Злодела власти после Другог светског рата

Golgota koja traje

NAJVEĆE golgote golootočkih stradalnika i dalje su duboko zakopane u mračnim arhivama Srbije i Crne Gore. One čuvaju sav materijal daleko od bivših osuđenika po Rezoluciji IB, njihovih potomaka, ali i javnosti koji bi, najzad, da stave tačku na taj deo naše prošlosti.
- Stalno mi se vraćaju te slike užasa. Ne daju mi da se smirim, izgleda, do sudnjega časa.
Ovako profesor Ljubisav Krunić (84), jedan od onih beogradskih skojevaca, po čijim je podvizima snimljena kultna televizijska serija „Otpisani“, počinje svoju ispovest o torturi u slobodi nove Jugoslavije za koju se borio. Zbog izjašnjavanja za Rezoluciju Informbiroa osuđen je u avgustu 1948. Na 15 godina robije. Izdržao je osam u političkim kazamatima prevaspitavanja - od Stare Gradiške, Svetog Grgura, Ugljana, Bileće, do Golog otoka. Imao je 22 godine, ženu, dom. Bio je vojni pilot u činu kapetana, pitomac ruskih oficira.
- Nisam se ni krio da sam za Rezoluciju - kaže Ljubisav. - Javno sam na partijskom sastanku pitao: „Kako ćemo bez Rusije, bez Staljina, drugovi?“ A, neko iza mojih leđa procedi: „Šta ti bi, crni Ljubo?“
Presuda Vojnog suda u Beogradu bila je ekspresna: „Zbog neprijateljskog izjašnjavanja lišava se slobode Ljubisav Krunić, u trajanju od jedne godine. Lišava se oficirskog čina. Prava na „spomenicu ž41“, ratna odlikovanja.
- Dobro me drmnulo kad su me lišili letenja - govori danas. - Voleo sam taj moj avion, nebesko prostranstvo. Tu slobodu.
I, taman što se posle kazne vratio kući, čestito se nije ni odmorio, a stiže poziv iz istog Vojnog suda da se „hitno javi“.
- U sudu mi kažu: „Vrhovni vojni tužilac se žalio na presudu i delo neprijateljskog izjašnjavanja prekvalifikovao u delo širenja neprijateljske propagande, pa ti je kazna povećana na 15 godina zatvora (SIV mi je, 1954, smanjio na osam). Upućuješ se na izdržavanje kazne odmah!“ Pitam: „Mogu li da odem do kuće? Da se oprostim sa porodicom, ženom, roditeljima?“ Kad me stražar u istom trenutku šmajserom munu pod rebro. Viče: „Unutra ulazi, izdajniče“, i gura me u podrum.
Stara Gradiška, prva zatvorska stanica. Ovde su novopridošle „izdajnike partije, države i naroda“ dočekivale zarobljene ustaše, u ulozi batinaša.
- Zatvorska uprava im je naredila da nas tuku do krvi - kazuje Krunić. - I tukli su nas. Mislio sam da nema veće fizičke torture. Ali ima. Na Svetom Grguru i Golom otoku. Tamo je prava golgota. Tek tamo su me lomili i fizički i psihički. Samo čuješ: „Udri, ubij boga u njemu!“
Za to vreme u Beogradu islednici UDBE lome Kruniće. Od Ljubisavljevog oca Slobodana i majke Anđe traže da se odreknu sina. Odbili su. I izbačeni iz stana, na ulicu. Slobodan izbačen iz partije, s posla. Godinama nije mogao ni koru hleba da zaradi.
UDBA mu nasrće i na ženu. Traže od nje da ga ostavi.
- Islednik koji me je saslušavao stalno joj je govorio: „Znaš li ti šta je Goli otok: za 15 godina ima tamo kosti da mu istrule. Udaj se ti za mene. Šteta je da ti, takva lepota, stradaš zbog njegove lude glave“. I udala se za njega. Došla mi tako jednom u posetu, sve mi ispričala. Na kraju me pita: „Da se udam?“ „Udaj se, odgovorim joj, šta ću“.
Posle osam godina ponižavanja, iznurivanja - povratak kući, 13. avgusta 1956. godine. Ali Ljubisav Krunić je sada drugi čovek. Obeležen za sva vremena. Prate ga i špijaju. Niko ne sme da ga zaposli. Opet, snašao se. Zarađuje stenografišući, tamo gde ne znaju da je IB.
- Ali u tom jadu desilo mi se nešto lepo - seća se. - Tada sam upoznao moju sadašnju suprugu, Zlatu. Imamo dva sina. I kad su stasali, završili srednje škole, rekao sam im: „Deco, od mene ne očekujte nikakvu pomoć. Ja sam državni neprijatelj i samo mogu da vam otežam život. Znate li kako su mi odgovorili?“ (pokazuje indeks Medicinskog fakulteta starijeg sina Aleksandra).
- Evo, diplomirao tri meseca pre roka. Prosek: 10. Mlađi, Slobodan, je pilot. Eto, tako su mi odgovorili.

EVIDENCIJA ZATVORENIH
PREMA evidenciji koju je uradio Ljubo Mikić, stradalnik „po liniji IB“, kako se tada govorilo, u Jugoslaviji su od 1948. godine osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosilaca Spomenice 1941. Zatim 4.153 raznih funkcionera
KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.

REHABILITACIJA I NADOKNADA
LjUBISAV Krunić podneo je zahtev za rehabilitaciju Okružnom sudu u Beogradu 2006. godine. Uz zahtev priložio i pozamašan tabak dokumenata. Veruje da će sud odgovoriti pozitivno. A, nada se da će dočekati i da mu isplate obeštećenje. Kaže:
- Mogao bih, možda, da kupim barem neki stančić. Još smo podstanari. Zato prizivam zakon života da pričeka taj zakon.


* * * * *
Bivši ibeovci i njihove porodice nikada neće saznati istinu sve dok se zakonski ne skinu oznake tajnosti

ZAKON OTKLJUČAVA SVE TAJNE
BEZ zakona o dosijeima, svi koji su se ikada zamerili partiji, državi, režimu, mogu samo da nagađaju šta su o njima beležile tajne službe. U kratkom periodu, uvid u dosijee bio je moguć, ali uz mnogo upornosti i isto toliko sreće. A onda je sud i tu, na brzinu donetu uredbu o otvaranju dosijea, proglasio neustavnom. Tako armija „unutrašnjih neprijatelja“, „ekstremista“, informbiroovaca, anarholiberala, klera, ali ni njihovi potomci, ne mogu da vide „crno na belo“ kako su ih gledale oči vojnih i policijskih bezbednjaka. A jedan od onih koji veruju da je odavno došlo vreme da se oslobodimo ovog bremena represivnih vremena i konačno usvojimo Zakon o otvaranju arhiva je i prof. dr Bogoljub Milosavljević, sa pravnog fakulteta Univerziteta Union.
Prema njegovom mišljenju, jedna od najvećih grešaka vlasti posle petog oktobra 2000. godine jeste zadržavanje starih čelnika Državne bezbednosti. On kaže da postoje ozbiljne tvrdnje kako je do kraja januara 2001. godine iz arhiva DB uklonjen ili uništen najveći deo dokumenata koji su svedočili o zločinima i nezakonitostima u radu te službe. A sumnja se i na prepravku nekih podataka. O ovome profesor Milosavljević piše i u nedavno objavljenom zborniku radova „Rehabilitacija i represija u Srbiji“.
- U predizbornoj kampanji DOS je otvaranje tajnih dosijea uvrstio među deset prioriteta, a posle se vladao po načelu „činimo ono što možemo, umesto onoga što je potrebno“ - smatra Milosavljević. - Vlada je, na pritisak javnosti, 22. maja 2001. godine donela Uredbu o skidanju poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Srbije. Posle svega nekoliko dana preinačila je u uredbu o stavljanju na uvid određenih dosijea građana vođenih u SDB.
Naš sagovornik objašnjava kako je prva verzija značila skidanje državne tajne, a druga ne. Građani su mogli da zavire u svoje dosijee, i to ne celovite, nije bilo dozvoljeno kopiranje, prepisivanje. A i ovo je bilo moguće samo za kategoriju „unutrašnjih neprijatelja“ i to pod uslovom da su državljani Srbije. I ovako ograničen uvid stopiran je 2003. godine, kada je Ustavni sud odredbu proglasio neustavnom, jer ova oblast mora da bude uređena zakonom. A njega još nema.
Predlog zakona su 2004. godine napisali Centar za unapređenje pravnih studija i Centar za antiratnu akciju. Na uvid su ga poslali u MUP i BIA, čiji odgovori su ukazivali da bi usvajanje takvog dokumenta ugrozilo poslove bezbednosti.
A niko precizno ne zna o koliko građana Srbije postoji tajna bezbednosna evidencija. Podaci koje iznosi prof. Milosavljević kažu da je u SFRJ, posle smene Aleksandra Rankovića, tadašnja UDBA čuvala 2.753.923 „dosijea za lica“.
- Tu su, osim starih dosijea Kraljevine SHS i Jugoslavije i dosijea Gestapoa, bili i pasoški dosijei, provere o kandidatima za funkcije, kao i evidencija vođena iz ideoloških i političkih razloga - objašnjava naš sagovornik. - Posle revizije 1968. godine, u SDB je ostalo 61.750 operativnih dosijea, a nastavljeno je otvaranje novih. Vođeni su obično za duži period i nekada imali stotine, pa i hiljade stranica.
Od ovog broja oko 15.000 pisano je o IB-ovcima. Ni oni, kao ni noviji spisi, nisu još dostupni javnosti, iako su posle 30 godina stekli uslov za otvaranje. Ali, tajnosti i nesređenosti arhiva ne omogućavaju uvid u te spise.

