Праву Социјалистичку партију забранили су управо они, комунисти, а судбина социјалиста који су им пали у руке била је језива.



Један од најважнијих чинова у процесу уништења соци-јалистичког, а уједно и синдикалног покрета, у Србији и Југославији, одиграо се током суђења столећа 1946. године у Београду, пошто је радничка класа током рата подржала генерала Дражу Михаиловића, а не шлосера (у преводу са немачког: бравара) Јосипа Броза Тита, који се неовлашћено представљао као њен лидер.

Са пуковником Жујовићем, који је уз краљевог помоћника генерала Живковића, на суђењу столећа једини осуђен на смрт у одсуству, била је комплетирана листа личности које персонификују, како су комунисти говорили, стари буржоаски поредак.

Међутим, комунисти су одувек имали једног непријатеља већег и од саме буржоазије: социјалисте и радничке синдикате. ''Мангупи у нашим редовима'', како их је називао Лењин, отупљивали су оштрицу класне борбе. Класици марксизма, наиме, били су поборници чувене кованице: ''Што горе, то боље!''

''Тек што сам добио твоје писмо, које ми открива веома пријатне перспективе економске кризе'', писао је Маркс Енгелсу једном приликом, а он му је одговорио: ''Било би добро да идуће године дође до подбачаја рода пшенице''.

Због радикалних наступа Маркса и Енгелса у доба Париске комуне, на политичкој сцени јасно је створена разлика између њиховог покрета и знатно умеренијих социјалистичких странака.

До поделе долази и у Србији - а касније и у Југославији - уз убедљиву превагу социјалистичке опције.

Од 12.000 радника Војнотехничког завода у Крагујевцу, највеће фабрике на Балкану, уочи рата ни један није био члан Комунистичке партије. Симпатије радника биле су на страни најпознатијег радничког трибуна у земљи - др Живка Топаловића, председника Уједињених радничких синдиката, председника Социјалистичке странке и уредника ''Радничких новина''.

У лево оријентисаном делу нације било је, међутим, нечега што је Топаловићу давало већи ауторитет од самих функција председника странке и синдиката: он је био наследник и следбеник легендарне историјске личности те опције - Димитрија Туцовића, који је, опет, био наследник и следбеник првог социјалисте међу Србима - Светозара Марковића. Топаловић је био и ратни друг Димитрија Туцовића и лично га је сахранио на Врапчем Брду код Лазаревца, где је овај погинуо у борби против Аустроугара 1914. године.

После Првог светског рата Топаловић обнавља рад Туцовићеве Социјалдемократ-ске партије, али, са огромним сумама новца добијеним из Совјетског Савеза и Мађарске, на Вуковарском конгресу 1920. године комунисти изводе унутарпартијски пуч. Они оснивају Комунистичку партију Југославије, а Топаловић и остали Туцовићеви сарадници Социјалистичку странку Југославије. Суштинска разлика била је у томе што су социјалисти одбили захтев комуниста да се одмах поведе грађански рат за освајање власти. Они су заговарали демократску борбу, а само њихово постојање је, у наредном периоду, спречавало озбиљније ширење комунизма.

Са Живком Топаловићем на Равну Гору је дошла и његова супруга Милица, такође познати борац за радничка права. Она је, поред осталог, била оснивач и први директор Радничког универзитета у Београду, прве установе те врсте у земљи - која и данас постоји.

А и Милица и Живко били су познати чланови интернационалних социјалистичких и синдикалних организација. Њих су лично познавали сви водећи европски социјалисти, међу којима и лидери британских лабуриста, Атли и Бевин. Позивајући др Живка и Милицу Топаловић на Равну Гору, Михаиловић је свима њима послао јасну поруку: радничка класа је са нама.

У оптужници, Милош Минић не само што не помиње ова факта, већ не наводи ни Топаловићеве функције, па чак ни само постојање његове странке и синдикалних удружења.

Уместо свега тога, Минић представља Топаловића само као ''адвоката у Београду'' - што он у ствари одавно није био.

Комунисти нису морали никоме да објашњавају да су против монархије.

Нису морали да објаш-њавају ни став против најмасовније омладинске организације у земљи - Савеза сокола - јер је краљ лично био њихов старешина. Било је логично што се краљев заменик у соколској организацији, др Владимир Бјелајчић, нашао уз генерала Михаиловића.

Нису превише критиковали ни предратне женске организације: Коло српских сестара, ''Кнегиња Зорка'', ''Кнегиња Љубица'', Академски образоване жене, Жене лекари, Жене професори, Жене учитељице... и друге.

''Оне су буржујке'', говорили су, и логично је што су све биле уз Михаиловића.

Као што је логично и што су их све укинули и заменили ''Антифашистичким фронтом жена''.

Ни у расправу о политичким партијама, које су одреда забрањивали, нису превише улазили, називајући их експонентима буржоазије и бивших режима.

Али, за Социјалистичку партију и синдикате нису могли да смисле ни једну реч: они су били против свих режима, увек у опозицији.

Данас ће свако рећи да су по уласку у Београд комунисти најпре ликвидирали 105 особа са списка који су објавили у ''Политици''. Ту читамо имена бивших министара, сенатора, официра, професора, окружних начелника, новинара, глумаца... Читамо и уобичајене квалификације о сарадницима окупатора, кољачима, денунцијантима, и уопште издајницима, непријатељима државе и народа.

Али, комунисти су имали много веће непријатеље од свих њих - непријатеље које су ликвидирали већ увече 20. октобра 1944, свега неколико часова по уласку у Београд.

Прве њихове жртве у престоници били су управо радници, Топаловићеви сарадници: Миливој Каљевић, обућар, Ненад Шуваковић, лимар, Војин Петровић, зидар, Марко Јовановић, лимарски калфа, Стеван Грујић, рудар, Стале Курузовић, металски радник, Стеван Бешлић, столар, Алекса Југовић, пекар... и многи други.

Објављивање имена ових радника на листи смрти у ''Политици'', неминовно би испровоцирало питања: ко је, уопште, на страни комуниста, кад они убијају и раднике?

У коју радничку класу се куну, кад радници нису са њима, изузев појединаца који су бацили плаве комбинезоне, тражећи хлеба без мотике?

Зато су радници ликвидирани тајно. Да се у Београду те вечери нашао др Живко Топаловић, и он би поделио судбину ових својих сарадника. Али, њега је Михаиловић још маја 1944. године послао на Запад, са задатком да британским лабуристима и другим својим сарадницима из социјалистичке интернационале, објасни право стање у земљи.

Тако Милошу Минићу није остало ништа друго, до да радничком трибуну др Живку Топаловићу зада што јачи ударац на суђењу столећа.

И он већ у првој реченици уз његово име везује озлоглашени Гестапо:

''Топаловић Живко је у договору са агентом Гестапоа и бившим председником Комесарске управе у Србији, Миланом Аћимовићем, организовао у Београду низ састанака извесног броја личности из вођства бивших политичких партија, на којим састанцима су донели одлуку да ступе у сарадњу са оптуженим Михаиловићем...''

У стварности, Топаловић је до пролећа 1943. године био пасиван, делом и због надзора од стране Гестапоа, а онда почиње рад на стварању највеће страначке коалиције у историји српског и југословенског парламентаризма: Заједнице демократских партија. Када је коалиција створена, Топаловић одлази у Михаиловићев штаб заједно са лидерима Демократске странке, Александром Поповићем и Браном Ивковићем.

...

