Злодела власти после Другог светског рата

Evo sta izmedju ostalog kaze americki porucnik Elsford Kramer u svom svedocenju, pod zakletvom:

...Dok sam bio tu sa Keserovicem, iskoristio sam priliku da ga upitam sta je razlog gradjanskog rata izmedju partizana i cetnika. On mi je dao ISTE RAZLOGE KOJE STE VEC OVDE CULI OD RAZNIH SVEDOKA, da su partizani komunisti i teroristi, da ne predstavljaju stremljenja Srba niti ono za cim vecina srpskog naroda tezi. On je takodje optuzivao partizane za terorizam. Ja sam na to zatrazio da budem u prvoj liniji i tako je i bilo....

...posle carke kada su nas partizani opet bili napali, zarobili smo nekolicinu i pri ispitivanju oni su rekli da su dobili naredjenje da mene ubiju zato sto sam ja samo obican Amerikanac verovatno jedan od oborenih avijaticara koji tuda luta; da nemam nikakvog autoriteta i da im nije poznato da postoji americka misija kod Mihailovica. To nije bila istina jer je pukovnik Donovan, pre nego sto je misija krenula za Srbiju, bio obavestio Tita licno....

...Pitao sam ga (nemaca koji je bio pozvan na pregovore o predaji u Krusevcu - moja primedba) o lokalnim partizanima, jesu li imali kakve muke sa njima; on mi je odgovorio ne, oni bi povremeno izbacili koji metak na konvoje ALI SU CELOKUPNO VREME POSVETILI TERORU PO TOJ OKOLINI. CAK IMAM I FOTOGRAFIJE PARTIZANSKIH ZVERSTAVA KOJE SAM TAMO BIO SNIMIO.

...Partizani su slali nekoliko trojki da se mene docepaju, A U NEKOLIKO SELA VIDEO SAM ZVERSTVA KOJA SU POCINILI NAD SRPSKIM ZIVLJEM...

Dejvid Martin, Rodoljub ili izdajnik, Zapisnici i Izvestaj komisije Komiteta za pravedno sudjenje Drazi Mihailovicu, 400-402 str

______________

Ranije sam iznosio svedocenje Kramere o tome da je slao kurira partizanima da se stane sa gradjanskim ratom i zajednickim snagama napadnu Nemci u Krusevcu....prvi kurir je ubijen, drugi pretucen, uz poruku da on nije ovde dobrodosao i da ne moze da se mesa u medjusobni obracun partizana i cetnika....Kramer takodje svedoci i o napadima partizana sa ledja kada cetnici pripremaju napad na Nemce...itd...

ja pitam na kojoj su to strani bili partizani u II sv.ratu...tj. da se preciznije izrazim moze li neko da navede bilo kakav primer antifasizma KPJ i doprinosa saveznickoj pobedi?

Ne cudi li vas da u toku rata u Titov stab ne stizu nikakva priznanja saveznickih komandanata i da on na kraju krajeva nije ni odlikovan od saveznika za doprinos pobedi...

jasno, sve je bila stvar politike, a jedini i osnovni cilj KPJ, bilo je osvajanje vlasti....i za to ima nebrojeno dokaza.
 
Poslednja izmena:
Koča:
Da li zaista niko nema odgovor na ovo pitanje koje sam postavio u prethodnom postu...
dakle, sve su bile bajke...
Kliknite za proširenje...
Ne preteruj... Evo ti Oca nacije:

Srbi su jedini narod u Evropi koji se 1941. odazvao pozivu Sovjetskog Saveza na otpor fašističkim okupatorima. Da pomognu bratsku Rusiju Srbi su digli ustanak, stvorili jedinu slobodnu teritoriju u porobljenoj Evropi, i u partizanskom i narodnooslbodilačkom pokretu, koji je narastao u moćnu vojsku, neprekidno ratovali uz Crvenu armiju do majske pobede 1945. nad nacističkom Nemačkom i njenim satelitima. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije u završnim operacijama za oslobođenje zemlje i zarobljavanja Lerove grupe armija, imala je oko osam stotina hiljada mobilisanih boraca, stvorenu političku osnovu nove države priznate od Saveznika, koji su od 1943. godine zajedno sa Sovjetskim Savezom pružali znatnu vojnu pomoć i avionima prenosili ranjenike u svoje baze u Italiji. Bez trunke nacionalnog veličanja, mora se reći da su u Drugom svetskom ratu Srbi imali najveći pokret otpora na svetu.

Istorijska istina nalaže da se istakne antifašistička motivacija Ravnogorskog pokreta, borbeno dejstvo četnika u prvim mesecima ustanka u Srbiji i Crnoj Gori i njihova trajnija i upornija borba protiv hrvatsko-muslimanskih ustaša u srpskim predelima Hercegovine, Bosne i Hrvatske. Sudbina tog drugog antifašističkog pokreta koji se satreo u kolaboraciji sa okupatorom i u jesen 1943. bio odbačen od Saveznika, bila je uslovljena racionalizacijom cene borbe, a najviše antikomunističkom ideologijom, strategijom i taktikom za pobedu u građanskom ratu.

http://www.nspm.rs/istina-i-pomiren...riznanje-antifasizmu-u-srbiji.html?alphabet=l
 
to sto pise ''otac nacije'' i nema neke veze sa onim sto se zaista desavalo...mislim da smo tu pricu prevazisli...danas, 65 godina nakon II sv.rata, a 20 od pada Berlinskog zida, ne moramo da slusamo te bajke...

misli ako je ''partizani'' zamenio sa ''Srbi'' da je resio stvar...pa kako to ''otac nacije'' ne zna da su Srbi otpor okupatoru pruzili pre 22. juna 41. kada je Sovjetski Savez bio u paktu sa Hitlerom...nije cuo za borbe u Istocnoj Bosni maja 41, za ustanak u Hercegovini pocetkom juna...

Srbi jesu organizovali prvi pokret otpora u Evropi na Ravnoj Gori, a prvi oslobodjeni grad u okupiranoj Evropi je Loznica.

Pozivu Sovjetskog Saveza odazvala se KPJ, ista ona koja je pozdravljala ustaski pokret, sabotirala jugoslovensku vojsku u aprilskom ratu, do 22. juna 41. predstavljala jedino drustvo Nemcima u okupiranoj im ''otadzbini''...odazvala se pozivu gazde...

Nema nikakve ''bratske Rusije''...bratsku Rusiju su sahranili oni koji su stvorili Sovjetski Savez ...na cemu on misli uopste da zasniva to bratstvo - slovenstvu, pravoslavlju?

Da li zna kako vodja njegove ''bratske Rusije'' naziva Tita 48?

Kako su to neprekidno ratovali uz Crvenu Armiju kad je ona u Jugoslaviju usla 44....

KPJ jeste ratovala ceo rat, ali iskljucivo s ciljem osvajanja vlasti. Pa sam Djilas priznaje da je njihova borba motivisana revolucijom, a ja mislim da ne treba da ponavljam Titova naredjenje koja se odnose na citav rat, a koja u prvi plan stavljaju borbu protiv cetnika, a tek odbrambenu ili nikakvu protiv okupatora.

''Otac nacije'' ne zna da su te 43. kada su po njemu cetnici usli u kolaboraciju, oni bili zapravo najaktivniji u borbi protiv okupatora...kao ni jedan pokret otpora u Evropi...valjda nije citao izvestaje pripadnika saveznickih misija kod Draze...

Ne zna da su cetnici organizovali 44. najvecu akciju spasavanja saveznickih snaga iza neprijateljskih linija u II sv. ratu...

itd...itd...itd...ne zna taj nista ili nece da zna...al u tome sto pise nema trunke istine...
 
Poslednja izmena:
aka_Koča:
Otkopavanje istine - ''Novosti'' u saradnji sa Institutom za savremenu istoriju otkrivaju zlodela vlasti posle II sv.rata

Srbija hoda po mrtvima

Cela Srbija prekrivena stratistima gde su likvidirane antipartizanske snage

dru-Bagdala.jpg


Krusevac, krst na Bagdali, gde se nalazi i spomen ploca: ''Pripadnicima Rasinskog i Jastrebackog korpusa koji su pali u borbi protiv okupatora Kraljevine Jugoslavije, kao i svim cestitim Srbima i svestenicima koji su posle rata zajedno sa cetnicima pobijeni na ovom mestu od strane komunistickih zlikovaca'', (slike Vojvode Dragutina Keserovica i Djenerala Draze Mihailovica)

LJUDSKO je pravo i na dostojnu sahranu. I obeležavanje grobnog mesta. Kultura jednog naroda, a posebno kultura sećanja, može se sagledati i preko našeg odnosa prema mrtvima. Posebno prema onima koji su nastradali u ratnim sukobima, odnosno u unutrašnjim obračunima, kao što su oni, koji su kao poražena strana nastradali na početku uspostavljanja nove revolucionarne vlasti 1944-1945. godine.
Brojni su razlozi koji su naveli pobednike, da se u tzv. divljim čišćenjima, surovo obračunaju sa svojim stvarnim ili pretpostavljanim protivnicima, označenim kao „neprijatelji NOP“, „saradnici okupatora“, „reakcija“, „narodni neprijatelji“ i „domaći izdajnici“. Ako veliki broj streljanih nije mogao da se podvede ni pod jednu od ovih kategorija koje su pobednici na svoj način tumačili, onda je označen kao nosilac starog nenarodnog režima.
Te surove likvidacije i zločini antifašista pravdani su brojnim razlozima od političkih, vojnih, pa do najobičnije osvete i mržnje koju su pobednici nosili sa sobom ulazeći u gradove i sela kao oslobodioci. Hiljade građana Srbije likvidirano je bez suđenja. Mnogima su presude iskonstruisane i napisane posle njihove likvidacije. Neki su stvarno suđeni u velikim procesima uz bučnu propagandu i dovođenjem svedoka iz naroda („Narod mu sudi“). Naravno da je bilo i onih koje nijedan, pa ni partizanski sud, nije mogao da pomiluje zbog svojih stvarnih zločina tokom okupacije, ali većina je onih koje ni najnepravedniji sud ne bi mogao da osudi, niti da im nađe stvarnu krivicu.
Ono što nas zanima ovde, nije utvrđivanje krivice niti stepena vinosti ili nevinosti, već činjenica da većina porodica čiji su članovi streljani, nikada nisu dobile ni, kakve-takve presude, a mnogim streljanim ne zna se ni grobno mesto.
Gotovo čitava Srbija je prekrivena manjim ili većim stratištima - mestima gde su antipartizanske snage likvidirane.
Svaki grad, ili veće mesto u Srbiji, nosi u sećanju takvo mesto: Slavnik pored Leskovca, Metino brdo kod Kragujevca,Vistad u Valjevu, Banjica, Lisičji potok i mnogobrojna druga mesta u Beogradu, Kraljevica kod Zaječara, Dečani na Kosovu, Bubanj kod Niša, Paraćin, Šabac i mnoga druga mesta.
Ponekad, to su bila ista mesta na kojima su stradali partizani ili njihovi simpatizeri, gde su pogubljeni Jevreji, pripadnici pokreta otpora Dragoljuba Mihailovića, ali i obični seljaci i građani koji su kao taoci uzimani za surove nemačke odmazde. U većini slučajeva streljanja su vršena u mestima izvan gradskih naselja.
Ne postoji sistematično istraživanje ovih lokacija. Pisani tragovi o tome su do današnjih dana pažljivo skrivani. Većina tih mesta ni na koji način nije obeležena, sem ponegde, što su uradile porodice ili lokalni odbori pojedinih stranaka.
Institut za savremenu istoriju, koji prednjači u istraživanjima događaja na kraju Drugog svetskog rata i „Večernje novosti“ pokreću akciju otkrivanja lokacija stradanja i njihovog dostojnog obeležavanja.
Ne ulazeći u utvrđivanje krivice žrtava, smatramo da je elementarno pravo i naš civilizacijski odnos prema nastradalima da se takva mesta obeleže, a da nadležni organi pokažu minimum razumevanja za ovakve napore.
Narednih dana će „Novosti“ čitaoce upoznati o ovim lokacijama, načinima na koji su zlodela izvedena, koristeći dokumenta, iskaze svedoka i familija, spiskove pogubljenih... i stvarno stanje na terenu.
To je jedno novo suočavanje sa prošlošću i istinom. Može biti bolno, ali i otrežnjujuće. I za srpsku politiku i za srpske međusobne odnose, i za srpsku mirniju i čistiju sutrašnjicu.