NESPREMNOST VLADE
- U SITUACIJI potpune nespremnosti Vlade i Skupštine da zakonom reše ovo pitanje, BIA je na svoju inicijativu deo građe (dosijee iz perioda Kraljevine SHS i Jugoslavije, Drugog svetskog rata i neposrednog poratnog doba) dala Arhivu Beograda i dosijee starije od 30 godina Arhivu Srbije - objašnjava prof. Milosavljević. - Ovaj korak odgovara najviše onima koji su ih pisali, a najmanje građanima, jer takvo predavanje dosijea može da se bude selektivno, uz uklanjanje ili menjanje dokumenata.

Da li si ti naša mama?



MOJ muž, Milojko, stradao je samo zato što je bio sin Romana Filipčeva, privrženog Staljinu i Rusiji. Tamo je završio Univerzitet "Sverdlov". Tamo je i život ostavio, braneći Moskvu. Zato mu se Udba svetila preko sina. Zato su uništili nas, njegovu porodicu.
Smilja Filipčev (88), sama u svom stanu u beogradskom Mirijevu, vraća film sećanja na proživljeno i još se nada pravdi.
- Uništili su nam živote. I nama i našoj deci - kaže Smilja. Ona i njen muž bili su prvi u partizanskom odredu. Tu se i rodila ljubav. Posle rata, i njihove dve devojčice - Mirjana i Slobodanka. Sve je obećavalo svetlu budućnost.
A onda - Beograd, 9. jul 1948, Udba hapsi Milojka Filipčeva, samo devet dana posle objave rezolucije!?
Posle istražnog postupka, u Glavnjači - suđenje.
- Gde da nađeš advokata - govori Smilja. - Kud god makneš - zid. Plaše se ljudi. A pristade samo Branislav Miletić. Čika Ljuba Radovanović kaže meni uoči suđenja: "Idi ti Smiljo, u Banat. Nađi neke poverljive ljude da dođu u sudnicu. Ja ću moje ljude da uvedem, i novinare, svakako."
- Svedok Milenko Bojanić, jedini. Nikad nije video mog muža, ali laže protiv njega. Tada je masa u sali počela da viče: "Lažove, kako te nije sramota. On se borio za ovu zemlju, nisi ti."
- Sudija, na brzinu, izriče kaznu - tri godine. Izdržao ih je u Mitrovici. Ali, ni dan nisu izdržali a već su ga uhapsili. Pravac Goli otok - Petrova rupa. Osudili ga na 15,5 godina. Toliko je izdržao. Za toliko mu je i sud priznao rehabilitaciju.
Četiri meseca, posle, hapse i Smilju.
- Prva misao - šta ću sa decom? Jednoj su četiri a drugoj dve godine. Iz njene memorije, na ciči zimi, pulsira slika leta, 21. jun, 1942. godine. Gledala je, kao da se upravo sada događa, kako joj Nemci vešaju oca Dušana. Morala je to da gleda. Gledale su i njene sestre Danilka i Nada i brat Živojin. Ključa joj u mozgu: "Deca, deca?" Islednik traži da potpiše nalog za hapšenje u kome stoji: "Radila protiv naroda i države."
- Neću, kažem im, a on lisice na ruke. Deca gledaju u mene. Ja gledam u njih. Odveli su me. Komšinica je javila mojoj majci Danici: "Dođi po decu, sad su i bez oca i bez majke."
Prvo Glavnjača, a onda pred Prvi maj Smilju prebacuju na Adu ciganliju, pa pod okriljem noći u Ramski rit.
- Uz Dunav, kao u kakvoj paklenoj rupi, barake. Upravnik Marija Zeljić dočekuje nas najpogrdnijim imenima. Ujutro idemo na rad. Kopamo, kao, neke kanale za drenažu vode, a voda nadire do pojasa. I tako ceo dan. Kad upekne zvezda, onesvestiš se. Kad izađeš iz vode, načičkale se pijavice po nogama i stomaku. Nikako da ih skineš. Pa opet u vodu, kao, nešto premećemo pesak tamo-ovamo, pa ponovo. Nagrnuli komarci. Žene se od ujeda okrastale.
Proleće 1949, jutro.
- Vezuju nas po dve i trpaju u furgon. Mene vezuju sa mojom sestrom Nadom. Ona je nekako u isto vreme uhapšena kad i ja. To mi je bilo strašno.
Prva stanica Bakar. Isteruju žene, ispred je more, i brod.
- Kud nas vode? Izbezumljene žene šapuću: podaviće nas. A vozili su nas, u stvari, na Sveti Grgur.
Smilji stiže vest iz Zrenjanina da joj je majka Danica umrla.
- Umrla je od tuge. Ludim od brige za decu. Pokleknem, pa se pridignem. Borim se. Ko će decu da podiže? Ko zna ša će biti sa Fićom? Tako sam gurala. Na kamenolomu, vuci, tovari. Koža od dlanova mi je ostajala na stenama. A straža ubi dušu. Onda se jednom proneo glas da na Grgur dolaze vojni osuđenici. Preselili su nas na Goli otok. Mislim, šta može biti gore od ovoga.
Za četiri godine i 15 dana robije, koliko su joj kao "narodnom i državnom neprijatelju" odrezali, uspela je ipak da se održi. Kad je trebalo da krene kući, uhvatila je neka groznica. Strepnja od susreta sa decom. Mirjana je već imala osam, a Slobodanka šest godina.
- E, to mi je bilo najteže za sve ove godine. Kad sam došla one me pitaju: "A jesi li ti, stvarno, naša mama?"
Kad su dočekale tatu bile su devojčurci, a on je već bio toliko oboleo da nije imo snage ni za radost susreta.
-
Nije hteo lekove, nije hteo ni kod lekara. Samo je ćutao. Deca nisu mogla da shvate zašto njihov tata neće s njima da priča - govori Smilja.
Živelo se, a život je već bio uništen.
- U oktobru 1993. godine umre mi ćerka Mirjana. U decembru iste godine i muž Milojko, a Slobodanka nekoliko dana kasnije, uoči same Nove godine.
Beograd, prekjuče, u stanu Smilje Filipčev u Mirijevu. Slušamo Radio Moskvu. Lena Jegorova u etar pušta priču o Smilji i tragediji njene porodice. Ona je nešto od te sudbine predala knjizi. Naslovila ju je: "Otvori vrata, živote".
- Da umreš nazor, ne možeš - kaže dok sedi nepomično, okružena fotografijama najdražih. Dodaje: ostao mi unuk, Mirjanin sin. Pa nek trajem, dok trajem.


“BANDITSKA” DECA
NaŠa deca, iako smo bili na izdržavanju kazne, imala su pravo na tačkice za hleb i drva. Tako je moj brat Živojin otišao kod načelnika Zrenjanina, Dragoljuba Kićanskog. A on, među prstima, ispred nosa moga brata, podigne te tačkice i pocepa ih. - Za banditsku decu nema ni drva ni hleba - rekao mu je.

”ŠPANSKO PLIVANJE”
Moju Nadu mučili su takozvanim španskim plivanjem. To je kad te polože na sto, tako da ti glava visi, usta natrpaju krpama, a u nos sipaju vodu. I ti se gušiš. Ali ne smeš da se ugušiš.

* * * * *
JOVO KAPIČIĆ, upravnik logora za ibeovce:
GOLI OTOK NAM JE BIO POTREBAN
- Ideja o Golom otoku potekla je od Krleže, ali Hrvati su se naljutili što sam to rekao, pa neću sada pominjati njegovo ime - rekao je za "Reviju 92", nedeljno izdanje "Večernjih novosti" Jovo Kapičić, tadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije, zadužen od Tita za progon "informbirovaca". On i danas tvrdi da je represija nad "ibeovcima" bila potpuno opravdana.
- U proleće 1949. godine, republički ministri bili su na sastanku kod Rankovića. Raspravljali smo šta da radimo sa „informbirovcima”. Tako se vodila diskusija koliko je uhapšeno, da li su opasni i koliko? Na kraju razgovora Ranković mi se obratio: "Jovo, ne možemo „informbirovce” da držimo u zatvorima. Nađimo im neko mesto gde ćemo da ih sve smestimo. Oni svakoga dana sve više rastu". Odluka je bila da odem da pogledam jedan nepoznati, napušteni otok na Jadranu.
Prema rečima Kapičića, upravo on je poveo grupu ljudi, među njima i jednog geologa sa Beogradskog univerziteta koji je trebalo da da stručnu procenu kamena.
- Putovali smo automobilom preko Zagreba, gde smo se sastali s pomoćnikom Steve Krajačića, šefa hrvatske Udbe, pa od Rijeke za Goli otok. Tamo smo dobili koordinate. Slavko, šef riječke Udbe, obezbedio nam je ribarske brodove sa kojima smo otišli na more. Na ostrvu nije bilo šume, samo četiri-pet divljih ovaca koje su pile slanu vodu, pošto druge nije bilo. Prema Italiji otok je imao strmu padinu koja se mogla kaskadno urediti i upotrebiti kao malo pristanište sa nekoliko improvizovanih objekata. Obišli smo i još jedno malo ostrvo, Grgur, i zaključili da bi bilo pogodno za smeštaj žena IB-
-ovki. Po povratku u Beograd, izvestio sam Rankovića i odlučeno je da tamo bude logor.
Bivši upravnik svih logora u kojima su bili ibeovci kaže da je sistem "prevaspitavanja" osuđenika počivao na principu Crnogorci su pazili na Crnogorce, Hrvati na Hrvate, Srbi na Srbe...
- Niko nije mogao da se meša. Unutar barake bile su sobne starešine. Oni su bili prihvatljivi za upravu logora. Njihov zadatak je bio da se normalno odvija život unutar logora.
Na pitanje kako danas gleda na torturu koja je vršena nad dojučerašnjim saborcima, Kapičić je odgovorio:
- Uprava se bojala novih ljudi. Tu je bilo generala, pukovnika, oficira i ostale ološi. Morali smo da budemo strogi da ne bi došlo do pobune. Bojali smo se i da ne dođe neka ruska podmornica, da ne izađe na kopno. To bi već bio povod za rat. I tako je to teklo iz godine u godinu. Neki su dolazili, neki su odlazili.

