О злочинима комуниста ће се још дуго ћутати. Архиве скупљају прашину и падају у заборав.
-
- Popularno:
- Da li je istina da su komunisti spalili...
- U centru Splita pronađen novac srpskog...
- Šamari
- Veštački zaslađivač Aspartane...
- Zasto svi mrze Srbe, a ne mrze Hrvate...
- Novi dating app
- Šta rade nastavnici kada se završi...
- Isplivala ŠoK fotka Ruške Jakić!...
- Илон Маск: На Западу ће пре или касније...
- Čekaonica za Dejanovu kafanu
Злодела власти после Другог светског рата
- Začetnik teme aka_Koča
- Datum pokretanja
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Prva provera u Zaječaru
ČLANOVI Komisije za pronalaženje i otkopavanje tajnih grobnica u sredu obilaze lokacije u Zaječaru na kojima su, kako se pretpostavlja, sahranjeni građani streljani između 1944. i 1946. godine. Tačan datum početka iskopavanja još nije određen, ali se, po svemu sudeći, neće dugo čekati.
- Obići ćemo teren i razgovarati sa lokalnim tužilaštvom o tome kada bi moglo da se počne
sa sondiranjem terena i zatim i ekshumacijama - otkriva za "Novosti" mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije, koja je formirana posle serije tekstova o žrtvama komunističkog režima, objavljenih u "Novostima".
Osim Timočkog okruga, za koji postoje vrlo detaljni podaci o streljanim građanima, članovi Komisije će obići i Smederevo, Pančevo, Leskovac, Pirot i, naravno - Beograd.
Vlada Srbije prošle nedelje skinula je oznaku poverljivosti sa dokumenata koji svedoče o streljanima iz sredine četrdesetih godina prošlog veka. Međutim, niko iz Komisije još nije imao pristup arhivama.
- Mi smo spremni - kaže dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju i član Komisije. - Čim Ministarstvo pravde uplati minimalna sredstva za rad, mi ćemo formirati timove i - krećemo.
Kakve je sve dokaze krila oznaka "tajno" na ovim dokumentima, za sada se samo nagađa. Istoričari, međutim, pretpostavljaju da će ovi spisi upotpuniti njihova saznanja o događajima u Srbiji s kraja Drugog svetskog rata, kao i da ih "odvedu" do svih tajnih grobnica.
SAKUPLJENI SPISKOVI
OČekujemo da u arhivama pronađemo spiskove građana koji su likvidirani po različitim osnovama koje su pravile lokalne službe Ozne, odnosno Udbe - objašnjava dr Momilo Pavlović. - Ti spiskovi su sistematizovani i prikupljani u više navrata.
http://www.novosti.rs/code/navigate...mihailovic, komunisti&search=draza mihailovic
ČLANOVI Komisije za pronalaženje i otkopavanje tajnih grobnica u sredu obilaze lokacije u Zaječaru na kojima su, kako se pretpostavlja, sahranjeni građani streljani između 1944. i 1946. godine. Tačan datum početka iskopavanja još nije određen, ali se, po svemu sudeći, neće dugo čekati.
- Obići ćemo teren i razgovarati sa lokalnim tužilaštvom o tome kada bi moglo da se počne
sa sondiranjem terena i zatim i ekshumacijama - otkriva za "Novosti" mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije, koja je formirana posle serije tekstova o žrtvama komunističkog režima, objavljenih u "Novostima".
Osim Timočkog okruga, za koji postoje vrlo detaljni podaci o streljanim građanima, članovi Komisije će obići i Smederevo, Pančevo, Leskovac, Pirot i, naravno - Beograd.
Vlada Srbije prošle nedelje skinula je oznaku poverljivosti sa dokumenata koji svedoče o streljanima iz sredine četrdesetih godina prošlog veka. Međutim, niko iz Komisije još nije imao pristup arhivama.
- Mi smo spremni - kaže dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju i član Komisije. - Čim Ministarstvo pravde uplati minimalna sredstva za rad, mi ćemo formirati timove i - krećemo.
Kakve je sve dokaze krila oznaka "tajno" na ovim dokumentima, za sada se samo nagađa. Istoričari, međutim, pretpostavljaju da će ovi spisi upotpuniti njihova saznanja o događajima u Srbiji s kraja Drugog svetskog rata, kao i da ih "odvedu" do svih tajnih grobnica.
SAKUPLJENI SPISKOVI
OČekujemo da u arhivama pronađemo spiskove građana koji su likvidirani po različitim osnovama koje su pravile lokalne službe Ozne, odnosno Udbe - objašnjava dr Momilo Pavlović. - Ti spiskovi su sistematizovani i prikupljani u više navrata.
http://www.novosti.rs/code/navigate...mihailovic, komunisti&search=draza mihailovic
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Snimljene tri lokacije
ČLANOVI Komisije za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. godine u sredu su u Zaječaru obišli tri lokacije - dve na brdu Kraljevica i jednu kod današnje kasarne - za koje postoje saznanja da su u njima sahranjeni "narodni neprijatelji".
- Počeli smo ovaj veliki posao od Zaječara, jer su se u njemu, hronološki, desila prva masovna streljanja i sahranjivanja u tajnim grobnicama - objašanjava mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije, koja je formirana posle serije tekstova "Otkopavanje istine" objavljenih u "Novostima". - Osim toga, u odnosu na broj stanovnika, u Zaječarskom okrugu bilo je najviše žrtava. Naš zadatak je da sondiramo teren da bismo nesumnjivo utvrdili postojanje masovnih grobnica i pripremili teren za ekshumaciju.
Članove
Komisije do jedne od lokacija, na brdu Kraljevica, odveo je starina Dobrivoje Tomić, iz Boljevca, koji je u vreme masovnih egzekucija bio svedok jednog od tih događaja.
- Došli smo sutradan, posle streljanja na Kraljevici, i zatekli stravičan prizor - drhtavim glasom je ispričao Tomić. - Iz grobnica su virili delovi ljudskih tela, koje su raznosile životinje. Pokušali smo da zapalimo sveće, ali su naišli pripadnici Ozne i oterali nas.
Cvetković ističe da na području Zaječara, Bora, Knjaževca i Boljevca ima desetak lokacija u kojima je, po još uvek nepotvrđenim informacijama, sahranjeno između 700 i 800 ljudi.
- Pokušaćemo da povežemo sve raspoložive podatke i napravimo spisak lokacija, ali i imena ljudi pogubljenih posle 12. septembra 1944. godine - nastavlja Cvetković. - Ovaj posao je, ipak, trebalo da se obavi pre najmanje dve decenije. Jer, bez obzira na pisane tragove, Komisiji bi najviše koristile izjave ljudi koji su bili svedoci masovnih sahranjivanja.
Sekretar Komisije podseća da je nedavno Vlada Srbije skinula oznaku poverljivosti sa dokumenata.
- Mandat Komisije trajaće najmanje dve-tri godine. Reč je o ogromnom poslu jer, prema dosadašnjim saznanjima, u Srbiji ima više masovnih grobnica u kojima je sahranjeno nekoliko desetina hiljada ljudi. Posle toga, pripremićemo sveobuhvatan izveštaj koji će biti dostupan javnosti - zaključio je Cvetković.
INFORMACIONI CENTAR
SRĐAN Cvetković je najavio da će uskoro biti otvoren i informacioni centar koji bi Komisiji trebalo da olakša rad. Uz to, biće aktivirani i sajt njnjnj.komisija1944.gov.rs i broj telefona 065/8771775, na koji će građani moći da prijave svoja saznanja o postojanju masovnih grobnica.
http://www.novosti.rs/code/navigate...mihailovic, komunisti&search=draza mihailovic
ČLANOVI Komisije za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. godine u sredu su u Zaječaru obišli tri lokacije - dve na brdu Kraljevica i jednu kod današnje kasarne - za koje postoje saznanja da su u njima sahranjeni "narodni neprijatelji".
- Počeli smo ovaj veliki posao od Zaječara, jer su se u njemu, hronološki, desila prva masovna streljanja i sahranjivanja u tajnim grobnicama - objašanjava mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije, koja je formirana posle serije tekstova "Otkopavanje istine" objavljenih u "Novostima". - Osim toga, u odnosu na broj stanovnika, u Zaječarskom okrugu bilo je najviše žrtava. Naš zadatak je da sondiramo teren da bismo nesumnjivo utvrdili postojanje masovnih grobnica i pripremili teren za ekshumaciju.
Članove
Komisije do jedne od lokacija, na brdu Kraljevica, odveo je starina Dobrivoje Tomić, iz Boljevca, koji je u vreme masovnih egzekucija bio svedok jednog od tih događaja.
- Došli smo sutradan, posle streljanja na Kraljevici, i zatekli stravičan prizor - drhtavim glasom je ispričao Tomić. - Iz grobnica su virili delovi ljudskih tela, koje su raznosile životinje. Pokušali smo da zapalimo sveće, ali su naišli pripadnici Ozne i oterali nas.
Cvetković ističe da na području Zaječara, Bora, Knjaževca i Boljevca ima desetak lokacija u kojima je, po još uvek nepotvrđenim informacijama, sahranjeno između 700 i 800 ljudi.
- Pokušaćemo da povežemo sve raspoložive podatke i napravimo spisak lokacija, ali i imena ljudi pogubljenih posle 12. septembra 1944. godine - nastavlja Cvetković. - Ovaj posao je, ipak, trebalo da se obavi pre najmanje dve decenije. Jer, bez obzira na pisane tragove, Komisiji bi najviše koristile izjave ljudi koji su bili svedoci masovnih sahranjivanja.
Sekretar Komisije podseća da je nedavno Vlada Srbije skinula oznaku poverljivosti sa dokumenata.
- Mandat Komisije trajaće najmanje dve-tri godine. Reč je o ogromnom poslu jer, prema dosadašnjim saznanjima, u Srbiji ima više masovnih grobnica u kojima je sahranjeno nekoliko desetina hiljada ljudi. Posle toga, pripremićemo sveobuhvatan izveštaj koji će biti dostupan javnosti - zaključio je Cvetković.
INFORMACIONI CENTAR
SRĐAN Cvetković je najavio da će uskoro biti otvoren i informacioni centar koji bi Komisiji trebalo da olakša rad. Uz to, biće aktivirani i sajt njnjnj.komisija1944.gov.rs i broj telefona 065/8771775, na koji će građani moći da prijave svoja saznanja o postojanju masovnih grobnica.
http://www.novosti.rs/code/navigate...mihailovic, komunisti&search=draza mihailovic
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
POCINJE OTKOPAVANJE ISTINE
Tajnu krije Kraljevica
V. N, 17.05.2010 20:54:32
Krst na mestu gde je moguća masovna grobnica
NA zaječarskom brdu Kraljevica počeće u narednim nedeljama istraga koja će da odgovori na pitanje: da li se ispod nataloženih slojeva zemlje nalaze posmrtni ostaci na stotine žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata!
To će biti i istorijski početak razotkrivanja tajnih masovnih grobnica koje su, kako se osnovano sumnja, rasute po celoj Srbiji. U akciji “Novosti” “Otkopavanje istine”, koja je sprovedena uz pomoć Instituta za savremenu istoriju, otkriveno je na stotine tajnih stratišta i popisano na hiljade žrtava oslobodilačke odmazde.
Državna komisija za otkrivanje masovnih grobnica, koja je osnovana prošle godine, posle našeg potresnog feljtona, za koju nedelju će postići i prve vidljive rezultate rada.
Da bi se započela sondaža terena u Zaječaru, potrebno je još da se na osnovu zahteva Okružnog tužilaštva iz tog grada otvori pretkrivični postupak protiv N. N. lica, kako bi počele istražne radnje na terenu.
- Čim se, na osnovu naših spiskova žrtava i izjava svedoka i očevidaca otvori sudski postupak, započeće sondaža terena. Tada ćemo saznati i da li smo upravu i da li postoje tajne grobnice - rekao je za “Novosti” mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944.
Prema informacijama Komisije,
u Zaječaru postoje četiri masovne grobnice - dve na brdu Kraljevica i dve u kasarni u kojima je pokopano više stotina žrtava. Mnogi od njih, likvidirani su po kratkom postupku, bez suđenja.