Dr Momčilo Pavlović,
direktor Instituta
za savremenu istoriju

RADMILO GOJGIĆ, ČIJI JE OTAC SEKULA LIKVIDIRAN 1944. GODINE I BAČEN U MASOVNU GROBNICU KOD KRUŠEVCA:

ZAKOPAN JE KAO PSETO

„Vuko, hranu mi nemoj više donositi. Prilazi kraj života. Komšiluku se zahvali što svoj mladi život prerano dajem. Radeta mi dovedi da ga tata poslednji put vidi i čuvaj ga i voli kao što sam ga ja voleo.“
Na poleđini izgužvane hartije u koju je bila umotana hrana, napisao je to Sekula Gojgić. Imao je 29 godina i dva metra visine. Oficir kraljeve garde. Oktobar, 1944. godine, odmah posle oslobođenja Kruševca.
Beba je spavala u kolevci kad su došli po njega. U gluvu noć. Kuća u centru Kruševca. U dugačkim gaćama, golog do pojasa, proveli su kroz grad.
Vodili su dvojicu po dvojicu. Tukli su ih maljem po glavi da ne puštaju glas. Hrabrije komšije puštale su glas iz tmine mračnih prozora: „Srbi nemojte ubijati Srbe...“
- Hapsili su ga dva puta i puštali - priča nam Radmilo - Rade Gojgić, sin. - Treći put kad su ga odveli, više se nije vratio.
A puštali su ga, priča, jer su morali. Ništa mu nisu našli. Nikakav zločin. Bio je čestit vojnik. Bio je pun života. Voleo je svoju Vuku, svog Radeta i Srbiju.
- Čim ga puste iz zatvora, išao je u kafanu da se napije, iako nikada nije pio. Onda je tako pripit procedio psovku. Psovao im majku komunističku. Vikao je „živeo kralj“! Takav je bio moj otac - ne skriva Rade.
Sekula je bio zatamničen u zatvoru gde je sada Kruševačka gimnazija. Ubijen je bez suđenja. Po kratkom postupku.
Grob nikad nije pronađen. Zakopan je kao pseto. U noći, u šumi. Kao da nikada nije postojao. Vojni sud je posle ubistva objavio presudu - „na smrt“!
- Rastao sam bez oca. Volela me majka kako joj je moj Sekula i rekao. Hteo sam da budem vojnik kao on. Ali, komunisti mi nisu dozvolili da se upišem u vojnu školu jer mi je otac „bio zločinac“ - priča nam Rade, diplomirani pravnik, koji danas živi u Beogradu.
Rade danas ima 65 godina. Njegov otac Sekula video ga je poslednji put pred streljanje. Donela ga majka Vuka u posetu, kako joj je muž i napisao. Poljubio ga je poslednji put. Četrnaestomesečna beba je toplo tatu gledala. Poslednji put.

KOSTURNICA

MOJ otac je najverovatnije zakopan u masovnoj grobnici Pakašnica kod Kruševca. U mestu Velike šumice, gde je odmah posle zločina na kostima podignuta kasarna - priča nam Radmilo Gojgić.
- Sada je na tom mestu obraslo rastinje. Ali usred rastinja, u šumi, postoji jedna nestvarna čistina bez trave, ispod koje se nalaze leševi oko 6.000 ubijenih ljudi. To mesto je osveštano. Moja velika životna želja je da se tu podigne i kosturnica. Da zapalim sveću mom ocu Sekuli - kaže sin Rade.
P. VASILJEVIĆ

KOSTI 80.000 LJUDI RASEJANE SVUDA

Prema grubim podacima Instituta za Savremenu istoriju, u periodu izmedju 1944. i 1946. godine ubijeno je oko 80.000 ljudi, medju kojima je oko 40.000 Srba i isto toliko Nemaca i Madjara. Masovne grobnice su rasejane svuda po Srbiji. Gotovo da nema grada, varosice ili sela da nema neku tajnu raku krcatu ''drzavnim neprijateljima''. Akciju pronalazenja tih kosturnica ''Novosti'' pokrecu uz veliku pomoc direktora i saradnika Instituta za savremenu istoriju Momcila Pavlovica, Srdjana Cvetkovica i Nemanje Devica...

* * * * *Nastavice se....

http://www.novosti.rs/code/navigate...mrtvima&kword_add=draza mihailovic, komunisti
Kliknite za proširenje...

Na krvi nevino pobijenih mi smo se baskarili do 90-tih godina.A onda je doslo vrijeme da se racuni plate...i jos se placaju i placace se do sudnjeg dana (a i on nije daleko).
 
dobo je kada se radi prema unapred utvrdjenoj kvoti (ova je za srbiju 80 hiljada, postavljena od direktora instituta za noviju istoriju)..jedino sto nigde nije napravljena normalna forenzicna istraga pram policijskin kautelama i pravilima..imamo pozvane svedoke, srcedrapateljne price, slike u novinama , i odmah par hiljada u rupi, obavezno ubijenih od komunista...doslovno primitivni srbijanski bezobrazluk za unutrasnje trziste
 
sabljar:
dobo je kada se radi prema unapred utvrdjenoj kvoti (ova je za srbiju 80 hiljada, postavljena od direktora instituta za noviju istoriju)..jedino sto nigde nije napravljena normalna forenzicna istraga pram policijskin kautelama i pravilima..imamo pozvane svedoke, srcedrapateljne price, slike u novinama , i odmah par hiljada u rupi, obavezno ubijenih od komunista...doslovno primitivni srbijanski bezobrazluk za unutrasnje trziste
Kliknite za proširenje...

После се чудиш што те називамо усташом?
 
Ненад:
После се чудиш што те називамо усташом?
Kliknite za proširenje...
OFF-topic: na ovom podforumu je skoro svaka 2. tema vezana za Hrvate vatikan. i najliberaliniji hrvati kada bi proveli 10. minuta bi izasli kao nacionalisti. na ovom podforumu se vidi vasa opterećenost a primjetio sam malo tema koja NIJE vezana za hrvate i balkan.

sada se vraćam na ovu temu, ajde mi objasnite ako je tako da poslijeratna komunistička vlada bila antisrpki nastrojena zašto je onda glavni grad bio u beogradu i zašto nisu stavili u zagrebu, sarajevu, nišu, skopju ili nekom 100. mjestu?
 
Koča:
:hahaha::hahaha:

kako bre provincija poput Zagreba da bude glavni grad naspram Beograda...pa to bi bilo krajnje nerealno...voleo mali Joza iz Kumrovca da se baskari po velegradu, sta ces...

A ja mislio Nis u Srbiji...
Kliknite za proširenje...

da, mali Joza je bio sentimentalan. video tursku kasabu , pa odlucio da ga malo izgradi na drzavni trosak , sto je i uspeo...beograd je bio mnogo lep..sada ce verovatno amerikanci da ga izgrade
 
Koča:
:hahaha::hahaha:

kako bre provincija poput Zagreba da bude glavni grad naspram Beograda...pa to bi bilo krajnje nerealno...voleo mali Joza iz Kumrovca da se baskari po velegradu, sta ces...

A ja mislio Nis u Srbiji...
Kliknite za proširenje...
pa zapravo zagreb je tada bio puno veći od beograda, jer ipak smo bili europa dok su neki bili turska provincija.
 
molim moderatore da ociste temu od spama koji su izazvale nase drage komsije, ja sam se malo zaneo pa cu obrisati sta mogu....ovo je ozbiljna tema i nema mesta sprdnji...

__________________________

ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (3)

2010-09-28 23:47:31.0 Милослав Самарџић

Прошло је месец и по дана откако су Субнор и градске власти у Крагујевцу обећали ће објавити ''коначни'' списак жртава ''нових власти'' у овом делу Шумадије, на коме су имена ''неколико стотина'' лица. Списка и даље нема. Док се не појави, настављам да објављујем делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу који сам лично саставио, користећи како сопствена истраживања, тако и све познате изворе, које наводим у тексту

176. Александар Аца Николић из Маскара код Тополе, један од најбогатијих људи у Шумадији. Ујесен 1944. одведен у Тополу и убијен будаком од стране ознаша Јована Миливојевића. (Сведочење Милана Милисављевића из Јеленца, који је преживео тамновање у Тополи; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)

177. Косана Јовановић из Г. Грбица, супруга потпоручника Арсенија Јовановића, команданта 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде. Комунисти су је убили у ноћи између 18. и 19. априла 1945. године, у селу Ножичко код Дервенте, где се тада налазила болница и позадина Горске краљеве гарде. Арсеније је похитао да спасе супругу и том приликом је погинуо. Мештани су их сутрадан сахранили заједно, у црквеној порти у Ножичком. (Према изјави Верољуба Малетића, истраживача из Србца, аутору.)