PRETNJE DRUGOVIMA
Kada je prva grupa došla tamo, ja sam ušao u svaku baraku rekao im: "Dojučerašnji drugovi, bili smo zajedno, sada više nismo, a možemo opet biti. Bićete kući kada se budete odrekli diverzija protiv svoje države, za koju ste se borili i za koju sam se ja borio. Ukoliko ne budete, onda ćete ostati ovde. To vam ja garantujem", priča danas Jovo Kapičić .
M. T. K.
* * * *
ISTORIČAR BRANKA PRPA:
OTVORITI ARHIVE
Otvaranje arhiva IB i Golog otoka političko je pitanje. Očigledno je da naša državna politika nije spremna da se suoči sa istinom o torturi i totalitarizmu, koji su obeležili početak druge politike 20. veka. O toj političkoj neodlučnosti govori činjenica da je Arhiv Srbije tek pre dve godine dobio dokumenta o IB i Golom otoku, koja su bila skoro pola veka u Službi državne bezbednosti - kaže istoričar Branka Prpa.
Donedavno prvi arhivista Beograda, zalaže se i za punu rehabilitaciju žrtava IB i Golog otoka.

Krivicu svima izbrisati



Akademik Dragoslav Mihailović

OTVARANJE dosijea pročistilo bi duh naroda. Znamo da su se događali zločini, ali mora da se pošalje poruka da oni ne smeju da se ponove. To je svrha svih rehabilitacija. Da za svagda bude jasno, recimo, da se ne sme hapsiti seljak koji nije predao sto kila žita.
Ovako akademik Dragoslav Mihailović za „Novosti“ komentariše inicijativu koja dolazi sa više strana da konačno budu otvoreni tajni dosijei građana vođeni posle Drugog svetskog rata.
I sam golootočanin koji je dobar deo svog života posvetio pisanju o represiji i torturi koju je preživeo sa hiljadama „ibeovaca“ sa kojima je delio sudbinu, Mihailović kaže da je došlo vreme da se pitanjem Golog otoka i zločina tadašnjeg režima bave mladi ljudi, neopterećeni ličnim traumama.
- Mislio sam da će sva istorija Golog otoka biti ispisana rukom tadašnjih predstavnika vlasti, da glas žrtava nikada neće moći da se čuje - kaže pisac „Čizmaša“, „Petrijinog venca“, „Zlotvora“... - A onda je došlo vreme da se čujemo i mi, čiji glas o tiranskom režimu dolazi iz trbuha. Zato sam u jednom trenutku ostavio svoj posao nadajući se da ću za dve godine da napišem sve o tome. Uzor mi je bio Solženjicin koji je za toliko vremena napisao „Arhipelag Gulag“. Ali, tada nisam znao da se i on, kao i ja, uvalio u to blato koje traje dve-tri decenije. Jer, pisanje je ponovo preživljavanje. Teško je, ali i lekovito. Kada sve stavi na papir, čovek kao da skine neku koprenu sa mozga i oslobodi se strašnih stvari.
A da bi se golootočani, bar delom, oslobodili strašnih trauma koje nose sa „ostrva smrti“, može i mora da pomogne i država, izričit je Mihailović. I to kolektivnom rehabilitacijom i otkrivanjem istine. Jer, podseća, do sada je rehabilitovano tek nešto više od hiljadu ljudi.
To je mala satisfakcija za one koji su prošli golgotu Golog otoka. Većina ih je mrtva. Živi i danas pate od specifičnog posttraumatskog sindroma - nikada se ne osećaju sasvim spokojnim. Jer, i posle izlaska iz zatvora, primenjivane su metode čiji cilj je bio da potpuno razore ličnost. Bivši robijaš živi u strahu od okoline, policijske prismotre... Mnogi, kaže Mihailović, nisu ni želeli da vide svoje dosijee i zatraže rehabilitaciju, jer su se plašili onog što će pročitati o sebi.
- Veliki je problem i to što je mnoga građa namerno uništavana - govori naš sagovornik. U Ćupriji, recimo, gde sam bio prvo utamničen i odakle je krenula moja golgota, nestala je sva dokumentacija službe bezbednosti od 1945. do 2000. godine. Uništena je i više ne postoje nikavi dokazi o zločinima.

AKCIJA “NOVOSTI“
- PODRŽAVAM akciju „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju da se konačno otkrije istina o zločinima iz prošlosti - kaže akademik Mihailović. - Da su u ona vremena mediji mogli da pišu o zločinima, pa Goli otok se nikada ne bi ni dogodio.

DOSIJE
- VIDEO sam 2001. godine svoj dosije. Javio sam se čim je
doneta uredba o otvaranju tih spisa - priča Mihailović. - Znam da je moj dosije u BIA imao, recimo, 300 stranica. A ono što sam video u Arhivu Srbije brojalo je svega 70 stranica. Takođe sam imao informaciju kako je postojao dokument da sam stavljen na listu operacije „Munja“. Tog papira u dosijeu koji su mi dali na uvid nije bilo.

U ARHIV SRBIJE DO SADA STIGLO 70.000 LIČNIH DOSIJEA IZ DEPOA BIA
DOBILI TEŽAK POSAO

BEZ zakona nema uvida u lične dosijee, ali i kada bude regulisana ova oblast, biće potrebno dosta ulaganja, vremena i truda da bi svi potomci mogli da vide dosijee svojih predaka, osuđivanih ili sumnjičenih da su državni neprijatelji, izdajnici, protivnici režima... U Arhiv Srbije, od 2004. godine do danas, stiglo je 70.000 ličnih dosijea iz depoa Bezbednosno-informativne agencije. Kutije sa građom još se dopremaju i trebalo bi do se do jeseni BIA oslobodi svih dosijea koje je vodila nekadašnja Služba državne bezbednosti, i da se oni u celosti nađu u Arhivu Srbije.
Od ovog broja, oko 15.000 dosijea pripadalo je „ibeovcima“. Čuvaju se onako kako ih je i služba bezbednosti vodila. Ostale kategorije su unutrašnji i spoljni neprijatelji, četnici, kler...
- Nedostatak zakona najveća je prepreka da građani dobiju uvid u svoje i dosijee srodnika - objašnjava za „Novosti“ dr Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije. - Pravo je svakog čoveka koji je bio žrtva režima da stekne uvid u ono što je taj režim o njemu beležio. Ali, sa druge strane, ceneći iskustva drugih zemalja, mora da bude zaštićena i privatnost ostalih ljudi koji se pominju u tim dokumentima. Zato bi cela metodologija otvaranja dosijea, morala da bude dosta pažljivo osmišljena.
Bilo bi drugačije, objašnjava naš sagovornik, da je, pre 2004, kada su ovi spisi počeli da stižu u Arhiv, u BIA napravljena mešovita komisija koja bi klasifikovala građu. Perišić smatra da postoje podaci koje treba zatamniti, jer ne donose nikakva saznanja, već samo štetu potomcima onih koji se pominju. I, naglašava, problematična je i pouzdanost svih podataka.
Ali, poslove oko čuvanja, sređivanja i, posebno, davanja na uvid dosijea, država mora ozbiljnije da shvati.
- Evo, po zakonu o rehabilitaciji, dužni smo da okružnim sudovima šaljemo dosijee, a za to nemamo ni ljude, ni sredstva - kaže Perišić. - Fotokopiramo hiljade stranica o svom trošku. Samo jedan čovek radi ovaj posao, a, prema našim procenama, trebalo bi da ih je 15. Jer, šta će se dogoditi ako u jednom trenutku, kada dobijemo zakon o otvaranju dosijea, počnu istovremeno da stižu zahtevi srodnika za uvid u dokumentaciju koju imamo?!
Moglo bi se desiti, zaključuje direktor, da odjednom stigne 300.000 zahteva, što bi potpuno blokiralo rad Arhiva.