Cilj Komisije je da tačno utvrdi lokacije gde su masovne grobnice, da se popišu sve žrtve i da se obeleže mesta. Ekshumacije bi se radile samo u izuzetnikm slučajevima:
- Za ekshumaciju je neophodno da se za konkretnu žrtvu, sa imenom i prezimenom, utvrdi tačno mesto gde je pokopana. Takvih slučajeva, ipak neće biti mnogo pošto je prošlo mnogo vremena - kaže Cvetković.
Kako bi se “poguralo” tužilaštvo, da što pre otvori postupak i inicira istražne radnje na terenu, opština Zaječar će da formira i svoju lokalnu komisiju koja bi pomogla državnoj.
- Očekujemo da imena članova te Komisije budu poznata uskoro i tada ćemo biti spremni da započenmo sa radom - ističe Boško Ničić, gradonačelnik.
Kad tužilaštvo prouči sve dokaze i iskaze svedoka koje im je dostavila državna komisija, biće angažovana komunalna preduzeća iz Zaječara za otkopavanje.
- Naša komunalna preduzeća su fizički opremljena za otkopavanje tajnih grobnica, jer imamo i obučeno ljudstvo i odgovarajuću mehanizaciju. Međutim, biće nam neophodna i stručna pomoć, koju očekujemo od Komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. sepembra 1944. godine - kaže nam Ničić.
Po dosadašnjim saznanjima, na području Zaječara, Bora, Knjaževca i Boljevca ima desetak lokacija u kojima je, po još uvek nepotvrđenim informacijama, sahranjeno između 700 i 800 ljudi.
EKSHUMACIJE OBAVLJA POLICIJA
OTKOPAVANJA masovnih grobnica u kojima su sahranjeni građani streljani između 1944. i 1946. godine, počeće čim Komisija koja je osnovana na inicijativu “Večernjih novosti” i Instituta za savremenu istoriju pošalje zvaničan zahtev za to nadležnom osnovnom tužilaštvu i kopiju zahteva Republičkom tužilaštvu - izjavio je našem listu Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
- Sve će raditi državni organi - kaže Homen. - Nadležna tužilaštva će u najkraćem roku donositi odluke, a MUP će obavljati same ekshumacije. Iz budžeta Ministarstvu pravde izdvojeno je pet miliona dinara za tekuće troškove Komisije.
http://www.novosti.rs/code/navigate...grobnice, komunisti&search=otkopavanje istine
Tajnu krije Kraljevica
V. N, 17.05.2010 20:54:32
Krst na mestu gde je moguća masovna grobnica
NA zaječarskom brdu Kraljevica počeće u narednim nedeljama istraga koja će da odgovori na pitanje: da li se ispod nataloženih slojeva zemlje nalaze posmrtni ostaci na stotine žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata!
To će biti i istorijski početak razotkrivanja tajnih masovnih grobnica koje su, kako se osnovano sumnja, rasute po celoj Srbiji. U akciji “Novosti” “Otkopavanje istine”, koja je sprovedena uz pomoć Instituta za savremenu istoriju, otkriveno je na stotine tajnih stratišta i popisano na hiljade žrtava oslobodilačke odmazde.
Državna komisija za otkrivanje masovnih grobnica, koja je osnovana prošle godine, posle našeg potresnog feljtona, za koju nedelju će postići i prve vidljive rezultate rada.
Da bi se započela sondaža terena u Zaječaru, potrebno je još da se na osnovu zahteva Okružnog tužilaštva iz tog grada otvori pretkrivični postupak protiv N. N. lica, kako bi počele istražne radnje na terenu.
- Čim se, na osnovu naših spiskova žrtava i izjava svedoka i očevidaca otvori sudski postupak, započeće sondaža terena. Tada ćemo saznati i da li smo upravu i da li postoje tajne grobnice - rekao je za “Novosti” mr Srđan Cvetković, sekretar Komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944.
Prema informacijama Komisije,
u Zaječaru postoje četiri masovne grobnice - dve na brdu Kraljevica i dve u kasarni u kojima je pokopano više stotina žrtava. Mnogi od njih, likvidirani su po kratkom postupku, bez suđenja.
Cilj Komisije je da tačno utvrdi lokacije gde su masovne grobnice, da se popišu sve žrtve i da se obeleže mesta. Ekshumacije bi se radile samo u izuzetnikm slučajevima:
- Za ekshumaciju je neophodno da se za konkretnu žrtvu, sa imenom i prezimenom, utvrdi tačno mesto gde je pokopana. Takvih slučajeva, ipak neće biti mnogo pošto je prošlo mnogo vremena - kaže Cvetković.
Kako bi se “poguralo” tužilaštvo, da što pre otvori postupak i inicira istražne radnje na terenu, opština Zaječar će da formira i svoju lokalnu komisiju koja bi pomogla državnoj.
- Očekujemo da imena članova te Komisije budu poznata uskoro i tada ćemo biti spremni da započenmo sa radom - ističe Boško Ničić, gradonačelnik.
Kad tužilaštvo prouči sve dokaze i iskaze svedoka koje im je dostavila državna komisija, biće angažovana komunalna preduzeća iz Zaječara za otkopavanje.
- Naša komunalna preduzeća su fizički opremljena za otkopavanje tajnih grobnica, jer imamo i obučeno ljudstvo i odgovarajuću mehanizaciju. Međutim, biće nam neophodna i stručna pomoć, koju očekujemo od Komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. sepembra 1944. godine - kaže nam Ničić.
Po dosadašnjim saznanjima, na području Zaječara, Bora, Knjaževca i Boljevca ima desetak lokacija u kojima je, po još uvek nepotvrđenim informacijama, sahranjeno između 700 i 800 ljudi.
EKSHUMACIJE OBAVLJA POLICIJA
OTKOPAVANJA masovnih grobnica u kojima su sahranjeni građani streljani između 1944. i 1946. godine, počeće čim Komisija koja je osnovana na inicijativu “Večernjih novosti” i Instituta za savremenu istoriju pošalje zvaničan zahtev za to nadležnom osnovnom tužilaštvu i kopiju zahteva Republičkom tužilaštvu - izjavio je našem listu Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
- Sve će raditi državni organi - kaže Homen. - Nadležna tužilaštva će u najkraćem roku donositi odluke, a MUP će obavljati same ekshumacije. Iz budžeta Ministarstvu pravde izdvojeno je pet miliona dinara za tekuće troškove Komisije.
http://www.novosti.rs/code/navigate...grobnice, komunisti&search=otkopavanje istine
Poštovani uredniče, ovo pismo Vam upućujem s molbom da, ukoliko Vam materijalne i profesionalne mogućnosti dopuštaju, u Vašem i našem cenjenom listu objavite:
Za vreme Drugog svetskog rata 1944. godine, moj suprug Svetolik Milosavljević Agatonović iz sela Petina, opština Kruševac, rođen 1921. godine od oca Stojana i majke Maline, nalazio se u Kruševcu pri štabu vojnih formacija Milana Nedića. Tu je bio sve do 14. oktobra 1944. godine, do ulaska ruskih i partizanskih jedinica u grad Kruševac.
Toga dana su zarobljeni i sutradan sprovedeni u neki logor u Paraćinu. Ovde su zadržani sve do 4. novembra (dvadeset dana). Posle ovog mesta i posle ovog datuma, gubi mu se svaki trag. Roditelji moga supruga, pokojni Stojan i Malina, to jest moji svekar i svekrva, za vreme života obraćali su se usmeno i pismeno na mnoge adrese institucija komunističkog režima. Svi napori i pitanja uvek su ostajala bez odgovora. Za vreme vladavine socijalističke partije u Jugoslaviji, moj sin i ja takođe smo pokušavali da bilo šta saznamo o sudbini mog supruga Svetolika - Tole Milosavljević Agatonovića iz Petine, ali odgovora ni otkud.
Kao posledica mnogih nedela učinjenih prema svome narodu, od strane komunističkog režima, sada voljom naroda došla je nova demokratska vlast u Srbiji, koju sada posebno molim da otvori arhive i upozna javnost kao i porodice nestalih osoba.
Takođe molim sve časne, poštene i duhom bogate čitaoce ovih redova ako negde postoji neko ko zna nešto o sudbini moga supruga i mnogih drugih osoba koje su bile u paraćinskom logoru da mi jave. Takođe molim ako neko ima fotografije neka umnoži i pošalje mi ih uz moju novčanu nadoknadu.
Zahvaljujem se uredniku na ustupljenom prostoru, a čitaocima na razumevanju.
Radmila Milosavljević,
selo Petina, 37206 Dvorane, Srbija
http://glas-javnosti.co.yu
Za vreme Drugog svetskog rata 1944. godine, moj suprug Svetolik Milosavljević Agatonović iz sela Petina, opština Kruševac, rođen 1921. godine od oca Stojana i majke Maline, nalazio se u Kruševcu pri štabu vojnih formacija Milana Nedića. Tu je bio sve do 14. oktobra 1944. godine, do ulaska ruskih i partizanskih jedinica u grad Kruševac.
Toga dana su zarobljeni i sutradan sprovedeni u neki logor u Paraćinu. Ovde su zadržani sve do 4. novembra (dvadeset dana). Posle ovog mesta i posle ovog datuma, gubi mu se svaki trag. Roditelji moga supruga, pokojni Stojan i Malina, to jest moji svekar i svekrva, za vreme života obraćali su se usmeno i pismeno na mnoge adrese institucija komunističkog režima. Svi napori i pitanja uvek su ostajala bez odgovora. Za vreme vladavine socijalističke partije u Jugoslaviji, moj sin i ja takođe smo pokušavali da bilo šta saznamo o sudbini mog supruga Svetolika - Tole Milosavljević Agatonovića iz Petine, ali odgovora ni otkud.
Kao posledica mnogih nedela učinjenih prema svome narodu, od strane komunističkog režima, sada voljom naroda došla je nova demokratska vlast u Srbiji, koju sada posebno molim da otvori arhive i upozna javnost kao i porodice nestalih osoba.
Takođe molim sve časne, poštene i duhom bogate čitaoce ovih redova ako negde postoji neko ko zna nešto o sudbini moga supruga i mnogih drugih osoba koje su bile u paraćinskom logoru da mi jave. Takođe molim ako neko ima fotografije neka umnoži i pošalje mi ih uz moju novčanu nadoknadu.
Zahvaljujem se uredniku na ustupljenom prostoru, a čitaocima na razumevanju.
Radmila Milosavljević,
selo Petina, 37206 Dvorane, Srbija
http://glas-javnosti.co.yu
НЕОПОЈАНИ ВОЈНИЦИ
Пре 65 година, у јесен 1941, близу пожаревачког села Баре, код пољског бунара, убијена су и закопана седморица младих љотићеваца. Затрпана у земљу без свећа
и молитве.
Компанија “Новости“ је недавно у једном од својх листова објавила следећи текст
који говори о овом догађају:
“Нисмо се одрекли опела које им је ускраћено – објашњава Ратко Катић, иницијатор акције да се ископају њихове кости и опоју. – Обезбедили смо учешће геолога из Бора, који је детектором открио чак два гроба, поред пута, али су у њима биле кости из античког доба. Касније нам је понудио услуге археолог из Ниша, који је изгледа открио прави гроб несрећних војника. Нема, додуше, поузданих знакова да су у том бунару кости младих љотићеваца. Не може ни да се провери та сумња, јер власник парцеле, уз коју је бунар, никако не дозвољава да се копа! „
(“Новости“, август, 2006.)
Пре 65 година, у јесен 1941, близу пожаревачког села Баре, код пољског бунара, убијена су и закопана седморица младих љотићеваца. Затрпана у земљу без свећа
и молитве.
Компанија “Новости“ је недавно у једном од својх листова објавила следећи текст
који говори о овом догађају:
“Нисмо се одрекли опела које им је ускраћено – објашњава Ратко Катић, иницијатор акције да се ископају њихове кости и опоју. – Обезбедили смо учешће геолога из Бора, који је детектором открио чак два гроба, поред пута, али су у њима биле кости из античког доба. Касније нам је понудио услуге археолог из Ниша, који је изгледа открио прави гроб несрећних војника. Нема, додуше, поузданих знакова да су у том бунару кости младих љотићеваца. Не може ни да се провери та сумња, јер власник парцеле, уз коју је бунар, никако не дозвољава да се копа! „
(“Новости“, август, 2006.)
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Још један пример.
Извори:
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 1 велики одн. 3. мали том.