Остатак текста у Слободи
 
Крст и петокрака никако заједно

2010-08-27 16:19:57.0 Милослав Самарџић

Субнор тврди да је решио мистерију свих ''неколико стотина'' послератних убистава у Крагујевцу и да крст и петокрака сада могу заједно. Потомци стрељаних се противе, траже истину о ''хиљадама убијених'' и повратак отете имовине

У Србији постоје две врсте масовних гробница. Једне, за којима се трага свим средствима, од сателита до ашова, а успех потраге објави се унапред, без обзира што ће се касније испоставити да успеха у ствари нема, као недавно у случају забележеном код Рашке. И друге, за које се поуздано зна да их има много у свим градовима, толико да је за њихово пописивање основана државна комисија, али за које је одмах речено да неће бити ексхумација, нити радњи које иначе следују по закону, попут истрага и суђења на пример.

Ове друге масовне гробнице дело су ''нових власти'', како је недавно саопштено у Крагујевцу, слутећи, накратко, на промену устаљеног реда ствари у земљи Србији. Наиме, у понедељак 16. августа ''Блиц'' је објавио вест која је обишла земљу: ''После 65 година, потомци жртава комунистичког терора, први пут у Србији запалиће у Крагујевцу свеће за покој душа изнад гроба у коме су сахрањени њихови најмилији. Како 'Блиц' сазнаје из поузданих извора, откривено је место на којем су закопане кости више од 600 људи које су Титови партизани мучки убили после наводног ослобођења града, почевши од 21. октобра 1944.''

Затим је објашњено да је реч о масовној гробници на Варошком гробљу, у коју су кости око 1980. године пренете из ''Заставе'', где су откривене приликом грађевинских радова. Вест је потврдио и градоначелник Верољуб Стевановић, додајући да су у исту гробницу пренети и посмртни остаци око 100 партизана, које су током рата стрељали Немци. ''Град планира да направи 'обележје помирења', са спомен-плочом на којој ће бити исклесани и крст и петокрака'', рекао је још Стевановић.

Истог дана градска телевизија почиње из сата у сат да понавља вест како ће у четвртак, 19. августа, бити саопштена имена свих ''лица убијених од стране нове власти у Крагујевцу и околини''. Зато су на конференцију за штампу 19. августа дошли и потомци жртава комуниста, жељни да најзад сазнају истину о својим прецима. Дочекали су их председник регионалног и градског одбора Субнора, генерал у пензији Живомир Смиљковић, потпредседник градског одбора Субнора Жељко Видаков Зиројевић, гробар Драгић Пантић, који је преносио кости из ''Заставе'', и градоначелник Верољуб Стевановић.

Најпре је говорио, и то доста дуго, генерал Смиљковић, осврнувши се на све српске поделе од Косовског боја до данашњих међустраначких зађевица. ''Гробнице су резултат наших победа, али и симбола заједништва у смрти'', рекао је генерал иритирајући присутне потомке жртава, који су очекивали конкретне податке. Бројне сличне оцене које је изрекао генерал биле су, међутим, само увод у похвале лика и дела Слободана Милошевића, од којих се одавно уздржавају и Социјалистичка партија и Партија пензионера.

Градоначелник Стевановић, чији су гласачи из антимилошевићевског табора, једва је скривао нелагоду, док је салом провејавало питање: зар је могуће да Субнор и данас представља такву политичку снагу?

У одговору на ово питање ваља подесити на масовна пензионисања официра и подофицира Војске Југославије после ''октобарске револуције'' 2000. године. Из војске они одлазе право у Субнор, па је бројно стање удружења комунистичких ветерана, после сталног пада, одједном почело да расте. Штафету Титових бораца преузимају Титови официри, међу којима и генерал Смиљковић и пуковник Зиројевић. Субнор мења статут, у извесној мери прилагођава своју причу новом добу, организационо обухвата и удружења потомака ратова 1912-1918, као и свих ратова вођених деведестих година 20. века. У њиховим канцеларијама, а барем је тако у Крагујевцу, наспрам великог портрета Ј. Б. Тита нашла се слика војводе Радомира Путника. Ипак, став према Другом светском рату није промењен, што јасно показује и Интернет презентација Субнора, на којој је главна тема критика Закона о рехабилитацијама из 2006. године.

У наелектрисаној атмосфери у сали градске Скупштине, највеће негодовање изазвао је наступ пуковника Зиројевића, који је најављен као историчар који је открио не само масовну гробницу на Варошком гробљу, већ и имена свих покојика који у њој почивају. Зиројевић је навео да су то партизани и равногорци који су стрељани 1943. године од Немаца - а затим и ''грађани који су за нову власт били народни непријатељи и који су стрељани 1944. и 1945. године''. Уместо комплетног списка стрељаних, како је најављено, Зиројевић је прочитао само десетак имена, рекавши да ће сву документацију предати државној комисији.
На то је реаговао, како је пренео Танјуг, ''врло љутитим и дрхтавим гласом'', Петар Симовић, син предратног председника Општине Крагујевац Драгомира Симовића, кога су комунисти стрељали 27. марта 1945. године. Он је рекао: ''О свему овоме што говорите писао је крагујевачки недељник 'Независна светлост' још 2001. године и ми као потомци стрељаних очекивали смо на овој конференцији конкретне и поуздане информације, а због овога што ради господин Зиројевић стићи ће га грех''.

Петар Симовић је још оних дана сазнао да му је отац стрељан код Громвића улаза, а не на месту са кога су око 1980. године пренети посмртни остаци. А дословце сви присутни знали су за откриће ''Независне светлости'' из 2001. Ко је заборавио, могао је да се подсети тог јутра, пошто су у недељнику, који је у међувремену вратио старо име ''Светлост'', објављени факсимили два чланка о преносу костију из ''Заставе'' на Варошко гробље, тачније на парцелу број девет. Наслов прикладног чланка гласио је: ''Откривање откривеног''.

Зато се пажња извештача окренула ка присутним новинарима, који су пре девет година открили тајну парцеле број девет. Представници Субнора ипак нису променили своју причу - да су они то открили ових дана - али је Верољуб Стевановић релативизовао најаву да ће се на спомен плочи исклесати и крст и петокрака. Сада је рекао да је то само ''идеја, о којој ће се, поред осталих, изјаснити и потомци свих стрељаних''. Градоначелникове изјаве разликовале су се од ставова генерала Смиљковића и пуковника Зиројевића још по једном питању. Док су они упорно тврдили да је ово једина масовна гробница жртава комуниста, којих није било више од ''неколико стотина'', Стевановић је нагласио да су ''нађени посмртни остаци једног броја стрељаних'' и да ће истраживање бити настављено.

Ако се потомци жртава петокраке заиста буду изјашњавали у стављању тог знака на спомен плочу, одговор ће сигурно бити негативан. То је резултат мини-анкете коју је спровео ваш извештач. Али, услов је да изјашњавање буде тајно. Наиме, многи потомци жртава одбијају да под пуним именом и презименом јавно кажу шта заиста мисле. На директно питање да се слободно изјасни, један од њих написао нмам је дословце ово: ''Ја бих писао и питао свашта, али, искрено, не знам како би се то одразило на процес рехабилитације мога деде, који је у току већ више година, а Зиројевић је консултант суда у поступцима рехабилитације. Срамота је да идеолошки следбеници комунистичког режима, неки бивши генерали и слично, поново пресуђују!''

Представник Субнора пита се на свим процесима рехабилитације жртава комуниста и по правилу загорчава живот потомцима. Да ли је то у вези са Субнором или не, тек, у Крагујевцу се запажа тенденција да се рехабилитују побијени ђаци и други малолетници, којима се није имало шта конфисковати, а да се одуговлаче процеси рехабилитације старијих особа, на које се водила имовина, јер би њихови потомци аутоматски повели поступак повраћаја одузетог богатства.