U PONEDELJAK REHABILITOVAN ADVOKAT SUBOTIĆ, JEDAN OD DRAŽINIH BRANILACA
SLOBODAN POSLE TRI I PO DECENIJE
OKRUŽNI sud u Beogradu rehabilitovao je u ponedeljak advokata Slobodana Subotića koji je branio grupu Draže Mihailovića.
Subotić je uhapšen 1972. godine, zato što je u Skupštini ondašnje Jugoslavije govorio protiv Ustava iz 1974. godine, tvrdeći da će doći do raspada Srbije, i zbog toga što je branio navode knjige „Krajina i Krajišnici“ u kojoj se govorilo o teškom položaju Srba u Bosni.
Po povratku iz Skupštine, u advokatskoj kancelariji ga je sačekala policija.
- Rekli su da su navodno našli letke neprijateljske sadržine u njegovoj kancelariji - kaže za „Novosti“ Subotićev unuk Slobodan Homen, državnog sekretara u Ministarstvu pravde.
- Svedoci su potvrdili da su vrata na kancelariji bila obijena, a da je pretres obavljen tako što je policija otišla pravo ka njegovom stolu.
Uprkos tome što je zahtev za njegovo puštanje onda potpisalo preko 300 advokata kojima se pridružila i međunarodna advokatska komora, Slobodan Subotić je osuđen na 14 meseci zatvora. Ubrzo po izlasku je preminuo. (E. R.)

Otkrivamo: Tražili grob Mihailovića, našli 15.000 grobova žrtava komunista!

Državna komisija koja istražuje kako je i gde ubijen i pokopan Dragoljub Draža Mihailović otkrila je spisak lokacija na kojima je čak 15.000 ljudi streljano bez suđenja



Nova otkrića... Slobodan Homen

Ova streljanja su bila u periodu od 1941. do 1946. godine, otkriva za Press državni sekretar u Ministarstvu pravde i član državne Komisije Slobodan Homen.

On dodaje da Komisija ima svedoka, bivšeg visokog komunističkog funkcionera, koji je sredinom osamdesetih godina iz policijske arhive namerno odneo veliki deo dokumenata kako se nikad ne bi otkrila istina o Mihailoviću!

- Tragajući za istinom o Draži došli smo do neverovatnog podatka, spiskova mesta na kojima je bez suđenja likvidirano čak 15.000 ljudi! Nakon ovog šokantnog otkrića, jasno je da je tadašnjim vlastima u državi bilo bitno da sakriju mesto na kome je pokopan Mihailović, ali ne i ostali - kaže Homen.

On dodaje da je Komisija došla i do dvojice ključnih svedoka koji sigurno znaju gde je ubijen i sahranjen Draža Mihailović i koji će uskoro biti saslušani.

- Za jednog smo sigurni da je prisustvovao streljanju Draže u Lisičjem potoku, dok je drugi nekada vrlo visoki partijski funkcioner koji je sredinom osamdesetih iz policije izneo najveći deo arhive o Mihailoviću, kako se nikad ne bi saznala istina. Njihova imena u cilju dalje istrage ne mogu da otkrijem - tvrdi Homen.

Na jučerašnjoj sednici Komisije, koja je održana na dan streljanja Dragoljuba Mihailovića, konstatovano je da su pregledane gotovo sve dostupne arhive u Srbiji kako bi se utvrdilo gde je ubijen Draža.

- U BIA nema ništa o generalu Mihailoviću, kako se ovih dana spekulisalo. Ali sigurni smo da izvan Srbije postoji deo dokumentacije koja bi mogao da ukaže gde je telo Mihajlovića. Pregovara se i o mogućnosti da se ispitaju arhivi u SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj - naglašava Homen.

S. Vojinović

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=73091&sectionId=37

У последњој емисији утисак недеље код Оље Бећковић били су гости Бранка Прпа, Слободан Хомен и Срђа Цветковић. Емисија је била занимљива јер се говорило о злочинима партизана пред крај WW2.

http://b92.fm/player/7/51816/

Stroj dobrovoljaca iskopava istinu!



TOPOLA - KRAGUJEVAC - Naši članovi i simpatizeri spremni su da doborovoljno rade na otkopavanju jama i ekshumaciji žrtava komunističkog terora posle Drugog svetskog rata, bez obzira na to koliko će taj posao dugo da traje - saopštio je Srđan Srećković, predsednik Ravnogorskog pokreta centrale u Topoli.

Motiv je, prema njegovom objašnjenju, da su ti ljudi, bez suđenja, svedoka i advokata, po kratkom postupku poslati u smrt, samo zato što je u njih neko upro prstom iz materijalnih ili ideoloških razloga.

- Oni nisu sahranjeni, bačeni su u jame kao psi, o njima decenijama nije smelo da se govori i da se njihovi posmrtni ostaci traže. "Večernje novosti" i Institut za savremenu istoriju su feljtonom "Otkopavanje istine" doveli do formiranja državne komisije. Mi ćemo da pomognemo da se ti naši nesrećni Srbi konačno sahrane po pravoslavnom običaju i da familije znaju gde mogu da im upale sveću.

Srećković naglašava da im se javilo stotine ljudi koji hoće fizički da rade na otvaranju jama, kao i veliki broj lekara i arheologa za stručne poslove. Za ove svoje aktivnosti tražiće blagoslov Srpske pravoslavne crkve.

Prvu inicijativu za ekshumaciju žrtava Ravnogorski pokret je podneo Skupštini grada Kragujevca i gradonačelniku Veroljubu Stevanoviću, prilikom parastosa kraj spomenika kragujevačkim žrtvama, održanom 20. oktobra. Spomenik je podignut zahvaljujući gradonačelniku Stevanoviću, i nalazi se u Pivarskom parku, nedaleko od "Zastavine"
kapislane koja se smatra najvećim stratištem.

Saopštavajući ovaj zahtev, Predrag Bogićević je naveo da je prema nepotpunim podacima, od 21. oktobra 1944. i tokom 1945. godine, tu streljano najmanje hiljadu ljudi. Ispod kapislane nalazili su se tuneli i podzemni prolazi, gde su žrtve zatrpane i zabetonirane. Građani su zatvarani i u "Zastavinom" podrumčetu gde su, po svedočenju, izvršavane tihe likvidacije maljevima!

Skupu se obratila Nada Milićević, član gradske vlade Kragujevca. U prirodi režima po čijem su nalogu vršena smaknuća, rekla je ona, bio je način i dosledno se sledio model da stradalnici bivaju pokapani u industrijskim zonama, po rudnicima, neprohodnim i bezimenim planinama, po mestima koja nisu birana slučajno, već da zadovolje cilj počinilaca, a to je zaborav.

- Da građanin bude ubijen bila je dovoljna i najmanja pretpostavka da nije sledbenik komunističke revolucije. Ove žrtve u velikom broju slučajeva nisu imale drugu krivicu osim te što su živele sa pogrešnom spoznajom da im civilizacija dopušta da misle i da imaju ubeđenja.

Nada Milićević smatra da Srbija ne čini gotovo ništa ili čini vrlo malo na stvaranju uslova da žrtve revolucionarnog terora počinjenog na njenoj teritoriji budu obuhvaćene procesom državne rehabilitacije.

- Često smo svedoci suprotnom, tj. poraznoj pojavi relativizacije u odnosu na okolnosti, uzroke, broj i način stradanja građana. To je naše lice. Trebalo bi da učinimo sve što je u našoj moći da povratimo puno osećanje nacionalnog dostojanstva i časti - poručila je Milićevićeva.

NACIONALNA SRAMOTA

Okupili smo se na mestu stradanja građana Kragujevca iz perioda nakon fašističke okupacije. Žrtve ovog stradanja su naši sugrađani, na našu nacionalnu sramotu još neregistrovane, neupisane, neizbrojane, nenavedene, nepomenute i na još veću sramotu, ne zna se ni gde počivaju - rekla je Nada Milićević.

KATARZA

Nama je drago što cela Srbija dolazi do saznanja da se istine skrivene u zemlji moraju obznaniti. Pamćenje i istinito beleženje svih tih strahota je prvi i osnovni uslov izbegavanja njihovog ponavljanja u budućnosti. Strahote, ma koliko bile neprijatne imaju katarzičnu moć da osaveste potrebu jednog humanijeg ljudskog odnosa u društvu i zbog toga je i država odgovorna da se one ne prećute i ne zaborave - rekao je za "Novosti" Saša Milenić, predsednik Skupštine grada Kragujevca i narodni poslanik.


http://www.novosti.rs/code/navigate...iskopava istinu!&kword_add=topola, ravnogorci

NASTAVAK KNJIGE „CRVENA KUGA“ ANTONIJA ĐURIĆA
Neman zvana komunizam

BEOGRAD - U prepunoj sali Parohijskog doma kod Hrama Sv. Save preksinoć je predstavljena „Crvena kuga, drugi deo“, nova knjiga Antonija Đurića. O knjizi su biranim rečima govorili Dragan Vlahović, Radovan Kalabić, Rajko Đurđević, Milun Jevtić, Branimir Nešić i autor. Delove iz ove knjige znalački je čitao popularni glumac Nebojša Glogovac.

Dragan Vlahović je istekao da se Antonije Đurić ne bavi čehovljevskim opisima prirode, niti kamijevskim filozofskim razmišljanjima, već mukama običnih ljudi, patriotama koji su posle Drugog svetskog rata dopali boljševičkog kazamata. Kao što je ispisao svoje zlatne stranice u knjigama „Solunci govore“, „Ravnogorci govore“, „Miloje na braniku Srbije“ tako se i u ovoj najnovijoj knjizi Antonija Đurića čuje reč nevinih žrtava koji su krivi samo zato što su Srbi. On traži pokajanje pojedinaca iz nove vlasti 1945. godine koji su se takmičili ko će više „neprijatelja“ da pobije i satre. Radovan Kalabić, Rajko Đurđević i Branimir Nešić, u veoma nadahnutim kazivanjima, Đurića su poredili sa veliki ruskim piscem nazivajući ga srpskim Solženjicinom. On je, kao i slavni Rus, prošao zatvore i golgotu boljševičkog terora - naglasili su oni - i celoživotnu borbu protiv te nemani zvane komunizam krunisao ovim stranama stešnjenim među koricama „Crvene kuge“. Milun Jevtić je istekao primere hrabrosti i čestitosti srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata, citirao reči vojvode Stepe Stepanovića, a Antonije Đurić je, na veliko zadovoljstvo publike, pozdravio decu i rodbinu stradalnika iz tih poratnih apsana.