Богдан Болта, Грачачка четничка бригада
Раде Чубрило, Успон и пад Крајине
У ноћи 23/4. 10. 1942. 9. хрватска бригада је напала четничко село Радуч. Четници су се предали, јер су им партизани натерали породице као живи штит и партизани су их све побили ударцима кочева по врату. За то време усташе из села Ловињац и Свети Рок(као што знамо Будаково родно место) су поклале све што су могле да нађу у српским селима северне Лике. Само у селу Јошан побили су 180 Срба. Комунисти нису интервенисали. После рата, 1947. комунисти су срушили цркву Св. Илије у Радучу и од ње направили шумаријски дом у Светом Року.
Моје питање:
Шта им је црква учинила? Јел црква четник, јел им она убила некога да је руше и да од ње праве шумаријски дом у селу које је било познато као изузетно јак центар усташтва?
Извори:
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 1 велики одн. 3. мали том.
Богдан Болта, Грачачка четничка бригада
Раде Чубрило, Успон и пад Крајине
У ноћи 23/4. 10. 1942. 9. хрватска бригада је напала четничко село Радуч. Четници су се предали, јер су им партизани натерали породице као живи штит и партизани су их све побили ударцима кочева по врату. За то време усташе из села Ловињац и Свети Рок(као што знамо Будаково родно место) су поклале све што су могле да нађу у српским селима северне Лике. Само у селу Јошан побили су 180 Срба. Комунисти нису интервенисали. После рата, 1947. комунисти су срушили цркву Св. Илије у Радучу и од ње направили шумаријски дом у Светом Року.
Моје питање:
Шта им је црква учинила? Јел црква четник, јел им она убила некога да је руше и да од ње праве шумаријски дом у селу које је било познато као изузетно јак центар усташтва?
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
2 примера фалсификовања историје и споменика.
Жедни врх
Коришћена литерарура
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 2. велик, одн. 5. мали том
Миленко Максимовић, Синови Озрена
Када су Немци октобра 1943. разбили комунисте у Средњој Босни, на Мајевском врху на Озрену поклали су 50 партизанских рањеника. Нешто рањеника су спасили четници Озренског корпуса на Жедном врху и пренели их у локална села на лечење.
После рата, пуковник Раде Бајић је сведочио да су четници на Жедном врху побили партизанску болницу. Део четника спасилаца је ликвидиран, а Бошко Лукић који се нарочито истакао у спашавању је као награду добио 20 година затвора и трајан губитак права. Болничарка Вукица Ћургуз, партизанка је због жеље да сведочи у корист четника такоже изгубила грађанска права. И данас на Жедном врху стоји споменик овом измишљеном догађају, а на Мајевском ни данас нема споменика.
Довољно колико окомунисти цене своје мртве.
Споменик у Горњем Храсну.
Још један пример фалсификовања споменика од стране комуниста и недавање мртвима да мирно спавају нашао сам у књизи Титовог официра Сава Скока ,,Покољи херцеговачких Срба 1941.'' Наиме, у месту Горње Храсно у Поповом пољу домаће усташе су на брду Козарица бациле 66 својих комшија Срба у јаму Гавраницу, док је 39 људи успело да побегле захвљујући једном случају саморањавања од стране усташа.
ево шта пише Скоко о споменику:,,...Када је 1982. на тој костурници требало да се подигне гранитна плоча на којој је изм. осталог писало:У спомен невиним жртвама које су њихови суседи усташки злочинци, изроди свога народа, на превару опколили у осн. школи, 27.6.1941., ту их повезали, ноћу отерали на брдо Козарицу, побили и у јаму бацили'', умешао се Секретаријат за општу управу општине Неум који је забранио плочу због наводног националистичког, шовинистичког и непријатељског садржаја. Спорне у цитираном тексту су биле речи њихови суседи, уместо чега је требало писати од усташких злочинаца и њемачког окупатора, чиме би се скинула свака историјска и свака друга одговорност са стварних криваца, суседа побијених храшчанских Срба. Што се тиче симбола који такође нису били по вољи власти општине Неум у питању је графички барељеф приказивања догађаја и стихови из Јаме. Пошто није постигнут споразум плоча је нестала а појавила се друга са натписом ,,Од усташких злочинаца и њемачког окупатора као невине жртве фашистичког терора убијени на брду Козарица 28.6.1941." А наравно од Немаца нема ни говора да су се тад налазили у Херцеговини.
Жедни врх
Коришћена литерарура
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 2. велик, одн. 5. мали том
Миленко Максимовић, Синови Озрена
Када су Немци октобра 1943. разбили комунисте у Средњој Босни, на Мајевском врху на Озрену поклали су 50 партизанских рањеника. Нешто рањеника су спасили четници Озренског корпуса на Жедном врху и пренели их у локална села на лечење.
После рата, пуковник Раде Бајић је сведочио да су четници на Жедном врху побили партизанску болницу. Део четника спасилаца је ликвидиран, а Бошко Лукић који се нарочито истакао у спашавању је као награду добио 20 година затвора и трајан губитак права. Болничарка Вукица Ћургуз, партизанка је због жеље да сведочи у корист четника такоже изгубила грађанска права. И данас на Жедном врху стоји споменик овом измишљеном догађају, а на Мајевском ни данас нема споменика.
Довољно колико окомунисти цене своје мртве.
Споменик у Горњем Храсну.
Још један пример фалсификовања споменика од стране комуниста и недавање мртвима да мирно спавају нашао сам у књизи Титовог официра Сава Скока ,,Покољи херцеговачких Срба 1941.'' Наиме, у месту Горње Храсно у Поповом пољу домаће усташе су на брду Козарица бациле 66 својих комшија Срба у јаму Гавраницу, док је 39 људи успело да побегле захвљујући једном случају саморањавања од стране усташа.
ево шта пише Скоко о споменику:,,...Када је 1982. на тој костурници требало да се подигне гранитна плоча на којој је изм. осталог писало:У спомен невиним жртвама које су њихови суседи усташки злочинци, изроди свога народа, на превару опколили у осн. школи, 27.6.1941., ту их повезали, ноћу отерали на брдо Козарицу, побили и у јаму бацили'', умешао се Секретаријат за општу управу општине Неум који је забранио плочу због наводног националистичког, шовинистичког и непријатељског садржаја. Спорне у цитираном тексту су биле речи њихови суседи, уместо чега је требало писати од усташких злочинаца и њемачког окупатора, чиме би се скинула свака историјска и свака друга одговорност са стварних криваца, суседа побијених храшчанских Срба. Што се тиче симбола који такође нису били по вољи власти општине Неум у питању је графички барељеф приказивања догађаја и стихови из Јаме. Пошто није постигнут споразум плоча је нестала а појавила се друга са натписом ,,Од усташких злочинаца и њемачког окупатора као невине жртве фашистичког терора убијени на брду Козарица 28.6.1941." А наравно од Немаца нема ни говора да су се тад налазили у Херцеговини.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
crveni ustasa je uporno umanjivao ustaske, tj. hrvatske zlocine (najvise upravo na ovaj nacin, pripisujuci ih nemackom okupatoru)...Kako i na koje sve nacine je umanjivao odgovornost samog hrvatskog naroda, pise Pero Simic, u svojoj knjizi Srbija zemlja neobjasnjiva...
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Скоко је такође сјајан извор, препоручујем књигу ,,Покољи херцеговачких Срба 1941.'', коју и лично поседујем као изванредан извор информација о усташким зверствима у Херцеговини 1941. Не треба заборавити ни Крваво коло херцеговачко.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Још један доказ колико се комунистима и њиховој амнестији може веровати. Мада је ово ван теме, ипак морам да поставим ово да откријем праву страну комунистичке амнестије, тј. замке за лаковерне.
Према историчару и истраживачу Александру Динчићу. Динчић је ово преузео из хронике Мрмош село Милоша Обилића
Васа Васовић, резервни пеш. капетан, родом из Подунаваца код Краљева. Пре рата је био директор Ниже пољопривредне школе у Александровцу, а за време окупације, командант 2. крушевачке бригаде. На Жељину се одвојио од Кесеровића. Заробио је три Немца, написао партизанима писмо и дато му је обећање да му се ништа неће догодити само да дође и да се преда. Кочијама је дошао у Крушевац, предао се партизанима и био одмах затворен и истог дана осуђен на смрт. Убијен је приликом покушаја бекства за време вођења на стрељање, 20. октобра у Крушевцу. Сахранио га је по причама очевидаца Марко Петровић у Пакашници.
Толико о комунистичкој амнестији и комунистичкој часној речи.
Према историчару и истраживачу Александру Динчићу. Динчић је ово преузео из хронике Мрмош село Милоша Обилића
Васа Васовић, резервни пеш. капетан, родом из Подунаваца код Краљева. Пре рата је био директор Ниже пољопривредне школе у Александровцу, а за време окупације, командант 2. крушевачке бригаде. На Жељину се одвојио од Кесеровића. Заробио је три Немца, написао партизанима писмо и дато му је обећање да му се ништа неће догодити само да дође и да се преда. Кочијама је дошао у Крушевац, предао се партизанима и био одмах затворен и истог дана осуђен на смрт. Убијен је приликом покушаја бекства за време вођења на стрељање, 20. октобра у Крушевцу. Сахранио га је по причама очевидаца Марко Петровић у Пакашници.
Толико о комунистичкој амнестији и комунистичкој часној речи.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Мало о комунистичкој једнакости је писао и мој брат Владимир.
Како граде тако и ратују
Нормално, није вам јасан наслов.
Дакле:као ученик Архитектонске школе, у предмету социологија грађене средине, учио сам о архитектури у СССР-у.Постојала су 2 правца-урбанисти и дезурбанисти.Ови први су имали идеју да изграде соцгород-град у коме ће личне просторије бити сведене на минимум-собе за спавање и тоалет.Сви би се хранили у заједничким просторијама, скоро све би радили заједнички!Муж и жена би имали различите собе!Дакле сви би били исти.
И зашто овај план није успео?
-Зато што су се партијиски руководиоци уплашили да ће морати да се изједначе са народом, ето зашто!Ево сличности између њих и њихових колега ,,по шумама и горама наше замље поносне".
-У рату су били исти такви.Имали су посебне казане, само за партијце, што је у четничком покрету било незамисливо.
-Исто тако су испирали мозгове деци и младим људима.
-Као и они у фабричке хале, и ови су слали у смрт тотално безобзирно, људе којима би већ доказали да је то за опште добро, а они би лепо седели...
-Иста пропаганда
-Слични аршини са противницима у својим редовима
-И наравно, стари метод према потчињенима и особама изнад њих...
Нарочито мит о девојкама у партизанима, разбија пример у Црној Гори.1942-ге, после слома комуниста, једна ,,јединица" девојака је подвргнута лекарском прегледу.Само две (2!) су пронађене невине...
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=16532
Како граде тако и ратују
Нормално, није вам јасан наслов.
Дакле:као ученик Архитектонске школе, у предмету социологија грађене средине, учио сам о архитектури у СССР-у.Постојала су 2 правца-урбанисти и дезурбанисти.Ови први су имали идеју да изграде соцгород-град у коме ће личне просторије бити сведене на минимум-собе за спавање и тоалет.Сви би се хранили у заједничким просторијама, скоро све би радили заједнички!Муж и жена би имали различите собе!Дакле сви би били исти.
И зашто овај план није успео?
-Зато што су се партијиски руководиоци уплашили да ће морати да се изједначе са народом, ето зашто!Ево сличности између њих и њихових колега ,,по шумама и горама наше замље поносне".
-У рату су били исти такви.Имали су посебне казане, само за партијце, што је у четничком покрету било незамисливо.
-Исто тако су испирали мозгове деци и младим људима.
-Као и они у фабричке хале, и ови су слали у смрт тотално безобзирно, људе којима би већ доказали да је то за опште добро, а они би лепо седели...
-Иста пропаганда
-Слични аршини са противницима у својим редовима
-И наравно, стари метод према потчињенима и особама изнад њих...
Нарочито мит о девојкама у партизанима, разбија пример у Црној Гори.1942-ге, после слома комуниста, једна ,,јединица" девојака је подвргнута лекарском прегледу.Само две (2!) су пронађене невине...