Примера ради, недавно су рехабилитовани Живан Ковановић, најбољи ђак крагујевачке Гимназије, убијен у шеснаестој години живота после језивог процеса у Хотелу ''Дубровник'', на коме је маса скојеваца узвикивала: ''На смрт! На смрт!'', као и ђак Трговачке школе Јован Динић. С друге стране, потомство Николе Алемпијевића, који је имао 49 година када је стрељан, никако не успева да докаже његову невиност (и даље се, дакле, не доказује кривица). Али, Алемпијевић је имао велику трговину у центру, у којој се данас налази робна кућа. Иначе у рату није ни учествовао, јер је понео ране из претходних ратова, из којих је се вратио окићен највишим одликовањима.
 
Треба ли подсећати да је реч Субнора пресудна и за спровођење Закона о изједначавању права равногораца и партизана. Због тога ни после толико година од доношења овог Закона, ни један равногорац није добио обећану пензију. Тај податак је познат, али нема новинара који може открити колико Субнор кошта ову земљу: колики је укупан износ борачких пензија, коики су трошкови кацеларија по целој земљи, трошкови разних манифестација, итд. Наводно, реч је о десетинама милиона евра сваког месеца!

Када је о предисторији реч, новој генерацији субнораваца није познато да је једна масовна гробница у ''Застави'' откопана још 1955. године. То се такође десило случајно, када је прављена интерна пруга. Посмрти остаци пренети су у непосредну близину, где се и сада налазе, са петокраком и пригодним натписом о жртвама фашизма. Тада су препознати посмртни остаци три жртве, и то браћа близанци Петар и Павле Русовић и њихова сестра Милица. Препознати су по деловима одеће, затим по томе што је Милица била једино женско у групи - и што су лежали загрљени. Петар и Павле били су четници, добили су одсуство за Божић 1943. и кришом дошли кући, у цивилу. Како је открио Слободан Ћировић у књизи ''На трагу злочина'', приметила их је скојевка Олга Станојловић и пријавила Немцима. Гестапо је дошао ноћу у њихову кућу у Улици Илије Коловића, изнад Гимназије, у Крагујевцу, и одвео их. Милица није хтела да се одваја од браће, па су и њу стрељали.

То је било на Сретење, 15. фебруара 1943. Тога дана, у Крагујевцу су први пут рођене тројке, два брата и сестра. И вест о стрељању и вест о рођењу одјекнуле су градом брзином муње, погађајући на различите начине Србе и Немце. Немачки крајскомандант Шустер отишао је у кућу Ђорђевића да се лично увери у рођење тројки баш у моменту када је починио велики злочин. Као слика доба у коме живимо, нека остане забележено и то да 65 година касније, пишући о рођендану првих крагујевачких тројки, новинари нису поменули страх зликовца, нити убиство Русовића. Шустерову посету Ђорђевићима описали су као џентлменски гест, а деманти, из пера овог аутора, нису објавили.

Према истраживањима историчара Александра Динчића, Немци су само фебруара 1943. у Крагујевцу стрељали 600 Срба, од којих су 450 били заробљени четници и присталице Драже Михаиловића, а 150 партизани и присталице комуниста. Динчић каже за ''Светлост'' да је до сада, махом према немачким документима, утврдио да су у Крагујевцу, и то у Капислани, после октобра 1941. године Немци укупно стрељали 1.405 особа, од којих 972 четника и присталица Драже Михаиловића и 433 партизана и присталица комуниста.

Од 21. октобра 1944, када су иза Совјета ушли у Крагујевац, у Капислани су наставили да стрељају комунисти. Капислана је била главно стратише за Крагујевачки (данас Шумадијски) округ, мада су утврђене масовне гробнице и на другим локацијама: у концентрационом логору на Метином Брду, који су комунисти такође преузели од Немаца, као и Бањицу у Београду и практично све друге логоре у земљи, оснивајући и нове, затим у Аранђеловцу, Тополи, итд.

Крагујевачки недељник ''Светлост'' објављивао је од јуна 2009. до јула 2010. фељтон са делимичним списком жртава комуниста у Крагујевачком округу. Фељтон је садржао 1.075 имена жртава, са основним подацима о свакој, с тим што је наглашено да истраживач Раде Главаш из Аранђеловца има списак са још 400 имена, који ће објавити у својој књизи. Укупан број жртава комуниста у Крагујевачком округу процењен је на око 5.000.

У демантију ''Светлости'', Субнор је нагласио да толике цифре ''не признаје'', да је заиста било ''неколико стотина'' убијених и да ће се докази о томе ускоро изнети у јавност. Тако су прича о открићу већ откривене масовне гробнице на Варошком гробљу и конференција за штампу од 19. августа, заправо најављени одговор Субнора на фељтон ''Светлости''. И док генерал Смиљковић и пуковик Зиројевић нису помињали масовну гробницу из 1955, у случају оне из 1980. године надовезали су се на акцију својих претходника. Наиме, непосредно пошто је та гробница премештена на Варошко гробље, Субнор је изнад ње поставио споменик са именима десет партизана који ту наводно почивају. Занимљиво, на споменик су ставили крст, док су 1955. године на споменик четницима у ''Застави'' ставили петокраку.

Ово обележавање гробнице на парцели број девет представљало је тактички маневар, који сада користи нова генерација субнороваца, увек прво наглашавајући да ту леже кости партизана стрељаних од стране Немаца. Међутим, од бројних гробница у ''Застави'' откопане су само две, и то сасвим случајно. Није било ДНК анализе нити ма какве истраге, па је немогуће тачно рећи чије се кости где налазе. Изузетак је масовна гробница откопана и премештена 1955. године, јер је поуздано утврђено да су ту Русовића, а познати су и спискови стрељаних тога дана.

Милослав САМАРЏИЋ

(''Светлост'', Крагујевац, 26. август 2010)

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ић/40568/Крст+и+петокрака+никако+заједно.html
 
SAOPŠTENJE ZA MEDIJE

Jedna od najtragičnijih etapa zlog puta na koji se 6.decembra 1944.uputio iz Podgorice ka Sloveniji takozvani Veliki zbjeg kojega je činilo izmedju 15.000 i 20.000 ostataka kraljevske vojske u otadžbini,osamdeset sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske,veliki broj civila,intelektualaca,žena,djece i staraca,,svakako je mjesto Majevac,nedaleko od Doboja,u Bosni i Hercegovini.U tom mjestu je u noći izmedju 7 i 8 marta 1945.od strane partizanskih snaga ubijena cijela jedna bolnica,prepuna tifusara i ranjenika.I to na zvjerski način,kakav se gotovo ne pamti u istoriji ratovanja.
Udruženje „Otkrićemo istinu“ iz Budve,poslije izdavanja obimne i po ocjenama kritike izvanredne knjige „Pucaj,rat je završen“,odlučilo da pobliže rasvijetli „slučaj Majevac“,koji je šest i po decenija prekriven velom tajne,koja je rezultat dekreta ćutnje koji je usmeno saopštila i dosledno sprovodila jedna vlast,plašeći se da se sazna istina o zločinu velikih razmjera.U bolnici u Majevcu je te noći pobijeno na stotine bolesnika,čije su kosti razasute po obroncima ovog lijepog sela.
Udruženje iz Budve,baš kao što je radilo i kada su u pitanju slovenačke grobnice,koje su otkrivene uz pomoć Državne komisije za otkrivanje grobnica iz krvavog proljeća 1945.nastoji da na dostojanstven način otkrije grobove na Majevcu i oko njega,sahrani posmrtne ostatke u zajedničkoj kosturnici.Ona je,zajedno sa spomenikom stradalima,podignuta u Majevcu,zahvaljujući braći Dušanu i Vladu Niklanoviću iz Budve.
Udruženje „Otkrićemo istinu“ je do sada uspjelo,zajedno sa nekoliko entuzijasta iz ovih krajeva,da u samo dvije jame ekshumira 23 ostatka kostura ubijenih.Otkopavanje grobnica je počelo proljetos i biće nastavljeno.
Poslije 65 godina,krajem oktobra 2010.godine,nakon sahrane u zajedničku kosturnicu biće održan parastos,za koji je,kao i za podizanje spomenika i kosturnice,dobijena saglasnost SPC.
Udruženje ističe da ima saznanja o desetinama jama u kojima počivaju zemni ostaci ubijenih iz Grblja,Budve,Herceg Novog,Cetinja,Nikšića,Danilovgrada,Mojkovca,Berana,ali i iz Bosne i Hercegovine i Srbije.
Udruženje „Otkrićemo istinu“ posebno naglašava da radi kao apolitična,nevladina organizacija,čiji je prevashodni cilj pravo na grob,jedno od najstarijih u ljudskom rodu.Takodje se podvlači da je u ovom poslu za sada potpuno izostala pomoć zvaničnih crnogorskih vlasti u ovom humanom poslu,iako ih na tako nešto obavezuju medjunarodne konvencije .Njima se Udruženje obraćalo više puta,ali svaka pomoć je izostala,kako kada su u pitanju slovenačke,tako i grobnice Majevca.
Stoga se,moramo,kažu u Udriuženju „Otkrićemo istinu“ sami okupiti i smoći snage i sredstava da skinemo tajnu sa nasilno umorenih,i dostojno ih sahranimo.


UDRUŽENJE „OTKRIĆEMO ISTINU“
P r e d s j e d n i k

Dušan Niklanović

Budva,avgust 2010.
 


Stradanje Srpske crkve i naroda posle zv aničnog završetka Drugog svetskog rata

Put od Vezirovog do Zidanog Mosta


Protojerej mr Velibor Džomić

Engleski i američki bombarderi su već 8. decembra započeli da bombarduju i mitraljeskom vatrom obasipaju predugačku kolonu. Rušili su i mostove i puteve, što je dodatno usporavalo i otežavalo kretanje

Među najstrašnije priče o stradanju sveštenstva Mitropolije crnogorsko-primorske, ali i sveštenstva drugih eparhijskih episkopija Srpske mučeničke crkve, dela pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini sa prostora Crne Gore, Boke, Hercegovine, Staroga Rasa, Srbije i Bosne i Hercegovine, ali i nenaoružanog zbega - dece, žena, staraca, ranjenika i tifusara, spada istinita priča o bestijalnom zločinu koji su krajem maja i početkom juna 1945. godine (dakle, posle zvaničnog završetka Drugog svetskog rata) nad sveštenstvom, monaštvom, nacionalnom vojskom i nenaoružanim narodom, bez suda, suđenja i presude, širom Slovenije, na oko 400 do sada pronađenih i od strane slovenačkih državnih vlasti obeleženih masovnih grobnica, počinili partizani Josipa Broza.

Decenijama se put od Crne Gore do Slovenije u narodu nazivao zlim putem ili putem od Vezirovog do Zidanog Mosta.

Ovim bolnim i, po mnogo čemu, biblijsko-golgotskim događajem sa polovine dvadesetog veka, događajem koji je razmeđio i zapečatio budućnost i život pravoslavnih Srba i Srpske crkve u budućim decenijama, u Otadžbini se decenijama nije objektivno govorilo, niti se smelo govoriti. Događaj su opisivali komunistički istoričari i, bez trunke savesti i naučne objektivnosti, tumačili ga kao „obračun narodno-oslobodilačkih snaga sa narodnim izdajnicima, slugama okupatora i buržoaskom reakcijom“. Desetine hiljada onih kojima su najbliži rođaci i bratstvenici krenuli na „zli put od Vezirovog do Zidanog Mosta“, decenijama nisu smeli ni da pomenu imena svojih postradalih rođaka i bratstvenika, a kamoli da im podignu spomenik i napišu njihova imena, učine pomen i zapale sveću voštanicu. Na česte slučajeve raspitivanja komunističkih špijuna i provokatora narod je, iz straha za potomstvo, odgovarao da su oni za koje se zloglasna poratna OZNA i potonja UDB-a interesovala otišli na - zli put. Na tome se svaka dalja priča završavala, a pamćenje i svedočenje je ostalo u najdubljim skrivnicama njihovih duša da bi danas, šest decenija kasnije, izviralo odatle i preseljavalo se u bratske suze i sestrinske tužbalice, na stranice knjiga i novinskih tekstova.

U srpskoj nacionalnoj emigraciji je bilo drugačije. Oni koji su imali sreću da izvuku živu glavu iz pakla i mora nevine srpske krvi u Sloveniji, u slobodnom svetu su decenijama nosili svoju i narodnu ranu i muku i svedočili o strašnom komunističkom zločinu nad razoružanim ljudima. Svedočili su i o zločinu izdaje i predaje razoružane vojske i golorukog naroda, koji su počinili Englezi, njihovi dotadašnji „saveznici“.



Nevine žrtve



Arhivska građa tadašnje OZNE ni danas nije dostupna istraživačima. Ipak se, na osnovu narodnog pamćenja i objavljenih sećanja preživelih, može rekonstruisati tragični put „od Vezirovog do Zidanog Mosta“ i komunistički zločin u Sloveniji 1945. godine. Te nedužne žrtve (a njih je, prema najgrubljim procenama i saznanjima, samo sa crnogorskih prostora oko dvadeset hiljada) i danas su pobacane po jamama, jarugama i masovnim grobnicama, neopojane i neobeležene na „zlom putu od Vezirovog do Zidanog Mosta“ i od Zidanog Mosta do Kamnika, Kočevja, Celja i drugih mučeničkih mesta. Među nevinim žrtvama se nalazi i više desetina srpskih pravoslavnih sveštenika od kojih je najviše sveštenika iz drevne, svetosavske, svetopetrovske i mučeničke Mitropolije crnogorsko-primorske.

Četničke jedinice, sveštenstvo sa svojim mitropolitom i mnogobrojni goloruki i prestravljeni narod krenuli su 6. decembra 1944. godine u odstupanje od manastira Dajbabe iz zetske ravnice. Na tom prostoru se sabralo oko dvadeset hiljada vojnika, ljudi, žena i dece. Kolona je podsećala na novu seobu Srba, a mitropolit Joanikije na novog Arsenija Čarnojevića. Kolona se putem uvećavala pridošlim četničkim jedinicama i narodnim kolonama, ali se i umanjivala svakodnevnim i svakovrsnim stradanjem u borbama koje su usput vođene.

Kolona je preko Podgorice izašla na Bioče i preko Mateševa se uputila prema Kolašinu. Kada je pri polasku formirana, prostirala se od Bioča do Vjeternika. Od prvog dana ih je pratila ledena kiša. Prva žrtva iz ove nove seobe Srbe pala je već sutradan, 7. decembra 1944. godine. Prema zapisu hroničara Stevana J. Vučetića, smrzlo se dvomesečno muško dete poručnika Boža Borozana. Dete se smrzlo u pokislim i zaleđenim pelenama, na leđima svoje majke.

Kolona se sporo kretala kako zbog vrletnog terena, tako i zbog mnoštva ranjenika i hladnoće. Engleski i američki bombarderi su već 8. decembra započeli da bombarduju i mitraljeskom vatrom obasipaju predugačku kolonu. Rušili su i mostove i puteve, što je dodatno usporavalo i otežavalo kretanje. Prvi napad komunista na kolonu je zabeležen istog dana kada je započeto bombardovanje. Vodili su borbe i sa nemačkim jedinicama koje su se povlačile iz Crne Gore.

Kolona se 11. i 12. decembra, kada su ih nemilosrdno tukli Englezi i Amerikanci iz bombardera, protezala od Lijeve Rijeke do Polja Kolašinskih.

Kolona je pregazila reku Taru pre Mojkovca i stigla do Bijelog Polja, a odatle se kretala dolinom Lima preko Brodareva, Prijepolja i Priboja do Rudog. U Rudo su stigli 28. decembra 1944. godine, a tokom narednih dana su pristizali ostali delovi predugačke kolone.

Božić 1945. godine, poslednji u životu mitropolita Joanikija i mnogih njegovih eparhiota na zemlji, saborno je i hrišćanski proslavljen u Rudom bez obzira na jad, bol i čemer.

Kolona je iz Rudog krenula 10. januara 1945. godine. Sneg je neprestano padao, snežni nanosi su bili veliki, a temperatura niska. Kolona se kretala pravcem Gornje Rudance-Višegrad-planina Semić-Brankovići-planina Devetak-Olovo-Kladanj-planina Konjuh-Maglaj-planina Ozren-Trebava. Po zaleđenim planinama, bez adekvatne odeće i obuće, bez hrane i lekova, kolona je prolazila kroz spaljena i zapustela srpska sela po Bosni. U selima nije bilo žive duše. Mnogi su se u tim teškim uslovima smrzli, neki su zalutali, a bilo je i onih koji su samovoljno napuštali kolonu i odlazili u drugom pravcu. Oni koji su išli u pravcu suprotnom od komande, odlazili su pravo ustašama i komunistima pod krvavi nož ili na nišan. Svi su nemilosrdno pobijeni po Bosni.

Iscrpljena kolona je, posle trideset i pet dana nadljudskog putovanja, stigla na Trebavu. Nekoliko dana, sredinom februara 1945. godine, u Trebavu su stizali delovi kolone. Raspoređivani su po selima i kućama tamošnjih Srba.



Golgotni put

Pokret crnogorskih jedinica i narodnog zbega sa Trebave je započet 9. i 10. marta 1945. godine prebacivanjem na levu obalu reke Bosne. Kompletno prebacivanje jedinica je završeno 13. marta. Jedinice i narodne kolone su se sabirale pod vedrim nebom ispod planine Vučjak. Nije bilo ni hrane, ni lekova, ni odeće, ni obuće, a tifus je svakodnevno nosio u smrt nove i brojne žrtve. Iz jedne depeše, koju je 21. februara 1945. godine (dakle, dvadesetak dana pre pokreta sa Trebave i prelaska na levu obalu reku Bosne) vojvoda Pavle Đurišić uputio đeneralu Milanu Nediću vidi se da je na Trebavu iz Crne Gore, i pored mnogobrojnih žrtava tokom prolaska kroz Crnu Goru i Bosnu, stiglo petnaest hiljada boraca i oko hiljadu i po izbeglica.

Đurišićeve jedinice su se 16. marta 1945. godine sabrale oko Podnovlja kod Doboja i formirane su kolone za marš prema Sloveniji. Kretali su se seoskim putevima između Dervente i Bosanskog Broda. Vodili su borbe, a ljudske glave sy svakodnevno padale, i u borbama, i od bolesti i gladi. Četnici i narod, koji su tada svakodnevno ubijani ili umirali po bosanskim selima, najčešće su sahranjivani pored srpskih crkava po Bosni u zajedničkim grobnicama. Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) je piscu ovih redova govorio da su tadašnji sveštenici Zvorničko-tuzlanske eparhije u letopisima svojih hramova ili na praznim stranicama oktoiha i mineja crtali mesta tih masovnih grobnica i beležili raspored i imena onih koje su tu sahranjivali. Crteži tih zajedničkih grobnica i do danas su ostali sačuvani.


Put je bio veoma naporan, a putovanje znatno otežano zbog mnogobrojnih ustaških jedinica koje su harale na tim prostorima. Te dane karakteriše iznalaženje mogućnosti da ogromne kolone crnogorskih četnika prođu kroz područja na kojima su se nalazile ustaške jedinice.





ceo tekst
http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/919/tekst/put-od-vezirovog-do-zidanog-mosta/
 
ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (2)

Ево прође већ двадесетак дана откако су регионални и градски Субнор у Крагујевцу обећали да ће објавити ''коначни'' списак жртава ''нових власти'' у овом делу Шумадије, на коме су имена ''неколико стотина'' лица. Прођоше и две недеље откако је Субнор саопштио да ће тај списак предати Државној комисији да га она објави. Углавном, од списка ни трага ни гласа. Док се не појави, настављам да објављујем делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу који сам лично саставио, користећи како сопствена истраживања, тако и све познате изворе, које наводим у тексту

Следи списак најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу.

89. Драгомир Симовић, председник општине Крагујевац до 21. октобра 1941, када је поднео оставку. Био је угледни трговац, имао је радњу преко пута ''Пека'' у Главној улици.

90. Рудолф Швебл, овлашћени грађевински предузимач, једно време потпредседник општине Крагујевац. Србин немачког порекла. Рођен у Панчеву 1880, доселио се у Крагујевац пре 1905, када се оженио са Крагујевчанком Лепосавом Јанковић. Учесник ратова 1912-1918. у српској војсци, носилац више одликовања. Ухапшен по доласку комуниста ујесен 1944. и одведен у стари затвор, иза суда. Храну му је носила ћерка Ружица. Једног јутра видела је његово име на списку осуђених на временске казне, на огласној табли на суду. Наредног јутра видела је очево име на десној страни огласне табле, међу осуђенима на смрт. Породица није добила никаква документа. Конфискована је сва имовина Швебелове фирме, као и кућа у Карађорђевој улици. У тој кући данас се налази дечје обданиште. Наследници су поднели захтев за рехабилитацију и повраћај имовине. (Изјава Рудолфовог унука Предрага Симића, аутору.) У извештају Управе народних добара Окружног народног одбора Крагујевац, од 2. фебруара 1946, поред 17 других лица којима је конфискована имовина, наведен је и Рудолф Швебел (ИАШК, Фонд ОНО, К-39).

91. Предраг Митровић, срески начелник.

92. Душан Поповић, срески начелник.

93. Лазар Ћурчић, директор Гимназије.

94. Светислав Максимовић, књижевник, професор учитељске школе, родом из села Лужнице. Ухапшен 19. а убијен 22. маја у старом затвору у Крагујевцу, који се налазио иза зграде суда, под оптужбом да је био идеолошки вођа ''Белих орлова'', српске антикомунистичке омладине.

95. Живота Тодоровић, професор, родом из села Сабанта.

96. Душан Дуле Станимировић ''Лорд'', трговац из Крагујевца.

97. Данило Дача Кнежевић из насеља Палилуле, полицајац.

98. Евгеније Младеновић из насеља Палилуле, полицајац; према изјави Петра Симовића, на три полицајца убијена у исто време ''народ се није жалио'', у вези њиховог понашања током окупације (трећи је Александар Цања Поповић, такоће из Палилуле, који ће бити наведен касније).

99. Александар Аца Лукић из насеља Палилуле, стрељан 1945. у Кочевју, Словенија, као љотићевац.