- Tek kada se deca pobednika i pobeđenih iz minulog velikog rata zakunu pred Bogom da ubuduće neće dizati ruku jedni na druge iz bilo kakvih razloga, tek tada će majka Srbija moći da odahne - rekao je Đurić, citirajući potresne delove iz svoje knjige.

____________________________

Crvena kuga
Nezaboravnik

Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti
Piše: Antonije Đurić

Kome sve ne dugujem ovu knjigu! Živima, koji izađoše iz komunističkog pakla, dugujem poštovanje mrtvima, koji u njemu sagoreše, dugujem sve. Jesam li, pitam se, najviše dužan onima koji su za mene, još golobradog, najmlađeg Brozovog zatočenika u sremskomitrovačkom kazamatu, čuvali poslednje zalogaje hleba s nadom da ću preživeti i da ću verno opisati njihove patnje i njihovu smrt.Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti. U ovaj NEZABORAVNIK, u ovu knjigu srpskih jada unosim Milunku Mačić iz sela Trudovа, pod Golijom, čije mladalačko telo, dve godine po svršetku rata, "išaraše" strujnim opekotinama i tako, polumrtvu, otpremiše u požarevačku robijašnicu da tamo bolno i lagano umire. Ovu knjigu dugujem i velikom duhovniku Mitrofanu Matiću igumanu manastira Čokešine, kome pripadnici umobolne komunističke ideologije iskopaše oči pa mu pod krvave duplje podneše Sveto pismo - da čitа! Pomenuću i na ovom mestu protu i gimnazijskog profesora Savu Bankovića koji devetnaest krsnih slava, i devetnaest Božića i devetnaest Vaskrsa provede u sremskomitrovačkoj tamnici, i koji na svaki praznik, bez ijednog crkvenog znamenja, bez krsta i mantije, bez Molitvenika i Jevanđelja, otpoja svetu liturgiju. Ovu knjigu dugujem i Mirku Jeftoviću, s čudnim nadimkom Ćuslin, iz sela Mravinjci, kod Kosjerića, starom komitskom vuku pod komandom majora Tankosića, junaku s Mačkovog kamena i Kajmakčalana. Njega, osuđenog na kraći prinudni rad, po ciči-zimi, uoči Nikoljdana, njegove krsne slave, vezaše za drvo ukraj puta. Sutradan, na krsnu slavu, njegovo mrtvo, smrznuto telo, dadoše rodbini. U NEZABORAVNIK unosim i duhovnika Jeliseja Popovića, igumana manastira Sveta Trojica, pod Ovčarom, nesuđenog doktoranta, koga Brozovi i Staljinovi sledbenici sačekaše u zasedi pred manastirskom kapijom, ubiše maljevima i njegovo telo baciše u nabujalu Moravu. Dužan sam porodici Cvetić iz Visibabe, kod Požege, čijeg sina i brata Sretena, nesvršenog bogoslova, tek mobilisanog, ubiše na podmukao i zverski način. Podmetnuvši komade iscepane Staljinove slike uz njegovo vojničko uzglavlje -osudiše ga na smrt i rafalima iskidaše njegovo telo na tri dela: otac Budimir i stric Milomir u džakovima, tajnovito, preneše njegove ostatke i sahraniše blizu kuće. I Vasilićima iz Banjice, u čačanskom kraju, dugujem ovu knjigu. Njihovog Kostu, aktivnog oficira, koji se, po svršetku rata, neko vreme skrivao u stričevoj kući očekujući da se utemelje pravedni i nezavisni sudovi - streljaše mrtvog! Opkoljen u zemunici, Kosta Vasilić, ispalio je metak u slepoočnicu, što će Brozovog komesara razbesneti: kako je smeo da digne ruku na sebe! Kivan na mrtvog Kostu, komesar naređuje stricu d iznese sinovca, da ga prisloni uz zid kuće, zatim izgovara neku svoju presudu i naređuje da se ispali plotun - prvo je, pokošen, pao stric Milorad a preko njega se srušio po drugi put ustreljeni Kosta. U NEZABORVNIK, u ovu našu tminu, koju vreme presporo razgoni, unosim još jedno svetlo ime: Stevana Moljevića, doktora pravnih nauka, poznatog advokata i jednog od čelnika Srpskog kulturnog kluba, ideologa Ravnogorskog porketa i urednika ravnogorskih listova, štampanih u slobodnim srpskim planinama, koji je umro u petnaestoj godini robijanja.Njegov i naš ćelijski sapatnik, David Damjanović, u jednoj od svojih knjiga objavljenih, u Čikagu, navodi Moljevićev odgovor na ponudu komunističkih dzelata da ga oslobode tamnice pod uslovom da se odrekne svog nacionalnog programa i svojih nacionalnih ideja: „ Nema te slobode koja će me privoleti i nema te smrti koja će me uplašiti i navesti da izgubim obraz“. Knjigu dugujem i sestrama Borisavljević, Ružici i Dušici, koje čelom dotakoše samo dno ljudske patnje a svojom jevanđelskom dušom dosegoše do ISTINE i zvezda i među zvezdama na srpskom pravoslavnom nebu ostadoše. Četiri ratne godine pod nemačkom okupacijom borile su se za Srpstvo i Pravoslavlje – borile se srcem, dušom, umom i perom. Pred najezdom Brozovih i Staljinovih „oslobodilaca“ otišle su u svet da otuda, iz tuđine, nastave bitku za nepromenjene ciljeve. Njihova neumorna borba traje šest decenija. U NEZABORAVNIK uđoše sestre Pavlović, Bosa i Draga, još nepunoletne, koje otpremiše na Vardu, to strašno gubilište, pred sudiju Cicvarića, da im dosudi smrtnu kaznu zato što je njihov brat Mićko otišao sa četnicima u Bosnu. S njima iste noći, pogubljen i užički maturant Jevrem Konstantinović.
Knjigu dugujem i rodbini Veselina Petrovića, predsednika opštine u Divcima, koga komunistički zlikovci, u ime Kominterne i za sreću svetskog proleterijata testerom iskomadaše, kao trupce, u dvorištu njegove kuće.
Dužan sam porodici Nikite Aksentijevića, banovičkog putara iz Sevojna, čiji je leš njegov petnaestogodišnji sin Dobrivoje-Doća prepoznao među osamdeset sedam žrtava krvave vladavine poslednjeg dana Sovjetske užičke republike.
I deci prote Janka Popovića, koji je Bogu i rodu služio u selu Brekovo kod Arilja, dugujem ovu knjigu: njemu, ocu sedmoro dece, presudiše Slobodan Penezić Krcun, Milovan Đilas, Petar Stambolić i Vladimir Dedijer. Protinica, Darinka, noseći u utrobi osmo dete, jedva je prepoznala njegov leš.
Uđe u NEZABORAVNIK i gradski amalin Vaso, koji je prvi izgovorio reči „crvena kuga“ i koji je sačuvao OBRAZ kad je odbio da na montiranom suđenju bude lažni svedok.
Ovu knjigu dugujem i porodicama železničara Dragog Badzovića i Milana Todorovića koji glavama platiše istinu da je Gestapo uputio vagon novinskog papira u tabacima partuzanskoj komandi u Užicu u jesen 1941. godine.
U NEZABORAVNIK uđoše i gimnazijalci, dečaci i devojke iz Leskovca, Niša, Skoplja, Beograda, Čačka: Rastko Krstić, braća Vladislav i Lazar Knežević, Koča Kostić, Dragoljub Polić, Milojko Jovanović, Dara Radojičić...Oni prvi pružiše OTPOR komunističkoj tiraniji.
Ovu knjigu dugujem familiji Petra Vujovića, poslednjeg komandanta Jeličkog četničkog odreda, čiju decu – sina Mlađana od dvanaest, sina Aleksandra Lekicu od četrnaest i kćer Danicu od osamnaest godina ubiše Brozovi sledbenici. Ubiše i njihovu majku Rosu u četrdeset petoj godini života. Utuli se kandilo i ugasi ognjište u kući Petra Vujovića. Petnaest meseci po svršetku rata.
Ovu knjigu dugujem desetinama hiljada sinova i unuka koji ne upoznaše i ne zagrliše svoje očeve i dedove, niti saznaše za njihove grobove.

Srpski sabor Dveri Vas poziva na tribinu : Stradanje Crkve i naroda od komunista u kruševačkom kraju. Na tribini će govoriti : Dragić Ilić, sveštenik, dr. Zoran Jerotijević, profesor prava, Aleksandar Dinčić, profesor istorije. Tribina će se održati u kruševačkom pozorištu u četvrtak 19. novembra sa početkom u 18 časova. Ulaz slobodan.

Nepravda koja traje više od šezdeset godina...