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=16532
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Bobija, planina koju su streljali partizani
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/...ija,+planina+koju+su+streljali+partizani.html
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/...ija,+planina+koju+su+streljali+partizani.html
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Мада ово није у контексту теме јер се ради о злочинима комуниста у току рата ипак треба да се зна и ова песма.
Ђаво у Црној Гори
На хиљаду девете стотине,
Четрдесет и прве године,
Дође ђаво у виду човјека
У сред Црне Горе, из далека,
Пред свачијом кућом залелека.
Дође слуга ђавољега цара,
Јадну Црну Гору да похара.
Чак далеко од града Содома,
Ђавољега племена и дома,
Као баба из «Горског вијенца»-
Да Србину не пјева пјевца.
Име тога проклетога гада,
Бјеше Мошо, Јеврејин, Пијада;
Ђавољега лика и појаве,
Малог раста, а ђавоље главе;
Црни ђаво дође из свијета,
Унапријед окренутих пета.
Назад прсти, а напријед пете,
Има л ико ђавола да смете?
Ругаше се посту и омрсу,
Великоме петку и Васкрсу,
Ћосаше се Милошу и Марку,
А псоваше Југовића мајку.
Не знаваше за Косовску битку,
Ни за сабљу Милошеву бритку.
Црни ђаво ђаволе оправи,
ђе се сави – ту гнијездо сави.
Одмах ово ђавоље месије,
Поче сјеме ђавоње да сије;
Чим га посиј, одмах и пониче,
Како нашој вјери не приличи.
Враг ђаволу има да се хвали,
Људе покла а куће попали;
Брата сестри посла у ложницу,
Нераднику натаче зобницу,
А раднику ископа гробницу.
Још ђавоље јаме безданице,
Он прогласи за српске гробнице.
Вакат дође и Бог суди сами,
Те се Србин у греху помами,
А ђаво га за собом примами!
Знам човјека јуче здрав бијаше,
Данас с Мошом људску крв пијаше;
Ил' дијете од хришћанске куће,
Већ ствараше јаде вапијуће –
Кад почеше да крстаре јата,
крвавијех српскијех џелата.
Је ли икад дала српска раса,
Тако јато манитијех паса?
Тако нешто ни Татар-Монголи
Не би никад урадити могли,
Од народа и нације туђе-
Ој, Србине, зашто ти полуђе
Те постаде Јеврејско оруђе,
Против мајке која те дожуђе?
Историјо, висока правице,
Немој своје опрљат странице,
Да истину пред свијетом дате,
За наш кастиг и наше џелате;
Да се стиди девето унуче,
Од те бруке која с нама пуче.
Џелат Мошо кад овамо стаса,
У што смисли и у што закаса,
Те женама оружје припаса;
Да оружје јуначке тежине,
Носе жене поврх опрежине.
Какав закон жени право пружа,
Да је равна према свога мужа,
Ђе ће сунце мјесецу да клања,
Ђе човјеком да жена управља?
Смисла нема када ово ређам –
Осјећаје ма чије да вређам!
Што би земља да сунце не грије,
Што би човјек да му жене није?
Жена није за пушку рођена,
Судбином је другом погођена.
Коме жене могу да пријете,
Под оружјем кад доје дијете?
Како ће се херојкиње звати,
А пелене на потоку прати?
Ил' на примјер, да ли ово важи;
Двоје младо када су на стражи,
Па их нагон природни надражи,
Ту јунаштво престаје да важи –
Стража пада, «јунаштво пропада»!?
Овај ђаво у виду човјека,
Кад је амо стиго из далека,
Просу лажи, без икакве мјере,
Против Бога и хришћанске вјере.
Каза: «Нема нико на небеса,
Нит' је Христос створио чудеса!
Ђе Мојсије пред бога да стане?
Откуд плоча из неба да пане
Пред Мојсијем на Синанској гори,
Откуд Господ с Мојсијем да збори?
Мојсије је за стварање слага;
И за стражу код рајског прага!
Откуд Сара да роди Исака
После шесет и пет љета брака,
Каза наук старог Дарвина,
Против воље Божијега Сина –
Да је човјек, свих створења круна,
Син славнога праоца мајмуна!
Тако ова свјетска лашчина,
Немајући другога начина,
Поче пљуват против Бога творца;
Да син свога не поштује оца,
Брат и сестра да нијесу своји –
Нико Бога нека се не боји!
Похулише на Свето Причешће,
Нико српске гусле слушат не шће!
Глас уграби ђаво шестопрсти,
Заборави Србин да се крсти!
Задимише куће од пожара;
Поче лупеж вући туђе ствари,
Поштење се и морал исквари,
Крв и сузе земљу обојише –
Од оца се ђеца одвојише!
Ал' Небески Отац Свемогући,
Стаде на пут великој несрећи;
Врати Србу божанствену миса' ,
Са Његовог небескога виса.
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Излазак ујамљених
Mили Боже, шта се ово збива,
Је л' истина или човијек снива?
Богом сестро, са планине вило,
Дај ми кажи шта је ово било:
Ил' су змају украдена крила,
Ил' се неђе светиња приснила,
Ил' се Марко уз Урвину креће?
Но од тога ништа бити неће,
Јер сад тога ниједнога није,
Што сам овђе поменуо прије –
Но четницп спшли пз планина,
Да лешеве ваде из дубина,
Траже своју покрадену браћу;
Трче тамо ђе гаврани гракћу,
Згоне са њих 'тице и звјериње,
Ђе су људе клале аветиње,
И газиле у људске светиње!
Хита свијет да чудеса гледа,
Али тамо нешто прићи не да:
То су људска струнула тјелеса,
Загадила ваздух до небеса!
Не да трулеж нанијети главе –
Док Римљани донијеше справе;
Кад Латини пустише мирисе,
Ојађени народ задиви се,
Па помоћу маски и мириса,
Сташе вадит леше из амбиса.
То се, брате, описати не да –
Благо томе ко то није гледа!
Го је неко ко од мајке рођен,
Неко крампом у главу погођен,
Неком лице изјеле лисице,
Неком гавран однио вилице,
Неком мушко срце нзвађено,
Неком тјело није ни нађено;
Неки нема руку до рамена –
Линуле би сузе из камена.
Ту чоеку очи не помажу:
Над браћом се сестре пренемажу,
Не познаје жена старјешину,
Ко ће познат' нагрдну лешину?!
Ту син свога не познаје оца,
Нит' син оца, нити стриц синовца,
Нит' племеник брата Црногорца!
Мили Боже, јада, што се ради!
Неко трчи да сандуке гради,
Неко иде јами са укопом,
Ваде леше куком и конопом;
Али натраг клижу леши голи,
Као рибе кад их кувар соли!
Смијешане у бездану жртве,
Јама гута и живе н мртве!
Извадише леше из амбиса,
Али ко би те мука описа.
Све бијаше људска каша грозна;
Мајка сина по младежу позна,
Свештенике познају по чину,
По расутој бради и перчину;
Сестре браћу по ођелу траже,
Кад што нађе, свака запомаже:
"Ђе си, брате, угашено Сунце,
Познајем ти на рукаву пуце!"
Сна ђеверску бурму познаваше,
Тешко своје ико познаваше:
Отац сину, биљег на мишици,
Сестра сестри, зубе у вилици,
Мајка сину, ожиљак на нози –
Страшна суда, Боже нам помози!
Смијешани људи и хаљине,
Леже људи ко труле пањине.
У сред тијех полома и мука,
Попадале мајке про сандука:
"Кажи, сине, ојађеној мајци,
Ко те смаче и у јаму баци?"
Ками да ће одговор добити,
Кад ће мртва уста прозборнти?
Гледао сам војника Алпинца
Како сузе отире са лица,
Гледајући мајку уз јединца;
Пробуђена савјест у војника,
Оплакује чоек противника;
Нешто му се у души дешава,
Па му људско срце омекшава.
Изнад вељих народнијех јада,
Које смисли Ђилас и Пијада,
И учитељ њихов, звани Тито,
Што се као кужина доскито,
Да узмути народ и завади
И да браћу рођену ојади.
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Јаме у Црној Гори
Откад сунце Црну Гору грије,
И откад се крв јуначка лије;
Откад Србин мрко вино пије,
Откад море у брегове бије,
И откад се црни гавран вије
Око Дуге и око Голнје,
О овоме пјевало се није –
Нит' је икад човјекова машта,
То имала посадити рашта,
Ђе се гаји поезије башта.
Ал' у дио пануло је нама –
Па морамо пјеват' ојамама,
О јамама и подземној тмуши –
Да одушак налазимо души.
Звијезде је лакше избројити,
Но Србина с пјесмом раздвојити.
Зато слушај, мој Србине брате,
Црну пјесму испјевану за те
И за твоје јаде и џелате,
Да ти пуца срце у комате;
Да ти бројим јаме безданнце,
Да ти парам братске џигерице,
За споменпк дивљачкије жеља,
Кад је Каин убио Авеља.
Ђаво у Црној Гори
На хиљаду девете стотине,
Четрдесет и прве године,
Дође ђаво у виду човјека
У сред Црне Горе, из далека,
Пред свачијом кућом залелека.
Дође слуга ђавољега цара,
Јадну Црну Гору да похара.
Чак далеко од града Содома,
Ђавољега племена и дома,
Као баба из «Горског вијенца»-
Да Србину не пјева пјевца.
Име тога проклетога гада,
Бјеше Мошо, Јеврејин, Пијада;
Ђавољега лика и појаве,
Малог раста, а ђавоље главе;
Црни ђаво дође из свијета,
Унапријед окренутих пета.
Назад прсти, а напријед пете,
Има л ико ђавола да смете?
Ругаше се посту и омрсу,
Великоме петку и Васкрсу,
Ћосаше се Милошу и Марку,
А псоваше Југовића мајку.
Не знаваше за Косовску битку,
Ни за сабљу Милошеву бритку.
Црни ђаво ђаволе оправи,
ђе се сави – ту гнијездо сави.
Одмах ово ђавоље месије,
Поче сјеме ђавоње да сије;
Чим га посиј, одмах и пониче,
Како нашој вјери не приличи.
Враг ђаволу има да се хвали,
Људе покла а куће попали;
Брата сестри посла у ложницу,
Нераднику натаче зобницу,
А раднику ископа гробницу.
Још ђавоље јаме безданице,
Он прогласи за српске гробнице.
Вакат дође и Бог суди сами,
Те се Србин у греху помами,
А ђаво га за собом примами!
Знам човјека јуче здрав бијаше,
Данас с Мошом људску крв пијаше;
Ил' дијете од хришћанске куће,
Већ ствараше јаде вапијуће –
Кад почеше да крстаре јата,
крвавијех српскијех џелата.
Је ли икад дала српска раса,
Тако јато манитијех паса?
Тако нешто ни Татар-Монголи
Не би никад урадити могли,
Од народа и нације туђе-
Ој, Србине, зашто ти полуђе
Те постаде Јеврејско оруђе,
Против мајке која те дожуђе?
Историјо, висока правице,
Немој своје опрљат странице,
Да истину пред свијетом дате,
За наш кастиг и наше џелате;
Да се стиди девето унуче,
Од те бруке која с нама пуче.
Џелат Мошо кад овамо стаса,
У што смисли и у што закаса,
Те женама оружје припаса;
Да оружје јуначке тежине,
Носе жене поврх опрежине.
Какав закон жени право пружа,
Да је равна према свога мужа,
Ђе ће сунце мјесецу да клања,
Ђе човјеком да жена управља?
Смисла нема када ово ређам –
Осјећаје ма чије да вређам!
Што би земља да сунце не грије,
Што би човјек да му жене није?
Жена није за пушку рођена,
Судбином је другом погођена.
Коме жене могу да пријете,
Под оружјем кад доје дијете?
Како ће се херојкиње звати,
А пелене на потоку прати?
Ил' на примјер, да ли ово важи;
Двоје младо када су на стражи,
Па их нагон природни надражи,
Ту јунаштво престаје да важи –
Стража пада, «јунаштво пропада»!?
Овај ђаво у виду човјека,
Кад је амо стиго из далека,
Просу лажи, без икакве мјере,
Против Бога и хришћанске вјере.
Каза: «Нема нико на небеса,
Нит' је Христос створио чудеса!
Ђе Мојсије пред бога да стане?
Откуд плоча из неба да пане
Пред Мојсијем на Синанској гори,
Откуд Господ с Мојсијем да збори?