100. Др Миладин Милосављевић, најбољи млади хирург крагујевачке болнице. Убијен у Босни, као хирург Групе шумадијских корпуса.

101. Свештеник Добра Страњаковић из Горњег Милановца (после рата, његов брат Бранислав био је познати историчар у Паризу).

102. Мирко Јелић ''Грба'', техничар, није учествовао у рату, али се хвалио да је био четник.

103. Мила Марковић, 24-годишња медицинска сестра; стрељана под оптужбом да је четницима давала инекције и завоје (њен братанац је Михаило Марковић, народни посланик почетком деведесетих; о овоме је сведочио у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999. године).

104. Петар Пера Којић из Крагујевца.

105. Миодраг Вуковић из села Мала Врбица, припадник Равногорског покрета (његовог рођеног брата Момира стрељали су Немци 1943, такође као равногорца, на истом месту, у ''Капислани'').

106. Милован Поповић, домаћин из Забојнице, отац Василија Васе Поповића, кога је на смрт осудила и стрељала 6. муслиманска бригада (Василије ће бити наведен касније).

107. Петрић из Крагујевца (сведоци се не сећају његовог имена).

108-109. Живан Жива Ковановић из Баточине, 15-тогодишњи ученик Крагујевачке гимназије, и његов старији брат Жарко. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', на пријаву неколицине ђака скојеваца, Живу су непосредно пошто је почела школска година ујесен 1944. ухапсили и јавно му судили у Хотелу ''Дубровник'', тако што је маса скојеваца скандирала ''На смрт!'' Формална оптужба гласила је да је Немцима давао податке о напредовању Црвене армије. Миодраг и Жива су били у истом разреду.

Према ''Гласу јавности'' од 25. октобра 1999, Жива је стрељан ''само због чињенице што је његова породица била богата''.

Према изјави Богољуба Динића из Крагујевца, аутору, Живиног брата од тетке (Живина мајка Дивна и Богољубов отац Светозар били су сестра и брат), Живин отац Живота био је чувени агроном, радио је и на краљевом имању на Опленцу. Преминуо је пре рата. Жарка Ковановића ухапсили су 1944. љотићевци и затворили у Крагујевцу. Богољубов отац, Светозар Динић, издејствовао је да га пусте, али уз услов да привремено остане са њима. Недуго потом уследило је повлачење љотићеваца у Словенију и они су силом повели Жарка. Комунисти су га убили вероватно у Кочевју (Жарково име објављено је у поменику љотићевске ''Споменице'' Б. Карапанџића).

Богољуб Динић је био на ''суђењу'' Живи у ''Дубровнику'', где је он отишао са слободе. Има Живину фотографију непосредно пре одласка на ''суд'', снимљену испред Крста. Дечак је блед и уплашен. Убили су га одмах те ноћи, а ускоро је један комуниста носио његов скупоцени сат и чизме. Не знајући за то, мајка Дивна је отишла у Београд да моли за помиловање. Добила је помиловање већ сутрадан, лично од Моше Пијадеа. Када се вратила у крагујевачку Озну, рекли су јој да је касно. Ухапсили су и њу и ћерку Радмилу и одвели их у логор на Метином брду. Динићи су им носили храну. Радмила је после побегла у Италију, па у Јужну Америку, где је и преминула. Пошто су јој одузели сву имовину, Дивна се преселила код ћерке Бисерке и зета у Београд. Преминула је седамдесетих година, сахрањена је у Баточини.

У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачуван је допис Окружног народног одбора ''Војном суду Крагујевац'' од 16. августа 1946, који гласи: ''С молбом да нам доставите пресуду тог суда по осуди Ковановића Жарка, Дивне и Радмиле из Баточине, која нам је потребна ради уласка у предмет по конфискацији њихове имовине''. Жива се не помиње, јер је био малолетан. Општински суд у Баточини рехабилитовао је Живу 2008. године и покренут је процес повратка имовине.

110. Јован Динић ''Гроф'', рођен 1926. у Крагујевцу. У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачувана је пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, која је одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Јован је ''за време рата био у четничком омладинском штабу и био обавештајац крагујевачке полиције''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем'', истовремено са још четворицом.

Према изјави Јовановог брата Богољуба, аутору, Јован је био ђак трговачке школе, а не трговачки помоћник, како пише у пресуди. Пошто су га 1944. претукли недићевци (15 батина), приступио је четницима 1. крагујевачке бригаде, под командом поручника Жике Павловића, тада са штабом у Драчи. Разносио је позиве за мобилизацију. Није био наоружан и није имао униформу. Ујесен 1944. предао се партизанима, код Фоче. Држали су га у затвору у Ужицу, али је на очеву молбу, преко рођака у Ужицу, пребачен у затвор Озне у Крагујевцу, у Војнотехничком заводу, 50 метара од капије која се налази лево од управне зграде. Носили су му храну, видели су да га спроводе босог по снегу до суседне зграде. Јануара 1945, једног јутра, Богољуб је затекао оца Светозара како јеца и чупа косу. ''Јова нам је стрељан'', рекао му је. Богољуб је отрчао до капије Завода и рекао мајци Марији (девојачко Марилуиз Лефорт, била је Францускиња). О стрељању су сазнали са плаката на паноу у Малом парку, код улаза у парк од центра. Било је петнаестак имена стрељаних те ноћи, за све је писало да су ратни злочинци. Сви су стрељани уз зид Завода, лево од Громовића улаза, ту су закопани, и ту се и данас налазе њихови посмртни остаци. Светозар и Марија имали су пет синова, били су богата и угледна фамилија. Одузет им је велики кројачки салон у главној улици, тачно наспрам суда.
 
Према сведочењу Јовановог брата Ратка, објављеном у ''Гласу јавности'' 25. октобра 1999, отац Светозар касније је препознао скупи Јованов капут на неком човеку. ''Када га је упитао одакле му капут, човек је одговорио да га је купио од извесног Белића који је радио у Озни'', изјавио је Ратко Динић.

Први захтев за рехабилитацију Јована Динића Окружни суд у Крагујевцу није усвојио, с образложењем да нема документације о осуди. Други захтев је усвојен и Јован Динић је рехабилитован 2010. године, а помогао је документ наведен у овом тексту.

111. Живорад Жика Лекић из села Ресник, седамнаестогодишњи ученик. О Жикином убиству сведочио је његов рођени брат Радоња у ''Гласу јавности'' од 28. октобра 1999. године: ''Убили су га у селу Кормане. Подигли га и везали за једно дрво. И затим изрешетали. Као да се обучавају гађању''. Радоња, његов старији брат Петар и њихова мајка осуђени су на вишегодишње казне, а млин им је одузет. Радоња је такође посведочио да су десетак дана пре Жикине погибије, комунисти у шљивару поред његове куће убили и једног шеснаестогодишњег дечака из села Кијево, јединца, чијег се имена не сећа.

112. Бане Николић из Крагујевца, ученик, малолетник; стрељан зато што је пре рата преотео девојку комунисти Моми Станојловићу.

113. Рада Божић, ћерка попа Андре Божића из Бадњевца, стрељаног од стране Немаца 21. октобра 1941. Према књизи Александра Бељаковића ''Под облацима Србије'', доведена је из затвора у Пожаревцу и убијена у затвору у Крагујевцу, с тим што су истовремено комунисти пустили вест да је побегла у иностранство. Такође: изјава Радиног брата, Блаже, аутору.

114. Радмила Д. Шпиљевић из Лужница. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки, И.11/46, од 11. фебруара 1946, утврђено је да Радмила нема своје покретне и непокретне имовине. У образложењу поред осталог пише: ''Народни одбор среза Крагујевачког актом својим бр. 739 известио је овај суд да се Радмила Шпиљевић сходно чл. 28 закона о конфискацији сматра ратним злочинцем и да њена имовина подлеже конфискацији. Судски изасланик утврдио је да ратни злочинац Радмила Шпиљевић нема своје личне покретне и непокретне имовине, која би се могла конфисковати, пошто има живог оца, а не постоји задруга између ње и њеног оца нити има приновка у имању''. Радмила је једна од најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу. Док је отворени камион пролазио центром града, возећи у смрт ''народне непријатеље'', она је извикивала пароле против комуниста. Била је матуранткиња Учитељске школе, повереник Женске равногорске омладине санитета за Лужнице. Убијена је ујесен 1944, у Капислани.

115. Гора Добривојевић из Лужница, матуранткиња Учитељске школе; убијена заједно са Радмилом Шпиљевић.

116. Милан Васовић из села Бечевица, матурант Крагујевачке гимназије. Певао је песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Комунисти су чули песму, свирепо га мучили и убили. Извадили су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама. Такође: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', стране 261-262. Миланов брат од тетке, Радисав Лазаревић из Радмиловаца, тада је био у партизанима. Ово је његово сведочење:

''Док сам ноћу чувао стражу по улицама у Крагујевцу, неколико вечери је Милан са групом гимназијалаца долазио на мој стражарски реон. Рекао би ми да ће они мало даље од мене да вичу неке пароле, али да ја не идем за њима и да не казујем никоме где су и ко су они. И стварно, они би одлазили неку улицу даље и чуло би се како вичу: Доле комунисти, Живео Краљ! Било је то језиво чути тих ноћи у Крагујевцу. Људи су убијани због тога. После чујем да су и Милана у селу ухватили теренци и убили га у планини''.

117. Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић.

118. Јован Мијаиловић из Крагујевца, пре рата војни пилот. Убијен непосредно после рата, у Крагујевцу.

119. Поручник Живадин Павловић, био на служби у позадинским јединицама 1. шумадијског (четничког) корпуса, а једно време командант 1. крагујевачке бригаде.

120. Милош Милорадовић из Бечевице. Његова мајка је пошла за комунистичком патролом која га је одвела на принудну мобилизацију; нашла га је поред пута, мртвог, везаног жицом. (Такође: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', стране 257-258. Милоша су родитељи скривали од комуниста, јер су они раније убили њиховог другог сина; ипак, тзв. теренци су Милоша нашли, одвели и успут убили.)

121. Јова Илић, четник из Беличког среза (70 мештана из Илићевог родног села потписима је гарантовало његову невиност).

122. Миломир Андрић ''Кукач'' из села Борач (рањен 1947. приликом хапшења, садистички убијен у крагујевачкој болници).

(89-122: Према изјавама старих Крагујевчана: Петра Симовића, сина председника општине, Миодрага Лукића и Гроздане Миловановић, аутору, као и према изворима наведеним у тексту.)

123. Јован Јоца Бојанић, отац глумца Драгомира Бојанића Гидре. Живели су у једној кућици у улици Чиче од Романије број 3. Комунисти су после рата једне ноћи одвели Јована од куће и убили га (Извор: Слободан Бане Чаировић, ''Улица већа од завичаја'', страна 21, Крагујевац, 2008, издање аутора.) Према изјави Богољуба Динића, глумца Народног позоришта у Крагујевцу и касније у Београду, Гидриног исписника и колеге у неким филмовима сниманим у Италији, Јован је пре рата био жандарм, а радио је на обезбеђењу комплекса на Опленцу. Поштујући Хашку конвенцију, Немци су га оставили на том радном месту и ту је провео рат, док су комунисти сматрали да је то довољан разлог да га убију. Гидри је после неколико година преминула мајка од туберкулозе и имао је тешко детињство. То је био разлог што је почео да пије, а сваки пут кад би се напио, псовао је комунисте, без обзира где се налази. Због псовања ипак није имао већих проблема. (Изјава Богољуба Динића аутору.)

124. Живан Васић из с. Маслошево, деловођа у с. Доња Шаторња, убијен од комуниста крајем јула 1941. године као ''класни непријатељ''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Живан је ''убијен што је вршио своју дужност''. Имао је 52 године. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

125-126. Милан и Влада Пантелић, синови бојаџије Раденка Пантелића, који је имао радњу у Главној улици у Крагујевцу. Мобилисани су октобра 1944. и после неколико дана убијени с леђа, као ''класни непријатељи''.

127. Милан Персинац из насеља Палилула. Мобилисан је у партизане октобра 1944. Под лажном оптужбом да је покушао бекство натеран је да ископа себи раку и убијен је, код Тузле ујесен 1944. Сматран је ''народним непријатељем''.

128. Кира Сперански, раније професорка, ћерка избеглог руског официра. Стрељана је крајем 1944. зато што је током рата била преводилац у немачкој команди и наводно љубавница немачких официра.

129-130. Миладин Савић, власник познате кафане ''Палигорић'', која и данас постоји, и његов син јединац. Када је чуо да су му комунисти убили сина, крајем 1944. године, Миладин се обесио на тавану кафане.

131. Миодраг Пауновић из Бечевице, студент, током рата равногорац. Непосредно после рата од стране лажних Американаца намамљен у Београд, како би наводно преко америчке амбасаде побегао из земље (према сценарију који је касније коришћен у лажној причи о Николи Калабићу). Пауновић је неколико месеци илегално држан у Београду, у заблуди да је међу Американцима, а затим је враћен у Крагујевац и убијен.

132. Шука Влајић, адвокат из Крагујевца, један од главних комунистичких вођа. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. у с. Грошница, под оптужбом да је ''троцкиста'' (тј. припадник комунистичке фракције супротне Стаљиновој).

133. Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, комунистички вођа у Орашачком срезу. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. као ''троцкиста''.

(124-133, према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије''; издавач ''Јефимија'', Крагујевац, 2003.)
 
134. Новица Аксентијевић из села Шуме код Наталинаца, током рата четнички командант села. Убијен у Капислани новембра 1944, заједно са Будисавом Милићем.

135. Капетан Драгић Крљић из Горње Трнаве. Пуштен из немачког заробљеништва 1943, због болести. Четнички позадински командант Тополе и Аранђеловца 1943. и 1944. Комунисте сачекао у својој кући. Пре него што је окончана акција сакупљања потписа да није крив, мучен је и убијен у Аранђеловцу, крајем 1944. године. (Окружни народни одбор Крагујевац, дописом бр. 2077, од 20. августа 1946, тражио је од Среског суда у Тополи да конфискује имовину ''осуђеног Драгића'', као и да ''достави осуђујућу пресуду, којом је исти осуђен на конфискацију''.)

136. Чедомир Милић из Доње Трнаве, убијен 1943. године од стране комунистичке тројке којом је командовао Јова Јеленић. Комунисти су га ноћу искасапили ножевима, у страху да ће некоме рећи да је случајно видео Јеленића. Имао је 50 година.

(134-136, према изјави Живка Милића из Горње Трнаве, аутору; Живков отац Будисав биће наведен касније, према другом извору.)

137. Милунка Пауновић из Крагујевца. Била је власник три радње у центру града. Стрељана је новембра 1944. у Капислани, а радње су јој одузете. Оставила је троје малолетне деце и мужа инвалида из Првог светског рата. На опроштају је рекла сестри: ''Гино, чувак децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата''. (Према изјави Милункиног сина Слободана Пауновића, аутору, који је преминуо неколико дана пошто је ово саопштио у редакцији ''Погледа'' и оставио слику на којој су он и мајка; становао је у улици Николе Пашића 31, где је тада, 2002. године, била редакција ''Погледа''.)

138. Ратко Митровић из Крагујевца, предратни питомац Завода, током рата четник. Хтео је да емигрира, али се вратио, рекавши укућанима ''Нисам никоме ништа урадио''. Новембра 1944. одведен је у затвор код суда, где је месец дана свирепо мучен. Потом је стрељан у Капислани. На списковима стрељаних, које је његов син читао на згради данашње самопослуге ''Србија'' у центру, није било Томислављевог имена. На списковима, који су у то доба мењани на 5-6 дана, било је по 100-150 особа. Породица је потом годинама трпела репресију. (Према изјави Ратковог сина Томислава, аутору.)


139. Антон Павлич из Крагујевца, Словенац, професор немачког у Гимназији.

140. Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије.

141. Драгољуб Максимовић из Лужница.

142. Папић из Лужница (Максимовићи се не сећају његовог имена).

(139-142, према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору. У селу Лужнице комунисти су стрељали 11 особа; остали ће бити наведени према другим изворима.)

143. Витомир Тодоровић, домаћин из села Корман.

144. Љубомир Милојевић, хармоникаш из села Корман.

145. Миодраг Рајковић, домаћин из села Корман.

146. Момир Милошевић, председник сеоске општине Корман. Његов син Будимир Милошевић, у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999, потврдио је причу о очевом страдању, и то у време док су се он и његов брат налазили у партизанима (вероватно су били мобилисани).

147-149. Драгутин Марковић, домаћин из села Корман и његови синови Предраг и Драгољуб.

150. Радослав Милојевић, домаћин из села Корман.

(143-150, према изјави Драгутина Марковића, аутору; међу стрељанима је и Драгутинов деда, по коме је он добио име.)

151. Михаило Милошковић из села Жуње, мучен и убијен 1942. године од стране групе Павла Гучанина. (По бекству партизана из Србије крајем 1941. године, група-банда Павла Гучанина остале је одсечена и бавила се тешким разбојништвом. Милошковића су пекли ужареним гвожђем да призна где су дукати које је спремио за удају своје ћерке. Гучанинову банду ликвидирали су четници Гружанске бригаде, из јединице Богића Сремчевића.)

152. Радован Тишевић из села Гунцати, печен ужареним гвожђем од стране Гучанинове банде, док није признао где крије 3-4 дуката. Убрзо је преминуо. Његов синовац Милан био је познати крагујевачки адвокат, који је деведесетих година бесплатно бранио лист ''Погледи''. Тада су комунисти масовно тужили ''Погледе'', за вербални деликт и клевету, после серије чланака о њиховим ратним злочинима.

153. Радојица Бечановић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).

154. Радојица Васовић из с. Гунцати, стрељан на Котленику 1946. године (током рата био је четник).

155. Матија Вуковић из с. Гунцати. После рата, због изјава против комуниста (на пример ''клеветање другарице Јованке Броз''), затваран и свирепо мучен у затвору у Крагујевцу укупно 34 пута. На крају је преминуо од последица мучења.

156. Драгољуб Сремчевић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).

157. Богић Сремчевић. Током рата четник, после рата једно време у герили. Убијен је приликом покушаја преласка бугарске границе, после рата, на последњој железничкој станици. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 10.146, од 11. фебруара 1946, утврдио је да ''нема места конфискацији имовине народног непријатеља Богића М. Сремчевића из Гунцата'', јер се није имало шта конфисковати.

(151-157, према подацима Милутина Вуловића из села Гунцата, датим аутору. Ово село је током и после Другог светског рата имало 65 жртава, плус још по неколицина погинулих у редовима комуниста и љотићеваца, које Вуловић није евидентирао. Од Немаца је погинуло пет мушкараца и једна жена, од љотићеваца два мушкарца, од усташа два мушкарца, а три војника су погинула несрећним случајем. Од комуниста су погинуле укупно 52 особе. То су већином били четници, а готово сви су страдали током Босанске голготе. У селу Жуње, које је тада спадало у Општину Гунцати, страдало је 15 мушкараца, 14 од комуниста и један од љотићеваца. Сви су погинули у борби, осим једног кога су комунисти убили мучењем.)

158-159. Драгиша и Љубиша Томић из Пласковца. Драгиша је био рођени брат поручника Радише Томића, служио је у његовој јединици. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче. Био је 1921. годиште. Љубиша је био њихов брат од стрица. Рођен је 1923, завршио је гимназију у Крагујевцу, а 1944. Школу резервних официра у селу Брајићи. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче, заједно са Драгишом. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.) У Капислани је убијен и Радиша Томић; биће наведен касније, према другом извору.

160-161. Браћа Живко и Милутин Б. Маринковић из Крћевца код Тополе. Живка, рођеног 1910, који је био наредник у Белосавци, заклала је партизанска тројка 3. јуна 1943. године, 50 метара од куће. Тројку су чинили Миле Сеља, Жика Несторовић и Миле Риџнић. Милутина, рођеног 1903. године, одвели су од куће 20. децембра 1944, у Тополу, и убили без суђења. Још два рођена брата, Ђорђе, рођен 1905, и Ивко, рођен 1910, погинула су крајем 1944. у Босни, као четници Опленачке бригаде. (Изјава Ивковог сина, Милована Маринковића, аутору.) Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 20/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живку нема шта конфисковати. (Архив Шумадије, Крагујевац, Фонд Окружни народни одбор.)

162-170. Милентије Николић, Драгољуб Николић Драга, Мића Тодоровић, Миливоје Петровић, Борисав Новаковић, Живорад Матић, Чедомир Илић, Живорад Ивановић и Миодраг Николић, младићи из Јеленца код Тополе. Ујесен 1944. године одведени су у Аранђеловац, мучени и ликвидирани из пиштоља хицима у уста, а свакоме је речено: ''Зини, да ти не кварим зубе''. (Изјава Милосава Радоњића из Јеленца, јединог преживелог из ове групе; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)

171. Војислав Танасијевић из Пласковца. Током рата четник Горске краљеве гарде. Заробљен априла 1945. године у Пласковцу и потом убијен, веротавно у Капислани. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.)

172. Адам Николић из Пајазитова. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у чин поручника, био командант 1. батаљона 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде. Заробљен у Босни пролећа 1945, стрељан у Капислани у Крагујевцу. (Према изјави потпоручника Божидара Боже Панића из Пајазитова, аутору. Панић је тада осуђен на временску казну.)

173. Миодраг Стефановић из Чачка, током рата пратилац академика Драгише Васића и спасеног америчког пилота Ричарда Фелмана (по Васићевом нарећењу). Убијен у крагујевачкој Капислани 1945. године. (Према сведочењу његовог сина Милована; ''Мисија Халјард'', страна 239, ''Погледи'', Крагујевац, 2004.)

174. Милован Николић из Овсишта, током рата четнички командант села. Крајем 1944. одведен од куће у Тополу и убијен маљен. (Према сведочењу родбине; изјави Милана Петровића из Влакче, аутору.)

175. Петар Ставеновић из Митровчића, Топола, вртлар и чувар краљевског имања на Опленцу. Ујесен 1944. мучен тако што су му ложили ватру на грудима, а потом одведен у Аранђеловац и убијен маљем - била му је смрскана лобања. (Изјава Петрове родбине; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)

Наставиће се

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ћ/40573/ЖРТВЕ+КОМУНИСТА+У+КРАГУЈЕВЦУ+(2).html
 

Back
Top