Nemci ga streljali, a sud proglasio ratnim profiterom
Porodica inženjera Luke Špartalja, koga je Gestapo streljao početkom marta 1943. godine, a nova vlast, da bi mu oduzela imovinu, tri godine kasnije proglasila ratnim profiterom, podnela je zahtev za rehabilitaciju i od beogradskog Okružnog suda očekuje da ispravi nepravdu koja traje više od šest decenija.

http://www.blic.rs/hronika.php?id=106396

....ispravljena!


REHABILITOVAN LUKA ŠPARTALj









_____________

Ispravka povodom teksta je da Luka nije pomagao Drazinu organizaciju vec je bio njen clan. A knjiga se ne zove ''Finansijska politika'' vec je to poglavlje iz knjige ''Draza 4'', Miloslava Samardzica.

_______________

I mnogi drugi streljani od Nemaca, od strane novih vlasti proglasavani su ratnim zlocincima, narodnim neprijateljima, saradnicima okupatora, kako bi im se oduzimala imovina, zato sto su za zivota pomagali ili bili clanovi Drazine organizacije, ili, da izvinete, kako se kome digo na neciju zenu....

_______________________

E, ovo Vam je drugovi POVRATAK OTPISANIH.

Koča:

Prazna strana istorije

http://www.novosti.rs/code/navigate...dd=Prazna strana istorije&kword_add=goli otok

Kliknite za proširenje...

cetnicko dzubre laze i to ocigledno. ovo je originalna fotografija iz ausvica



dzubre je smanjilo fotografiju , da detalji ne bi bili vidljivi, ali se na originalu vide odlicno

tejk it izi kiseli....kakvi te cetnici spopali...sanjas li ih nocima

I kako Vecernje Novosti mogu biti ''cetnicke''...iste one koje svako malo, postave feljton o Titu, a skoro su ''slavile'' oslobodjenje Beograda od strane partizana, sluzeci se standardnom komunistickom istorijografijom...iste one koje objavljuju najnovije knjige o Titu, i reklamiraju ih ''na sav glas''...

kakve to veze ima sa cetnicima...Tebe bi bilo zanimljivo analizirati, odakle takva frustracija prema cetnicima, majku mu....a nikad nista slicno od tebe nismo culi o ustasama, Nemcima recimo....cak naprotiv....jasno je i zasto

to sto si postavio vecu sliku nije nikakav dokaz...koliko znam ova slika nije izasla u stampanom obliku Vecernjih Novosti, a ona iskljucivo nije umanjena sigurno, jer te velicine je svaka slika koja prati reportazu....Ako je autor reportaze podmetnuo ovu sliku, koja je kako kazes iz Ausvica, kao sliku sa Golog Otoka, na njegovu dusu...izvoli pa se spori sa njim....

...ali pobogu kakvi ti se cetnici prividjaju.....

Nista to ne menja pricu koja prati reportazu i sve sto je bio i predstavljao Goli Otok...

A sto se tice same teme, a ona je Zlodela vlasti posle II sv.rata (ali i u toku) i sam si, ali ovoga puta umanjujuci ustaske zlocine, izneo sledece:

Veliki broj žrtava je trebao biti alibi
za vršenje komunističkog terora koji će uslijediti neposredno nakon rata.

...isto ono sto si do juce sporio...

i u daljem tekstu koji se bavi standardnim pokusajima Hrvata da umanje ustaske zlocine i koliko toliko skinu ljagu sa sebe i umanje sramotu koja ce ih pratiti i koja se ne moze meriti ni sa cim na ovim prostorima, pokazao ko su bili i na sta sve spremni komunisti....

to su ti dvostruki arsini, i koketiranje izmedju ustaskih i komunistickih izvora, prema potrebi, kojim si skinuo masku ''Jugoslovena'', ''bratstva jedinstva'' i potvrdio epitet crvenog ustase koji sam ti dao....

vrlo olako prelazis preko toga kada te se uhvati da si lazljivo cetnicko dzubre, koje koristi slike mrtvih jevreja u duhu cetnickog anti-semitizma da bi to prodao kao zrtve komunizma, specijalno golog otoka. i jedino sto mozes da kazes je da mene optuzis da sam ustasa
zasto ne pitas dobricu cosica, koji je bio licni izaslanik rankovica na tom otoku. svi istrazitelji na golom otoku i u saveznoj UDBI su bile srbende, isto kao i robijasi. zasto ne bi napravili intervju sa "ocem srpske nacije" koji je dok je radio u KOS-u bio dzelat .na golom otoku su bili komunisti i ustase, ali nije bilo ni jednog cetnika. zato sto su cetnici postali komunisti prema liniji dana, i napredovali u partiji

Ja znam da ti imas gadne komplekse jer sam masu puta na ovom forumu ukazao na tvoje lazi i izmisljotine, i da ocajnicki pokusavas da lazi pripises meni ali ne radi to ovako nisko...

Mojim ukazivanjem na tvoje lazi, koje su patoloske, diskreditovan si na ovom forumu kao ozbiljan sagovornik i obelezen kao mali hrvatski spamer....to si i sam primetio jer ti se osim mene retko ko obraca i ulazi s tobom u diskusiju

Ne optuzujem ja tebe da si ustasa...to svojim postovima sam pokazujes...Stalno ti se prividjaju cetnici i SRBENDE ....buahahahah.....nadam se da zivis tamo gde su ocistili teren od Srba...ali nesto te gadno vuce kad se ne skidas sa srpskih foruma...hehe

komleksi te navode da lupetas gluposti i mene optuzujes za nesto...Vec sam ti rekao ako imas neko saznanje u vezi slike obrati se redakciji Vecernjih Novosti ili autoru reportaze...Ne vidim kakve ja veze imam sa tim, osim sto tako lecis komplekse...

http://www.novosti.rs/code/navigate...dd=Prazna strana istorije&kword_add=goli otok

______________

Taj ''listic'' si vec postavljao....cemu ponovno spamovanje...Po ovim splacinama koje si izneo ispasce da je Goli Otok bio logor koje su drzale SRBENDE gde su maltretirani Hrvati

Koje bre ustase....ko je hteo presao je u partizane, pa cak rasporedjen na visoke funkcije....ko nije, zavrsio je na Blajburgu....onaj glavni opusteno zapalio u argentinu...niko ga nije ni jurio...Kako kad je isti poslao Tita iz Zagreba na pocetku rata....A tito je bio zauzet svojim glavnim i najvecim neprijateljem Drazom...

Zar je ovo danas nekom strano

vršenje komunističkog terora koji će uslijediti neposredno nakon rata.

oooo, tek ce se pricati o tome....



__________

ps

Kad si vec na srpskom forumu potrudi se i da savladas srpski jezik (a koji drugi)....kad vec primenjujes projekciju, standardnu za Hrvate, ne kaze se dzubre, nego djubre....

Pera Simić: Tito je naredio ubijanje zarobljenika

Jugoslavenski maršal Josip Broz Tito između 9. i 12. svibnja 1945. osobno je u Bijelom dvoru na beogradskom Dedinju naredio da se pobiju ratni zarobljenici! Tu je usmenu naredbu dobio tadašnji načelnik Trećeg, kontraobavještajnog odjeljenja Ozne, potpukovnik Jefto Šašić!

Taj podatak jedan je u nizu otkrića beogradskoga novinara i publicista Pere Simića. O tome piše u svojoj najnovijoj knjizi “Tito – fenomen stoljeća” koju upravo izdaje Večernji list.

Simić je ovu priču napisao prema svjedočenju iz prve ruke. Šašić se, naime, uoči raspada bivše Jugoslavije, 1988., povjerio beogradskom prijatelju s kojim pak Simić surađuje više od 30 godina te mu ispričao Šašićevu ispovijest.

Prema njoj, Tito je u noći naredio da mu dovedu Šašića i Simić dalje bilježi: “Druže Maršale, javljam se po vašem naređenju! Raportira potpukovnik Jefto Šašić.”

Na njegovo iznenađenje, Tito ga nije ni pogledao, čak mu se učinilo da ga nije ni čuo. Po tko zna koji put, koračao je od jednog do drugog kraja kabineta. Čas je ubrzavao, čas usporavao korak, a ispod njegovih čizama čula se škripa dvorskog parketa.

Šašić je stajao kao ukopan, desna mu je ruka, zbog salutiranja, dodirivala sljepoočnicu.

Tito je i dalje zamišljeno hodao s kraja na kraj kabineta, ne dajući nikakav znak da zapaža svoga slavonskog potpukovnika. Kad je iz njegovih usta čuo neko mrmljanje, obuzeo ga je strah da Tito možda nije skrenuo s pameti. Strah je već počeo prelaziti u drhtavicu kad je Tito naglo zastao, podigao glavu i gledajući u neku zamišljenu točku progovorio:

– Dali smo im priliku da se predaju i da oni koji nisu okrvavili ruke budu amnestirani! Berlin je pao, a oni nam se ne predaju!

Kao da ga je tek tada zapazio, pogledao je Šašića pravo u oči i u grču progovorio:

– Pobiti!

Šašić je netremice gledao u Tita, a on mu je dižući ruku u smjeru zapada naredio:

– Kreni u Sloveniju i Austriju i prenesi ovu naredbu komandantima naših armija!

Simić zaključuje da je to bio najveći masovni zločin u Europi poslije kapitulacije nacističke Njemačke.