Мојсије је за стварање слага;
И за стражу код рајског прага!
Откуд Сара да роди Исака
После шесет и пет љета брака,
Каза наук старог Дарвина,
Против воље Божијега Сина –
Да је човјек, свих створења круна,
Син славнога праоца мајмуна!
Тако ова свјетска лашчина,
Немајући другога начина,
Поче пљуват против Бога творца;
Да син свога не поштује оца,
Брат и сестра да нијесу своји –
Нико Бога нека се не боји!
Похулише на Свето Причешће,
Нико српске гусле слушат не шће!
Глас уграби ђаво шестопрсти,
Заборави Србин да се крсти!
Задимише куће од пожара;
Поче лупеж вући туђе ствари,
Поштење се и морал исквари,
Крв и сузе земљу обојише –
Од оца се ђеца одвојише!
Ал' Небески Отац Свемогући,
Стаде на пут великој несрећи;
Врати Србу божанствену миса' ,
Са Његовог небескога виса.
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Излазак ујамљених
Mили Боже, шта се ово збива,
Је л' истина или човијек снива?
Богом сестро, са планине вило,
Дај ми кажи шта је ово било:
Ил' су змају украдена крила,
Ил' се неђе светиња приснила,
Ил' се Марко уз Урвину креће?
Но од тога ништа бити неће,
Јер сад тога ниједнога није,
Што сам овђе поменуо прије –
Но четницп спшли пз планина,
Да лешеве ваде из дубина,
Траже своју покрадену браћу;
Трче тамо ђе гаврани гракћу,
Згоне са њих 'тице и звјериње,
Ђе су људе клале аветиње,
И газиле у људске светиње!
Хита свијет да чудеса гледа,
Али тамо нешто прићи не да:
То су људска струнула тјелеса,
Загадила ваздух до небеса!
Не да трулеж нанијети главе –
Док Римљани донијеше справе;
Кад Латини пустише мирисе,
Ојађени народ задиви се,
Па помоћу маски и мириса,
Сташе вадит леше из амбиса.
То се, брате, описати не да –
Благо томе ко то није гледа!
Го је неко ко од мајке рођен,
Неко крампом у главу погођен,
Неком лице изјеле лисице,
Неком гавран однио вилице,
Неком мушко срце нзвађено,
Неком тјело није ни нађено;
Неки нема руку до рамена –
Линуле би сузе из камена.
Ту чоеку очи не помажу:
Над браћом се сестре пренемажу,
Не познаје жена старјешину,
Ко ће познат' нагрдну лешину?!
Ту син свога не познаје оца,
Нит' син оца, нити стриц синовца,
Нит' племеник брата Црногорца!
Мили Боже, јада, што се ради!
Неко трчи да сандуке гради,
Неко иде јами са укопом,
Ваде леше куком и конопом;
Али натраг клижу леши голи,
Као рибе кад их кувар соли!
Смијешане у бездану жртве,
Јама гута и живе н мртве!
Извадише леше из амбиса,
Али ко би те мука описа.
Све бијаше људска каша грозна;
Мајка сина по младежу позна,
Свештенике познају по чину,
По расутој бради и перчину;
Сестре браћу по ођелу траже,
Кад што нађе, свака запомаже:
"Ђе си, брате, угашено Сунце,
Познајем ти на рукаву пуце!"
Сна ђеверску бурму познаваше,
Тешко своје ико познаваше:
Отац сину, биљег на мишици,
Сестра сестри, зубе у вилици,
Мајка сину, ожиљак на нози –
Страшна суда, Боже нам помози!
Смијешани људи и хаљине,
Леже људи ко труле пањине.
У сред тијех полома и мука,
Попадале мајке про сандука:
"Кажи, сине, ојађеној мајци,
Ко те смаче и у јаму баци?"
Ками да ће одговор добити,
Кад ће мртва уста прозборнти?
Гледао сам војника Алпинца
Како сузе отире са лица,
Гледајући мајку уз јединца;
Пробуђена савјест у војника,
Оплакује чоек противника;
Нешто му се у души дешава,
Па му људско срце омекшава.
Изнад вељих народнијех јада,
Које смисли Ђилас и Пијада,
И учитељ њихов, звани Тито,
Што се као кужина доскито,
Да узмути народ и завади
И да браћу рођену ојади.
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Јаме у Црној Гори
Откад сунце Црну Гору грије,
И откад се крв јуначка лије;
Откад Србин мрко вино пије,
Откад море у брегове бије,
И откад се црни гавран вије
Око Дуге и око Голнје,
О овоме пјевало се није –
Нит' је икад човјекова машта,
То имала посадити рашта,
Ђе се гаји поезије башта.
Ал' у дио пануло је нама –
Па морамо пјеват' ојамама,
О јамама и подземној тмуши –
Да одушак налазимо души.
Звијезде је лакше избројити,
Но Србина с пјесмом раздвојити.
Зато слушај, мој Србине брате,
Црну пјесму испјевану за те
И за твоје јаде и џелате,
Да ти пуца срце у комате;
Да ти бројим јаме безданнце,
Да ти парам братске џигерице,
За споменпк дивљачкије жеља,
Кад је Каин убио Авеља.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Прва ти је јама безданица,
Та пљеваљска несита гробница;
Ту је ђаво зором уранио
И несрећи темељ ударио;
Дође ђаво у внду човјека,
Пред свачију кућу залелека!
Пете напријед, а позади прсти,
Па Србину не да се крсти!
Ругаше се посту и омрсу,
Великоме Петку и Васкрсу;
Ругаше се Милошу и Марку,
А псоваше Југовнћа мајку!
Нема свога порода ни дома,
Дошао је право из Содома.
То не био ни ђаво, ни враже,
Него Моша Пијаде се каже.
Од Сињега мора до Дунава,
Скупи војску на Пљевља крвава.
Ударише са четири стране,
Војнички се Талијани бране;
Благо теби, црна 'тицо вране,
Биће меса ко листа са гране!
Бој отпоче по поноћи црне,
Ко да мрке Црногорце врне,
Или ко ће мјесец обалити?
Ко ли главом дувар провалити?
Ведро није кад је облачина –
Ко ће узет' Пљевља без начина:
Без топова и војничке спреме,
Још се ваља издајничко бреме?
Трипут двјеста у тој борби неста,
Талијане не макоше с мјеста,
А њих неста шест пута по двјеста!
Црногорца жива што претече,
Одступише други дан увече!
Кад је ова изгинула маса,
Ту не бјеше господе, ни Арса,
Што су Црну Гору ископали –
У турске се сламе закопали:
Ђе не чују пушке, ни бацача,
Нит' се стиде јаука ни плача.
Зар да ви се образ не окаља,
Побјегосте грдни са Пљеваља?
Ђе ли бисте, ђе ли изгинусте,
Ђе толику војску остависте?
Зар се тако чувају другови –
Памтиће вас пљеваљски друмови,
И крв наше браће што се просу,
Показаће окле су и ко су!
Зар вас краси Прекотарска буна,
Кад пунисте јаме од гарбуна,
Јуначкнјем месом и костима,
Усред зиме о Часним постима;
На свој начин и на своју руку,
Да их 'тице и звјериње вуку,
А главе им 'Талијани суше;
Гријех на вас и на ваше душе,
За крв што вам Римљани просуше!
Друга јама, да је так'е није,
Колике су њене провалије,
Зинула је у врх Црне Горе,
Дно јој неђе чак у Црно море;
Треба име да јој се помене,
То је Дрпна и притоке њене.
Нема пера ни људскога ума,
Нит' икакве главе и разума
Да докаже и приближно, вала,
Шта је Дрина људства позобала –
Са њенијех крша и обала.
Дрино, водо, бар једно стољеће,
С тебе Србин воде пити неће,
Воде пити, нити руке прати –
Братске ће се кости призирати!
Дрино водо, аманет ти тешки,
Сачувај нам наш понос витешки,
Немој причат Дунаву и Сави
За наш полом и наш нож крвави!
С Левер Таре до Пашине воде,
Људске ће се кости да наоде;
Па докле ће, Бог би један каза,
Оне трунут од вјетра и мраза,
Око врата од града Жабљака,
И то кости - кости од јунака.
Без погреба и без опијела,
У бездан их вода однијела.
Ал' се моја скромна душа нада,
Да ће дуси с Пирлитора града,
И велики војвода Момчнло,
Ако му је бољи Јабучнло;
Неће жалнт' оставит годину,
Да обиђе своју војводину,
И покупи кости соколова
И сахрани 'спред својих дворова,
У тврдоме Пирлитору граду
Благо њима, кад их виле знаду!
У ту јаму што боли свакога,
Бачена је велика залога,
Што ли други није имат' мога,
Пред очима свијета и Бога;
Тоје била народна својина,
А не Моша, Лаза и Војина.
Откуд Тито амо се доскито
И нашом се имовином пито?
Кад је народ Тарски мост правио,
Он се неђе у 'ладу бавио;
Па с каквијем правом и разлогом,
У то здање ударише ногом!?
Зар у име социјалне правде,
Мученици други нека граде?
Мост на Тари чудеснога лика,
Осудише као издајника,
И Русије земље противника!
Једна глава из Дробњака наша,
Уби тога "петоколонаша".
О Лазаре, бабе Круне сине,
Силно знаде укопати мине,
Те Мост диже небу у виснне!
Зар се бабо због тога мучио,
Зар си зато школе изучио,
Да крваве правиш светковине,
И народне рушиш тековине?
Онда јама Буковача звана,
Крај студене воде Видрована.
Тај је Брко ту јаму накрко,
И мука се људскијех насрко;
И умаче Брко и укрка,
Ни длака му не фали из брка.
Не би пушке ни људскога ока,
Да претече тога крволока.
Пета јама на Радовчу вису,
Какву људн прије знали нису;
Ова јама од дванаест ужа,
У стијење изнад града Спужа,
Црну слику историје пружа.
Ту су јаму проклети копали,
Ту су вукли што су докопали.
Ови крши и планине суре,
Споменик су балканске културе,
Нек причају тужне повијести,
Кад су људи били без свијести.
Шеста ти је крвава ломача,
Историјскн манастир Морача,
Задужбина Стефана Вукана,
Света кућа - у крв окупана!
Ту се у тој Божијој звијезди,
Штаб ђавољи једном угнијезди,
Па отоле морачки џелати,
Сташе људе клати и ватати,
И на живе муке ударати –
Па лешеви труну некопати.
Светигора, Манастир и порта,
Ту се више причестити грота!
Јер кад приђеш овој светој кући,
На обући мораш крв повући
Јер је путем крвава прашина,
Од Јаворја па до Колашина,
Од Пипера па до Прекобрђа –
Људождери, убила вас рђа:
Какву правду земљом говористе,
Зашто своју браћу помористе,
Зашто свету лавру скрнависте,
Ђе се наши окупљаху стари
Те велике рјешаваху ствари?
Што сломисте Црној Гори крила,
Издајници, срамота вас била!
Та ће јама причати о вама,
Кољенима што дођу за нама.
Седма јама крај Таре у Лугу,
Страшно гробље и Богу за тугу,
Ђе џелати потукоше робље,
И назваше безгроб Пасје Гробље,
Што ће кроз сву историју дугу
Останути свијету за ругу;
Да се прича док је Црне Горе,
Да Србина туђа ђеца коре,
Да се чуде свијетски мудраци,
Шта су наши радили лудаци;
Да је српска одњивила раса,
Такав омут бијеснијех паса!
То је гробље подземнога свода,
Чир на лицу српскога народа!
Такве грдне ране без лијека,
Није било од памтивијека.
Причаће се за ту изгибију,
Докле људи чаше жучи пију,
А за њима вапе чашу меда,
Тај се полом описати не да;
Нит' ће докле вуци гором вију
И виле се кроз пештере крију-
Алн о том гробљу Црне Горе,
Причаће се докле људи зборе,
И док бјежи испред Сунца тама;
О времену компартијских јама,
Говориће и траве и људи,
О њима ће Страшни суд да суди!
Да ви'ш осме јаме безданпце,
У Шавнику више Придворице,
Крај студене воде Буковице.
Ој Шавниче, несретни крвниче,
Што У тебе главни џелат ниче?!
Главни кривац јада свеколика,
Закла своја брата неколика,
Сиђе с ума, закла свога кума,
Створи гријех велики и тежак,
У поноћа на Велики Петак.