178. Драгутин Јанковић из Г. Комарица. Током рата био је командант равногорског одбора у селу. После рата неко време се крио у шуми поред куће. Ујесен 1944. године комунисти су га одвели у Капислану, у Крагујевцу, одакле се није вратио. (Према изјави његовог комшије, Милинка Ђурђевића, аутору.)

179. Антонијевић Миљко из с. Велико Крчмаре, убијен код куће, после рата.

180. Аћимовић Исидор из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.

181. Величковић Јанко из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.

182. Јанићијевић Милорад из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.

183. Николић Милан из с. Велико Крчмаре, убијен 1943. у Војиновцу од стране партизанске тројке, зато што је на слави Ђурђици говорио лоше о комунизму.

184. Радосављевић Бранислав из с. Велико Крчмаре, послат у Словенију наводно као горосеча и тамо убијен (најпре је био четник, а на крају рата партизан).

185. Рафаиловић Љубодраг из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.

186. Срећковић Светолик из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.

187. Срећковић Светомир из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.

188. Цукић Војислав, током рата четник, потомак чувеног Карађорђевог војводе Павла Цукића, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу, после свирепог мучења.

189. Цукић Милутин из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.

190. Пауновић Миодраг из с. Велико Крчмаре, убијен 1948. године. Преживео је стрељање у Шумарицама 1941. (Према изјави Блаже Божића, аутору, Пауновић је ухапшен у истој групи са његовом сестром, Радом.)

191. Радовановић Симеун из с. Велико Крчмаре, умро после мучења од стране комуниста.

(179-191, према подацима Дејана Обрадовића, историчара из Великих Крчмара, запосленог у Народном музеју у Крагујевцу, датим аутору. У селу Велико Крчмаре Немци су убили 21, четници једну особу, а комунисти 17: двојицу као четнике у Босанској голготи, а 15 као цивиле.)

192. Савић из Бадњевца, отац Душана, четника 2. шумадијског корпуса. Био је командант села. Стрељан је 1945. у Сарајеву. (Према изјави Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)

193. Стојадин Алексић из Губеревца, убијен од Удбе 1946. у 23. години.

194. Милан Алексић из Губеревца, познати угоститељ, стрељан у Чачку 1946. године, у 48. години.

195. Милка Алексић, домаћица из Губеревца, одведена у затвор у Крагујевцу после слободног говора на курсу ''идеолошког образовања'' у селу; враћена кући са тешким телесним повредама и убрзо преминула.

196. Милисав Јевремовић из Губеревца. Током рата припадао Равногорском покрету. Године 1946. одведен од куће и свирепо убијен у селу. Нађен недалеко од пруге са одсеченим језиком, одсеченим ушима и поломљеним рукама.

197. Драга Вујић, домаћица из Губеревца. Године 1946. комунисти су је, после свирепог мучења, обесили о дрво недалеко од куће, зато што је носила храну четнику сакривеном у земуници. (Четника Милосава Јошовића није одала.)

198. Даница Терзић, домаћица из Губеревца. Свирепо убијена од стране комунистичке полиције у зиму 1944/45. Везали су јој руке и ноге, потом уже закачили на санке и натерали коње у галоп све док није издахнула - од њене куће до железничке станице, сеоским путем дужине два и по километра.

199. Дванаестогодишњи ромски дечак из с. Лесковац. Четири пијана партизана, од којих је један био официр, после рата доводе у кућу Алексића у Губеревцу музичаре Роме и почињу да шенлуче. Свирали су им познати музичари из суседног села Лесковца Радмило, Радован и дванаестогодишњи син њиховог брата Радојице. Један од пијаних партизана извадио је пиштољ и почео да пуца. Један метак погодио је дечака у главу, он је испустио гитару и пао смртно рањен.

(193-199, према подацима Божане Срејић, девојачко Алексић, из села Губеревац, датим аутору.)

200. Душан Голубовић из Лапова.

201. Данило М. Златковић из Лапова.

202. Радомир Миловановић из Лапова.

203. Мирослав Радојкић из Лапова.

204. Божидар Раџић из Лапова.

205. Радомир Раџић из Лапова.

206. Чедомир Б. Станојловић из Лапова.

207. Милорад Станојловић из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, стр. 596-597, лица под редним бројевима 200-207 стрељана су ''по ослобођењу као четници''.

208. Љубиша Јовановић из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'', Јовановић је ''стрељан као љотићевац''.)

209. Михаило Борић из Лапова.

210. Љубисав М. Солунац из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'', Борић и Солунац су стрељани као ''као сарадници Немаца''.)

211. Зоран Весел из Лапова.

212. Милан Мајер из Лапова.

213. Живадин Пантић из Лапова.

214. Јован Корић из Лапова.
 
Poslednja izmena:
215. Радосав Марковић из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'', Весел, Мајор, Пантић, Корић и Марковић су ''стрељана лица о којима се не зна ништа''. Аутори књиге пишу да у Окружном суду у Крагујевцу, нити иначе, нису пронашли податке о стрељанима, како за последњу петорицу, тако ни за остале, додајући: ''Мештани пак не знају које су злочине починила стрељана лица''. Према томе, аутори подразумевају да су стрељана лица починила неке злочине, чим су стрељана. Према изјави породице Којић из Лапова, у којој је стрељан домаћин, Раде, као сарадник четника, жртве комуниста из Лапова ликвидиране су у Каписали у Крагујевцу. Раде Којић и још петоро мештана Лапова наведених у овој књизи биће уписани касније, према другим изворима)

216. Стеван Радуловић и његови синови Драгомир и Живадин, из Стојника. Убијени су од комуниста током рата, као цивили. Драгомир је имао 16 година. Ликвидирани су по налогу комунисте Микана Милосављевића из Копљара. Стеван је био стриц Драгована Радуловића, официра Горске краљеве гарде. ''Довели смо Микановог брата да види шта је његов брат учинио. Мој стриц и моја браћа нису се могли препознати, толико су им разбили главе кундацима'', изјавио је Драгован аутору.

217-222. Милан и Милија Раденковић, рођена браћа, Живадин Копљарац, Милентије Симић, Драгомир Радосављевић и Коста Добричић, сви из Стојника. Комунисти су их убили током рата, као цивиле. Убиство Радовановића и Добричића наредио је Јовановић ''Брадоња''. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милан Раденковић, стар 38 година, је ''убијен од партизана као угледан сељак''. За Драгомира Радосављевића, старог 35 година, пише ''убијен од партизана''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

223-227. Бошко и Драгутин Благојевић, рођена браћа (рођени 1897. и 1899), Милован Н, Обрен Пантић и Лука Милошевић, сви из Копљара. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, сви су ликвидирани током рата, као цивили. Према истраживањима Радета Главаша из Аранђеловца, браћа Благојевићи убијени су 13. септембра 1944, од стране партизана 2. шумадијске бригаде. Драгутин, који је био председник сеоске општине, свирепо је мучен (забијали су му ексере под нокте, палили неке хартије на грудима, стругали ногу...) Луку Милошевића убили су 20. фебруара, а Обрена Пантића 15. децембра 1943. Милошевић је био Пећанчев војвода, али није убијен у борби, а Пантић, стари радикал, једно време је био председник сеоске општине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 81/45, од 4. новембра 1945, закључио је да се ''народном непријатељу'' Луки Милошевићу нема шта конфисковати. Комисија је пописала сву његову имовину: 1, 5 хектара земље, четири овце, шест кокошака, једну мотику, четири кревета са постељом, два астала, четири столице, клупу, пећ на угаљ, креденац, један лонац, једну шерпу и пет тањира. Одлучено је да се то остави његовој удовици Малени и ћеркама Љубинки и Лепосави.

228-229. Милован и Радован Јаковљевић из Орашца, рођена браћа. Комунисти су их ликвидирали током рата, као цивиле. (Изјава Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

230-232. Груја Савић, Милош Лазаревић и Обрен Ерић из Марковца. Убијени су током рата од стране комуниста као цивили. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

233-234. Гајићи, муж и жена, из Вукосаваца. Били су сестра и зет Милорада Живановића, командира чете у Орашачкој бригади Горске краљеве гарде. Комунисти су им живима урезали петокраке на чела. Милорад је емигрирао, преминуо је у Каракасу. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

235. Живомир Обрадовић, земљорадник из Венчана код Аранђеловца. Комунисти су га 1943. одвели од куће и убили. Имао је око 40 година, био је цивил. Сутрадан је његова жена нашла посмртне остатке и сахранила их на сеоско гробље. (Изјава Александра Ђокића из Сибнице, сада у Женеви, аутору. Живомир је био Александров теча.)

236. Душан Јевтић из Вучковице. Убијен је у селу, јануара 1946. године. Иста група од десетак комуниста ухапсила је 31. јануара 1946. и Славка Милетића из Вучковице, брата стрељаног поручника Адама Милетића. Рекли су му: ''Сад ћеш да прођеш као Душан Јевтић''. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)

237. Миливоје Јоксимовић из Вучковице. Група комуниста која је убила Душана Јевтића убила је и Миливоја Јоксимовића, испред кафане у Брњици, око 31. јануара 1946. године. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)

238. Миливоје Павловић из Љубичевца. Пре рата био је жандарм у Шаторњи, а и рат проводи на тој дужности. После рата остао је у селу. Комунисти су га одвели у Крагујевац, у затвор код суда. Жена Милена, рођена 1920. године, ишла је пешице до затвора, док јој једног дана нису рекли да не долази. Дете старо осам месеци преминуло им је током рата. (Према изјави рођака, Рајка Петровића из Чумића, аутору.)

239. Бранислав Петровић из Чумића. Убио га је комуниста Јеленић из Трнаве, у Јарушицама. (Према изјави Рајка Петровића из Чумића, аутору. Бранислав је био Рајков стриц. Још два Рајкова стрица, Драгослав и Љубомир, страдала су у рату. Били су четници, нису се вратили из Босне.)

240-241. Браћа Гајићи из Г. Милановца, синови Адама Гајића. Стрељани су 1945. на Аеродрому (изјава књижевника Слободана Павићевића из Крагујевца, аутору).

242. Добросав Божидара Станковић из Горње Трнаве, током рата четник у 9. бригади Смедеревског корпуса. Стрељан је од комуниста у јесен 1944. у Крагујевцу.

243. Јакоб Франца Лоргер, поручник, Словенац - избеглица. Током рата становао је у Великом Орашју код Велике Плане и био четник Косте Пећанца, а потом командант 5. бригаде Смедеревског корпуса. Одступио са четницима и вратио се из Босне. Скривао се, али је ухваћен од комуниста и убијен почетком 1946. године у Крагујевцу.

244. Сима Милић, старији човек, срески начелник у пензији. Током окупације живео је у Великом Орашју, сарађивао је са четницима. Убијен је од комуниста почетком 1946. године у Крагујевцу.

245. Рајко Пешић, апотекар из Лапова. Убијен је у јесен 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је помагао четнике, што и јесте, али му је главна кривица била та што је био богат.

246. Тодосије Радована Јовановић - Тода, из Вишевца, рођен 1898. Демократа, угледан домаћин и велики монархиста. Био је председник сеоске општине и чувао је мештане од страдања. Сарађивао је са четницима. Стрељан је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са још три своја суграђанина

247. Воја Маринковић, општински служитељ из Вишевца. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је батинао неке партизане.

248. Станко Гавриловић из Вишевца. Био је сиромах, убијен је без икаквог разлога, око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу.

249. Антоније Милутина Јовановић - Анта из Вишевца, рођен 1894. Велики монархиста и симпатизер четника. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са осталим Вишевчанима.

250. Раденко Животе Симић, рођен. 1913. у Удовицама код Смедерева, током рата четник. Одведен је у затвор у Крагујевцу крајем 1944. године. Током 1946. из затвора је одведен на принудни рад у неко од околних села и више се жив нигде није појавио.

(242-250: према истраживању Немање Девића из Смедеревске Паланке.)

251. Исаило Младеновић, земљорадник из Г. Трнаве. Према записнику Среског народног суда у Тополи К.бр. 6/45 од 17. септембра 1945, комисија за конфискацију ишла је код Исаиловог оца Радоја, у Г. Трнаву. Утврђено је да ''стрељани Исаило'', рођен 1899, отац шесторо деце, нема имовине, јер се сва земља води на његовог оца. Није наведено ко је осудио Исаила ''на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине у 100 посто у корист Народноослободилачког фронта''. Сачуван је и закључак Среског суда у Тополи, Конф. бр. 6/45, од 18. септембра 1945, о обустави процеса конфискације против овог ''народног непријатеља'', услед немаштине. Записник је формулар откуцан на писаћој машини, у коме је остављено место да се ручно упишу имена и други подаци.

252. Живан Милованчевић из Тополе. Сачуван је допис Окружног народног одбора Крагујевац бр. 220/45 од 22. августа 1946. године Среском суду у Тополи, у коме се тражи конфискација његове имовине. Није наведено ко га је осудио, када и на какву казну. Срески суд је 26. августа одговорио да је ''комисијским записником утврђена немаштина''. Према изјави породице Милованчевић из Тополе, аутору, Живан је током рата био начелник Опленачког среза, а убијен је у Белосавцима, без суђења, одмах по доласку комуниста ујесен 1944. године.

253. Раде Којић из Лапова. Према писму Среског суда у Рачи Окружном народном одбору у Крагујевцу, И.бр. 173/46 од 24. августа 1946, Раде је осуђен по пресуди војног суда бр. 21/44. Није наведено о ком суду је реч и на коју казну је осуђен. Срески суд није добио пресуду, па је ''конфискацију имовине поменутог народног непријатеља провео по предлогу Управе народних добара СНО у Рачи бр. 105 од 10. фебруара 1946''. Према књизи ''Лапово'', Којић је стрељан ''као сарадник четника''.
 
254. Милорад Ж. Вујичић, земљорадник, рођен 1899, у Лапову. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Милорад је током рата био тумач код Немаца. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''. Срески народни суд у Рачи, закључком бр. 73/45, од 2. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Милораду нема шта конфисковати.

255. Данило С. Марковић, чиновник окружног начелства, рођен 1914. у Јарушицама код Раче. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Данило је као ''идејни противник НОВЈ'' радио у љотићевском пропагандном одсеку, ''а по доласку НОВЈ и надаље овај издајнички рад са четницима наставио''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.

256. Светомир Обрадовић, мајстор бравар, рођен 1909. у Букуровцу код Крагујевца. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Светомир је током рата ''као идејни и правни сарадник издајника био добровољац у оужаној Љотићевој формацији и учествовао у борбама против НОВЈ''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.

257. Светозар Станковић, земљорадник, рођен 1916. у Д. Трнави. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Наведено је да је Светозар за време окупације ''као издајник и кољаш Драже Михаиловића починио многа недела''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.

Пресуда и потврда пресуде за Вујичића, Марковића, Обрадовића и Станковића, као и за Јована Динића, који је наведен раније, откуцани су на једној страници.

258. Милан Савић из Градца, полицајац у Крагујевцу, стар 38 година. Према извештају Отсека Унутрашњих послова Градског народног одбора у Крагујевцу, бр. 9/4, од 9. априла 1946, Милан Савић је ''стрељан пре 14 месеци код Раче''. За собом је оставио ''две ћерке и једног сина, који је умро у Немачкој на раду''. Имао је пет ари земље и кућу у којој су остале његова жена и ћерке. Окружни народни одбор у Крагујевцу тражио је 21. августа 1946, дописом бр. 2086, од Среског суда у Рачи да се тих пет ари земље и кућа у Градцу конфискују, уз напомену да је Земаљска комисија Србије за утврђивање зличина окупатора и њихових помагача огласила Милана Савића за ратног злочинца, што је постао ''у својству агента Предстојништва градске полиције у Крагујевцу''.

259. Милан М. Ненадовић из Клоке. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине'' пресуом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. 318/45. Решењем Среског народног суда у Тополи Конф. бр. 71/46, од 30. априла 1946. утврђено је да нема имовине, ''већ да је живео на имовини свог оца Милоја''.

260-261. Радоје Ј. Јанковић и Зоран Т. Гајић из Влакче. Осуђени су ''на казну смрти стрељањем и на конфискацију целокупне имовине'', пресудом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. бр. 99/46, која је потврђена од стране Врховног суда Србије у Београду Кз. бр. 650/1946. од 18. априла 1946. Срески суд у Тополи, закључком Конф. бр. 77/46, утврдио је 15. јула 1946. да немају имовине. Према изјави Милана Петровића из Влакче, Радоје Јанковић и Зоран Гајић су 1946. године мучени и стрељани у Капислани у Крагујевцу.

262. Радиша Томић из Пласковца. Осуђен је ''поред казне и на конфискацију целокупне имовине'', пресудом Дивизијског војног суда у Крагујевцу бр. 1634/45, од 8. марта 1946. године. Решењем Среског суда у Тополи, Конф. бр. 75/46, од 27. маја 1946, утврђено је да нема имовине, пошто је ''живео на имању свога оца Милосава, на кога се имање води а који је још у животу''. Радиша је априла 1941. био питомац Војне академије у Београду. Рат је провео на разним дужностима у Гарди, постао је поручник. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', марта 1946. ухваћен је у земуници поред своје куће у Пласковцу и потом убијен чекићем у истражном затвору у Крагујевцу.

263. Радивоје М. Милорадовић из Забојнице. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 84/46, од 30. септембра 1946. године, о ''спровођењу конфискације имовине народног непријатеља стрељаног за време рата Милорадовића Радивоја из Забојнице''. Утврђено је да је ''стрељани од породице оставио жену, двоје деце, оца и мајку, који живе на иману оца стрељаног, Милана''. Према књизи Слободана Ћировића ''На трагу злочина'', Радивоје је мобилисан у партизане и потом стрељан, када су сазнали да је био курир у Центру везе Шумадијске групе корпуса.

264. Трифун А. Недељковић, земљорадник из Пајсијевића, стар 25 година. Пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 25/46 од 18. маја 1946. осуђен на смрт стрељањем јер је био четник Драже Михаиловића. Решењем Среског народног суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 80/46 од 25. септембра 1946, утврђено је да ''стрељани нема друге имовине сем оне коју је наследио са својим братом Душаном од оца Антонија'', а то је део куће и 70 ари земље. Имовина није конфискована, јер је Трифун имао ''мајку Радосаву стару 60 година, жену Станојку стару 20 година и сина Зорана старог 18 месеци'', а сви су живели ''од земљорадње и на овој имовини''.

(251-264: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)

265. Богољуб Тодоровић из Шљивовца.

266. Радивоје Миловановић из Забојнице.

267. Милорад Стевановић из Гунцата.

268. Душан Стевановић из Гунцата.

269. Радојица Ристић из Шљивовца.

270. Милан Тишевић из Гунцата.

271. Радоња Петровић из Грбица.

272. Василије Поповић из Забојнице.

273. Вукоман Вукомановић из Станова.

274. Владимир Васиљевић из Гунцата.

275. Светозар Минић из Грошнице.
 
За лица под редним бројевима 265-275, шеф Одсека народне имовине, Арсеније Бабић, с назнаком ''Хитно је'', писао је Среском суду среза Гружанског 19. септембра 1944. године: ''Пошто су напред наведена лица стрељана као народни непријатељи, то се упозоравате да одмах спроведете конфискацију њихове имовине и да нам доставите одлуке''. У писму је наведено да су сви стрељани према пресудама 6. пролетерске бригаде од 24. маја 1944. године, које носе редне бројеве 29, 33, 14, 14, 29, 40, 45, 40, 23, 14. и 13. Одсек народне имовине није имао те пресуде, већ ''само неке записнике комисијске који су непопуњени''. Срески суд среза Гружанског је одлуком Д. бр. 83/46, од 26. септембра 1946, одбио захтев за Тодоровића, Вукомановића и Миловановића, ''као незаконит'', јер није било пресуде, нити одлуке тела надлежног за конфискацију - Среског народноослободилачког одбора. Ово тело је, како даље стоји у одлуци суда, донело одлуку о конфискацији имовине осталој осморици и по том основу њихова имовина је већ била конфискована, или су донета решења да им се нема шта конфисковати. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 125/45, од 9. октобра 1945. године, Радивоје Ристић из Шљивовца назива се и Радоња Ристић (два пута Радојица, једном Радоња). У архиву је сачуван и непотписани записник о конфискацији имовине Радивоја Миловановића из Забојнице, али и извештај Месног народног одбора Забојнице од 25. септембра 1946. да ''напред именовано лице не постоји на територији овог одбора, нити је постојало''. Према томе, 6. пролетерска бригада, тзв. Муслиманска бригада, из састава 17. ударне дивизије, није тачно знала кога је стрељала.

Према књизи С. "ирови'а ''На трагу злочина'', Василије Васа Поповић из Забојнице током рата је био на служби у Петровцу, као Дражин четник. Сазнавши да је ухапшен, ујесен 1944, мештани Петровца гарантовали су својим потписима да није имао кривице. Убијен је у Капислани.

У записницима је грешком преписиван 24. мај, вероватно зато јер су комунисти већ имали најмање једну пресуду Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. Као што ћемо касније видети, овом пресудом је на смрт осуђен Милан Ђоковић из Трешњевака, мада су, очигледно, све ове пресуде писане накнадно. Муслиманска бригада стигла је у област Крагујевца октобра 1944. године.

276. Драгослав Прокић из Даросаве, шофер, рођен 1916. године. Према пресуди Окружбог суда у Крагујевцу бр. Кзп. 272/46. од 27. маја 1946. године, осуђен је на смрт што је ''као припадник разних четничких јединица'' ликвидирао једну и тукао више особа. Истом пресудом, на временску казну је осуђен каменорезац Милорад Остојић из Крушевца, са пребивалиштем у Аранђеловцу. За њега је назначено да се налази у притвору, док за Прокића то није речено, што значи да је већ био убијен. Одлуком Среског суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 90/46, од 4. септембра 1946, утврђено је да иза Прокића, који је ''поред осталих казни осуђен и на казну конфискације'', није остало имовине.

277. Момчило Достанић из Крагујевца. Пресудом Кзп. 76/40 од 9. септембра 1946. године Окружни суд у Крагујевцу осудио је Достанића на временску казну. Врховни суд Народне републике Србије усвојио је жалбу Јавног тужиоца округа Крагујевачког, ''па је на основу чл. 56 Закона о уређењу народних судова'', пресудом бр. 1560/46, Достанића 17. октобра 1946. године осудио ''на казну смрти стрељањем, на трајан губитак политичких права и на конфискацију целокупне имовине, уз ограничење из чл. 4 Закона о конфискацији''. Момчило Достанић је био предстојник (начелник) полиције у Крагујевцу. Крајем 1944. постаје шеф политичко-управног одсека Дражине Врховне команде. Заробљен је у Босни 1945.

278. Никола Радовановић из Грошнице. Пре рата потпуковник, на служби у Битољу. У рату командант корпусне територије Шумадијске групе корпуса. Пролећа 1945. године заробљен је од комуниста у Младиковинама код Теслића 27. априла 1945. и убијен у Бањалуци. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.) Сачувано је решење Окружног суда у Битољу, И.бр. 127/46, донето на основу решења Среског суда за срез Гружански Д.бр. 200/46, о конфискацији Радовановићеве имовине. У Битољу је имао кућу са двориштем од 23 ара, вероватно у главној улици, јер се у ово доба звала ''Улицата маршал Сталин'', док је пре рата назив био ''Ул. Престолонаследникова''. За Радовановића се каже да је ''осуђен као народни непријатељ''. Срески народни суд за срез Гружански, одлуком од 20. марта 1946, оставио је ''жени народног непријатеља Јелици'' Николино имање у Грошници, од 1, 6 хектара, ''на уживање до смрти или преудаје, а потом да ово непокретно имање припаден држави''.

279. Богољуб Д. Стефановић из Липнице. Најпре је наређено да се конфискује имовина Славољуба Стефановића, на основу тога што је ''оглашен за народног непријатеља и ратног злочинца''. Међутим, комисија Среског народног суда за срез Гружански изашла је на лице места и суд је 19. фебруара 1946, актом Бр. 160/45, закључио: ''Овај захтев може само да се односи на његовог брата Богољуба из Липнице који је у истини ратни злочинац и који је у току рата стрељан''. Сачувана је одлука Среског народног суда за срез Гружански Д.бр. 78/46 од 26. децембра 1946. године, у којој се расправља о имовини ''стрељаног за време рата народног непријатеља Стефановића Д. Богољуба''. Уважена је жалба удовице Браниславе и враћен јој је део земље.

280. Милован Ивковић из Коњуше. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански Д.бр. 150/45 од 16. децембра 1946. године, о ''спровођењу конфискације имовине стрељаног''. Милован је иза себе оставио жену Драгињу стару 50 година и усвојено дете, малолетну Душанку. Током рата је био у позадинским службама 1. шумадијског корпуса. Према књизи ''На трагу злочина'' Слободана Ћировића, комунисте је сачекао код куће, који су га крајем 1944. године одвели у Крагујевац и стрељали.

281. Мирослав А. Радојкић из Лапова. Сачуван је ''закључак'' Среског народног суда у Рачи од 2. новембра 1945, о конфискацији имовине заостале иза ''осуђеног Мирослава'', који је ''проглашен за народног непријатеља''. Део имовине остављен је жени Лепосави и ћерки Душици. Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, је стрељан ''по ослобођењу као четник''.

282. Боривоје Ђуровић, општински чиновник из Аранђеловца, рођен 1903. у Стојнику. Сачуван је допис Среском суду среза Орашачког у Аранђеловцу, од 28. августа (година није наведена, као ни пошиљалац), у коме пише да је Боривоје осуђен на казну смрти стрељањем пресудом Војног суда Крагујевачке војне области ИЗ-279/45 од 28. априла 1945. Такође, да пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда од 3. маја 1945.

(265-282: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ћ/40585/ЖРТВЕ+КОМУНИСТА+У+КРАГУЈЕВЦУ+(3).html
 
Počela ekshumacija kod Boljevca

LJ. TRIFUNOVIĆ | 01. oktobar 2010

Akcija „Novosti“: U petak kod Boljevca, u kotlini kod potoka Zmijanac, otkrivena prva masovna grobnica streljanih neposredno posle ulaska partizanskih snaga. Preko streljanih stavljene kamene ploče i tanak sloj zemlje

BOLJEVAC - Predstavici Državne komisije za ispitivanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, otkrili su u petak kod Boljevca, u kotlini kod potoka Zmijanac, prvu masovnu grobnicu streljanih neposredno posle ulaska partizanskih snaga u Boljevac.

Tako je medijska akcija "Novosti" - "Otkopavanje istine", počela da daje i prve konkretne rezultate

Posle našeg jednomesečnog feljtona formirana je i Državna komisija za otkrivanje tajnih grobnica i bolne istine su, evo počele da izlaze na videlo.


- Radi se o 44 meštanina Boljevca i okolnih sela Sumrakovca, Krivog Vira, Valakonja, Lasova i Osnića - kaže za "Novosti" istoričar Srđan Cvetković, sekretar Komisije. - Njihova imena su nam poznata od ranije jer nam je to potvrdio i Miodrag Stojić, komandant Ozne za Boljevac, koji je preminuo pre tri meseca.


U potoku Zmijanac otkopane su kosti "narodnih neprijatelja" koji su na tom mestu ubijeni. Kako se ispostavilo, zločinci su preko leševa stavili kamene ploče na koje su nabacali tanak sloj zemlje. Vremenom je stratište prekrila trava ali su ljudi iz Boljevca znali da se na tom mestu nalazi masovna grobnica.

- Kako sam čuo, ljudi su ovde streljani na uzvišici iznad potoka i posle toga su odmah na licu mesta sahranjivani - kaže Petar Trujić, na čijem imanju je pronađena masovna grobnica. - I svi meštani Boljevca su znali za ovu masovnu grobnicu zbog čega prethodni vlasnik ovog imanja dugo nije mogao da ga proda. Ja sam ovo domaćinstvo kupio 1974. godine i od tada pa sve do danas ljudi su dolazili na ovo mesto i palili sveće svojim rođacima koji su pobijeni na svirep način.

Kako se ispostavilo teren na kome se nalazi masovna grobnica je vrlo lako sondiran. Vremenom je to mesto prekrilo rastinje, ali članovi Komisije su ipak vrlo brzo uspeli da otkriju delove tela nastradalih komunističkih neprijatelja. Na jednom kamenu izneli su kosti koje su uspeli da otkopaju juče a nedaleko od tog mesta u zemlji vidi se i lobanja jednog od streljanih mučenika.


- Sada je na državnim organima da ubrzaju proceduru ehskhumacije jer smo 11. septembra višem Tužilaštvu u Zaječaru na osnovu čvrstih dokaza predočili na kojim se sve mestima u Zaječarskom okrugu nalaze masovne grobnice. Apelujemo na njih da što pre izdaju nalog za otkopavanje masovnih grobnica jer već ide zima kada će svaki dalji rad biti nemoguć. A ipak je najbitnije da se žrtve otkopaju i sahrane - zaključio je Cvetković.

STRELJAN I SVEŠTENIK

PREMA svedočenju Dobrivoja Tomovića, jednog od preživelih svedoka masovnih streljanja na stratištu, kod Zmijanca ubijen je i sveštenik Ljuba Nešić iz Valakonja.
- Ovde su streljani i cela porodica Milutinovića iz sela Sumrakovac od kojih je jedan bio narodni poslanik. Njih trojica bili su i nosioci visokih odlikovanja iz Prvog svetskog rata - kaže Tomić. - Ovde je ubijen i Žika Torlan, mladić star svega 17 godina, puka sirotinja, samo zato što nije hteo da ide u partizane.

DNK ANALIZE
NA vest da je u okolini Boljevca pronađena masovna grobnica na to mesto došli su rođaci pobijenih ljudi. Svi su, kako smo se uverili u neposrednom razgovoru sa njima, iskazali spremnost da se obavi DNK analiza i definitivno potvrdi da su njihovi rođaci ubijeni na tom mestu.

TUŽILAŠTVO STRATIŠTE
pored potoka Zmijanac je u petak obeležila policija, tako da je pristup sada zabranjen. Sada je na potezu Tužilaštvo koje mora dati nalog za ekshumaciju, kako bi se otkopali ostaci žrtava komunističkog zločina. Tek tada, i kada se završe DNK analize potomci stradalnika iz 1944. godina moći će da preuzmu ostatke.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:302137-Pocela-ekshumacija-kod-Boljevca
 
americki porucnik Elsford R. Kremer posto je polozio zakletvu svedocio je:

od jednog porucnika Gestapoa, koji je dosoa na razgovor po pitanju predaje u Krusevcu saznao je:

Pitao sam ga o lokalnima partizanima, jesu li imali kakve muke sa njima; on mi je odgovorio ne, oni bi povremeno izbacili koji metak na konvoje ali su celokupno vreme posvetili teroru po toj okolini. Cak imam i fotografije partizanskih zverstava koje sam tamo bio snimio.
Kliknite za proširenje...

Dalje Kremer govori o sebi:
Partizani su slali nekoliko trojki da se mene docepaju a u nekoliko sela video sam zverstva koja su pocinili nad srpskim zivljem.