Simić nam otkriva i jedan od najvećih Titovih misterija – kako je došao na čelo KPJ. Donosi nam najvažniji sadržaj desetljećima skrivana zapisnika s tajne partijske sjednice u ožujku 1939. na Bohinjskom jezeru. Za taj je sastanak Tito sve vrijeme lagao, i o točnu datumu sastanka i o tome da je prešućivao prvu i najvažniju odluku – izbacivanje iz partije tadašnjih vodećih jugoslavenskih komunista koji su mu bili prijetnja za prestiž u partiji, a među kojima je bilo i mrtvih, jer ih je već prije „pojeo“ Staljinov mrak u Rusiji. Tu je i 16 verzija o njegovu izboru za generalnog partijskog sekretara, kao i što se zapravo odigravalo na famoznoj V. zemaljskoj konferenciji KPJ u zagrebačkoj Dubravi koju Simić naziva „Titova svadba“.

Simić u knjizi odgovara na brojne enigme iz Titova života: o tome kako ima barem 15 verzija datuma njegova rođenja, kako postoji mnogo nejasnoća i o njegovu imenu i prezimenu te o pseudonimu, baš kao i nepoznanica o braći i sestrama, o roditeljima, kako je za života krio da je dvije godine u Kumrovcu pohađao školu za ponavljače, što je dosad bila rupa u njegovoj biografiji. Do danas je enigma i kad je Tito zapravo postao član jugoslavenske partije i tko ga je u nju primio, zatim kako je Rusima cinkao sve svoje partijske drugove, ali i zašto je krio da je bio aktivno angažiran u Španjolskom građanskom ratu, a Pero Simić sad nedvojbeno dokazuje da je bio ondje.

Komunistička strategija osvajanja vlasti

Vladislav B. Sotirović
petak, 28. avgust 2009.

U novijoj povesti južnoslovenskih naroda fenomen titoističkog preuzimanja vlasti na prostorima Jugoslavije još uvek ostaje nedovoljno razjašnjen usled niza okolnosti od kojih su dve najbitnije: nedostatak arhivske građe na prostorima Jugoslavije i nevoljnost državnih povesničara da isteraju istinu na čistac.

Naravno, ostajala je mogućnost da kako inostrani tako i povesničari iz dijaspore upotrebe izvore koji su se mogli naći van Jugoslavije, što su oni i radili, ali domaći čitaoci, sem uskog kruga strukovnih stručnjaka koji su putovali po inostranstvu, nisu imali velikih koristi od ovakve stručne literature iz jednostavnog razloga što titoistički cenzori nisu dozvoljavali da se ovakve, za režim kompromitujuće knjige, pojavljuju u prevodu na jugoslovenskom tržištu, a ako bi se to kojim slučajem i desilo, kompromitujuće stranice originala nisu se pojavljivale u prevedenim izdanjima. Tako je, na primer, uz ličnu Titovu dozvolu, prevedena knjiga o četnicima Draže Mihailovića od Joze Tomaševića sa engleskog na srpskohrvatski (Četnici u Drugom svjetskom ratu, Zagreb, 1979. g.) ali bez za nas ovde tri ključne stranice (sa fotografijama nemačkih oficira i partizanskog rukovodstva) koje govore o martovskim pregovorima i sporazumu na relaciji Nemci – partizani.

Što se tiče okolnosti nedostatka relevantnih povesnih istočnika za period građanskog rata (1941 – 1945) moraju se napomenuti osnovni razlozi za ovakvo de facto stanje stvari:

Pobednik u građanskom ratu, tj. Titoisti, je smišljenom i dobro organizovanom politikom uklanjanja, pa čak i fizičkog uništavanja, kako svoje sopstvene tako i „neprijateljske“ arhivske građe, uspeo da u kratkom vremenskom razdoblju nakon okupacije Srbije i Beograda u jesen 1944. g. eliminiše sve kompromitujuće autentične i originalne dokumente koji bi mogli u većoj ili manjoj meri da ospore politikantsku propagandu zvanične titoističke istoriografije nakon rata. Tako, npr, u jugoslovenskim arhivama se ne mogu naći ključna dokumenta o otvorenoj saradnji Titovih partizana sa ustašama, šiptarskim balistima i Nemcima kao i o otvorenoj antisrpskoj politici i vojnim akcijama titoističkog Vrhovnog štaba kao i njemu potčinjenih operativnih komandnih štabova na terenu. Stoga su u ovom kontekstu sačuvana nemačka i italijanska dokumenta, kao i dnevnici i memoarska literatura nemačkih i italijanskih komandanata (npr. dnevnik austrijskog generala u službi Vermahta Glezea fon Horstenaua koji je bio nemački opunomoćeni general u NDH i koji se u Zagrebu prvenstveno bavio obaveštajnim radom) od ključne važnosti za razotkrivanje prave istine o politici i ciljevima borbe Politbiroa KPJ u vremenu borbe za preuzimanje vlasti u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata.

Pobednik je takođe, isto tako dobro smišljenom politikom, ubacivao falsifikovana dokumenta, a naročito falsifikovane fotografije u fajlove suparničke strane koji se i dan danas mogu naći po raznoraznim arhivama širom bivše Jugoslavije (dok su sa druge strane fotografije partizana sa Nemcima „nestale“ iz svih arhiva ako su u njima ikada i bile: npr, fotografija Ljubićkog partizanskog odreda sa nemačkim vojnikom u sredini u donjem redu, Augusta Helera, nastala u okolini Čačka 1941). Ova politika falsifikovanja povesnih istočnika se naročito sistematski primenjivala u slučajevima kada je trebalo kompromitovati rukovodeći kadar jugoslovenske vojske u otadžbini (JVUO) pod komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Razlozi za ovakvu politiku ubacivanja falsifikata u fajlove „četničke“ građe se lako mogu objasniti i shvatiti, ukoliko se zna da je već od samog početka građanskog rata, pa sve do samog njegovog kraja JVUO bio i ostao jedini vojno-politički neprijatelj koji je ozbiljno stajao na titoističkom putu preuzimanja vlasti, te stoga nije nimalo čudno da su sami Titoisti građanski rat i započeli u julu 1941. (nakon što je Pavelić, uz nemačko odobrenje poslao Tita iz Zagreba u Beograd kao što su to uradili Nemci sa Lenjinom 1917, poslavši ga u Rusiju da preuzme vlast i potpiše kapitulaciju) i nastojali da ga skončaju tek hvatanjem živog komandanta JVUO.

Ipak, bez obzira na gore navedene stavke, jugoslovenski povesničari, bilo režimski ili ne, do sada nisu uspeli da daju odgovor na verovatno krucijalno pitanje u vezi sa komunističkim preuzimanjem vlasti: Zašto su se etnički Srbi - seljaci u masama priključivali Titoistima?

U pokušaju odgonetanja ove zagonetke kao prvo što treba istaći jeste da su najveći deo boračkog sastava titoističkih vojnih formacija činili upravo Srbi – seljaci, ali ne i pripadnici drugih naroda i narodnosti, dok je komandni kadar istih tih jedinica u velikom broju slučajeva bio nesrpski. Dakle, pitanje se svodi na to zašto su srpski seljaci pristajali da im komanduju nesrbi i da im (ne)srpski politički komesari ispiraju mozgove oproštajničkom politikom „bratstva i jedinstva“.

Kao drugo, ideološki je komunistički Titoizam bio daleko od patrijarhalnog konzervativizma jednog srpskog seoskog domaćina koji se, istina, našao u situaciji bez kuće i ognjišta (prvenstveno na prostorima NDH), ali koji je ipak na terenu mogao da bira između Titoista i JVUO.

Kao treće, već boreći se na strani Titoista, srpski domaćin je vrlo lako mogao da vidi i shvati da se u suštini bori protiv interesa svog sopstvenog naroda i da mu komanduju srbofobi najraznovrsnijih profila i to sa oznakama strane (Crvene) armije, pa stoga ostaje neobjašnjen fenomen masovnijeg neprebegavanja na stranu JVUO iz titoističkih redova.

Na ova goruća pitanja režimska titoistička istoriografija je davala neubedljiva frazeološka objašnjenja po principu „crno-belo“, tipa da je slobodarski duh srpskog domaćina od početka samog rata vrlo dobro osetio ko se stvarno bori protiv okupatora. Ovakve propagandne floskule ćemo konačno ostaviti po strani, jer jednostavno ne odgovaraju istini na terenu, ali ćemo pokušati da damo odgovor na gore postavljeno pitanje uz pomoć jednog, ali smatramo epohalnog, arhivskog dokumenta koji objašnjava svu suštinu komunističkog načina borbe za osvajanje vlasti. Naime, iako su pobednici nakon rata nastojali da eliminišu na ovaj ili onaj način svu za njih kompromitujuću građu ostao je ipak neznatan broj takvih kompromitujućih dokumenata uglavnom usled nehata, tj. nesavesno obavljenog posla od strane onih koji su trebali da ih uklone od javnosti i stručnjaka-povesničara – tj. od strane titoističkih arhivara-cenzora.

Takav jedan „zalutali“ dokument se može naći u Arhivu vojnoistorijskog instituta u Beogradu u fajlu Štaba vrhovne komande (JVUO) – Četnička arhiva, pod oznakom K-12, 30/12. Radi se konkretno o delu izlaganja Moše Pijade na Prvom zasedanju tzv. AVNOJ-a novembra meseca 1942. u Bihaću. Evo, konkretno, kako je ovaj visoki član KPJ i njenog Politbiroa kratko i jasno objasnio koji je najbolji put stvaranja komunističke armade pod rukovodstvom Josipa Broza Tita:

„Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi.

Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.

Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira...“

Nakon čitanja ovog Pijadinog izlaganja (po ovom članu Politbiroa je sve do nedavno jedna od centralnih beogradskih ulica, sadašnja Dečanska, nosila ime), koje je sročeno u vidu konkretnih smernica za strateško delovanje izrečenih jednostavnim i jasnim jezikom bez ikakvog kamuflažnog uvijanja iz prostog razloga, jer se i sam jezik izlaganja morao prilagoditi naobrazbenoj razini pučanstva koje je sedelo u sali, mnoge stvari i konkretni događaji iz perioda (1941−1945) postaju mnogo razumljiviji. Ovde bismo naveli samo one najbitnije:

Komunisti su se mogli osloniti samo na srpskog seljaka, i to pogotovo sa prostora genocidne NDH, s obzirom na to da su se sve druge narodnosti čvrsto opredelile za kolaboraciju sa okupatorom ili njegovim kvislinzima. Pripadnici drugih naroda i nacionalnih manjina su bivali propagandno osvajani tek od jeseni 1943, tj. od momenta kada je bilo svima jasno ko će dobiti, a ko izgubiti rat u svetskim okvirima što je indikativno naznačeno Teheranskom konferencijom. Međutim, nesrbi su prelazili na titoističku stranu poglavito stoga što im je komunistički agitprop otvoreno obećavao i garantovao nerevanšističku politiku kako u toku ostatka, tako i nakon rata za genocid nad Srbima u toku čitavog rata.

Ustaško-partizanska saradnja na prostorima Bosne, Hercegovine, Like, Banije i Korduna je i jednima i drugima donosila konkretne koristi: ustaše su kao jurišni šuckor odredi rimokatoličke crkve čistili zapadne delove Jugoslavije od „šizmatičnih nevernika“ dok su u isto vreme na taj način stvarali i beskućnički proletarijat za Titove partizane uz pomoć koga je Broz nastojao da dođe na vlast u Beogradu („oslobađanje“ Zagreba nije nikada bilo u opciji NOVJ-e) kako bi legalizovao pokolje Srba preko Drine i rasrbi samu Srbiju svodeći u isto vreme njene ostatke na slovenačko-hrvatsku političko-ekonomsku koloniju.

Komunistička vojska Josipa Broza Tita se poglavito kretala preko teritorija naseljenim Srbima u okvirima NDH sakupljajući preživele srpske seljake koje je nakon uključivanja u partizanske redove politički komesarijat partizanskih odreda trebao da u što kraćem vremenskom periodu moralno-politički prevaspita u duhu borbe protiv „velikosrpskog nacionalizma“ i posleratnog bratskog suživota upravo sa onima koji su od srpskog seljaka napravili proleterskog beskućnika, tj. materijal za komunističku obradu.

Komunisti su planski, iako vojno-taktički beskorisno, napadali jake nemačke snage po sistemu „pucaj pa beži“ u Srbiji 1941, kako bi namerno stvorili kritičnu masu beskućnika i osvetoljubivih nezadovoljnika nakon nemačkih odmazdi bez ikakve namere da im priskoče u pomoć i spasu ih sa gubilišta (primer krvavog kragujevačkog oktobra).

Kako za vreme, tako naročito nakon rata, dobrostojeći srpski seoski domaćini (tzv. kulaci), kao i mnogi drugi kojima kuće nisu bile spaljene, iskusili su svu žestinu komunističke osvete, jer su uspeli da izbegnu sudbinu beskućnika, a samim tim i potencijalnih Brozovih saboraca koji su trebali da ga preko srpskih kostiju i spaljenih imanja dovedu na vlast na Dedinju.

Па изгледа да то није било баш политичко малтретирање, него из користољубља више него политике. Неко наведе да је вредност опљачкане имовине 100 милијарди евра и да се зато не може покренути денационализација. Па ако има истине у томе онда је јасно зашто је комунистима било добро за време Титиног раја.

vujadin:

Па изгледа да то није било баш политичко малтретирање, него из користољубља више него политике. Неко наведе да је вредност опљачкане имовине 100 милијарди евра и да се зато не може покренути денационализација. Па ако има истине у томе онда је јасно зашто је комунистима било добро за време Титиног раја.

Kliknite za proširenje...

Kao i njihovim potomcima i dan danas....

Pre 65. godina, na Đurđic 1944. godine, komunisti su na Umci, predrgrađu Beograda, streljali 250 ljudi. Umka je mesto na pola puta između Beograda i Obrenovca. Streljanje je izvršeno u zoru 16. novembra, da bi se na svaki način izbegla "abolicija", koju je austrijski kaplar "obnarodovao".

Streljani su viđeniji ljudi iz okoline: učitelji, sveštenici, trgovci, predsednici opština (danas su to mesne seoske kancelarije) i ravnogorci koju su do tada bili uhvaćeni. Najveći deo streljanih je na zverski način mučen pre ubistva (odsecani su im polni organi, prebijane ruke i noge...). Nakon streljanja, tela su im bačena u Savu.

Između ostalih streljani su sveštenik iz sela Konatice Boško Simić, predsednik Mesne kancelarije u Konaticama Milorad Ivanović i mnogi drugi. Nadam se da u istraživanju Komisije za tajne grobnice ovo stratište neće biti mimoiđeno...

Kliknite za proširenje...

Slava im!

„Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi.

Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.

Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira...“

Kliknite za proširenje...

ovakva istorijska lafcina kao ti, sigurno moze postaviti original ove izjave, sa potpisom...ili je to u arhivi supa i rupa, republike srbije, ili nova arhiva cetnickog namesnistva za podunavlje...ili nesto slicno...

ne, zaboravio si sta rade istorijske lafcine...daju izvore bez citata...a odlikovanja dokazuju papiricem na kome pise Lovcen

Ja sam citirao istoricara Vladislava B. Sotirović koji navodi izvor

Takav jedan „zalutali“ dokument se može naći u Arhivu vojnoistorijskog instituta u Beogradu u fajlu Štaba vrhovne komande (JVUO) – Četnička arhiva, pod oznakom K-12, 30/12. Radi se konkretno o delu izlaganja Moše Pijade na Prvom zasedanju tzv. AVNOJ-a novembra meseca 1942. u Bihaću. Evo, konkretno, kako je ovaj visoki član KPJ i njenog Politbiroa kratko i jasno objasnio koji je najbolji put stvaranja komunističke armade pod rukovodstvom Josipa Broza Tita:

I jasno ukazao ljudima ko je Vladilsav B. Sotirovic postavljajuci njegovu biografije....

http://vsotirovic.home.mruni.lt/?page_id=135

...ti ne shvatas da si ti nebitan u celoj prici, osim sto si dobro orudje u razbijanju komunjarske lazne povijesti....Ja ljudima prezentujem istinu, navodim izvore, a oni mogu da biraju izmedju toga i tebe....tezak izbor

ne mozes nicim da opovrgnes ono sto navodim osim pa ne mlati praznu slamu....spamujes temu bezveze....

baj, baj bejbe, vidimo se u Putinu

Koča:

ne, zaboravio si sta rade istorijske lafcine...daju izvore bez citata...a odlikovanja dokazuju papiricem na kome pise Lovcen

Ja sam citirao istoricara Vladislava B. Sotirović koji navodi izvor

Takav jedan „zalutali“ dokument se može naći u Arhivu vojnoistorijskog instituta u Beogradu u fajlu Štaba vrhovne komande (JVUO) – Četnička arhiva, pod oznakom K-12, 30/12. Radi se konkretno o delu izlaganja Moše Pijade na Prvom zasedanju tzv. AVNOJ-a novembra meseca 1942. u Bihaću. Evo, konkretno, kako je ovaj visoki član KPJ i njenog Politbiroa kratko i jasno objasnio koji je najbolji put stvaranja komunističke armade pod rukovodstvom Josipa Broza Tita:

I jasno ukazao ljudima ko je Vladilsav B. Sotirovic postavljajuci njegovu biografije....

...ti ne shvatas da si ti nebitan u celoj prici, osim sto si dobro orudje u razbijanju komunjarske lazne povijesti....Ja ljudima prezentujem istinu, navodim izvore, a oni mogu da biraju izmedju toga i tebe....tezak izbor

ne mozes nicim da opovrgnes ono sto navodim osim sto mlatis praznu slamu....baj, baj bejbe, vidimo se u Putinu

Kliknite za proširenje...

sotirovic je vaginalni dim,.....ono sto on kaze , prolazi kod beamtera kao ti...nema u arhivu nikakve vrhovne komande JVuO, jer takva nije nikada ni postojala....

divno, argumentovano kao i uvek........primereno frustriranom hrvatskom spameru....kao sto rekoh, samo nastavi tako da demantujes ono sto iznosim...ja mogu samo da ti se zahvalim...hehe

tvoje reci o Sotirovicu, bas imaju tezinu....

http://vsotirovic.home.mruni.lt/?page_id=135



i radi na tome da ne bude tako vidljivo kada se iznerviras usled nedostatka argumenata

Koča:

divno, argumentovano kao i uvek........primereno frustriranom hrvatskom spameru....kao sto rekoh, samo nastavi tako da demantujes ono sto iznosim...ja mogu samo da ti se zahvalim...hehe

tvoje reci o Sotirovicu, bas imaju tezinu....

http://vsotirovic.home.mruni.lt/?page_id=135



i radi na tome da ne bude tako vidljivo kada se iznerviras usled nedostatka argumenata

Kliknite za proširenje...

lokalne srbijanske titule , koje se ne priznaju kao ni osobe koje ih nose..nisu relevantne...