Кад се држе 'денија и страсти –
Те су ноћи партизанске власти
Повезане прваке дробњачке,
Ударали на муке јуначке.
Грдили им ћутецима лице,
Протурали језик кроз вилице,
Живе људе клали као браве,
Разбијали ћутецима главе!
Какву човјек има грдну муку,
Трн из ноге када му повуку;
А на црну Беришину луку,
Нит' ко јекну, нити ко јаукну.
На тој Луци ти ноћни бауци,
Бунар један имаху при руци;
Кад утуци, али не дотуци,
Одмах свуци, у бунар увуци,
А крв лочу к'о манити вуци!
"Откуд ноћас у Дробњаку Турци!?
" Викну неко из љутијех веза:
"Има л' ноћас Србина витеза,
Да је смио наслонити уво,
Да је нашу погибију чуо?
За велику нашу погибију
Да се наше муке не сакрију".
Још 'оћаше нешто да поручи,
Но га неста, у бунар се сручи.
Мртвачки га освојио дријем,
Али бунар не бијаше нијем,
Но се крици из бунара чују,
Мученици браћи поручују:
"Муке наше свијету кажите
Али братске крви не тражите!
Ми смо ноћас имали џелате,
Недостојне нашу крв да плате;
-Ми смо ноћас кроз муку највећу,
С Христом Богом били на распећу,
И гледали убицу Каина,
Како куми Божијега Сина,
Од невоље и великих мука,
Не би ли га из огња извука –
Ето шта је пред Богом добио
За крв братску коју је пролио,
Па ће тако и наши џелати,
У сумпорне воде запливати,
И пред Страшним судом заплакати".
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Та пљеваљска несита гробница;
Ту је ђаво зором уранио
И несрећи темељ ударио;
Дође ђаво у внду човјека,
Пред свачију кућу залелека!
Пете напријед, а позади прсти,
Па Србину не да се крсти!
Ругаше се посту и омрсу,
Великоме Петку и Васкрсу;
Ругаше се Милошу и Марку,
А псоваше Југовнћа мајку!
Нема свога порода ни дома,
Дошао је право из Содома.
То не био ни ђаво, ни враже,
Него Моша Пијаде се каже.
Од Сињега мора до Дунава,
Скупи војску на Пљевља крвава.
Ударише са четири стране,
Војнички се Талијани бране;
Благо теби, црна 'тицо вране,
Биће меса ко листа са гране!
Бој отпоче по поноћи црне,
Ко да мрке Црногорце врне,
Или ко ће мјесец обалити?
Ко ли главом дувар провалити?
Ведро није кад је облачина –
Ко ће узет' Пљевља без начина:
Без топова и војничке спреме,
Још се ваља издајничко бреме?
Трипут двјеста у тој борби неста,
Талијане не макоше с мјеста,
А њих неста шест пута по двјеста!
Црногорца жива што претече,
Одступише други дан увече!
Кад је ова изгинула маса,
Ту не бјеше господе, ни Арса,
Што су Црну Гору ископали –
У турске се сламе закопали:
Ђе не чују пушке, ни бацача,
Нит' се стиде јаука ни плача.
Зар да ви се образ не окаља,
Побјегосте грдни са Пљеваља?
Ђе ли бисте, ђе ли изгинусте,
Ђе толику војску остависте?
Зар се тако чувају другови –
Памтиће вас пљеваљски друмови,
И крв наше браће што се просу,
Показаће окле су и ко су!
Зар вас краси Прекотарска буна,
Кад пунисте јаме од гарбуна,
Јуначкнјем месом и костима,
Усред зиме о Часним постима;
На свој начин и на своју руку,
Да их 'тице и звјериње вуку,
А главе им 'Талијани суше;
Гријех на вас и на ваше душе,
За крв што вам Римљани просуше!
Друга јама, да је так'е није,
Колике су њене провалије,
Зинула је у врх Црне Горе,
Дно јој неђе чак у Црно море;
Треба име да јој се помене,
То је Дрпна и притоке њене.
Нема пера ни људскога ума,
Нит' икакве главе и разума
Да докаже и приближно, вала,
Шта је Дрина људства позобала –
Са њенијех крша и обала.
Дрино, водо, бар једно стољеће,
С тебе Србин воде пити неће,
Воде пити, нити руке прати –
Братске ће се кости призирати!
Дрино водо, аманет ти тешки,
Сачувај нам наш понос витешки,
Немој причат Дунаву и Сави
За наш полом и наш нож крвави!
С Левер Таре до Пашине воде,
Људске ће се кости да наоде;
Па докле ће, Бог би један каза,
Оне трунут од вјетра и мраза,
Око врата од града Жабљака,
И то кости - кости од јунака.
Без погреба и без опијела,
У бездан их вода однијела.
Ал' се моја скромна душа нада,
Да ће дуси с Пирлитора града,
И велики војвода Момчнло,
Ако му је бољи Јабучнло;
Неће жалнт' оставит годину,
Да обиђе своју војводину,
И покупи кости соколова
И сахрани 'спред својих дворова,
У тврдоме Пирлитору граду
Благо њима, кад их виле знаду!
У ту јаму што боли свакога,
Бачена је велика залога,
Што ли други није имат' мога,
Пред очима свијета и Бога;
Тоје била народна својина,
А не Моша, Лаза и Војина.
Откуд Тито амо се доскито
И нашом се имовином пито?
Кад је народ Тарски мост правио,
Он се неђе у 'ладу бавио;
Па с каквијем правом и разлогом,
У то здање ударише ногом!?
Зар у име социјалне правде,
Мученици други нека граде?
Мост на Тари чудеснога лика,
Осудише као издајника,
И Русије земље противника!
Једна глава из Дробњака наша,
Уби тога "петоколонаша".
О Лазаре, бабе Круне сине,
Силно знаде укопати мине,
Те Мост диже небу у виснне!
Зар се бабо због тога мучио,
Зар си зато школе изучио,
Да крваве правиш светковине,
И народне рушиш тековине?
Онда јама Буковача звана,
Крај студене воде Видрована.
Тај је Брко ту јаму накрко,
И мука се људскијех насрко;
И умаче Брко и укрка,
Ни длака му не фали из брка.
Не би пушке ни људскога ока,
Да претече тога крволока.
Пета јама на Радовчу вису,
Какву људн прије знали нису;
Ова јама од дванаест ужа,
У стијење изнад града Спужа,
Црну слику историје пружа.
Ту су јаму проклети копали,
Ту су вукли што су докопали.
Ови крши и планине суре,
Споменик су балканске културе,
Нек причају тужне повијести,
Кад су људи били без свијести.
Шеста ти је крвава ломача,
Историјскн манастир Морача,
Задужбина Стефана Вукана,
Света кућа - у крв окупана!
Ту се у тој Божијој звијезди,
Штаб ђавољи једном угнијезди,
Па отоле морачки џелати,
Сташе људе клати и ватати,
И на живе муке ударати –
Па лешеви труну некопати.
Светигора, Манастир и порта,
Ту се више причестити грота!
Јер кад приђеш овој светој кући,
На обући мораш крв повући
Јер је путем крвава прашина,
Од Јаворја па до Колашина,
Од Пипера па до Прекобрђа –
Људождери, убила вас рђа:
Какву правду земљом говористе,
Зашто своју браћу помористе,
Зашто свету лавру скрнависте,
Ђе се наши окупљаху стари
Те велике рјешаваху ствари?
Што сломисте Црној Гори крила,
Издајници, срамота вас била!
Та ће јама причати о вама,
Кољенима што дођу за нама.
Седма јама крај Таре у Лугу,
Страшно гробље и Богу за тугу,
Ђе џелати потукоше робље,
И назваше безгроб Пасје Гробље,
Што ће кроз сву историју дугу
Останути свијету за ругу;
Да се прича док је Црне Горе,
Да Србина туђа ђеца коре,
Да се чуде свијетски мудраци,
Шта су наши радили лудаци;
Да је српска одњивила раса,
Такав омут бијеснијех паса!
То је гробље подземнога свода,
Чир на лицу српскога народа!
Такве грдне ране без лијека,
Није било од памтивијека.
Причаће се за ту изгибију,
Докле људи чаше жучи пију,
А за њима вапе чашу меда,
Тај се полом описати не да;
Нит' ће докле вуци гором вију
И виле се кроз пештере крију-
Алн о том гробљу Црне Горе,
Причаће се докле људи зборе,
И док бјежи испред Сунца тама;
О времену компартијских јама,
Говориће и траве и људи,
О њима ће Страшни суд да суди!
Да ви'ш осме јаме безданпце,
У Шавнику више Придворице,
Крај студене воде Буковице.
Ој Шавниче, несретни крвниче,
Што У тебе главни џелат ниче?!
Главни кривац јада свеколика,
Закла своја брата неколика,
Сиђе с ума, закла свога кума,
Створи гријех велики и тежак,
У поноћа на Велики Петак.
Кад се држе 'денија и страсти –
Те су ноћи партизанске власти
Повезане прваке дробњачке,
Ударали на муке јуначке.
Грдили им ћутецима лице,
Протурали језик кроз вилице,
Живе људе клали као браве,
Разбијали ћутецима главе!
Какву човјек има грдну муку,
Трн из ноге када му повуку;
А на црну Беришину луку,
Нит' ко јекну, нити ко јаукну.
На тој Луци ти ноћни бауци,
Бунар један имаху при руци;
Кад утуци, али не дотуци,
Одмах свуци, у бунар увуци,
А крв лочу к'о манити вуци!
"Откуд ноћас у Дробњаку Турци!?
" Викну неко из љутијех веза:
"Има л' ноћас Србина витеза,
Да је смио наслонити уво,
Да је нашу погибију чуо?
За велику нашу погибију
Да се наше муке не сакрију".
Још 'оћаше нешто да поручи,
Но га неста, у бунар се сручи.
Мртвачки га освојио дријем,
Али бунар не бијаше нијем,
Но се крици из бунара чују,
Мученици браћи поручују:
"Муке наше свијету кажите
Али братске крви не тражите!
Ми смо ноћас имали џелате,
Недостојне нашу крв да плате;
-Ми смо ноћас кроз муку највећу,
С Христом Богом били на распећу,
И гледали убицу Каина,
Како куми Божијега Сина,
Од невоље и великих мука,
Не би ли га из огња извука –
Ето шта је пред Богом добио
За крв братску коју је пролио,
Па ће тако и наши џелати,
У сумпорне воде запливати,
И пред Страшним судом заплакати".
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ НА АВАЛИ
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=622&kat=15
МУЧЕНИЧКА СМРТ ПОПА РАДУЛЕ БОЖОВИЋА
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=501&kat=15
ЗВЕРСТВА ПАРТИЗАНА У МЛАДЕНОВЦУ
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=300&kat=15
НЕЗНАНИ ГРОБОВИ У МЛАДИКОВИНАМА
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=143&kat=15
СМРТ СТАНКА МАТИЈАШЕВИЋА
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=306&kat=15
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=622&kat=15
МУЧЕНИЧКА СМРТ ПОПА РАДУЛЕ БОЖОВИЋА
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=501&kat=15
ЗВЕРСТВА ПАРТИЗАНА У МЛАДЕНОВЦУ
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=300&kat=15
НЕЗНАНИ ГРОБОВИ У МЛАДИКОВИНАМА
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=143&kat=15
СМРТ СТАНКА МАТИЈАШЕВИЋА
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=306&kat=15
Poslednja izmena:
Зна се да је Тито за време своје диктатуре побио на свирепе начине преко један милион и четири стотине хиљада Срба. Поред осталих злочина побацао је све Српске официре у Делибатску Пешчару. Наредио кучкин син да се стави на Србе све регистарке медаље са немачких погинулих војника на Српске официре и да се пострељају и после баце у живи песак у Банату. За то су знали сви виши руководиоци српске националаности изузев Пеке Дапчевића. У свим злочинима против Српског народа је учествовао Милош Минић, Петар Стамболић, Вељко Влаховић, Иван Гошњак који је Хрват и окорели католик и усташа. Њему је дата пуна власт над војском СФРЈ. 1948 ГОДИНА ЈЕ БИЛА ЗЛО НАЈВЕЋЕ КОЈЕ ИКАД ИКО МОГАО ДА ЗАМИСЛИ ПРОТИВ СРПСКИХ ОФИЦИРА И ПОДОФИЦИРА И СВЕ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ. Читавом хајком су помагали издајници Слободан Пенезић Крцун и Петар Стамболић и зато су држали високе положаје у фашистичком а не комунистичком врху власти труле идидотеске заједничке државе потлачених и потлачитеља држави. Зашто је Тито забетонирао отвор јама где су на стотине хиљада било бачено невиних Срба. Зашто је дозвољено да римокатолици направе своју цркву на отвору јаме у Међугорју. За те све малеврзације и нељудске злочине се знало и још се увек зна. На жалост ми немамо ни једног патриоте у нашој власти да говори ом истини и страдалом Српском народу.