U medjuvremenu, pukovnik MakDauel mi je stalno slao poruke da se odatle izvucem i krenem za Beograd sto je bilo nemoguce jer su putevi bili zakrceni nemackim trupama a partizani su se po grupicima kretali u pravcu Bugarske u susret Rusima, sto bi sve za mene znacilo metnuti glavu u torbu.
Kliknite za proširenje...

n.d.

str 401, 402
 
ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (4)

Обично се сматра да су после рата стрељани само богаташи да би им се отела имовина. Међутим, документа казују да су у преко 90 посто случајева жртве комуниста били сиромаси, којима није имало шта да се отме. На пример: ''Установљава се да стрељани Радич М. Максимовић из Вучковице нема имовине која би му се могла конфисковати... Од чланова уже породице оставио је мајку, жену и дете''. Или: Народни срески суд за срез Гружански, одлуком бр. 169, од 12. фебруара 1946, утврдио је да браћа Миодраг и Драгољуб Алексић-Прпић из Драгушице немају имовине за конфискацију, јер су живела на очевом имању, а ''приновка за рачун стрељаних синова није било''...

283. Милоје Стефановић из Г. Грбица. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 135/45, од 2. фебруара 1945, утврдио је да нема имовине ''стрељаног Милоја Стефановића'', која би била погодна за конфискацију. Са групом од још четири младића из Грбица ухапшен је и стрељан, јер су били пратиоци ''Грбичког попа''. У књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'' објављено је Милојево опроштајно писмо, које гласи: ''Мама и сви моји, Пошаљите поздрав свима, да више немате Милоја, јер гине на правди Бога... (нечитко) Сећајте се мене ал немојте кукати, јер ћете ми ране у гробу вређати. Чувајте ми мог милог брата Марисава као (и) Наду, Веру, Шала, Шушу. Нека ми опрости што сам га ударио неки пут. Замислите како ми је кад ви ово пишем. Љубим вас свију, највише тебе Тата и Мама и мојег Марисава.

Поз(дравите) Војка, Цану, Ђуку, Делију, Драга и Жоју и све њине. Стојка нека ми поздрави оно дете.

Ваш син који стоји пред митраљезом (и) на правди Бога губи младост. Милоје.''

284. Миодраг Ђурђевић из Д. Грбица. Војни суд Команде крагујевачког подручја послао је децембра 1944. допис бр. 18 Окружном народном одбору Крагујевац, који гласи: ''Извршити конфискацију 90 посто имовине Миодрага Ђурђевића, земљорадника из села Д. Грбице, који је стрељан због учествовања у борби против НОВЈ''. Са групом од још четири младића из Грбица ухапшен је и стрељан, јер су били пратиоци ''Грбичког попа''.

285. Милош Петровић из Г. Грбица. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 129/45, од 28. јануара 1946. године, ''стрељани Петровић Милош из Г. Грбица нема личне имовине која би му се могла конфисковати''. Према Записнику за конфискацију Команде крагујевачког подручја од 4. децембра 1944. године, донетог на основу решења Војног суда при Команди крагујевачког подручја, Милош је имао оца, мајку, два брата, две сестре, жену и дете.

286. Милосав Д. Батавељић из Д. Грбица. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 133/45, од 12. фебруара 1946, утврдио је да се нема шта конфисковати ''стрељаном за време рата Милосаву Батавељићу из Д. Грбица''. Према писму Окружног народног одбора Среском суду среза Гружанског, од 5. септембра 1946. године, Милосав је ''од Војног суда Команде војног подручја стрељан због удела у борби против НОВЈ-а''. Имао је мајку, жену и троје мале деце.

287. Милан Степановић из Гараша. Према закључку Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. 53/45, од 22. децембра 1945, није се имало шта конфисковати Милану Степановићу из Гараша, ''који је као народни непријатељ ликвидиран од НОВ''. У образложењу се наводи да је ''народни непријатељ после своје смрти оставио удову и двоје ситне деце''.

288. Раденко С. Тодоровић из Гараша. Према закључку Среског народног суда у Аранђеловцу од 30. новембра 1945. године, Раденко је ''ликвидиран од стране Народноослободилачке војске''. Није имало шта да му се конфискује, јер је ''живео на имовини и у кући свог оца Светозара, који је умро тек после ликвидације Раденкове''.

289. Сретен Стојановић из Гунцата. Народни срески одбор за срез Гружански тражио је 29. августа 1945. од Народног среског суда за срез Гружански ''да се у смислу члана 28 Закона о конфискацији конфискује имовина стрељаном за време рата Сретену Стојановићу из Гунцата''. Одговорено је да Сретен није имао имовине. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, датој аутору, Сретен је био ђак, припадао је четничком покрету, а стрељан је после доласка комуниста, у Крагујевцу. Изгледа да су фразу ''стрељан за време рата'' користили за ликвидиране до 9. маја 1945. године.

290. Ђорђе Благојевић из М. Пчелица. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански од 21. децембра 1945. године, ''стрељани Ђорђе Благојевић из М. Пчелица нема имовине која би му се могла конфисковати''.

291. Будимир Д. Милић из Љуљака. Према извештају Народног среског суда за срез Гружански, Дбр. 64 од 12. јула 1945. године, Будисав је пресудом Војног суда у Крагујевцу ''осуђен и на конфискацију имовине''. Имовине није имао, а ''од уже породице је оставио оца Драгомира, жену Милану, кћи Љубицо од 10 година, Милку 8 година и сина Владету 6 година''. Према књизи Слободана Ћировића ''На трагу злочина'', Будимир је током рата био четник, а пријавио се комунистима када су му поручили да је проглашена амнестија; погазили су дату реч и стрељали га.

292. Владислав Андрић из Вињишта. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д.бр 105/45 од 22. јануара 1946. године, Владислава је на смрт и конфискацију имовине осудио Војни суд крагујевачког војног подручја, пресудом Из.бр. 244/45. Месни народни одбор Грошнице утврдио је да није било ни имовине, ни ''приновка за рачун стрељаног''.

293. Живота Миловановић из Борча. Решење Војног суда Команде крагујевачког подручја бр 13. од 21. децембра 1944. гласи: ''Извршити конфискацију 90 посто имовине Животе Миловановића, земљорадника из села Борча, који је стрељан због узимања учешћа у борби против НОВЈ''. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански Д.бр. 139 од 21. децембра 1945. године, ''установљава се да стрељани Живота Миловановић из Борча нема никакве имовине која би му се могла конфисковати''.

294. Војин Б. Ратковић, рођен 1898. у Белошевцу, мајор краљевске Југословенске војске. Пресудом Војног суда команде војне области западне Србије - већа чачанског подручја - Суд.бр. 159/45, од 22. марта 1945. године, осуђен је ''на казну смрти стрељањем'', под оптужбом да је као припадник недићевских формација учествовао у одабиру талаца, комуниста и њихових присталица, за стрељање и одвођење у логоре. Дописом од 13. априла 1945. Окружни народни одбор Крагујевац обавештен је да је пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда 2. суд. бр. 337 од 21. априла, као и да подразумева ''конфискацију целокупне имовине''.

295. Миодраг Мујаковић, железнички службеник из Лапова. Према писму Окружног народног одбора Крагујевац Бр. 137/45, од 22. августа 1946. године, Среском суду у Рачи, Миодраг је ''осуђен на смрт и конфискацију са 90 посто пресудом Војног суда 6. пролетерске бригаде''. Ова пресуда имала је ознаку Бр. 24/44. (Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, Миодраг је стрељан ''по ослобођењу као четник''.)

296. Војислав Ивановић, шеф железничке станице у Лапову. Срески суд у Рачи, дописом И.бр. 174/46, од 21. септембра 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да му доставља ''закључак о конфискацији имовине народног непријатеља Ивановић Војислава, бив. шефа железничке станице у Лапову''. (Према књизи ''Лапово'', Ивановић је стрељан ''по ослобођењу као сарадник четника''.)

297. Михаило Урбанчић, саобраћајни чиновник из Лапова. Срески суд у Рачи, дописом И.бр. 89/45, од 20. септембра 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да му доставља ''закључак о конфискацији имовине народног непријатеља Урбанчић Михаила, бив. саобраћајног чиновника у Лапову''. (Према књизи ''Лапово'', Урбанчић је стрељан ''по ослобођењу као сарадник четника''.)
 
298. Радивоје Д. Прешић из Лапова. Сачувано је обавештење Окружног народног одбора Крагујевац, Бр. 1109, од 6. априла 1946, о циглама конфискованим од ''народног непријатеља'' Радивоја. (Према књизи ''Лапово'', Радивије је стрељан ''по ослобођењу као сарадник четника''.)

(283-298: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

299. Милисав С. Вукићевић из Вучковице. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д-164/45, од 12. фебруара 1946, поред осталог се каже: ''Установљава се да стрељани Вукићевић С. Милисав из Вучковице нема личне имовине која би му се могла конфисковати''.

300. Радич Ч. Максимовић из Вучковице. Одлука Народног среског суда за срез Гружански, одлуком Д. бр. 164, од 12. фебруара 1946, гласи: ''Установљава се да стрељани Радич М. Максимовић из Вучковице нема имовине која би му се могла конфисковати... Од чланова уже породице оставио је мајку, жену и дете''.

301. Адам Милетић из Вучковице. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у официрски чин. Једно време на служби у Врховној команди. Дивизијски војни суд у Крагујевцу, пресудом бр. 107/46, од 13. јуна 1946, осудио га је ''на казну смрти стрељањем''. У истражном затвору налазио се од 10. јуна 1945. године. Наведено је да се ''од првих дана окупације прикључио издајничкој организацији Драже Михаиловића''. Теретили су га за једно убиство: ''Као члан четничког преког суда 14. октобра 1944. суделовао у изрицању смртне пресуде... и исту лично извршио''. Међутим, судови Краљевине Југославије тада су још били легални. Према изјави Адамовог брата Славка, стрељани није био ''симпатизер НОП-а'', како је наведено у пресуди, већ четник који је осуђен због дезертирања. На суђењу, породица стрељаног није теретила Милетића. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)

302-303. Браћа Миодраг и Драгољуб Алексић-Прпић из Драгушице. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком бр. 169, од 12. фебруара 1946, утврдио је да нема имовине за конфискацију, јер су браћа живела на очевом имању, а ''приновка за рачун стрељаних синова није било''.

304. Адам Проковић из Гунцата. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 148/45, од 5. јануара 1945, ''нема места конфискацији имовине стрељаног Адама Проковића из Гунцата''. Пресуда се не помиње.

305. Павле Борић из Бара. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 172/46, од 14. јануара 1946, утврдио је да иза ''стрељаног ратног злочинца Павла Борића'' није остало имовине за конфискацију.

306. Светомир Ђокић из Борча. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 138/45, од 5. јануара 1946, утврдио је да иза ''стрељаног Светомира Ђукића из Борча'' није остало имовине за конфискацију.

307. Будимир Биорац из Борча. Према одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 162/45, од 12. децембра 1946, ''нема места конфискацији имовине стрељаног-одбеглог Будимира Биорца из Борча''. Кованица ''стрељаног-одбеглог'' вероватно значи да је најпре био проглашен за одбеглог.

308. Славомир Јаковљевић из Рамаће. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 145/45, од 12. фебруара 1946, утврдио је да нема имовине ''стрељаног Славомира Јаковљевића из Рамаће'' која би се могла конфисковати.

309. Сибин Манојловић из Опланића. Одлуком Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 114/45, од 12. фебруара 1946, утврђено је да се нема шта конфисковати ''стрељаном за време рата Сибину Манојловићу из Опланића''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Манојловић је током рата био четник, а после октобра 1944. одведен је у Капислану и стрељан.

310-311. Јелица и Олга Ђорђевић, ''бив. из Влакче'', мајка и ћерка. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 47/46, од 20. марта 1946, утврдио је да се ''народним непријатељима'' Јелици и Олги нема шта конфисковати, јер се имање води на ''Петронија Ђорђевића, свекра народног непријатеља Јелице''. Партизани су их извели из куће и стрељали у дворишту, дум-дум мецима, уочи Светог Николе 1944. године. Сахрањене су на сеоском гробљу. (Изјава Милана Петровића из Влакче, аутору.)

312. Капетан Миливоје Миловановић ''Фикус'' из Влакче, током рата официр Горске краљеве гарде. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 28/45, од 5. децембра 1945, утврдио је да се Миливоју нема шта конфисковати. Преко речи ''народни непријатељ'', која је била откуцана на формулару за конфискацију, оловком је дописано: ''Ратни злочинац''. (Према изјави Милана Петровића из Влакче, аутору, Миливоје је убијен 1945. године у Сарајеву, као ратни заробљеник.)

313-314. Драгослав Ђорђевић, ''бив. земљорадник из Влакче'', и Мирослав Марковић из Тополе. У образложењу одлуке Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 7/46, којом је утврђено да наведени ''народни непријатељи'' немају имовине која би им се могла конфисковати, поред осталог је записано: ''Извршном пресудом Окружног народног суда у Крагујевцу, Кзп. бр. 283/45, од 29. октобра 1945. године, Ђорђевић Драгослав и Марковић Мирослав поред казне смрти и лишења слободе осуђени су и на конфискацију целокупне имовине''. Према изјави Милана Петровића из Влакче, аутору, Драгослав Ђорђевић је мучен и стрељан од стране комуниста у Капислани у Крагујевцу, вероватно 1945. године.

315. Божидар Т. Милосављевић, ''бив. из Шума''. Одлуком Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 63/46, утврђено је да се ни Божидару, ''који је стрељан од стране НОВ као сарадник четника ДМ'', нема шта конфисковати. На скромном поседу, иза Божидара су остали његова мајка, жена и троје деце испод десет година старости.

316. Новица Ђ. Аксентијевић, земљорадник из Шума. У одлуци Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 60/46, од 26. фебруара 1946, поред осталог, пише да је ''народни непријатељ'' Новица ''према извештају Месног народног одбора у Шумама бр. 264 од 19. фебруара 1945. стрељан у Крагујевцу 8. новембра 1944, а у моменту његове смрти имао је живог оца Ђорђа''.

317. Владета Б. Кобељић из Кусовца. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 6/45, од 25. јула 1945, утврдио је да се Гобељићу нема шта конфисковати. Осуђен је пресудом Војног суда крагујевачког војног подручја, али се не наводе број и датум пресуде. ''Живео је и радио код свога оца Борисава'', стоји још у овој одлуци. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Владета је током рата био четник, а стрељан је у Крагујевцу непосредно после рата.

318. Тадија Сремчевић из Гунцата. У одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 43/46, од 18. фебруара 1946, записано је: ''Установљава се да убијени Сремчевић Тадија из Гунцата нема никакве имовине која би му се могла конфисковати''. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, Тадија, који је током рата био четник, није стрељан, већ је преминуо после свирепог мучења, 1946. године. Комунисти су после рата убили и Драгољуба и Богића Сремчевића из Гунцата, који су наведени раније. Једини комуниста од Сремчевића из Гунцата, Станислав, проглашен је за ''народног хероја''.

319. Будисав Ж. Милић, ''бив. из Г. Трнаве''. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 16/46, од 25. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Будисаву нема шта конфисковати. Ситно сеоско домаћинство, на коме је живео ''покојни Будисав'', остављено је његовој мајци, жени и малој деци. Према изјави сина Живка аутору, Будисав је рођен 1917, служио је војску у Краљевој гарди, био је најугледнији домаћин у селу. Током рата био је четнички командант села. Мучен је у Капислани, убијен је моткама у потоку поред Капислане, новембра 1944.

(299-319: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

320. Константин Константиновић, трговац из Крагујевца. Дописом Бр. 406, од 14. фебруара 1946, Окружни народни одбор Крагујевац шаље Земаљској управи народних добара Србије ''попуњени упитни лист ДУНД-1 за доле наведено лице чија је имовина конфискована као ратном злочинцу и народном непријатељу''. Наведено је само име Константина Константиновића. Према изјави Петра Симовића, аутору, Константина су звали ''Која Грк''. Живео је у насељу Палилуле. Убијен је непосредно по доласку комуниста у Крагујевац. Као што је раније наведено (бр. 84), убили су и његовог сина Марка.
 
321. Драгутин Л. Тодоровић, инжењер из Крагујевца. Војни суд Команде крагујевачке војне области, пресудом ИЗ-21/45, од 21. јуна 1945, осудио је Драгутина, оца двоје деце, старог 49 година, ''на казну смрти стрељањем''. Од Управе народних добара Србије тражено је да спроведе конфискацију. Према књизи М. Бељаковића ''Под облацима Србије'', Драгутин је убијен зато што је током рата одржавао водовод на брани у Грошници. Пошто је он једини у граду умео да мења филтере на брани, Крагујевац је дуго потом имао проблема са водоснабдевањем.

322. Александар Поповић, полицајац из Крагујевца (Палилуле). Срески народни суд за Град Крагујевац, решењем 26/46, од 8. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу и ратном злочинцу'' Александру нема шта конфисковати. У решењу поред осталог пише: ''Последње боравиште: стрељан по ослобођењу''. Био је стар 35 година. Земаљска комисија Србије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, огласила је Александра Поповића за ратног злочинца, под редним бројем Зл. бр. 41816. Описан је и ''злочин'' због ког је доспео на листу: неутврђеног дана током рата, ''лишио је слободе Миодрага Павићевића'', који је потом двадесетак дана задржан у градском затвору у Крагујевцу и у среском затвору у Аранђеловцу, а ''за које време му је полицијски писар Ђорђе Радишић ударио два шамара''.

323. Душан Јовановић, обућар из Крагујевца. Окружни народни одбор Крагујевац писао је Среском народном суду за Град Крагујевац, актом Бр. 1670, од 26. јуна 1946, да је Душану конфискована имовина, али не и новац на књижици у Српској народној банци, па је тражено да се то исправи. Према изјави Петра Симовића из Крагујевца, аутору, комунисти су убили Душана у Капислани.

324. Драгољуб Ж. Јанковић из Станова. Одлука Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 143 и 156, од 21. фебруара 1946, гласи: ''Установљава се да нема места конфискацији имовине стрељаног Драгољуба Ж. Јанковића из Станова''. Мало имање на коме је живео остављено је његовој мајци, ћерци и зету и њиховој деци (двоје деце). Драгољуб је рођен 1896. у Грошници, био је официр са Солунског фронта, носилац златне медаље за храброст ''Милош Обилић''. Рат је дочекао у чину резервног капетана. Био је члан Војног суда 1. шумадијског корпуса. На крају рата вратио се кући у Станово, рекавши ''да нема намеру да се крије, јер ништа нечасно није урадио, нити је иједну пресуду донео, или документ потписао, који би ма коме могао да нашкоди''. Одведен је у Капислану почетком марта 1945. После пет дана родбини је речено да није ту. Касније, родбина добија усмено обавештење да је Драгољуб стрељан ''због сарадње са окупатором''. (Према захтеву за рехабилитацију који је његов унук, Драгољуб Радојевић, инжењер из Крагујевца, поднео Окружном суду у Крагујевцу 1. јуна 2006. године.)

325. Војислав Р. Симовић из Трешњевака. Војни суд Команде крагујевачке војне области, пресудом ИЗ-312/45, од 30. јуна 1945, осудио је Војислава ''на казну смрти стрељањем''. Рођен је 1917, по занимању је био земљорадник. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 49/45, утврдио је да се Војиславу нема шта конфисковати.

326. Милан А. Ђоковић из Трешњевака. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Дн. 50/45, од 28. јула 1945, поред осталог пише: ''Пресудом Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. осуђен је Милан Ђоковић из Трешњевака на казну смрти и конфискацију имовине и то 90 посто''. Ни Милану није имало шта да се конфискује.

327. Радослав Ђурђевић из Лужница. Према пресуди Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 2/46, од фебруара 1946. године (датум нечитак), ''народном непријатељу'' Радославу није се имало шта конфисковати, ''пошто има живог оца а не постоји задруга између њега и оца му и мајке''. Према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору, Радослав је био гимназијалац, чувени певач. Стрељали су га управо под оптужбом да је певао четницима.

328. Илија Мијовић из Лужница. Према пресуди Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 18/46, од 12. фебруара 1946. године, ни Илији се није имало шта конфисковати. У образложењу се поред осталог каже: ''Судски изасланик је утврдио да је народни непријатељ Илија од уже породице оставио и то: мајку Милеву, стару 47 година, жену Радмилу стару 23 године, сина Драгишу старог три године и брата Богдана старог 19 година''. Према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору, Илија је убијен по доласку комуниста.

329-330. Милош П. Јокић и његов син Петар, из Тополе. Милоша је рат затекао на положају председника Општине Топола. Спречио је одмазду стотину за једнога, када су партизани 26. октобра 1941. у Крћевцу из заседе убили шест и ранили седам немачких позадинских војника (кувари, бербери, и сл). Упозорио је немачког команданта у Тополи да не шаље позадинце без пратње, на што је он одговорио да се после стрељања у Крагујевцу нико неће усудити да им науди. Тај командант је одмах почео да сакупља мештане за одмазду (600 Срба за убијене и 350 Срба за рањене Немце), али је виша немачка команда уважила Јокићеву примедбу, да је на време упозорио команданта у Тополи. Комунисти су ухапсили Јокића два дана по уласку у Тополу, ујесен 1944. Убијен је у Аранђеловцу, ударцима будака у главу, заједно са још шест мештана. Када је 1952. године Јокићева фамилија откопала масовну гробницу са седам посмртних остатака, све лобање биле су размрскане. Милош је тада сахрањен на породичној гробници у Тополи. Др Драгутин Грабовац, председник Општине Топола од 1943. године, који је преживео затвор у Аранђеловцу, сведочио је како су комунисти свима говорили да је Милошево убиство наредио лично његов син Петар, тада поручник у партизанима. Петар ускоро долази на одсуство и наилази на хладан пријем у породици. Одлази у Озну у Аранђеловцу и са тамошњим официрима размењује тешке речи. Тражио им је пресуду на основу које је убијен његов отац, на што му је један ознаш одговорио: ''Па и ти си убијао, а не верујем да имаш пресуде''. Рекао им је и да су убили тројицу комуниста, а да су та убиства приписали четницима. После месец дана Петар се јавио из шабачке болнице, као тешки рањеник у обе ноге. Ускоро је убијен, а породици је јављено да је погинуо несрећним случајем. Други Милошев син, Алекса, био је четник Горске гарде. Рањен је у нападу на усташе у Модричи, 13. јануара 1945. године, и од тада се ништа о њему није чуло. (Према сведочењу Милошевог синовца, Драгише Јокића, објављеном у ''Погледима'' бр. 172, 1995. године.)

Комунисти су касније Ауто школу у Тополи назвали ''Ненад Јокић'', према Петровом партизанском имену. У Крћевцу су подигли споменик на коме пише да су 26. октобра 1941. ту ''уништили немачку оклопну колону у којој је било 120 ваздухопловних официра и подофицира одређених да пођу на Источни фронт''.
 
У одлуци Народног среског суда у Тополи, Конф. бр. 51/46, од 12. фебруара 1946, пише да је ''покојни Милош после своје смрти'' оставио шест хектара земље, а ''од уже породице мајку, жену и децу Ангелину, Петра и Животу, који такође живе од земљорадње'', те да због тога нема основа за конфискацију. Међутим, породици је још априла 1945. било јављено да је Петар наводно погинуо. За Милошевог сина Алексу у одлуци се каже да је ''мобилисан од стране четника ДМ и са њима одведен''.

(320-330: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

331. Драгомир Бранковић из Драче. У допису Војног суда Команде крагујевачке војне области Окружном народном одбору Крагујевац, Бр. 213-7/45, од 14. априла 1945. године, поред осталог стоји: ''Извршном пресудом овога суда ИЗ-7/45. од 3. априла 1945. године осуђен је Драгомир Бранковић из Драче, због дела из члана 14 Уредбе о војним судовима на казну смрти стрељањем, трајан губитак часних права и конфискацију целокупне имовине''. Од одбора је тражено да спроведе процес конфискације.

332. Љубомир Љуба Јанковић из Грошнице. Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1165, од 11. априла 1946, тражио је од Среског народног одбора за срез Гружански извештај о конфискацији имовине Љубе Јанковића. Био је резервни капетан, уочи рата је живео у Станову. У рату постаје командант 1. батаљона 2. гружанске бригаде и члан Војног суда 1. шумадијског корпуса. Стрељан је у Капислани. (Према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији''.)

333-335. Владислав Ј. Симић из Губеревца код Раче, рођен 1912, ''активни пешадијски наредник бивше Југословенске војске'', Живорад Минић, трговачки помоћник из Крагујевца, рођен 1925. у Станову и Радомир С. Јовановић, кафеџија, рођен 1910. у Забојници. Осуђени су ''на казну смрти стрељањем'' пресудама Војног суда крагујевачке војне области Из. бр. 229/45, 231/45 и 232/45. У пресуди пише да је овај Војни суд ''одржао дана 9. априла 1945. усмени тајни претрес у присуству тужиоца, оптужених који су се налазили у затвору, па је на саслушању коначног предлога оптужбе да се оптужени огласе кривим и осуде на казну смрти стрељањем и одбране сваког оптуженог понаособ да се оптужени ослободе оптужбе или што блажије казне, донео је и изрекао следећу пресуду...''

Сачувана је жалба шефа Одсека народне имовине, Арсенија Бабића, Јавном тужилаштву округа Крагујевачког, бр. 2025. од 10. августа 1946. године, што је Срески суд за срез Лепенички у Рачи ''оставио члану уже породице жени народног непријатеља удовици Милени Симић у својину 2,25,50 хектара''. Од тужилаштва је тражено ''да поднесе захтев за заштиту законитости'', ради одузимања земље убијеном Владиславу Симићу. Током рата он је био командант батаљона у 2. шумадијском корпусу, у чину потпоручника. Заробљен је и потом стрељан у Крагујевцу, априла 1945. године. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)

Закључак Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 107/45, од 10. децембра 1945, гласи: ''Утврђује се да стрељани Радомир С. Јовановић из Забојнице нема имовине која би му се могла конфисковати''.

336. Војислав Ж. Новаковић из Бање. Одлуком Конф. бр. 93/45, од 9. фебруара 1946, Окружни народни суд у Аранђеловцу покреће поступак конфискације имовине Војислава Новаковића, ''који је ликвидиран као народни непријатељ''.

337. Милош Т. Пејовић из Орашца. Одлуком Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 127/46, од 28. фебруара 1946, наређено је да се понови процес конфискације имовине ''народног непријатеља'' Милоша. Према решењу Окружног народног суда у Крагујевцу, Бр. 193/46, од 14. марта 1946, усвојена је жалба Милошевог сина Живојина, да се изузме из конфискације земља коју је купио ''после смрти свога оца''. Према истраживању Радета Главаша, Милош је рођен 1888, био је угледан домаћин, председник села. Друга чета Космајског партизанског одреда ухватила га је док је косио. Вечерали су код њега и одвели га у ноћ, 7. октобра 1941. Његов леш пронађен је код воде Буковаче, избројано је 17 убода камом. Пресудио му је орашачки учитељ Ђорђе Шарановић (родом из Црне Горе), који се на једном вршају ''докачио са Милошем око политике''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош је ''убијен од партизана као угледан грађанин''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

338. Живадин Лазаревић из Стојника. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 41/46, од 5. марта 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живадину нема шта конфсиковати. ''Народни непријатељ Живадин после своје смрти оставио је члановима уже породице и то...'' - стоји поред осталог у одлуци, уз образложење да је остављена имовина премала. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, Живадина су комунисти убили током рата, као цивила.

339. Никола А. Гарашанин, ''бив. земљорадник из Липовца''. Срески народни суд у Тополи, решењем Конф. бр. 19/45, од 7. фебруара 1946, утврдио је да ''народни непријатељ'' Никола нема имовине ''која би дошла под удар закона о конфискацији''. У образложењу поред осталог пише: ''У списку пописа је констатовано да је народни непријатељ Никола умро - стрељан - од стране НОВ још 1944. год. а да је његов отац Аврам умро 1945. год''. Према истраживању Радета Главаша, комунисти су убили Николу новембра 1944. године на аранђеловачком стратишту Јешовцу, заједно са Миливојем Јанковићем. ''Поводом тога било је весеље у кући Славка Зечевића, пуцњава из аутомата''. У убиству су учествовали као припадници посадне чете Мирко Томковић и Михаило Радоњић из с. Бања. Први је после носио Николин капут, а други је говорио за Николу: ''Господин није хтео да иде на стрељање, морали смо да га вучемо''.

340. Миливоје М. Јанковић, ''бив. земљорадник из Липовца''. Срески народни суд у Тополи, решењем Конф. бр. 18/46, од 7. фебруара 1946, утврдио је да ''народни непријатељ'' Миливоје нема имовине која би се могла конфисковати. Комисија је утврдила да је покојни Миливоје, на окућници од 2,9 хектара, оставио мајку, жену и сина. Према истраживању Радета Главаша, комунисти су убили Миливоја новембра 1944. године, заједно са Николом Гарашанином.

341. Радоња Р. Луковић из Брестовца. Према одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 49/46, од 8. априла 1946, нема се шта конфисковати ''народном непријатељу'' Радоњи, који је ''стрељан за време рата''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Радоња је током рата био четник. Крајем 1944. комунисти су га од куће одвели у Крагујевац и стрељали.

342. Милета Милосављевић, земљорадник из Клоке. Војни суд Команде крагујевачке војне области писао је 24. маја 1945. године Управи народних добара Србије: ''Пресудом овог суда ИЗ-254/45 од 10. априла 1945, а која је одобрена од Вишег војног суда ИИ суд-326/45 од 20. априла 1945, због дела из члана 14 Уредбе о војним судовима осуђен је Милета Милосављевић, земљорадник из Клоке, рођен 1892, ожењен, отац четворо деце, син Вука и Драгиње, рођене Вучковић, на казну смрти стрељањем...'' Окружни народни одбор Крагујевац, дописом Бр. 942, од 16. новембра 1945, известио је Управу народних добара Србије да је конфискација Милетине имовине извршена.

343. Ратомир П. Цветковић из Блазнаве. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-258/45, од 24. маја 1945, осудио је Ратомира ''на казну смрти стрељањем''. Рођен је 1911, имао је двоје деце. Пресуда је послата Управи народних добара Србије, ради конфискације имовине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 113/45, од 22. децембра 1945, утврдио је да се Ратомиру нема шта конфисковати, тј. да се пописана имовина оставља жени и деци, јер је исувише мала (2,2 хектара земље, једно говече, три овце, два бурета, један ћилим, један губер, две поњаве, један астал, две столице, један шифоњер и два кревета).

344. Мирослав Ђ. Лазовић из Губеревца у Гружи. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-141/45, од 24. маја 1945, осудио је Мирослава ''на казну смрти стрељањем''. Рођен је 1918. у Губеревцу, имао је двоје деце. Пре рата је био активни наредник. Пресуда је послата Управи народних добара Србије, ради конфискације имовине. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Мирослав је био ваздухопловни подофицир. Током рата је био у четницима. Комунисти су га стрељали у Капислани.

(331-344: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nikita Kulganov
Razlika Cetnika iz Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata!
2 3 4
Odgovora
82
Pregleda
1.028
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov
PA8
  • Zatvorena
Josip Broz je pucao na srpske vojnike za vreme Prvog svetskog rata
Odgovora
19
Pregleda
357
Лекизан
Лекизан
Nina
Iskušenje poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova
Odgovora
1
Pregleda
163
Scott Isle
Scott Isle

Back
Top