Diksa
Primećen član
- Poruka
- 821
Neosporivo je da se komunisticki rezim brutalno obracunao sa politickim neistomisljenicima nakon konacnog sloma fasizma 1945 godine ali tvrditi da je Josip Broz Tito odgovoran za smrt 1,400,000 srba je cista nebuloza.
Ako ti nije tesko da ovde predstavis dokaz za svoje tvrdnje ali da nije pisan rukom ljudi koji su,nakon "casnog" sluzenja domovini u:cetnicima,ustasama,zelenom kadru,domobranima i inim,nakon 45-te preselili u inostranstvo i predstavili se kao "politicki emigranti" u drugim zemljama.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Не знам шта други мисле, али мој је став да је Тито одговоран за сваког оног човека који је мученички умро у Јасеновцу, јер је 3 године имао око њега 2 корпуса(Босански и Славонски, плус што је и Загребачки могао да дође као испомоћ) и никада ништа није урадио да спречи њихове патње.
Diksa
Primećen član
- Poruka
- 821
Cinjenica jeste da partizani nijednom nisu ni pokusali da oslobode Jasenovac niti su uradili bilo sta da makar privremeno onesposobe putevi kojima su logorasi dopremani u logor (pruga koja je spajala Jasenovac sa Siskom,Zagrebom i Novskom).
Tesko je povjerovati da nisu znali sta se desava u Jasenovcu posto postoje nebrojeni pisani dokazi ljudi koji su pokusavali da pomognu logorasima.
Partizani su krajem 1944 i pocetkom 1945 imali ljudstva i vatrene moci da oslobadjaju gradove sa preko 100.000 stanovnika i samim tim se postavlja pitanje zasto se nije mogao osloboditi jedan logor koji je cuvalo 1500 ustasa.
Tito se za 35 godina svoje vladavine nikada nije udostojio posjetiti Jasenovac koji je bio i ostao najvece stratiste naroda njegove Jugoslavije.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Antonije Djuric, Crvena kuga, knjiga druga
Sutnuli i vojvodu Stepu
Posle smrti vojvode Stepe Stepanovica 1929. godine, jedna ulica u Cacku, gde je vojvoda ziveo i gde je sahranjen, dobila je njegovo ime. Ima dokaza o tome da su Cacani veoma uvazavali slavnog, ali nadasve skromnog vojvodu - ziveo je u kuci svoga tasta - i da su se narocito, s postovanjem odnosili prema grobnici i spomeniku, koji je vojvoda, sluteci, valjda, kakvi mogu biti potomci, a i da bi postedeo opstinsku ili drzavnu kasu, sebi za zivota nacinio na cacanskom groblju.
To postovanje trajalo je do zavrsetka Drugog svetskog rata, i malo posle, kada je odluceno da se raskine sa ''mracnom prosloscu'' srpskog naroda i zakoraci u ''svetlu buducnost''. Preko noci je izbrisana ulica koja je nosila ime vojvode Stepe Stepanovica. Posto su se lako, bez otpora, obracunali sa mrtvim vojvodom - brisuci njegovo ime sa cacanske kaldrme, ''komunisticki bogovi'' su se ustremili na skolu koja je takodje nosila vojvodino ime. Ta skola je, inace, gradjena novcem iz fonda ciji je ulagac bio i vojvoda Stepa.
Susedna opstina Lucani niposto nije smela da zakasni u obracunu sa ''mracnom prosloscu'' pa je i ona, sa svoje strane, ucinila koliko je mogla: plocu sa spomen-cesme, koju je, 1927. godine, podigao kralj Aleksandar na putu Cacak-Lucani, preko planine Jelice, u slavu ratnika iz Dragaceva koji su, kako je stajalo na ploci, svojim grudima na Solunskom frontu otvorili vratnice slobode, zamenila novom na kojoj je stajalo da je spomen - cesma podignuta u slavu partizanske jedinice Bogdana Kapelana koja je na tom mestu razbila bataljon nemackih vojnika 1941. godine! Niti je tu bilo nemackog bataljona, ni partizanske jedinice, niti Bogdana Kapelana.
Stari dragacevski ratnici, medju njima i Budimir Davidovic, sa dve Karadjordjeve zvezde i sedamdeset rana na telu, uzalud su protestvovali: komunisti toga doba u Lucanima mislili su da obracun sa ostacima ''mracne prosloti'' mora biti nemilosrdan!
Ali, sve je ovo premaleno prema onom sto je ucinilo ''napredno'' Kraljevo!
Na dvadesetu godisnjicu pobede srpske vojske na Ceru, u centru ovog grada podignut je monumentalni spomenik srpskim ratnicima. Spomenik je tu stajao sve do 1959. godine, kada je Skupstina opstine, na svecanoj sednici povodom Dana Republike odlucila - kako je zapisano u dokumentima - da ga ukloni iz centra grada i preseli na groblje! Uzalud su junaci sa Cera i Kolubare molili kraljevacke mocnike da to ne cine, uveravajuci ih da su oni pobednici a ne Austro-Ugarska, da bi na kraju, ipak, shvatili da su porazeni u miru, van bojnog polja, da ih je sustigla osveta austrougarskog duha! Da nije tako, da nije tog neporazenog austrougarskog duha, zar bi se neko usudio da spomenik, podignut dobrovoljnim prilozima gradjana - baci na groblje!? Kao da je time izrazena sva simbolika: porazenima i mrtvima je mesto na groblju!
Stari ratnici nisu tada smeli da pomenu Josipa Broza, koji je upravo na Ceru i Kolubari pripadao oruzanoj austrougarskoj sili.
__________
nastavice se...
Sutnuli i vojvodu Stepu
Posle smrti vojvode Stepe Stepanovica 1929. godine, jedna ulica u Cacku, gde je vojvoda ziveo i gde je sahranjen, dobila je njegovo ime. Ima dokaza o tome da su Cacani veoma uvazavali slavnog, ali nadasve skromnog vojvodu - ziveo je u kuci svoga tasta - i da su se narocito, s postovanjem odnosili prema grobnici i spomeniku, koji je vojvoda, sluteci, valjda, kakvi mogu biti potomci, a i da bi postedeo opstinsku ili drzavnu kasu, sebi za zivota nacinio na cacanskom groblju.
To postovanje trajalo je do zavrsetka Drugog svetskog rata, i malo posle, kada je odluceno da se raskine sa ''mracnom prosloscu'' srpskog naroda i zakoraci u ''svetlu buducnost''. Preko noci je izbrisana ulica koja je nosila ime vojvode Stepe Stepanovica. Posto su se lako, bez otpora, obracunali sa mrtvim vojvodom - brisuci njegovo ime sa cacanske kaldrme, ''komunisticki bogovi'' su se ustremili na skolu koja je takodje nosila vojvodino ime. Ta skola je, inace, gradjena novcem iz fonda ciji je ulagac bio i vojvoda Stepa.
Susedna opstina Lucani niposto nije smela da zakasni u obracunu sa ''mracnom prosloscu'' pa je i ona, sa svoje strane, ucinila koliko je mogla: plocu sa spomen-cesme, koju je, 1927. godine, podigao kralj Aleksandar na putu Cacak-Lucani, preko planine Jelice, u slavu ratnika iz Dragaceva koji su, kako je stajalo na ploci, svojim grudima na Solunskom frontu otvorili vratnice slobode, zamenila novom na kojoj je stajalo da je spomen - cesma podignuta u slavu partizanske jedinice Bogdana Kapelana koja je na tom mestu razbila bataljon nemackih vojnika 1941. godine! Niti je tu bilo nemackog bataljona, ni partizanske jedinice, niti Bogdana Kapelana.
Stari dragacevski ratnici, medju njima i Budimir Davidovic, sa dve Karadjordjeve zvezde i sedamdeset rana na telu, uzalud su protestvovali: komunisti toga doba u Lucanima mislili su da obracun sa ostacima ''mracne prosloti'' mora biti nemilosrdan!
Ali, sve je ovo premaleno prema onom sto je ucinilo ''napredno'' Kraljevo!
Na dvadesetu godisnjicu pobede srpske vojske na Ceru, u centru ovog grada podignut je monumentalni spomenik srpskim ratnicima. Spomenik je tu stajao sve do 1959. godine, kada je Skupstina opstine, na svecanoj sednici povodom Dana Republike odlucila - kako je zapisano u dokumentima - da ga ukloni iz centra grada i preseli na groblje! Uzalud su junaci sa Cera i Kolubare molili kraljevacke mocnike da to ne cine, uveravajuci ih da su oni pobednici a ne Austro-Ugarska, da bi na kraju, ipak, shvatili da su porazeni u miru, van bojnog polja, da ih je sustigla osveta austrougarskog duha! Da nije tako, da nije tog neporazenog austrougarskog duha, zar bi se neko usudio da spomenik, podignut dobrovoljnim prilozima gradjana - baci na groblje!? Kao da je time izrazena sva simbolika: porazenima i mrtvima je mesto na groblju!
Stari ratnici nisu tada smeli da pomenu Josipa Broza, koji je upravo na Ceru i Kolubari pripadao oruzanoj austrougarskoj sili.
__________
nastavice se...
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ubijali su i decu
Ovde se otvaraju mnoga neizostavna pitanja: Moze li iko da zaboravi onu crnu i krvavu noc u Trnavi, selu blizu Cacka, u kojoj su, 15 meseci po svrsetku rata, komunisticki zlikovci pobili decu Petra Vujovica: sina Mladjena od 12, sina Aleksandra od 17, kcerku Danicu od 19, i njihovu majku Rosu u 45. godini zivota, samo zato sto je glava porodice, Petar, bio kraljev oficir.
Moze li porodica cacanskog prote Milana Tucovica da oprosti svirepo ubistvo glave te cestite kuce!? Prota je bio osudjen na kaznu zatvora, ali je uoci Vaskrsa 1945. godine, zajedno sa velikom grupom zatvorenika, odveden na gubiliste pored Zapadne Morave. Rekli su mu: ''Izlazi, pope, da se sretnes sa svojim Bogom''. Kad je prota doveden do duboke rake, mlatnuli su ga budakom i tako izmrcvarenog, jos u zivotu, u sedecem polozaju, zakopali u zemlju.
Hoce li ostatak porodice Blagojevic, iz sela Zaglavka ispod Kadinjace, da oprosti dzelatima koji oca Gojka, junaka sa Solunskog fronta, obesise u bajinobastanskog zatvoru, njrgovog sina Bogoljuba, trgovca, obesise na planini Tari, drugog sina Ratka, svestenika, premlatili na smrt... Zasto su Blagojevici ovako skoncali svoje zivote i to posle pet, 10 i 15 godina po svrsetku rata? Zato sto ih je komunisticka vlast sumnjicala da su nemackim vojnicima odali partizanske polozaje na Kadinjaci u novembru 1941. godine, a svi u ovom kraju, i u Uzicu, znaju da je ovo laz. Zna to i istoricar dr Vencelsav Glisic. A zna se da su Blagojevici bili prvi na nemackom udaru: popaljene su im sve kuce, kafana, pekara i sve pomocne zgrade, majka Radenka odvedena u logor na Banjici...
Mogu li Cvetici iz sela Visibabe kod Pozege da oproste i zaborave njihovog sina i brata Sretena, mladog bogoslova, koga, kao mobilisanog partizanskog borca, osudise na smrt i isekose rafalima na tri dela! Zasto je osudjen 18-godisnji bogoslov? Zato sto je u svojoj torbici nosio - Sveto pismo! Njegovo izresetano telo roditelji u dzakovima prenese do zavicaja.
Da li je iko pitao inzenjere Kostu Popovica, koji danas zivi u Beogradu, moze li da zaboravi i oprosti mucenje svog oca? Njegovu ocu, proti Dobrosavu - Dobru Popovicu nalozise vatru na golim grudima ne bi li iznudili priznanje da je u brdima oko Priboja poslednji put pricestio Drazu Mihailovica. Vatru je potpalio Slobodan Penezic Krcun. Na zeravici je gorelo telo zivog prote, kao sto je nekada, u doba turske sile, gorelo mrtvo telo Svetog Save...
Mozda ce neko reci da je hriscanbski prastati, ali je hriscanski i pokajati se i ispovedati se, i u svojim ispovestima pomenuti pocinjena zla dela...
U Kraljevu zivi Sreten Popovic, jedan od malog broja prezivelih saboraca Draze Mihailovica: on nikada nije video svoju optuznicu i svoju presudu, a izdrzao je 12 godina u robijasnici Sremske Mitrovice. Ko to njega miri sa svojim dzelatima.
Ovde se otvaraju mnoga neizostavna pitanja: Moze li iko da zaboravi onu crnu i krvavu noc u Trnavi, selu blizu Cacka, u kojoj su, 15 meseci po svrsetku rata, komunisticki zlikovci pobili decu Petra Vujovica: sina Mladjena od 12, sina Aleksandra od 17, kcerku Danicu od 19, i njihovu majku Rosu u 45. godini zivota, samo zato sto je glava porodice, Petar, bio kraljev oficir.
Moze li porodica cacanskog prote Milana Tucovica da oprosti svirepo ubistvo glave te cestite kuce!? Prota je bio osudjen na kaznu zatvora, ali je uoci Vaskrsa 1945. godine, zajedno sa velikom grupom zatvorenika, odveden na gubiliste pored Zapadne Morave. Rekli su mu: ''Izlazi, pope, da se sretnes sa svojim Bogom''. Kad je prota doveden do duboke rake, mlatnuli su ga budakom i tako izmrcvarenog, jos u zivotu, u sedecem polozaju, zakopali u zemlju.
Hoce li ostatak porodice Blagojevic, iz sela Zaglavka ispod Kadinjace, da oprosti dzelatima koji oca Gojka, junaka sa Solunskog fronta, obesise u bajinobastanskog zatvoru, njrgovog sina Bogoljuba, trgovca, obesise na planini Tari, drugog sina Ratka, svestenika, premlatili na smrt... Zasto su Blagojevici ovako skoncali svoje zivote i to posle pet, 10 i 15 godina po svrsetku rata? Zato sto ih je komunisticka vlast sumnjicala da su nemackim vojnicima odali partizanske polozaje na Kadinjaci u novembru 1941. godine, a svi u ovom kraju, i u Uzicu, znaju da je ovo laz. Zna to i istoricar dr Vencelsav Glisic. A zna se da su Blagojevici bili prvi na nemackom udaru: popaljene su im sve kuce, kafana, pekara i sve pomocne zgrade, majka Radenka odvedena u logor na Banjici...
Mogu li Cvetici iz sela Visibabe kod Pozege da oproste i zaborave njihovog sina i brata Sretena, mladog bogoslova, koga, kao mobilisanog partizanskog borca, osudise na smrt i isekose rafalima na tri dela! Zasto je osudjen 18-godisnji bogoslov? Zato sto je u svojoj torbici nosio - Sveto pismo! Njegovo izresetano telo roditelji u dzakovima prenese do zavicaja.
Da li je iko pitao inzenjere Kostu Popovica, koji danas zivi u Beogradu, moze li da zaboravi i oprosti mucenje svog oca? Njegovu ocu, proti Dobrosavu - Dobru Popovicu nalozise vatru na golim grudima ne bi li iznudili priznanje da je u brdima oko Priboja poslednji put pricestio Drazu Mihailovica. Vatru je potpalio Slobodan Penezic Krcun. Na zeravici je gorelo telo zivog prote, kao sto je nekada, u doba turske sile, gorelo mrtvo telo Svetog Save...
Mozda ce neko reci da je hriscanbski prastati, ali je hriscanski i pokajati se i ispovedati se, i u svojim ispovestima pomenuti pocinjena zla dela...
U Kraljevu zivi Sreten Popovic, jedan od malog broja prezivelih saboraca Draze Mihailovica: on nikada nije video svoju optuznicu i svoju presudu, a izdrzao je 12 godina u robijasnici Sremske Mitrovice. Ko to njega miri sa svojim dzelatima.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
O masovnom strelјanјu nacionalista 7. juna 1943. godine nasa zvanicna istoriografija nije pisala / Parastos June 7, 2010
PARASTOS
10 časova u manastiru Podlastva u Grblju
desetak kilometara od Budve
June 7, 2010
Na današnji dan, 7. juna 1943. godine
Aleksandar Dinčić
Na današnji dan, 7. juna 1943. godine, nacisti su u svom besu pogubili na hiljade pripadnika slobodarskog četničkog-ravnogorskog pokreta u Srbiji. To je drugo masovno streljanje četničkog elementa od strane okupatora od početka okupacije, koje je prelazilo preko 1000 ubijenih za jedan dan.
I dalje su mnoga dokumenta po pitanju ovog masovnog ubijanja nacionalista nedostupna, a ono što nije, govori da je masovna odmazda sprovedena u više gradova u Srbiji, najviše u Beogradu (Jajinci).
Zbog ubistva nemačkih i Vlasovljevih vojnika, nemački komandant Srbije je početkom juna 1943. godine izdao narebu da se strelja 500 talaca iz pokreta Draže Mihailovića (DM). Ove taoce je trebalo streljati u Kraljevu, Kruševcu, Šapcu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Odmazda je najvećim delom realizovana u Kraljevu i Beogradu, što vidimo na osnovu raspisa kraljevskim predstavnicima od 1. jula 1943. godine. Tu se kaže da je 7. juna streljano 400 talaca u cilju odmazde. Pored drugih, streljani su gotovo svi zarobljeni ravnogorci-četnici iz Novog Sela kod Vrnjačke banje. U nemačkim izveštajima za 8. jun, pominje se 100 streljanih DM pristalica u Kraljevu i Beogradu.
Prema banjičkim knjigama za odmadu od 7. juna 1943, uzet je 231 zatočenik i svi su streljani. Treba naglasiti da je u toj grupi pogubljena i jedna manja grupa partizanskih logoraša na čelu sa Desom Ležajić. Prema nekim svedočanstvima, tada je sa Banjice odvedeno 500 lica, pošto su drugi došli iz zatvora Gestapoa i nisu upisani u knjige. Ovoga dana masovno streljanje je takođe izvršeno u Nišu-na Bubnju, gde je utvrđeno da je pogubljeno preko 100 lica, koji su dovedeni iz Leskovca, niškog logora, zatvora i iz Kruševca. U Sinkovcima kod Leskovca ovoga dana je streljano 120 pristalica DM. U Šapcu je streljano preko 100 zatvorenika, od toga 3 učiteljice-saradnice majora Dragoslava Račića. Streljanja su vršena i u Kragujevcu, Zaječaru, Kosovskoj Mitrovici, Kruševcu i najverovatnije u još nekim gradovima, ali o tome nedostaju podaci i svedočanstva.
Razlog ovako masovne odmazde od 7. juna 1943, leži u činjenici da su Nemci svetili svoje poginule u borbama od pripadnika kraljevske vojske prilikom operacije „Švarc“, kada se Vrhovna komanda generala Mihailovića sa još nekim pomoćnim jedinicama izvlačila iz obruča. Tako je u memorandumu Kraljevske vlade od 5. jula 1943. godine, stajalo da ona sa zakašnjenjem prenosi izveštaj koji je dobila iz Jugoslavije. Kaže se da je general Mihailović, koji se optužuje za neborbenost protiv okupatora i saradnju sa istim preko partizanske stanice, napadnut od okupatora u nameri da bude uništen, da je probio obruč i da su njegove jedinice napale nemačke zaštitnice u bokove i naneli im izuzetno velike gubitke. Zbog tih gubitaka i velikog nemačkog besa, nacisti su u Beogradu streljali 3000 talaca-pristalica Draže Mihailovića, među kojima su se nalazile i istaknute ličnosti iz javnog i političkog života zemlje.
O masovnom streljanju nacionalista 7. juna 1943. godine naša zvanična istoriografija nije pisala.
Aleksandar Dinčić, istoričar iz Niša
http://www.generalmihailovich.com/2010/06/7-1943-parastos-june-7-2010.html
PARASTOS
10 časova u manastiru Podlastva u Grblju
desetak kilometara od Budve
June 7, 2010
Na današnji dan, 7. juna 1943. godine
Aleksandar Dinčić
Na današnji dan, 7. juna 1943. godine, nacisti su u svom besu pogubili na hiljade pripadnika slobodarskog četničkog-ravnogorskog pokreta u Srbiji. To je drugo masovno streljanje četničkog elementa od strane okupatora od početka okupacije, koje je prelazilo preko 1000 ubijenih za jedan dan.
I dalje su mnoga dokumenta po pitanju ovog masovnog ubijanja nacionalista nedostupna, a ono što nije, govori da je masovna odmazda sprovedena u više gradova u Srbiji, najviše u Beogradu (Jajinci).
Zbog ubistva nemačkih i Vlasovljevih vojnika, nemački komandant Srbije je početkom juna 1943. godine izdao narebu da se strelja 500 talaca iz pokreta Draže Mihailovića (DM). Ove taoce je trebalo streljati u Kraljevu, Kruševcu, Šapcu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Odmazda je najvećim delom realizovana u Kraljevu i Beogradu, što vidimo na osnovu raspisa kraljevskim predstavnicima od 1. jula 1943. godine. Tu se kaže da je 7. juna streljano 400 talaca u cilju odmazde. Pored drugih, streljani su gotovo svi zarobljeni ravnogorci-četnici iz Novog Sela kod Vrnjačke banje. U nemačkim izveštajima za 8. jun, pominje se 100 streljanih DM pristalica u Kraljevu i Beogradu.
Prema banjičkim knjigama za odmadu od 7. juna 1943, uzet je 231 zatočenik i svi su streljani. Treba naglasiti da je u toj grupi pogubljena i jedna manja grupa partizanskih logoraša na čelu sa Desom Ležajić. Prema nekim svedočanstvima, tada je sa Banjice odvedeno 500 lica, pošto su drugi došli iz zatvora Gestapoa i nisu upisani u knjige. Ovoga dana masovno streljanje je takođe izvršeno u Nišu-na Bubnju, gde je utvrđeno da je pogubljeno preko 100 lica, koji su dovedeni iz Leskovca, niškog logora, zatvora i iz Kruševca. U Sinkovcima kod Leskovca ovoga dana je streljano 120 pristalica DM. U Šapcu je streljano preko 100 zatvorenika, od toga 3 učiteljice-saradnice majora Dragoslava Račića. Streljanja su vršena i u Kragujevcu, Zaječaru, Kosovskoj Mitrovici, Kruševcu i najverovatnije u još nekim gradovima, ali o tome nedostaju podaci i svedočanstva.
Razlog ovako masovne odmazde od 7. juna 1943, leži u činjenici da su Nemci svetili svoje poginule u borbama od pripadnika kraljevske vojske prilikom operacije „Švarc“, kada se Vrhovna komanda generala Mihailovića sa još nekim pomoćnim jedinicama izvlačila iz obruča. Tako je u memorandumu Kraljevske vlade od 5. jula 1943. godine, stajalo da ona sa zakašnjenjem prenosi izveštaj koji je dobila iz Jugoslavije. Kaže se da je general Mihailović, koji se optužuje za neborbenost protiv okupatora i saradnju sa istim preko partizanske stanice, napadnut od okupatora u nameri da bude uništen, da je probio obruč i da su njegove jedinice napale nemačke zaštitnice u bokove i naneli im izuzetno velike gubitke. Zbog tih gubitaka i velikog nemačkog besa, nacisti su u Beogradu streljali 3000 talaca-pristalica Draže Mihailovića, među kojima su se nalazile i istaknute ličnosti iz javnog i političkog života zemlje.
O masovnom streljanju nacionalista 7. juna 1943. godine naša zvanična istoriografija nije pisala.
Aleksandar Dinčić, istoričar iz Niša
http://www.generalmihailovich.com/2010/06/7-1943-parastos-june-7-2010.html
Poslednja izmena:
