Злодела власти после Другог светског рата

MITJA FERENC, predsednik slovenačke državne komisije za otkrivanje prikrivenih grobnica:
600 TAJNIH JAMA U DEŽELI
SLOVENIJA je prva od bivših zemalja SFRJ osnovala još 1990. godine Komisiju za otkrivanje prikrivenih grobnica. Do danas su zvanično registrovali oko 600 lokacija u kojima je bez grobnog mesta zakopano više desetina hiljada slovenačkih, srpskih i nemačkih žrtava.
- Državni vrh je pre 19 godina odlučio da se zarad nacionalnog pomirenja, pronađu i obeleže grobovi žrtava iz Drugog svetskog rata i žrtve oslobodilačkih vlasti - priča nam Mitja Ferenc, predsednik slovenačke komisije.
Sve do 2001. godine, ta Komisija je više birokratski radila, bez vidljivih praktičnih rezultata:
- To je bio prepremni period. Davali smo uputstva lokalnim vlastima, da sabiraju i sistematizuju podatke o prikrivenim grobnicama u celoj zemlji. To je bila prva faza - navodi ferenc.
Rad komisije se žestoko intenzivirao kada je 2001. godine u Slovenskoj Bistrici pronađeno sklonište sa tajnom grobnicom iz koje je ekshumirano 430 zagrobnih ostataka.
- Posle toga, Vlada Slovenije je odlučila da se sve učini kako bi se evidentirale i ostale grobnice, a da se žrtve sahrane kako to dolikuje. U državnim arhivama smo pronašli i naredbe centralnih vlasti posleratne Jugoslavije da grobovi neprijatelja ne smeju da postoje - navodi Ferenc.
Komisija je potom počela da pravi detaljnu arhivu sa mapama, svedočenjima, istorijskim činjenicama, spiskovima žrtava, fotografijama lokacija.
- Te 2001. godine imali smo na spisku oko 40 tajnih grobnica, a do danas je taj broj narastao na 600 lokaliteta po celoj Sloveniji. U prvim godinama smo imali birokratske prepreke da iskopavamo kosti, ali od 2006. godine dozvoljena je upotreba ručnog alata do 20-30 santimetara pod zemljom. Pronašli smo tako oko 13 lokacija u Pohorju gde su bili zakopani četnici i Slovenci.
Od pre dve godine, navodi Ferenc, država je dozvolila i korišćenje rovokopača za prekopavanje grobnica. Slovenci su koristili sve raspoložive naučne metode kako bi utvrdili identitet žrtava, ili bar nacionalnost, da li je vojnik ili civil, kog je pola i uzrasta...
- Došli smo do spiska od 94.000 ubijenih sa imenom i prezimenom, i 14.600 ubijenih posle rata na oko 600 lokaliteta - zaključuje Ferenc.

POSLEDNJA FAZA
TREĆA faza našeg posla je da geodete isparcelišu grobove, da ih ogradimo, uredimo, podignemo krstove kako bi sve žrtve uskoro dobile pravo na dostojanstveno grobno mesto, kako to dolikuje civilizovanom svetu - kaže Ferenc.
P.V.

* * * * * *

REAGOVANJA I POLEMIKE

DRAGAN NIKOLIĆ, glumac:
OPOMENA ZA GENERACIJE
VAŽNO je da nam se više nikada ne ponove takvi događaji. Posle rata je ubijeno skoro više ljudi nego za vreme rata, ako je to statistički verodostojno kao podatak. Izjednačeni su tada i izdajnici i denuncijanti i potkazivači i obični, nevini ljudi.
Jedan vremešni general je u "Novostima" poredio Dražu Mihailovića i Hitlera što je potpuno van pameti. Mislim da će se njegovi unuci stideti takve izjave svoga dede.
Te tajne grobnice treba pronaći, a sve žrtve dostojanstveno sahraniti. Čak bi trebalo da se donese i zakon protiv svih koji i lažno svedoče. Postoje loši ljudi koji i danas koriste svaku situaciju da nekoga ocrne i oklevetaju.
Nije dobro što se posle rata presuđivalo ljudima na prečac, preko noći su bili osuđivani na smrt bez ikakvih dokaza. To vreme je opomena za buduće generacije ali mora da se otkrije cela istina.

SLAVOLJUB ĐUKIĆ, novinar i publicista:
KASNIJE JE SVE TEŽE
TEŠKO je doći do pouzdanih saznanja o događajima od pre šest decenija i bojim se da će u današnjim istraživanjima biti mnogo proizvoljnosti.
Na primer, najmanje deset ljudi je sigurno znalo gde se nalazi grob Dragoljuba Mihailovića, pa to ipak nisu saopštili za života. A sada se njegov grob traži, kada svedoka i aktera praktično nema. Sve što se ne uradi na vreme, kasnije je sve teže. A naravno da je potrebno otkriti sve zločine kad god su se oni desili, kao i sve tajne grobnice. n

RODOLJUB ŠABIĆ, poverenik za informacije:
ZAKON OTVARA ARHIVE
O svemu što se dešavalo za vreme i posle građanskog rata treba pristupiti bez ikakvih ideoloških predrasuda. Samo sa stanovišta istine.
Dakle, istina je ono što nas zanima i ona će omogućiti da se rane lakše prebole i da bolje razumemo prošlost.
Pravu ocenu sadržaja dokumenata iz tog vremena treba prepustiti ljudima koji su kompetentni, istoričarima, naučnicima, etičarima, ljudima sa multidisciplinarnim pristupom.
Ono što je osnovno je da se omogući pristup dokumentima, jer smo bez njih stalno na terenu spekulacija, na terenu različitih verzija, poluistina i dezinformacija.
Posle šest decenija krajnje je vremena da se svi ti dokumenti, dosijea tajnih službi, na odgovarajući način tretiraju i potpuno je apsurdno da se održava neki status tajne i da se ograničava javnost u pristupu njima. To treba urediti zakonom, ne za ovog ili onog pojedinca, nego generalno za sve.


ALEKSANDAR JUGOVIĆ, šef poslanika SPO:
BEZ PARALELE SA USTAŠAMA
AKCIJA "Novosti" je najbolji primer savesnog novinarstva. Civilizacijska i ljudska obaveza je da se omogući potomcima da sahrane svoje najbliže.
Komentarišući tu akciju, Žarko Korać je povukao paralelu između ravnogorskog i ustaškog pokreta, što je sramno, jer svi znaju da je ravnogorski pokret bio antifašistički.
Moj pradeda je ubijen kraj Morave i bačen u jednu od masovnih grobnica samo zbog toga što mu je sin bio pripadnik ravnogorskog pokreta. Nikada mu grob nije pronađen.

Leže ispod rasadnika



Blaža Cenković pokazuje mesto gde mu je pokopan otac

NA mapi masovnih grobnica Srbije u koje su tajno sahranjene žrtve nove vlasti odmah posle Drugog svetskog rata pominje se „rasadnik“ i Korito Resave na periferiji Svilajnca.
Prema svedočenjima desetak Svilajnčana, koje je zabeležio Milivoje Radovanović, danas advokat u ovom gradu, na izlazu iz grada prema Crkvencu, na mestu gde je bio rasadnik voća, tajno je noću ubijeno i sahranjeno više ljudi:
- Postoji pouzdano svedočenje o dvadesetak streljanja „neprijatelja naše borbe“. Sudio im je preki sud, po kratkom postupku.
Likvidirani su Živojin M. Cenković, sreski sudija, Milosav Filipović, predsednik opštine i Božidar Stamatović, svi iz Svilajnca, Čeda Donić, ugledni domaćin iz Kušiljeva, Slobodan Nikolić, maturant gimnazije iz Crkvenca i još jedanaestoro ljudi iz okolnih sela. Izvodili su ih potajno, u gluvo doba noći i likvidirali - zapisao je Radovanović i ova svoja saznanja objavio u lokalnom listu „Novi put“, još dok je bio predsednik Opštinskog suda u Svilajncu:
- Po objavljivanju teksta o „svilajnačkim psećim grobljima“ na prvom reizboru 1992. godine nisam dobio saglasnost za mesto predsednika suda, a zatim su tri puta pokušali da me pošalju na front - kaže.
Živojin Cenković, sreski sudija, bio je najpoznatiji meštanin u grupi likvidiranih. Jedne noći, oko 3 sata ujutro na prozor njegove kuće pokucao je njegov komšija sa kojim je u toku rata lepo živeo. Komšija je bio naoružan:
- Žiko, moram da te odvedem u opštinu, na razgovor - rekao je.
Kao da je slutio šta će se dalje događati, skinuo je zlatni prsten sa ruke i ostavio ga supruzi:
- Niko od rodbine danima nije znao šta se dogodilo. Sve dok nije objavljen spisak „lica koja su za svoje zločine prema narodu streljani u Svilajncu od strane narodne vlasti“ - svedočio je za života Blagoje Cenković, sin streljanog sudije. - Kao đak imao sam praktičnu nastavu, oprašivali smo repu. U jednom momentu našao sam se sa motikom na grobu svoga oca. Bio sam siguran da je on baš pod mojom motikom. Pobegao sam bez traga i glasa. Izgubio sam tu školsku godinu, jer više na praksu nisam hteo da idem.
Na tom mestu podignut je silos i sajamska hala, gde se svake godine održava izložba rasne stoke.
O likvidacijama protivnika pri kraju rata niko od starijih Svilajnčana ne želi da govori, ali se nekolicina njih slaže, da je streljanje grupe od dvadesetak uglednih ljudi bila odmazda, zbog „likvidiranja simpatizera NOB-a“.
U toku rata četnici su zarobili i streljali poznate partizane Petra Petrovića, Radomira Branisavljevića-Bisića, Aleksandra Milanovića, Lazara Nikolića...
On navodi da su u februaru 1944. godine četnici Vukašina Petkovića, noću iz kuća izveli učitelja Mihaila Jovanovića - Miku Bradu, učesnika Vukovarskog kongresa, Iliju Bućina, sveštenika, Čedomira Protića, agronoma i još četvoricu, odveli ih u jednu kolibu u Crkvencu i tu ih osudili na smrt, a potom na brdu Divotin iznad ovog sela zaklali.
Kako je Milojević zapisao, „sekretar prekog suda, po Vukašinovom naređenju, bio je svilajnački sudija Živojin Cenković“. Dodaje, da sudija Cenković nije mogao da kuca presudu, „pa se Vukašin naljutio, uzeo pisaću mašinu i sam sebi diktirao presudu.“
Po saznanju Milivoja Radovanovića, na periferiji Svilajnca nalaze se i neobeležena groblja „Konopljara“, gde su uglavnom sahranjivani likvidirani zarobljeni Nemci i „Opštinske livade“.

PROGON PORODICE
POSLE streljanja sudije Cenkovića, njegova supruga i dvoje dece izbačeni su na ulicu, a u njihovu kuću uselili su se simpatizeri NOP-a. Konfiskovani su im kuća i svi objekti i okućnica.
- Moj otac i njegova sestra sa majkom preselili su se kod rođaka. Po završetku škole u Svilajncu otac nije mogao nigde u Svilajncu da dobije posao, pa je dugo radio u Despotovcu - kaže danas Živojin B. Cenković, koji je dobio ime po dedi. - U više navrata, dok sam radio u mesnoj trgovini „8. oktobar“, pri susretu sa direktorom Rankovićem, koji je bio predsednik opštine i sekretar Komiteta, on je ponavljao: „Tvoj deda nije bio kriv“.
Unukova velika želja je da se konačno nađe i obeleži grob dede, uglednog sudije, koji je u svoje vreme bio najškolovaniji Svilajnčanin. On je pored sudskog posla, kao dobar violinista predavao muziku u mesnoj školi.
G. M. ZORIĆ

* * * * *

U ZBEGU U SLOVENIJI NESTALO OKO 20.000 CRNOGORACA
BEZ PRAVA NA GROB

Niko ne zna koliko je tačno ljudi pobijeno na stratištima Slovenije posle završetka Drugog svetskog rata. Slovenački istražitelji koji otkrivaju masovne grobnice, procenjuju da je iz svih krajeva Srbije, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, Bosne Italije, Nemačke, Austrije - stradalo oko 400.000 ljudi.
Iz zbega koji je krenuo iz Crne Gore u zimu 1944. nikada se nije vratilo 20.000 Crnogoraca. Pojedini istoričari tvrde i 25.000. Udruženje „Saznaćemo istinu“ jedino u Crnoj Gori koje traga za istinom, veruje da bez potpunog otkrivanja ove mračne stranice istorije, pomirenje nije moguće.
- Svako ima pravo na grob. I pobednici i pobeđeni. Hoćemo da izbrojimo naše mrtve i da im obeležimo mesto stradanja. Nećemo revanšizam. Više od 46 godina tragao sam za mestom stradanja svoje braće i ostalih nesrećnika koje je režim mučki pobio zbog drugačije vere u ustrojstvo države. Razgovarali smo sa stotinama svedoka, i do sada smo uspeli da sačinimo spisak od 5.500 ubijenih Crnogoraca u Sloveniji. Dvotomnu publikaciju sa više od 2000 fotografija izdaćemo do kraja godine - kaže Dušan Niklanović, predsednik Udruženja koji je sa svojim bratom Vladom preživeo pokolj.
Šezdeset godina je mrtve prekrivala tama i zid tišine. Niko nije smeo da ih pomene. Zbog najveće Titove grobnice odlazilo se u zatvor.
Onda je slučajno, 1999. godine zazvonilo zvono na uzbunu. Radeći auto-put kod Maribora pronađeno je 1.170 leševa u rasponu od sto metara! Javnost se podigla. Ko je ubio te ljude? Zašto? Uključio se politički vrh, katolička crkva i 2003. godine donet je Zakon o vojnim grobljima, koji obavezuje državu i druge organe da otkriju i obeleže sva stratišta u Sloveniji gde su partizani pobili ljude.
Tako je obeleženo je i otkriveno 597 stratišta. Najviše Crnogoraca stradalo je u šumama prema Vodicama, Lancovu, Starom Hrastniku, Pohorniku, Teznu i Kočevskom rogu.
I dok Slovenija iskopava svoje mrtve,(za pomoć su joj se obratile vlade Srbije, Hrvatske, Austrije, Italije i Nemačke) - Crna Gora ćuti.
- Naša država ne želi da zna šta se desilo sa 20.000 njenih pobijenih građana. Obraćali smo se kao Udruženje predsedniku države, vlade, skupštine, svim poslaničkim klubovima. Bez odgovora. Tražili smo da održimo zajednički parastos svim žrtvama. Opet, ništa. Na kraju, vladajuća većina u skupštini nije čak prihvatila predlog opozicije da se održi minut ćutanja za sve mrtve. - kaže Dušan Niklanović.
Umesto države, Udruženje „Otkrićemo istinu“ pre četiri godine sa oko 300 članova porodica pobijenih, poklonilo se senima svih žrtava komunističkog režima u Kamničkoj Bistrici, parastos su služili velikodostojnici Crnogorsko-primorske mitropolije i Ljubljansko-zagrebačke i prvi put posle šezdeset godina mraka, u okolini Kamnika sveće su osvetlile duše umorenih.

JECAJI IZ KRENA
U grobnici u Krenu najviše je
stradalo Srba, Crnogoraca i Slovenaca.- kaže Čedo Vukmanović - Tu su ih danima dovozili kamionima. Po četvorica su bila vezana telefonskim kablom, i tako su iskakali iz kamiona. Onda im je naređeno da se skinu goli. Partizani su ih bajonetima gurali do litice i pucali. Iz jame užasa dopirali su krici i jecaji ranjenih. Partizani nisu imali vremena da silaze, nego su bacali bombe sve dok i poslednji jecaj od 15.000 duša - nije utihnuo. Na tom jezivom mestu, Slovenija je podigla obelisk visok 5 metara i malu kapelu čijem je otvaranju prisustvovao kompletan državni vrh. Na Dan mrtvih okupi i 15.000 ljudi. A na njemu piše, na engleskom, slovenačkom, hrvatskom i srpskom jeziku: “Pobijeni nasilnom smrću 1945. godine od partizana.

PRVI
Godinama niko nije smeo da spomene nesrećne žrtve - kaže Vlado Niklanović, koji je preživeo pokolj.- Prvi je o tome, 1976. progovorio Edvard Kozbek, tadašnji slovenački ministar prosvete. Smesta je smenjen sa svih funkcija, šikaniran i progonjen. Posle njega, Spomenka Hribar napisala je esej „Kriza i greh“ u kome se založila na pravo na grob. Izbačena je iz partije i ponižavana.
D. D.

* * * * *

JOŠ JE NA SNAZI ZASTAREO PROPIS O SAHRANJIVANJU I GROBLJIMA
MRTVI RAZLIČITI PRED ZAKONOM

U Srbiji je još na snazi Zakon o sahranjivanju i grobljima iz 1977. godine, na osnovu čijeg slova bi mogli doći pod udar svi koji podignu spomenik sa likom svog dede u, na primer, četničkoj uniformi.
„Novosti“ prenose član 8 tog zakona:
„Zabranjeno je podizanje spomenika i drugih grobnih znakova kojima se na neposredan ili posredan način označava pripadnost poginulog, odnosno umrlog lica neprijateljskim pokretima uperenim protiv narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije, odnosno na drugi način označava njegovo učešće upereno protiv te borbe, ili se označava njegova neprijateljska
delatnost protiv društvenog uređenja i bezbednosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Zabranjeno je na spomenike ili druge grobne znakove stavljati podatke, natpise, fotografije i druge znakove (simbole) kojima se na neposredan ili posredan način označava pripadnost poginulog, odnosno umrlog lica neprijateljskim pokretima uperenim protiv narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije, odnosno na drugi način označava njegovo učešće protiv te borbe, ili se označava njegova neprijateljska delatnost protiv društvenog uređenja i bezbednosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Zabranjeno je podizanje spomenika i drugih grobnih znakova, odnosno njihovo obeležavanje natpisima ili drugim grobnim znakovima u slučajevima kad oni imaju antisocijalistički i neprijateljski sadržaj, ili se njima na drugi način povređuju patriotska osećanja ili idejno-političko i samoupravno opredeljenje radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Zabranjena je izrada obeležja i znakova za obeležavanje grobova i spomenika iz st. 1. do 3. ovog člana.“
U članu 24, stav 1, Zakona o sahranjivanju i grobljima piše:
„Novčanom kaznom od 1.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj građanin, ako učini koju od radnji iz člana 8. ovog zakona.“
P. V.

* * * * *

GENERAL-MAJOR ZORAN STANKOVIĆ, PATOLOG I VEŠTAK ZA SUDSKU MEDICINU
U OSTACIMA SVE PIŠE

UKOLIKO i jedna jama bude otkopana sa posmrtnim ostacima ljudi koji su ubijeni posle Drugog svetskog rata, sigurno je da će moći da se utvrdi njihov identitet, ali i način na koji su zverski ubijeni.
Ovo je za „Novosti“ potvrdio u ponedeljak penzionisani general-major Zoran Stanković, bivši ministar odbrane, veštak za sudsku medicinu, koji je radio i ekshumaciju leševa za vreme rata na teritoriji bivše SFRJ.
- Kosti su očuvane i posle 60 godina provedenih u zemlji - objašnjava Stanković. - Tako, na njima može da se vide povrede nanete vatrenim oružjem, tupo-tvrdim predmetom ili prostrelne rane. Eventualno, mogu se registrovati i povrede od oštrih predmeta, ukoliko su zakačile kost, zamahom mehaničkog oružja.
Stanković objašnjava da se na posmrtnim ostacima lako primete prelomi kostiju, lobanje, ali i neki drugi udarci.
- Kako posle toliko godina nema mekih tkiva, nemoguće je utvrditi da li su i kakve povrede postojale na njima - objašnjava on.
Prema rečima našeg eminentnog patologa, na osnovu kostura može da se utvrdi starost, pol, a DNK analizom lako se utvrđuje da li kosti pripadaju osobi za koju se sumnja da je na tom mestu sahranjena. Naravno, imajući u vidu DNK profil najbliže rodibne.
- Postoji niz podataka u istoriji da se rade ekshumacije posmrtnih ostataka grupe ili ljudi koji su stari sto i više godina - kaže Stanković. - Kada su kosti očuvane lako se registruju povrede i oboljenja tih ljudi koji su umrli. Danas je to naročito moguće, s obzirom na tehničke napretke u medicini.
J. Su.

* * * * *

REAGOVANJA I POLEMIKE

VUK DRAŠKOVIĆ, LIDER SPO
OTKOPATI SVA TAJNA STRATIŠTA

NAJGORE što se Srbiji i srpskom narodu može desiti, jeste da zavlada ćutanje posle potresnog feljtona „Novosti“ o masovnim likvidacijama i tajnim stratištima koja, samo u Srbiji, skrivaju najmanje 100.000 komunističkih žrtava. Noć velikog zločina, duga šest i po decenija, mora biti prekinuta.
Nesporno je da su bez suđenja i krivice likvidirane desetine i desetine hiljada ljudi, uglavnom Srba civila, koji su bili kulturna, razvojna, duhovna i demokratska elita nacije.
Takođe bez suđenja, ubijene su i desetine hiljada drugih, mahom pristalica i pripadnika antifašističkog i antikomunističkog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića, nakon što su Crvena armija i partizani uspostavili komunističku diktaturu u Jugoslaviji. Bio je to biološki pogrom nacije.
Zakopana istina o tom zločinu i neotkopana stratišta žrtava predstavljaju kolektivni greh svih nas, prokletstvo Srbije i srpskog naroda. Nevina krv i velika nepravda ne daju Srbima ni spokoja ni napretka.
Konačno reći istinu, otkopati sve tajne grobnice i mrtvima vratiti ljudsku čast i pravo na grob i sveću, prvorazredna je i ljudska i civilizacijska i hrišćanska i nacionalna obaveza.
Srpski pokret obnove, koji se za sve ovo bori od svog osnivanja, zahteva od Vlade Srbije da nadležnim državnim organima naloži otkrivanje i otkopavanje svih tajnih stratišta komunističkih žrtava. Odmah, u Srbiji, ali i u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedonoji i BiH, u dogovoru sa vladama tih država.

VOJA BRAJOVIĆ, GLUMAC
CIVILIZACIJSKI DUG

OTKRIVANJE istine o stradalima je naš civilizacijski dug. To je naša obaveza i prema precima i prema potomcima. Jer, i njihovi potomci moraju skinuti tu senku sramote da ne znaju gde su im rođaci, nekima i roditelji pogubljeni i bačeni. Ne sahraniti nekog bez obeležja znači baciti ga. Iako se čini da je kasno, smatram da nikada nije kasno da se utvrdi prava istina.
Moj otac koji je učesnik NOB pričao mi je da je bio svedok pogroma ljudi bez ikakvog razloga i ikakve optužbe. Neki ljudi su i za vreme rata gledali kako da vrše samostalnu proletersku revoluciju na svoju ruku. Pa su osuđivali i zbog jedne krave ili jednog ili dva stoga sena više. Smatrali su ih buržujima. Proglašavali neprijateljima i likvidirali. Treba utvrditi i ratna zlodela.

EGON SAVIN, REŽISER
SVAKI ZLOČIN JE ZLOČIN

SVAKI zločin treba da se tretira na potpuno isti način bez obzira na to ko ga je počinio - fašisti, četnici ili partizani.
Skloni smo često da zločin posmatramo i ocenjujemo iz političke ili ideološke perspektive što je za mene kao čoveka potpuno neprihvatljivo. Tako da se svaki zločin mora otkriti, rasvetliti i staviti na videlo.

DOBRIVOJE BUDIMIROVIĆ BIDŽA, BIVŠI PREDSEDNIK SVILAJNCA
VREME ZA POMIRENJE

VREME je da se svi, posle toliko godina, dostojanstveno sahrane, bez obzira na to u kojoj su vojsci bili. Obeležje svakog pravoslavnog čoveka koji je stradao treba da bude krst i grob da se zna gde počiva. Takođe, došlo je vreme da se konačno svi pravoslavci pomire jer imamo dosta „mešovitih“ četničko-partizanskih brakova, pa je red da njihovi unuci idu i kod jednog i drugog dede da zapale sveću.

halix:

ALEKSANDAR VULIN, POKRET ....sloboda svanula 9. maja 1945. godine. A sve greške oslobodilačkih vlasti spreman sam da prihvatim.

Kliknite za proširenje...

A šta si ti radio 45. na kojem si ratištu bio pa tako dobro poznaješ situaciju, koliko imaš godina ?

Ayd nemoj da *****š !!!

halix:

DRAGOLjUB MIĆUNOVIĆ, PREDSEDNIK SAVETA DS
NE VREDE KAMPANjE
- MENE nekrofilija ne zanima. Naravno da treba utvrditi istinu o zločinima, ali sada ispada da je bilo više žrtava nego građana. Svako ima pravo na grobno mesto, ali ne može se pitanje tajnih grobnica "isterivati" nekakvim kampanjama. Ja u tome ne bih da učestvujem - rekao nam je Dragoljub Mićunović, funkcioner DS.

Ziveo Boris Tadic!

Kliknite za proširenje...

hehehe...uzviknuo je nesretni halix i ''Ziveo Boris Tadic!''

Uzviknuo i ja!

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je, posle hapšenja studenata, da „Draža Mihailović nije bio fašista i da ga je odlikovao predsednik SAD, šta god mislili partizani u Srbiji“. Tadić je naveo i da se ne slaže sa politizacijom slučaja hapšenja studenata, koje je ocenio kao „neprihvatljivo“.

http://www.blic.rs/stara_arhiva/arhiva/2004-11-24/strane/hronika.htm

Pomirimo žive i mrtve



Crkva svete Petke u Šapcu, podignuta u spomen žrtvama

OBJAVILI smo 21 nastavak serijala „Otkopavanje istine“. Zajedno sa Institutom za savremenu istoriju, otvorili smo jednu veliku temu, živu ranu, duboko sakrivenu tajnu.
Nije nam bio cilj da ovim potresnim feljtonom prepravljamo istoriju. Nije nam bio cilj da osuđujemo žive partizane niti da prebrojavamo mrtve četnike. Nisu nam bile cilj nove podele, novi revanšizmi, novi bratski sukobi.
Cilj nam je bio da pokušamo da otkrijemo zatrpana, zaboravljena mesta, na kojima su po oslobođenju Srbije streljane, ubijene, često bez presude, sa naknadnom odlukom, u noći, bez ičijeg znanja, hiljade građana ove zemlje.
Cilj nam je da pokušamo da utičemo na državne organe da obeleže ta mesta, da podignu prigodne spomenike sa imenima žrtava, ako je to moguće i da dostojanstveno sahrane pogubljene. Da se to učini bez pompe, bez isticanja pobednika i poraženih.
Na stotine reakcija svakoga dana je pristizalo u našu redakciju. To je dokaz koliko je otvorena tema bolna.
Po emotivnim sećanjima i ispovestima potomaka žrtava, može se osetiti koliko je teška njihova višedecenijska patnja i koliko im je olakšanje danas, kada se samo otvoreno priča o zakopanim istinama.
„Novosti“ su zarile prvi ašov u brdo zakopanih tajni. Pokrenuli smo lavinu emocija, nabujalih sećanja, burnih reagovanja, različitih reakcija, različitih tumačenja.
Na potezu je država.
Na potezu je nauka.
Na potezu su istoričari.
Da se završi, ako je tako moguće, ova priča jednom zasvagda. Da se popišu imena svih žrtava, pronađu lokacije svih tajnih grobnica, otkriju, obeleže...
Na redu je pomirenje živih i mrtvih. Pomirenje zbog budućnosti.

* * * * *

POSLE DRAMATIČNIH PODATAKA I PRIČA
VLADA FORMIRA KOMISIJU!

VLADA Srbije će formirati komisiju koja će se baviti pronalaženjem i obeležavanjem svih tajnih grobnica u Srbiji - potvrđeno je „Novostima“ u Nemanjinoj 11.
Formalnu inicijativu će u narednim danima da podnese ministar za dijasporu Srđan Srećković, a jedan od predlagača će biti i Ministarstvo pravde.
U Vladi, kako nam je potvrđeno, postoji apsolutna politička volja da se sve činjenice i iz Drugog svetskog rata potpuno rasvetle i iznesu na videlo.
- Podržavam inicijativu da se oformi državna komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u zemlji u kojima se nalaze i streljani posle oslobođenja 1944. godine - rekao je za „Novosti“ Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.
Srđan Srećković, ministar za dijasporu nam je preneo:
- SPO će podneti formalnu inicijativu da Vlada Srbije oformi komisiju za otkrivanje svih tajnih grobnica posle Drugog svetskog rata. To je istorijska obaveza države i moralni dug prema stotinama hiljada ljudi koji su ubijeni samo zato što su drugačije mislili.

* * * * *

U SREDU OKRUGLI STO

„Večernje novosti“ i Institut za savremenu istoriju organizuju u sredu u 11 časova u prostorijama Instituta okrugli sto povodom naše akcije „Otkopavanje istine“.
Najavljeno je da na tribini učestvuju: ministar Srđan Srećković, državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen, Slobodan Radovanović, v. d. republičkog javnog tužioca, Matija Bećković, akademik Dragoljub Živojinović, dr Predrag Marković, dr Radoš Ljušić, dr Vladimir Cvetković, dr Slobodan Antonić, dr Bojan B. Dimitrijević, dr Čedomir Antić, mr Đorđe Vukadinović, dr Jovica Trkulja, Gojko Lazarev, sudija, dr Dobrivoje Tomić, Srđan Cvetković, Miladin Milošević, direktor Arhiva Jugoslavije, dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju i Manojlo Vukotić, glavni i odgovorni urednik „Novosti“.

* * * * *

DO KAKVIH SAZNANJA SE DOŠLO U SERIJI „NOVOSTI“
POZNATE TAJNE GROBNICE

BEOGRAD
Likvidirano između pet i sedam hiljada narodnih neprijatelja.
Tajne grobnice: Lisičji potok, Kalemegdan, Ratno ostrvo, Ada ciganlija, prostor gde je sada Ambasada Turske, Belimarkovićev voćnjak, Banjička šuma, Košutnjak, stadion „Grafičar“, park Manjež, park Tašmajdan, kod hale „Pionir“, stadion FK Obilić, Centralno groblje, naselje Braća Jerković, Rakovica, letnja pozornica Topčider, Jajinci, Železnička kolonija, Šarena ćuprija, padine Avale, Makiš...

NOVI SAD
Streljano oko 250 uglednih Novosađana posle rata. Tajne grobnice: Rasina šuma.

ZAJEČAR
Po oslobođenju je likvidirano više stotina viđenijih ljudi Zaječara, Boljevca i okoline.
Tajne grobnice: brdo Kraljevica, Senjak kod artiljerijske kasarne i put ka zaječarskom selu Nikoličevo.

LESKOVAC
Streljano više stotina uglednih građana.
Tajne grobnice: Selo Slavnik, Ickova njiva, Lapotince iza bolnice, jaruge Gornje i Donje Stopanje, kod Poljoprivredne škole...

KRAGUJEVAC
U gradu i okolini streljano oko hiljadu ljudi.
Tajne grobnice: „Kapislana“, kod sadašnje fabrike „Zastava“.

ČAČAK
Streljano 266 ljudi sa područja Čačka, Gornjeg Milanovca i Lučana.
Ukupno u tajnim grobnicama sahranjene 592 žrtve.
Tajne grobnice: kod Borčevog stadiona, po okolnim selima.

NIŠ
Procenjuje se da je oko 1.000 ljudi likvidirano.
Tajne grobnice - Brdo Bubanj, iza KP doma, igralište teniskog kluba Radnički, rov
iznad Tvrđave i brdo iznad Niške banje.

KRALJEVO
Streljano više stotina Kraljevčana.
Tajne grobnice: Lagersko groblje, Popov potok, priobalje Ibra u centru grada, Kanova njiva, kod Doma tehnike.

KRUŠEVAC
Više stotina ljudi streljano.
Tajne grobnice: Bagdala, Garski potok, Slobodište, vrbaci Zapadne Morave...

ŠABAC
Više stotina ljudi likvidirano posle rata.
Žrtve su bacane sa Savskog mosta.

VALJEVO
Više stotina žrtava.
Tajne grobnice: Stara ciglana na Petom
puku, Kamenitovce, Ševarice, Maljevičke jaruge.

SMEDEREVO
Likvidirano više stotina ljudi.
Tajna grobnica:
Jezavska jama pored srednjovekovne tvrđave.

UŽICE
Najmanje 300 žrtava.
Tajne grobnice: Iznad kasarne u Krčagovu, Zukovina iznad ulice Mage Magazinović, naselje Pora, izvorište Uremovačkog potoka.

PIROT
Tajna grobnica: kod Kostinog mosta.

PROKUPLJE
Streljano najmanje 213 ljudi.
Tajne grobnice: brdo Hisar i okolina reke Toplice.

* * * * *

GRADONAČELNICI OBEĆAVAJU OBELEŽJA

MILAN MILOŠEVIĆ, Šabac
Izgradili smo hram svete Petke Paraskeve koji je svojevrsni spomenik stradalnicima

ZORAN JAKOVLJEVIĆ, Valjevo
- Potrebno je da se pronađu svi grobovi.

VEROLJUB STEVANOVIĆ, Kragujevac
- Odlučili smo da postavimo spomenik žrtvama u pivarskokm parku nedaleko od ovog stratišta, u krugu „Zastave“.

VELJKO NEGOVANOVIĆ, Čačak
- Traganje za navodnim stratištima za mene je čista glupost.

DRAGAN AZDEJKOVIĆ, Kruševac
- Opština je opredelila nekoliko hektara na bagdali za spomen obeležje. Pošto projekat prođe proceduru, Kruševac će dobiti crkvu pomirenja.

PREDRAG UMIČEVIĆ, Smederevo
- Podići ćemo spomen obeležje na Jezavi jer to ljudi koji su izgubili živote zaslužuju.

JOVAN MARKOVIĆ, Užice
- Najmanje što možemo učiniti je da podignemo spomen obeležje žrtvama na teritoriji Užica.

* * * * *

VEĆ PODIGNUTO
* Crkva svete Petke u Šapcu, podignuta u spomen žrtvama
* Krst podigli potomci žrtava na brdu Kraljevica kod Zaječara
* Spomenik žrtvama kod Gromovice u Kragujevcu
* Krst na Popovom potoku u Kraljevu podigli potomci žrtava
* Krst podignut pod Bagdalom u Kruševcu
* Ekshumirani posmrtni ostaci sahranjeni u porti manastira Vavedenje u Beogradu.

* * * * *

ŠTA SU REKLI O INICIJATIVI „NOVOSTI“ POLITIČARI, UMETNICI, SUDIJE, ISTORIČARI, AKADEMICI...
ISTINA MORA IZAĆI NA VIDELO

IVICA DAČIĆ, ministar unutrašnjih poslova i zamenik premijera:
- Ne sporim pravo da se sazna istina o svemu što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Protiv sam, ako se iz toga krije namera da se izvrši revizija događaja od 1941. do 1945. godine.

SLAVICA ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ, predsednica parlamenta:
- Treba da se zna svačije grobno mesto. Istorija ima svoj sud, ali porodice ljudi koji su izgubili život imaju pravo na pijetet prema bližnjima.

VUK DRAŠKOVIĆ, lider SPO
- SPO zahteva od Vlade Srbije da nadležnim državnim organima naloži otkrivanje i otkopavanje svih tajnih stratišta komunističkih žrtava.

TOMISLAV NIKOLIĆ (SNS)
- Podržavam akciju „Novosti“, ako je njen cilj human i zasnovan na želji da se utvrdi istina i na ljudskom pravu potomaku da pronađu kosti svojih predaka.

VOJISLAV KOŠTUNICA (DSS)
NAŠ zadatak je da se sa najvećom poštom odnosimo prema svakoj nevinoj žrtvi. Tako razumem i inicijativu „Novosti“ da se svaka žrtva popiše i dostojanstveno sahrani.

VELIMIR ILIĆ (NS)
- Pune su jaruge neupokojenih tela. Očekujem da država reši tu veliku istorijsku nepravdu.

RADOŠ LJUŠIĆ
- Srbija treba da zna ime svake žrtve i da kao država obeleži grobna mesta svim ubijenim.

ČEDOMIR ANTIĆ
- Oni koji su ubijali, postigli su svoj cilj, njihove žrtve su zaboravljene, a društvo u kome živimo je prihvatilo prećutnu sramotu. Zato je inicijativa „Novosti“ veoma značajna.

LJUBOMIR DINIĆ
- Utemeljeno, racionalno, dokumentovano treba da se dođe do prave istine i da se obeleže sve tajne grobnice.

PREDRAG MARKOVIĆ
- Ozbiljnost jednog naroda meri se, između ostalog, i razumnim poštovanjem svojih žrtava.

VASILIJE KRESTIĆ
- Inicijativa da se pronađu grobovi stradalih je hrišćanska i civilizacijska ideja koju naravno podržavam.

ZORAN STOJKOVIĆ, bivši ministar pravde:
- Sve priče o Evropi i našim integracijama padaju u vodu ako se država ne suoči sa istinom i zločinima od pre šest decenija.

MATIJA BEĆKOVIĆ
- Protivnici nisu samo lišavani života već i smrti. Ne verujem da taj veliki projekat nije imao autora. Razlog bi mogao biti u tome da onaj ko nema groba, nije ni živeo, a ko nije živeo ne može biti ni mrtav, a nije mrtav jer ga nije niko ni ubio...

SLOBODAN RAKITIĆ
- Dugo smo živeli sa duboko zakopanom istinom o nevinim žrtvama komunističkog terora posle rata. Nema većeg greha nego ne sahraniti mrtve i ne znati gde su im grobovi.

DUŠAN KOVAČEVIĆ
- I danas članovi „komunističke“ partije ne daju da se istina iskopa, a da se nesrećnim stradalnicima bar popišu imena i da im se podigne bar zajednički spomen-park.

SINIŠA KOVAČEVIĆ
- Vreme je da se podvuče crta. Da se otvoreno priča o svim zločinima - partizanskim i četničkim. Da se žrtve u grobu izjednače, da bi njihovi potomci mogli da se pogledaju u oči i izljube.

SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ
- Neophodno je da otkrijemo, dok ih vreme ne potopi u duboku tminu zaborava, sve oni koji nisu još položeni u mir sopstvenih grobova.

BATA ŽIVOJINOVIĆ
- Svi koji su ubijeni za vreme i posle Drugog svetskog rata, bilo da su partizani, četnici ili građani koji nisu nosili pušku, treba da dobiju svoje grobno mesto.

EMIR KUSTURICA
- OD Jevreja smo morali naučiti da naši vlastiti mrtvi, moraju prvi biti prebrojani. Po svaku cenu, bez obzira na ideološku tranu kojoj su pripadali...

Srbija je sazrela za istinu



Brdo Peti puk u Valjevu je mesto stradanja

MINISTARSTVO za dijasporu počelo je u četvrtak da priprema zvaničnu inicijativu da Vlada Srbije formira komisiju za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica nastalih za vreme i posle Drugog svetskog rata u našoj državi.
Takvu inicijativu najavili su u sredu resorni ministar Srđan Srećković i državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen na okruglom stolu u organizaciji „Novosti“ i Instituta za savremenu istoriju povodom našeg feljtona „Otkopavanje istine“.
Moguće je, prema izvorima „Novosti“, da vladina komisija bude formirana već idućeg četvrtka, na redovnoj sednici Cvetkovićevog kabineta. Time bi na veoma prihvatljiv i odgovoran način bila okončana serija „Otkopavanje istine“ koju su četiri nedelje zajedno vodili Institut za savremenu istoriju i redakcija „Novosti“.
Bio bi to veliki korak ka razotkrivanju tajne koja traje šest i po decenija i ogroman preduslov da se, na dostojanstven, civilizacijski, demokratski, hrišćanski i pomiriteljski način obeleže sva stratišta sa nevinim žrtvama, rasuta širom Srbije.
U poslednjem nastavku serijala, objavljujemo delove debate sa okruglog stola.

* * * * *

SRĐAN CVETKOVIĆ
REPRESIJA JE DUGO TRAJALA

SRĐAN CVETKOVIĆ, saradnik Instituta za savremenu istoriju, istakao je da je represija oslobodilačkog komunističkog režima u Srbiji sprovođena po uzoru na SSSR - „eliminacijom političkih protivnika i oduzimanjem privatne svojine“.
- Metode su bile takve, da je 99 odsto likvidacija u našoj zemlji sprovedeno bez suda. Neverovatno zvuči i podatak da je od 1945. do 1951, kada gotovo da nije bilo kriminala, u „Zabeli“ bilo oko 42.000 zatvorenika, isto koliko u narednih pola veka. Represija je sprovođena uz pomoć vojske, policije i suda, a sve uz izgovor da će se partija u ime naroda obračunati sa državnim neprijateljima.
Cvetković je naveo da su streljanja započela u istočnoj Srbiji, koja je najpre i oslobođena.
- Mnogi od ubijenih nisu ni pokušali da pobegnu, jer su bili na početku čistke, verovali su u sudstvo i mislili da će bez problema da dokažu nevinost. Kada se pročulo o partizanskim streljanjima u ostalim delovima Srbije, mnogi su pobegli, kako ne bi doživeli istu sudbinu.
Cvetković procenjuje da je samo u Beogradu ubijeno između pet i sedam hiljada ljudi, u Nišu i Šapcu oko hiljadu, a u ostalim gradovima po nekoliko stotina.
- Velika odmazda sprovedena je prema nemačkoj i mađarskoj manjini u Vojvodini, gde je prema nemačkim izvorima likvidirano 40.000 ljudi. Streljani su čak i Srbi, koji su svojim nemačkim komšijama u zarobljeništvu donosili hleb.
Cvetković iznosi da je, prema najnovijim istraživanjima, tokom 1944. i 1945. godine likvidirano najmanje 80.000 građana Srbije, čak i više ako računamo streljanje ratnih zarobljenika na Zelengori i Sloveniji 1945.
- U početku, „neprijatelje države“ bi streljali ili ih slali na Sremski front. Represija je najpre sprovođena kroz optužbe za kolaboraciju, a zatim su osnov bile i osude za špijunažu i izdaju u korist jedne ili druge supersile. Posle „divljih čišćenja“ 1944. i 1945. godine, koja je sprovela Ozna po spiskovima i dojavama građana doušnika, usledio je surov obračun režima sa „vanreformskom opozicijom“, „saputnicima revolucije“ i „unutarpartijskom opozicijom“ - zaključio je Cvetković.

* * * * *

DR SLOBODAN ANTONIĆ
TREĆA FAZA MRŽNJE

Dr SLOBODAN ANTONIĆ, sociolog, podržao je akciju „Novosti“ i Instituta, ali je rekao da ona nije samo publicistička već i naučna:
- U suštini, mi govorimo zapravo o problemu koji je još živ. O dubokim podelama u našem narodu i našem društvu. Te dvovekovne podele, na obrenovićevce i karađorđevićevce, zatim na četnike i partizane, nastavljene su i danas kroz ozbiljnu podelu na „prvu“ i „drugu“ Srbiju.
Sociolog smatra da je likvidiranje političkih neprijatelja kao tema važna, zbog uspostavljanja „duhovne higijene kako bi se izbegle teške greške iz prošlosti“. Izneo je viđenje „kauzalnog mehanizma“ po kojem se dešavaju strašne stvari u istoriji:
- Mehanizam ima četiri stadijuma: Prvi je ideološka ostrašćenost, tako što se jedna ili dve vrednosti stave u sam centar iznad svih drugih vrednosti, tako, da je baš sve dozvoljeno da bi se te vrednosti branile i unapredile. U drugoj fazi, javlja se lična mržnja prema konkretnim ljudima koji su, na primer, u ovom slučaju, neposredno sarađivali sa okupatorom za vreme Drugog svetskog rata ili su bili saučesnici u zlodelima. To je lična mržnja koja ima konkretnu adresu.
Prema dr Antoniću, u trećem koraku na red dolazi takozvani transfer mržnje:
- U toj fazi, mržnja više nije samo lična, već je upućena na celu društvenu grupu. Predmet mržnje nisu samo pojedinci već svi koji su učestvovali u nekoj društvenoj grupi. Dakle, ne samo oni koji su učestvovali u streljanjima već i oni koji su, na primer, radili u nekoj javnoj službi za vreme okupacije. Nije uopšte važna konkretna krivica već pripadnost grupi koja je stigmatizovana.
Četvrta faza je, po Antoniću, progon, koji može imati različite oblike, a krajnji oblik je - streljanje.
- Ono što je za mene zabrinjavajuće je da smo mi danas, kada posmatramo podelu na „prvu“ i „drugu“ Srbiju, po mom mišljenju već došli u treću fazu - transfera mržnje. Reč je o tome da se kao krivci za određena dešavanja tokom devedesetih označavaju čitave kategorije stanovništva, pa i čitavo stanovništvo.
Antonić navodi primer da je nedavno na konferenciji Helsinškog odbora za ljudska prava čuo rečenicu da „u Srbiji samo kamen nije kriv“:
- Ta rečenica mi je potpuno otvorila svest da je Srbija u toj trećoj fazi transfera mržnje. Akcija „Novosti“ i Instituta može doprineti tome da podele koje postoje među nama, moramo na neki način kontrolisati. Nadam se da ćemo rasvetliti sve konsekvence iz tih naših istorijskih podela i da ćemo sprečiti da se one dogode ponovo.

* * * * *

DR BOJAN B. DIMITRIJEVIĆ
UNIŠTAVANE ARHIVE

OTKRIVANjE istine o svim događajima posle Drugog svetskog rata, nažalost, neće ići nimalo lako, jer jednostavno ne raspolažemo adekvatnom arhivskom građom. U to sam mogao da se uverim i prethodnih nekoliko nedelja, kao član komisije za pronalaženje groba generala Draže Mihailovića - rekao je dr Bojan B. Dimitrijević, istoričar.
- Pred kraj i neposredno posle završetka rata nije ni vođena adekvatna arhivska građa. Zatim je usledilo i sistematsko uništavanje dokumenata u dva talasa, odmah posle rata i kasnije u vremenu sloma Rankovića. I dalje mogu da se pronađu određeni nebitni podaci o radu tajnih službi, ali ne i dokazi o ubistvima. Plašim se da nećemo naći dokumentovane potvrde o svim zločinima - rekao je Dimitrijević.

* * * * *

DR PREDRAG MARKOVIĆ
PRAVO NA GROB ALI NE IZDAJU

Dr PREDRAG MARKOVIĆ, istoričar, upozorio je da ova akcija ne bi smela da liči na prvi talas preispitivanja prošlosti koji se desio krajem osamdesetih i tokom devedesetih:
- Taj talas se pretvorio u jednu šovinističku, nekrofilnu, kič paradu. Zloupotrebljena je opravdana potreba da se vide žrtve rata, pa se čitava ideja iskompromitovala. To je dovelo i do teških političkih posledica po Srbe.
Istoričar je ukazao i da u reviziji naše prošlosti ne sme da se pređe jedna granica, a to je - antifašizam.
- Svakako se mora priznati status civilnim žrtvama crvenog terora, ali naravno da nisu svi antikomunisti bili nevine žrtve. Istovremeno, niko ne spori da i najveći kolaboracionisti imaju pravo na grob, pa čak i članovi SS divizije. Samo je bitno da se ne smeju rehabilitovati pravi saradnici okupatora i fašista, iako su oni u manjini među žrtvama. Važno je da se izdvoje da se ne bi kompromitovao ceo proces suočavanja sa prošlošću.
Marković kaže da nikako ne treba da se zanemari i omalovaži partizanska antifašistička borba i tradicija i da diskusija o ovoj temi treba da bude pod stručnom kontrolom i kontrolom odgovornih medija među kojima su i „Večernje novosti“.
- Ne sme da se izgubi mera i ukus u odnosu prema tom delu istorije. Važna je i tehnika kako da izađemo na kraj sa ovim pitanjem. Nema razloga da budemo jedina zemlja u istočnoj Evropi u kojoj država ne da da se otvore tajne arhive. Ništa od ovih dokumenata ne sme da bude tajna. Na osnovu kog zakona naslednici Udbe i Ozne ne otvaraju arhive jedne države koja više ne postoji. Taj zakon ne postoji.
Imamo i dug prema ljudima da ustanovimo imenom i prezimenom tačan spisak žrtava sa pratećim dosijeom.
Najpogrešnije će biti ako se istorijske podele Srba stave u kontekst današnje dnevno političke borbe. To ne rade danas ni Francuzi, ni Amerikanci koji su imali strašan građanski rat, već cene žrtve i Severa i Juga. To ne sme da postoji ni u Srbiji. Ovdašnje političke partije moraju da se odreknu sticanja legitimiteta preko veličanja partizanskih ili četničkih junaštava - rekao je Marković.

POPIS PRAVA PRILIKA
Predrag Marković je ukazao da je predstojeći popis stanovništva prava prilika da se popišu i žrtve iz ratova:
- Nikad nismo popisali naše žrtve. Državni popis ima raznorazne rubrike među koje bismo mogli da uvrstimo i rubriku - žrtve u ratovima. U svaku kuću će tada ući statistički obučeni ljudi i to je prava šansa da se taj posao kvalitetno uradi. I da najzad prestanemo da licitiramo brojevima. Dovoljno je Srba poginulo u 20. veku i ne treba da ih dodajemo i da preuveličavamo.
* * * * *

GOJKO LAZAROV
PRIZNANJE, POKAJANJE, PA OPROST

GOJKO LAZAROV, sudija Okružnog suda u Šapcu, rekao je da pravda, kao moralni osnov društva umire dva puta: kad je zločin učinjen, a drugi put kad je zločin zaboravljen.
- Bez sećanja nema ni zločina, a time ni pravde. Ako želimo pravdu moramo da pamtimo, obznanjujemo i kažnjavamo svaki zločin. Revolucionarni teror u Srbiji 1944-1945. godine je više decenija tabu tema. Akcija „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju je završni čin otvaranja ove tabu teme i dolaženja do rešenja za nju, do istine.
Sudija je rekao da su do kraja decembra 1944. godine, vršene masovne likvidacije „narodnih neprijatelja“, od pripadnika partizanskog pokreta, najčešće na osnovu odluka prekih sudova Ozne:
- Obaveza je državnih organa da na sopstvenu inicijativu, a ne samo na inicijativu porodica, ili udruženja građana, sprovode efektivnu i nezavisnu zvaničnu istragu, za sve slučajeve likvidacija izvršenih krajem 1944. i u toku 1945. godine, od pripadnika partizanskog pokreta, Ozne, vojnih sudova, civilnih sudova i sporadičnih pojedinačnih likvidacija.
Lazarov je istakao da bi trebalo da se odgovarajućim krivičnim procesima proglasi deliktni karakter represivne politike, koju je sprovodio komunistički režim.
- To treba da se posmatra u kontekstu onoga što danas nazivamo zločinima protiv čovečnosti, gde su pod plaštom antifašističke borbe likvidirani tzv. narodni neprijatelji u okviru komunističke revolucije.
Ovaj čin, po njemu, ni u kom slučaju ne treba da umanji doprinos Srbije i srpskog naroda antifašističkoj borbi, već je pre svega reč o „dužnosti da načinimo iskorak ka pomirenju, demonstrirajući novu političku kulturu i univerzalne civilizacijske vrednosti“.
- Neophodno je utvrditi istinu, jer je ona potrebna svima: mrtvima i njihovim potomcima i dželatima i njihovim potomcima. Zatim na red dolazi priznanje, pa pokajanje, koji vode do i oprosta i do pomirenja.
Sudija podseća da su se u periodu posle Drugog svetskog rata istraživali i publikovali zločini svih sukobljenih strana, osim jedne - pobedničke.
- Došlo je vreme da se i ti zločini istraže. Oni koji su živi, da se podvrgnu pravdi, a masovne grobnice ubijenih da se pronađu, stradali da se identifikuju, dostojno sahrane, a grobna mesta obeleže.

POTREBAN JE ZAKON
- DALJE otkopavanje istine ne treba da se odvija formiranjem komisija, nego treba da se donese zakon koji bi regulisao sva pitanja u tom procesu - izneo je svoj stav sudija Lazarov. - Ilustrativan je primer i Slovenije, koja je donela poseban zakon o ratnim grobljima, koji je vrlo obiman, detaljan i u poslednjih nekoliko godina vrlo efikasan. Rezultati do kojih je došla njihova komisija formirana na osnovu tog zakona su zapanjujući. Oko 600 masovnih grobnica sa oko 100.000 likvidiranih ljudi.
* * * * *

DR ČEDOMIR ANTIĆ
TAJNE PREPREKA DEMOKRATIJI

DR ČEDOMIR ANTIĆ, istoričar, kaže da pored sveg značaja i poštovanja koji pridajemo velikoj borbi i žrtvama partizanskog pokreta, treba naglasiti da su „njegovo nasleđe, pored slobode, bile i neuspešna revolucija, novoizgrađena autoritarna država, propala ekonomija i socijalna država koja je blagostanje zasnovala hladnoratovskoj podeli sveta i političkim zajmovima“.
- Većina ubijenih tokom 1944. i 1945. godine, a procenjuje se da ih je samo na teritoriji današnje Srbije (među građanima svih nacionalnosti) bilo makar oko 70.000, bili pre svega politički protivnici novog režima. Među njima su pravi kolaboracionisti i profašistički političari činili manjinu. Poseban problem predstavlja činjenica da je progon vršen uglavnom u masi i bez privida formalnog poštovanja zakona. Opravdavanja komunističkog režima pozivanjem na ideološki radikalizam i revolucionarni žar, padaju u vodu ukoliko ne zanemarimo metodičnost izvršenih zločina i kad uzmemo u obzir pragmatičnost njegovih vođa iskazanu samo tri godine kasnije, 1948. godine, tokom sukoba sa Moskvom - iznosi Antić.
On kaže da pitanje nerasvetljenih zločina iz razdoblja 1944-1945. godine teško opterećuje našu još podeljenu javnost.
- Reč je i o prepreci razvoju demokratije kod nas. Da nije tako, zar bi ova tema živela tako dugo, da li bi, konačno, ona bila predmet razmišljanja bilo koga osim malobrojnih i nemoćnih udruženja porodica žrtava i politički neuticajnih potomaka pripadnika četničkog pokreta. Nauka još nije dala konačnu reč o tome koliko su nekažnjeni zločini i praksa terora uticali na zločine i zločince iz prethodnih ratova. Konačno, način na koji se od osude zločina komunističkog režima posle 1944. godine danas ograđuju pojedini političari, intelektualci i pripadnici nevladinih organizacija, veoma nalikuje svim onim pravdanjima i negacijama od slučaja Jasenovca do Srebrenice.
Antić zaključuje da to ograđivanje veoma zabrinjava pošto je reč o osobama od velikog uticaja.

* * * * *

DR VLADIMIR CVETKOVIĆ
ZA SUOČAVANJE GRANICA 1945!

Dr VLADIMIR CVETKOVIĆ, dekan Fakulteta za bezbednost, podsetio je da je suočavanje sa prošlošću nešto što nam se servira od dela domaće javnosti, a sve zarad ulaska Srbije u EU.
- Ali, tu se prvenstveno misli na događaje iz naše neposredne prošlosti, a kao granica za suočavanje se postavlja 1990. godina. Šta je sa 1945. godinom? Događaji posle rata i dalje direktno određuju naše i živote naše dece, bez obzira na to da li je neko učestvovao u tim burnim događajima ili ne. Granica za srpsko suočavanje s prošlošću nikako ne može da bude 1990, već 1945. godina.
Upravo je ta granica, rekao je Cvetković, konačno i pomerena na pravu godinu, zahvaljujući „Novostima“ i Institutu za savremenu istoriju.
- Ćutalo se dugo, iz ličnih razloga učesnika posleratnih događaja, ali danas smo, po svemu sudeći, konačno sazreli da se suočimo sa komunističkim zločinima iz 1944. i 1945. godine. Kada je zajednica spremna da istinu iznese na videlo, to znači i da je država sazrela i da poseduje mehanizme za suočavanje i rešavanje ovog problema. Prvi put se država odlučila na ovakav korak, što pokazuje da je na zdravom tlu, ma koliko je mi kritikovali. Ovom akcijom počinjemo da ličimo na uređen sistem.
Dr Cvetković je zaključio da ovim - otkopavanjem istine - i rekonstrukcijom događaja uoči i posle oslobođenja, moramo da postavimo primer i zauvek sprečimo lako odlaženje Srba u smrt, koje je obeležilo prošli vek.

Komisija za tajne grobnice spremna



Ministarstvo za dijasporu podnelo je zvaničnu inicijativu Vladi Srbije da se formira državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u Srbiji nastalih krajem i po završetku Drugog svetskog rata - potvrđeno je za "Novosti" u Nemanjinoj 11. Ako predlog ministra Srđana Srećkovića prođe sve nadležne odbore, postoji šansa da se inicijativa nađe pred ministrima već u četvrtak na sednici Vlade.

- Politički dogovor unutar Vlade je postignut, i ostalo je samo da formalni predlog prođe administrativnu proceduru - rekao nam je u sredu ministar Srećković.
Komisiju za pronalaženje masovnih grobnica s posmrtnim ostacima žrtava komunističkog terora Vlada će formirati posle objavljivanja našeg feljtona "Otkopavanje istine".

Komisija za istinu



Spomenik u selu Jabuka kod Pančeva

AKCIJA "Večernjih novosti" i Instituta za savremenu istoriju - "Otkopavanje istine" dala je u četvrtak svoj prvi, ali veliki rezultat. Vlada Srbije formirala je Komisiju za otkrivanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze streljani posle 1944. godine, a odluka je prošla jednoglasno.
Posle našeg feljtona koji je dokumentovano obelodanio da postoje stotine tajnih grobnica u Srbiji u koje su, posle oslobođenja, sahranjivane i mnoge nevine žrtve komunističke odmazde, SPO i ministar za dijasporu Srđan Srećković podneli su Vladi zvaničnu inicijativu da se formira komisija, što je bio i cilj naše akcije.
Samo
nedelju dana posle našeg serijala, srpski ministri su jednodušno podržali potrebu da se utvrdi puna istina i da sve žrtve dobiju pravo na svoje grobno mesto. Uskoro će, posle vladine odluke, biti izabrani i članovi komisije koji će započeti rad na otkrivanju i obeležavanju tajnih grobnica.
- Stotine hiljada potomaka, onih koji su duže od pedeset godina nosili beleg naslednika državnih neprijatelja, danas mogu da odahnu, i da konstatuju da je Srbija u ideološkom smislu konačno počela da se menja - izjavio je Srećković u četvrtak za "Novosti" posle sednice Vlade. - Doneli smo jednoglasnu odluku da se formira državna komisija za otkrivanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze streljani posle 1944. godine.
Ministar za dijasporu smatra da je ovo moralo biti učinjeno još 2000. godine, ali da za istinu nikad nije kasno:
- Bolje ikad nego nikad. Ponovo se ispostavlja da je pravda uvek dostižna iako je ponekad nedopustivo spora. Izražavam najiskreniju zahvalnost "Večernjim novostima" i Institutu za savremenu istoriju, jer su pokretanjem feljtona "Otkopavanje istine" dali neizmerni doprinos ostvarenju istorijske pravde, procesu nacionalnog pomirenja.

KONAČNO NADA ZA POMIRENJE
Srećković podseća da je Srbija pre pet godina otpočela proces ispravljanja istorijskih nepravdi usvajanjem Zakona o izjednačavanju prava pripadnika partizanskog i ravnogorskog pokreta, Zakona o rehabilitaciji žrtava političkog progona posle Drugog svetskog rata i formiranjem državne komisije koja treba da utvrdi mesto na kome je likvidiran i pokopan general Mihailović.

http://www.novosti.rs/code/navigate... istinu&kword_add=draza mihailovic, komunisti

Loše ciljanje

Poslednji neo(komunistički) manifest pisan u listu „Večernje Novosti“ o Kalabićevoj izdaji jeste vrh zaleđenog brega. Ići dalje ravno je pasti u provaliju bez dna. Titanik je davno potonuo, ali ako se sprema novi brodolom-biće zlo i naopako.

Kao što je dobro poznato, još pre mesec dana Večernje Novosti su najavile afirmativno pisanje o crvenom termidoru na području Srbije u periodu od jeseni 1944. do polovine 1945. godine. Emocije su počele da se pojavljuju, stare uspomene vraćaju, obespravljeni nadaju, ali vrhunac uzbuđenja je splasnuo posle nekoliko objavljenih tekstova kada smo svi imali prilike da vidimo komuniste koji daju svoja viđenja tih događaja-te strave i užasa.

Prvi sam skrenuo pažnju na to što se ne pominje komunistički logor u Zaječaru. Moj komentar i pismo, sa dokumentovanom potvrdom, poslato glavnom uredniku, nisu želeli da objave. Ovde sam dao i dokument i to iz komunističke arhive. Treba li više od toga? Imati logor, lager, kako želite-ravno je imati pandursku-centralističku državu. Imali smo je, samo što se neće priznati i dan danas. Imali smo i preslikane nemačke metode vladanja i upravljanja: legitimacije i legitimisanja, specijalne propusnice, policijski čas, skraćenje radnog vremena, isticanje plakatiranih objava radi zastrašivanja, zatvore, logore, tajnu policiju, teranje ljudi na ropske radove po rudnicima, itd. I to se neće reći. A samo jedan pomen ovoga što je gore rečeno obrnulo bi ploču za 360 stepeni i to ne bi bila nikakva revizija istorije već jedna gola istina, jaka kao zid u Kini. Sve je ostalo po starom samo su se potlačitelji izmenili.
Komunisti ne mogu da znaju šta je dobro za bilo koji narod, pa i srpski, jer oni i ne priznaju pojam nacije. Pa tako, pitati komuniste šta misle o tom vremenu ravno je pitati osuđenog i zatvorenog zbog ubistva da Vam kaže šta misli o čoveku kojeg je lišio života. Iluzorno je pisati dalje.

Kroz dvadeset i više tekstova o komunističkoj represiji, svesno umanjenoj, novinari su na kraju zaključili: „Istoričari smatraju da je u revolucionarnom teroru stradalo 30.000 ljudi“.
Ne! Istoričari to ne smatraju, jer su ispitivani samo za veće gradove i varošice, i to ne svi. Podsećanja radi, u serijalu nema pomena o streljanjima u: Sokobanji, Kuršumliji, Požarevcu, Sopotu, Aranđelovcu i mnogim drugim mestima. U Kuršumliji ste imali takođe još jedan lager, u nizu ostalih prihvatilišta u žicama za ideološke oponente.

Iako to ne bi trebalo da govorimo, jer su nas zamolili, u cilju da se ne produbljuju sukobi, ovom prilikom ću prekršiti taj kodeks i reći ću da se ne samo ja, već i mnogi drugi ispitanici žale da su novinari u Beogradu pažljivo birali šta će da stave u tekstu o zločinima u nekom gradu. Dakle, naše izjave, uzimane u vidu povećeg kucanog teksta, prošle su čistilište-cenzuru. Njima je samo bilo u interesu da zabeleže mesta masovnih grobnica, a to samo iz razloga da bi rekli: „Devedesetih se pojavljivalo u jednom gradu po deset i više mesta, a sada dva-do tri“. Primer izjave gradonačelnika Čačka sve govori.

Cilj je bio da se velikim slovima, a ponajviše slikovitim i bombastičnim naslovima privuku čitaoci, a tekst koji će zatim uslediti da se uradi po principu: vruće-hladno. Naime, ja sam stavio da se partizani ne oslovljavaju partizanima već komunistima. To nije prošlo. Jedan moj prijatelj koji je davao podatke za Pirot je stavio da se napiše kako su komunisti odrubljivali glave osuđenicima po mnogobrojnim podrumima i to nije ušlo. I tako dalje.

Postavlja se onda pitanje: „Zašto je uopšte pokretan serijal o zločinima?“
Iz ovog ugla gledišta, nakon objavljenih iskaza-ne može se ni reći da je bilo nekih zločina, jer nedostaje glavna teza: „Komunisti su kao negelgetimne-paravojne formacije počinile klasične ratne zločine što bi svaki demokratski sud procenio“. I aneks: „Izvršena je neviđena pljačka i razbojništvo-možda najveće u XX veku“.
Istoričari traže da im se omogući pristup dokumentaciji na kojoj radi neka nazovi komisija za pronalaženje grobnog mesta generala Draže Mihailovića i da se konačno sredi građa koju je Rade Bulatović ustupio Arhivu Srbije.

Međutim, dok to vreme ne dođe, a ko zna kada će i doći, da se osvrnemo na rezultate rada komisije za iznalaženje grobnog mesta čoveka koji je prvi podigao oružje na Fašizam i Nacizam u Evropi.
Umesto novih saznanja i prezentacija-neokomunista Bojan Dimitrijević, notorni nepoznavalac istorije Ravnogorskog pokreta, čovek koji je pisao Valjevske ravnogorce uz pomoć građe koju mu je dao Vladan Radosavljević, daje podatak, direktno u Večernjim Novostima, da je vojvoda Nikola Kalabić izdao svog vrhovnog komandanta! Čega se pošten stidi-time se nepošten ponosi.
Kakva je onda to komisija? Nije li ovo možda komisija koja će imati cilj da se iznalaženjem već poznatih stvari zapravo ogradi od neke široke akcije, jer, čak su i najverniji izdali Dražu..Tajna Brozova policija nije ništa izmislila...Zašto ići dalje i šta je poenta?
Zato je čitav taj projekat jedno loše ciljanje. Pogrešili su metu.
Ako im je stalo da pišu o sladunjavim komunističkim dramama neka se obrate Udruženju Antifašista Srbije u Beogradu, neka zatraže prostor na njihovom sajtu i neka počnu da vraćaju istoriju nazad.

U svakom slučaju, svi koji su željni da nađu istinu, a koja se ne nalazi u radu ove komisije, već po selima, varošicama i gradovima, ali, nažalost, dva i više metra pod zemljom, uvek su dobrodošli i svakom će istinski željnik istine i pravde izaći u susret. Manipulantima i oportunistima nema mesta, jer su ispraznili okvire i promašili metu.



Aleksandar Dinčić

Koča:

hehehe...uzviknuo je nesretni halix i ''Ziveo Boris Tadic!''

Uzviknuo i ja!

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je, posle hapšenja studenata, da „Draža Mihailović nije bio fašista i da ga je odlikovao predsednik SAD, šta god mislili partizani u Srbiji“. Tadić je naveo i da se ne slaže sa politizacijom slučaja hapšenja studenata, koje je ocenio kao „neprihvatljivo“.

http://www.blic.rs/stara_arhiva/arhiva/2004-11-24/strane/hronika.htm

Kliknite za proširenje...

Hahahaha ti si bre vaskrsao kao Isus Hrist!

Koča:

Loše ciljanje

Poslednji neo(komunistički) manifest pisan u listu „Večernje Novosti“ o Kalabićevoj izdaji jeste vrh zaleđenog brega. Ići dalje ravno je pasti u provaliju bez dna. Titanik je davno potonuo, ali ako se sprema novi brodolom-biće zlo i naopako.

Kao što je dobro poznato, još pre mesec dana Večernje Novosti su najavile afirmativno pisanje o crvenom termidoru na području Srbije u periodu od jeseni 1944. do polovine 1945. godine. Emocije su počele da se pojavljuju, stare uspomene vraćaju, obespravljeni nadaju, ali vrhunac uzbuđenja je splasnuo posle nekoliko objavljenih tekstova kada smo svi imali prilike da vidimo komuniste koji daju svoja viđenja tih događaja-te strave i užasa.

Prvi sam skrenuo pažnju na to što se ne pominje komunistički logor u Zaječaru. Moj komentar i pismo, sa dokumentovanom potvrdom, poslato glavnom uredniku, nisu želeli da objave. Ovde sam dao i dokument i to iz komunističke arhive. Treba li više od toga? Imati logor, lager, kako želite-ravno je imati pandursku-centralističku državu. Imali smo je, samo što se neće priznati i dan danas. Imali smo i preslikane nemačke metode vladanja i upravljanja: legitimacije i legitimisanja, specijalne propusnice, policijski čas, skraćenje radnog vremena, isticanje plakatiranih objava radi zastrašivanja, zatvore, logore, tajnu policiju, teranje ljudi na ropske radove po rudnicima, itd. I to se neće reći. A samo jedan pomen ovoga što je gore rečeno obrnulo bi ploču za 360 stepeni i to ne bi bila nikakva revizija istorije već jedna gola istina, jaka kao zid u Kini. Sve je ostalo po starom samo su se potlačitelji izmenili.
Komunisti ne mogu da znaju šta je dobro za bilo koji narod, pa i srpski, jer oni i ne priznaju pojam nacije. Pa tako, pitati komuniste šta misle o tom vremenu ravno je pitati osuđenog i zatvorenog zbog ubistva da Vam kaže šta misli o čoveku kojeg je lišio života. Iluzorno je pisati dalje.

Kroz dvadeset i više tekstova o komunističkoj represiji, svesno umanjenoj, novinari su na kraju zaključili: „Istoričari smatraju da je u revolucionarnom teroru stradalo 30.000 ljudi“.
Ne! Istoričari to ne smatraju, jer su ispitivani samo za veće gradove i varošice, i to ne svi. Podsećanja radi, u serijalu nema pomena o streljanjima u: Sokobanji, Kuršumliji, Požarevcu, Sopotu, Aranđelovcu i mnogim drugim mestima. U Kuršumliji ste imali takođe još jedan lager, u nizu ostalih prihvatilišta u žicama za ideološke oponente.

Iako to ne bi trebalo da govorimo, jer su nas zamolili, u cilju da se ne produbljuju sukobi, ovom prilikom ću prekršiti taj kodeks i reći ću da se ne samo ja, već i mnogi drugi ispitanici žale da su novinari u Beogradu pažljivo birali šta će da stave u tekstu o zločinima u nekom gradu. Dakle, naše izjave, uzimane u vidu povećeg kucanog teksta, prošle su čistilište-cenzuru. Njima je samo bilo u interesu da zabeleže mesta masovnih grobnica, a to samo iz razloga da bi rekli: „Devedesetih se pojavljivalo u jednom gradu po deset i više mesta, a sada dva-do tri“. Primer izjave gradonačelnika Čačka sve govori.

Cilj je bio da se velikim slovima, a ponajviše slikovitim i bombastičnim naslovima privuku čitaoci, a tekst koji će zatim uslediti da se uradi po principu: vruće-hladno. Naime, ja sam stavio da se partizani ne oslovljavaju partizanima već komunistima. To nije prošlo. Jedan moj prijatelj koji je davao podatke za Pirot je stavio da se napiše kako su komunisti odrubljivali glave osuđenicima po mnogobrojnim podrumima i to nije ušlo. I tako dalje.

Postavlja se onda pitanje: „Zašto je uopšte pokretan serijal o zločinima?“
Iz ovog ugla gledišta, nakon objavljenih iskaza-ne može se ni reći da je bilo nekih zločina, jer nedostaje glavna teza: „Komunisti su kao negelgetimne-paravojne formacije počinile klasične ratne zločine što bi svaki demokratski sud procenio“. I aneks: „Izvršena je neviđena pljačka i razbojništvo-možda najveće u XX veku“.
Istoričari traže da im se omogući pristup dokumentaciji na kojoj radi neka nazovi komisija za pronalaženje grobnog mesta generala Draže Mihailovića i da se konačno sredi građa koju je Rade Bulatović ustupio Arhivu Srbije.

Međutim, dok to vreme ne dođe, a ko zna kada će i doći, da se osvrnemo na rezultate rada komisije za iznalaženje grobnog mesta čoveka koji je prvi podigao oružje na Fašizam i Nacizam u Evropi.
Umesto novih saznanja i prezentacija-neokomunista Bojan Dimitrijević, notorni nepoznavalac istorije Ravnogorskog pokreta, čovek koji je pisao Valjevske ravnogorce uz pomoć građe koju mu je dao Vladan Radosavljević, daje podatak, direktno u Večernjim Novostima, da je vojvoda Nikola Kalabić izdao svog vrhovnog komandanta! Čega se pošten stidi-time se nepošten ponosi.
Kakva je onda to komisija? Nije li ovo možda komisija koja će imati cilj da se iznalaženjem već poznatih stvari zapravo ogradi od neke široke akcije, jer, čak su i najverniji izdali Dražu..Tajna Brozova policija nije ništa izmislila...Zašto ići dalje i šta je poenta?
Zato je čitav taj projekat jedno loše ciljanje. Pogrešili su metu.
Ako im je stalo da pišu o sladunjavim komunističkim dramama neka se obrate Udruženju Antifašista Srbije u Beogradu, neka zatraže prostor na njihovom sajtu i neka počnu da vraćaju istoriju nazad.

U svakom slučaju, svi koji su željni da nađu istinu, a koja se ne nalazi u radu ove komisije, već po selima, varošicama i gradovima, ali, nažalost, dva i više metra pod zemljom, uvek su dobrodošli i svakom će istinski željnik istine i pravde izaći u susret. Manipulantima i oportunistima nema mesta, jer su ispraznili okvire i promašili metu.



Aleksandar Dinčić

Kliknite za proširenje...

Navikli samo da postavljas na Krstarici citate iz novina ili knjiga,jer ne umes nista svojim recima da kazes a to je zalosno...

imas gadan problem...probaj da ga resavas van ove teme...

Koča:

imas gadan problem...probaj da ga resavas van ove teme...

Kliknite za proširenje...

Naravno...komentar isti kao i svi prethodni...vec smo unapred naucili sta ces da govoris...

temu nastavljam novim pisanjem Vecernjih Novosti o zlodelima komunistickih vlasti...

Goli otok još čeka golu istinu

08.07.2009



MOŽDA će među bivšim logorašima koji će danas oko podneva brodom doći do zapuštene kaznionice, da obeleže 60-godišnjicu otkako su prvi osuđenici prebačeni u izolovani kazamat, biti i onaj čija je ruka „kriva“ za grafit koji i dalje krasi napuštenu zgradu: „Mi gradimo Goli otok, Goli otok gradi nas!“
U jutro 9. jula 1949, politički zatvorenici iz Beograda,političke žrtve sukoba Tito-Staljin, takozvane rezolucije Informbiroa koja je odnose bratskih komunističkih zemalja SSSR i Jugoslavije potresla do temelja, stigli su brodom „Punat“ na ostrvo koje će postati poznato kao „gulag na Jadranu“, ozloglašeno mučilište u kojem su se punih sedam godina, sve do 1956, „prevaspitavali“ „ibeovci“.
Pridružili su im se, ubrzo, i ostali „raskrinkani neprijatelji naroda“, a potom i mnogi za koje je neko negde šapnuo da se protive zvaničnoj politici Komunističke partije Jugoslavije.
Prema nekim procenama, kroz Goli otok je, posle raskola u Informbirou i obračuna Tito-Staljin, prošlo između 30.000 i 50.000 zatvorenika, a prema drugima od 40.000 do 60.000. Zvanična istorija KPJ kaže - 11.000. Barem nekoliko stotina ljudi ostalo je zauvek na njemu - bilo na usijanom kršu koji danonoćno udara bura, bilo u vodi Velebitskog kanala, dok su pokušavali da se domognu slobode.
Prave brojke, ipak, još nisu izašle na videlo. A sa njima ni - istina. Koliko je nevino osuđenih ljudi, koliko onih čije „grehe“ niko nije mogao da dokaže, ko je sve i za šta „robovao“ na „Titovim Havajima“, kako su zatvorenici od muke zvali Goli otok... Zna se, doduše, da su 46 odsto svih uhapšenih tokom progona političkih neistomišljenika bili Srbi, 21 odsto Crnogorci i 15,8 odsto Hrvati.
Sva ova tajnovitost prkosi činjenici da se podaci od pre pola veka brižljivo čuvaju. Ali, daleko od očiju javnosti.
- Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima u vezi sa Informbiroom. Ona se nalazi u Bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, a delom i u Arhivu Srbije - navodi Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Istraživanje i objavljivanje dokumentacije pomoći će u rasvetljavanju tih događaja i u tome da se prestane s licitiranjem brojkama. Ne postoji nijedan razlog da se ta građa ne publikuje i ne stavi na uvid široj javnosti.
Prema Pavlovićevim rečima, za otkrivanje konačne istine potrebni su dobra volja i saglasnost „tvorca“ dokumentacije, odnosno bezbednosnih agencija.
- Postoje spiskovi osuđenika i njihove matične knjige. Spiskove doušnika nisam video, ali bi se iz dosijea i oni mogli pronaći - objašnjava Pavlović.
Ne zna se pouzdano ni ko je u KPJ, tog leta 1949. godine, u jeku političkog prepucavanja sa ostalim komunističkim zemljama, predvođenim Staljinovim Sovjetskim Savezom, došao na ideju da se pristalice IB šalju na Goli otok, bivši austrijski zatvor iz Prvog svetskog rata, kojim su do tada carevale samo koze i ovce.
Jovo Kapičić Kapa, zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije i jedan od upravnika logora, rekao je u jednom od retkih intervjua da je odluka bila Titova i Kardeljeva, ali da je ideja potekla od Krleže i Antuna Augustinčića. Ovaj se vajar, kažu neki izvori, setio Golog otoka po izvrsnom mermeru koji se tamo nalazi.
Posle pomirenja sa Sovjetskim Savezom i susreta Tita sa Hruščovom, 1956. godine, sa Golog otoka otpušten je poslednji politički zatvorenik. Kasnije su na ostrvu svoje kazne izdržavali kriminalci i teški maloletni delinkventi. Zatvor je definitivno ukinut tek 1988. godine, a već sledeće godine ruiniran.
Na ostrvu, koje zbog surovosti nema nijednog stalnog stanovnika, nalazi se samo jedna gostionica, u koju ponekad, brodovima sa Krka, svraćaju turisti. Najviše ih je iz Slovenije.
Koliko je logoraša danas među živima, niko ne zna. Međutim, oko 80 njih iz Srbije, onih koje još malo služi zdravlje, povremeno se okupljaju i rezimiraju kome su sve pisali, i ko im nije odgovorio. Ostalih 150 komunicira telefonom.
- Ne prođe dan a da mi ne zazvoni telefon i da me neki golootočanin ne pita šta ima novo - kaže predsednik udruženja Velimir Jovanović. - A ja im već duže vreme odgovaram samo jedno: Ništa. Država digla ruke od nas, niko ništa ne preduzima.
Prema rečima našeg sagovornika, koji je sa sedamdeset i nekom najmlađi član udruženja, sudovi su do sada rehabilitovali oko 750 njegovih sapatnika. Mnogi od njih su, kaže on, još u „proceduri“,
jer njihovi potomci ne znaju ni gde da potraže potrebna dokumenta.
- Zbog čega je država, ako je već donela Zakon o rehabilitaciji, odlučila da svako mora posebno da podnese zahtev? - pita Jovanović. - Zbog čega nas nije sve zajedno rehabilitovala? Mi smo pisali i predsednici parlamenta, ministarki pravde, premijeru, predsedniku... Tražili da se zakon promeni i da, kao što je to slučaj u Sloveniji i Hrvatskoj, dobijemo obeštećenje od države zbog toga što smo bili na prinudnom radu. Ali, ništa. Odgovorio nam je samo predsednik Tadić, koji nas je uputio na Ministarstvo pravde.

UŽAS I U DOSIJEU
ZORAN Ašanin iz Novog Sada, sin Radivoja Ašanina, osuđenog na četiri godine golootočke robije, jedan je od malobrojnih kome je pošlo za rukom da dođe do dosijea o očevoj golgoti i svemu što joj je prethodilo.
U dosijeu, do koga je Zoran Ašanin (inače predsednik Udruženja golootočana Vojvodine i potpredsednik Republičkog udruženja) došao zahvaljujući, kako kaže „hrabrosti nekih ljudi u BIA“, otkrio je „užas“. Odgonetnuo je i ko je pravio lažne izveštaje, montirajući „političku nepodobnost“ njegovog oca.
- Uprkos činjenici što ga je nadležni sud rehabilitovao, moj otac nije dočekao punu satisfakciju za preživljenu patnju - kaže nam Ašanin. - Jednostavno, donošenje zakona koji bi regulisao obeštećenja toliko je traljavo, da je prosto ponižavajuće.

EVIDENCIJA
PREMA evidenciji koju je uradio Ljubo Mikić, stradalnik „po liniji IB“, u Jugoslaviji su od 1948. osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosilaca Spomenice 1941. Zatim 4.153 raznih funkcionera KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.

40 LOGORA U JUGOSLAVIJI
U Jugoslaviji je u vreme Informbiroa, prema istraživanju Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, bilo oko 40 raznih logora i zatvora za staljiniste. Osim Golog, kaznionice su postojale na obližnjem ostrvu Sveti Grgur (za vojna lica i žene). U iste svrhe su, navodi u knjizi „Između srpa i čekića“, korišćene „Glavnjača“ u Beogradu i „Zabela“ u Požarevcu, kao i kaznionica u Staroj Gradiški.
U Makedoniji su bila dva manja logora, a u Crnoj Gori bio je poznat „Bogdanov kraj“. U Bosni je glavna kaznionica bila u Bileći, gde se radilo u kamenolomu. Među glavnim revidircima batinašima tamo je bio ražalovani general Branko - Kađa Petričević, uhapšen kada je sa Vladom Dapčevićem i Arsom Jovanovićem pokušao da pobegne u Rumuniju.

PETROVA RUPA
NA OSTRVU je postojalo više logora: stari muški logor („Stara žica“), novi muški logor („Nova žica“), Radilište 101 („Petrova rupa“) i ženski logor. Najozloglašenija bila je „Petrova rupa“, nazivana i „Manastir“, koja je dobila ime po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore, jednom od prvih stanovnika.

METODE PREVASPITAVANjA
NEPOSREDNI akteri torture bili su sami zatvorenici, koji su tako okajavali svoje „grehe“, a kreativnost i surovost mučenja dojučerašnjih partijskih drugova prevazilazila je svaku granicu čovečnosti. Bili su tu „topli zec“, kada bi novopridošli robijaš vezanih očiju prolazio kroz špalir logoraša koji su ga divljački tukli do iznemoglosti. Suština nije bila u fizičkom prebijanju, već u razbijanju duha zatvorenika i, posebno, njihovog drugarstva i osećaja zajedništva. Pa „tiganj“, kada bi kažnjenik, vezan za stolicu, danima sedeo na užarenom suncu bez vode. „Mina“ je bila posuda od 180 litara vode koju bi zatvorenik morao da nosi puna četiri kilometra, a kazna „sipanje vode u nozdrve“ nije ostavljala nikakve tragove na telu zatočenika.

HRONOLOGIJA INFORMBIROA
27. SEPTEMBAR 1947. - Na Staljinovu inicijativu, osnovan Komunistički informacioni biro, kao telo koje bi posle raspada Kominterne ponovo objedinilo komunistički svet.Odlučeno da mu sedište bude u Beogradu. KPJ predstavljali Kardelj i Đilas
DECEMBAR 1947. - Prvi sastanak Informbiroa, u Beogradu, u novoizgrađenom Hotelu „Slavija“
27. MART 1948. - Staljin napisao pismo u kojem kritikuje i omalovažava Komunističku partiju Jugoslavije
13. APRIL 1948. - Odgovor Centralnog komiteta KPJ
20. do 28. JUN 1948. - U Bukureštu održano drugo savetovanje Informbiroa, na koje nije došao Tito. Na kraju doneta rezolucija „O stanju u KPJ“, poznata kao Rezolucija IB. KPJ zamereno da ide ka buržoaskim ciljevima i da sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu.
29. JUN 1948. - Rezolucija objavljena u Jugoslaviji preko Radio Praga, a narednog dana štampana u novinama. Usledio Đilasov odgovor u ime Centralnog komiteta, u kojem se odbacuju optužbe
21. do 28. JUL 1948. - Na Petom kongresu, KPJ „odbranio nezavisnost“ Jugoslavije i rekao konačno „ne“ Staljinu
29. NOVEMBAR 1949. - Poslednje zasedanje Informbiroa, doneta druga rezolucija, naslovljena „Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna“, koja optužuje KPJ za ubistva Arsa Jovanovića i progon Vlada Dapčevića i Sretena Žujovića i drugih „staljinista“.

halix:

Naravno...komentar isti kao i svi prethodni...vec smo unapred naucili sta ces da govoris...

Kliknite za proširenje...

Ok, to znaci da me pomno pratis...

za sve Srbe koji umanjuju, opravdavaju i brane komunisticka zlodela za vreme, po zavrsetku i nakon II sv.ratu, koji nemaju trunke saosecanja za komunisticke zrtve, protive se otkirvanju istine o stradanju nevinih ljudi i poistovecuju i udruzuju sa Hrvatima na ovakvim i slicnim temama...

Teško mesečaru, koji se probudi suviše dockan, kada su noge njegove na najklizavijoj ivici, nad najdubljim ponorom! Jer će se tad probuditi, ne da se trgne nazad, nego samo da bude budni svedok svoga survavanja u ponor.

svaku dalju diskusiju sa tobom sam zavrsio...cisto da znas...a i to sam vec napomenuo ranije...

Koča:

Ok, to znaci da me pomno pratis...

za sve Srbe koji umanjuju, opravdavaju i brane komunisticka zlodela za vreme, po zavrsetku i nakon II sv.ratu, koji nemaju trunke saosecanja za komunisticke zrtve, protive se otkirvanju istine o stradanju nevinih ljudi i positovecuju i udruzuju sa Hrvatima na ovakvim i slicnim temama...

Teško mesečaru, koji se probudi suviše dockan, kada su noge njegove na najklizavijoj ivici, nad najdubljim ponorom! Jer će se tad probuditi, ne da se trgne nazad, nego samo da bude budni svedok svoga survavanja u ponor.

Kliknite za proširenje...

Priznaces ogroman je broj tih Srba...

Istina samo za arhive



PO dolasku, radnik je pisao dopunu zapisnika, u cilju da raščisti sa istragom. No, kako je imao manji neprijateljski rad, nije mogao da doda nešto mnogo. Mislilo se da mora mnogo više, pa je kažnjen težim fizičkim radom. Sada se popravio. Uočava neprijateljske istupe pojedinaca i o tome redovno obaveštava islednika.
Tako počinje zapisnik do kojeg su došle „Novosti“, datiran 23. maja 1953. godine. Zapisnik o čoveku, pre Rezolucije Informbiroa samo mirnom krojaču sa završenom četvorogodišnjom školom, otpuštenom iz preduzeća „Mermer“ posle 18 meseci „rada“. Pravo ime ovog fiktivnog „preduzeća“ - logor Goli otok - nigde se ne pominje. Baš kao ni suština tog „rada“ - surovo mučenje i iživljavanje islednika ili sapatnika nad „narodnim neprijateljima“.
Ovo je samo jedan papir iz tone i tone materijala - dosijea i zapisnika - o golootočkim žrtavama i drugim „ibeovcima“, koji se čuvaju u Arhivu Srbije. Veliki deo prenesen je iz Bezbednosno-informativne agencije 2004. godine, mada je i u BIA, baš kao i u Vojnobezbednosnoj agenciji, ostala još neka dokumentacija. Sve to je još nedostupno. Pa čak i stručnoj javnosti.
U Arhivu postoje kartoni za sve osuđenike, spiskovi političkih osuđenika, izveštaji o radu KP domova i UDBA, registar onih koji su prošli kroz „Mermer“ od 1949. do 1953. godine, liste hapšenih „po IB“, islednička knjiga, spisak studenata koji su isključeni sa fakulteta kao pristalice rezolucije...
Spisi su uglavnom u dobrom stanju. Ali, i dalje u mraku. Baš kao i istina o surovom jugoslovenskom obračunu „titoista“ i „staljinista“.
- Velika je potreba društva da se na jedno mesto skupi, a potom publikuje, celokupna građa koja se odnosi na Rezoluciju IB - ocenjuje dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Pitanje je, ipak, da li je društvo spremno da raskine sa totalitarnom prošlošću kojom štiti potkazivače. Dokle ćemo okretati glavu u stranu, kao da se ništa nije desilo? A, ovako ispada da smo svi krivi, da smo svi bili saradnici UDBA...
Neke druge zemlje iz bivšeg „istočnog bloka“ raskrstile su sa prošlošću. U Poljskoj su, tako, imena doušnika i saradnika tajnih službi istaknuta na javna mesta. Prema Pavlovićevim rečima, ovoj temi, ovom političkom sukobu, mora da se pristupi oprezno.
- Cilj nije da se ispituje pojedinačna krivica, već da se utvrde precizni podaci o broju kažnjenih iz političkih razloga - objašnjava Pavlović. - Jer, samo temeljno i obimno istraživanje, publikacija svih relevantnih dokumenata, a pre svega politička volja da se to uradi, može da umiri Srbiju!
A volja države da obešteti svoje građane koji su iz političkih razloga robijali na Golom otoku, danas se svela na - list papira. U samo devet članova, zakon je tek „zagrebao“ rehabilitaciju, propisao ko pokreće postupak, kako se dolazi do dokumenata, kako se presuđuje. Od istinskog obeštećenja - ni traga.
Učinak radne grupe koja je pre nekoliko meseci završila nacrt novog zakona o rehabilitaciji obećava da se stvari menjaju nabolje.
- Ni manjeg zakona, ni više grešaka - opisuje sadašnji propis prof. dr Vladimir Vodinelić, predsednik radne grupe koja je napisala predlog novog zakona. - Sada je rehabilitacija moguća samo za žrtve koje su imale prebivalište u Srbiji, što je prava diskriminacija i protivno je Ustavu. Svejedno je gde je neko imao prebivalište, suština je da je ovde reč o žrtvama političkog režima.
Stav radne grupe je, otkriva naš sagovornik, da se u novom zakonu nađu i mere koje će otkloniti ili bar ublažiti posledice političkog kažnjavanja.
Jedna od njih je i da se golootočanima
da pravo na poseban penzijski staž. To znači da bi im se u sadašnje penzije uračunalo vreme koje su proveli u logoru.
- Predvideli smo i da im se isplaćuje poseban jednomesečni dodatak koji bi iznosio oko polovine prosečne zarade u Srbiji - kaže ovaj stručnjak. - Smatramo i da mora da im se vrati i novčana kazna koja im je bila naplaćena, kao i imovina koja im je konfiskovana. Naglašavam da bi se to uradilo na osnovu ovog zakona, a ne na osnovu zakona o povraćaju konfiskovane imovine.
Ne baš preteranu zainteresovanost da vrati dug, država je „pokazala“ i u sudnici. Naime, svaki golootočanin mora pojedinačno da podnosi zahtev. A na kraju, može da dobije samo sudsku rehabilitaciju.
- Mi smo predvideli i zakonsku rehabilitaciju - naglašava dr Vodinelić. - To znači da bi osobe koje su bez sudske ili administrativne odluke bile lišene slobode, ili im je povređeno ljudsko pravo, bile rehabilitovane automatski, po sili zakona.
Da li će zaživeti ovaj predlog radne grupe, zavisi prvo od vlade, a zatim i od Parlamenta koji ima poslednju reč. Naravno, o svemu će odlučiti i Ministarstvo finansija koje će oceniti da li država ima novca da obešteti golootočane.

LEKINO PRIZNANJE
ALEKSANDAR Ranković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, na Četvrtom plenumu CK KPJ referisao je da je na Golom otoku bilo „47 odsto nevinih ljudi“. „Drug Marko“ je nekoliko puta bio u poseti stratištu. Zabeleženo je, tako, da je jednom, leta 1951. godine, posle „inspekcije“ sa svojim pomoćnikom, Svetislavom Stefanovićem Ćećom, izašao i rekao:
- Majku im j.... šta učiniše od naših ljudi. - Nije, ipak, Leka mislio na Goli otok, već na Staljina i Rezoluciju Informbiroa.

ŠIFRE
SAMO deo arhiva koji se odnosi na kartone zatvorenika ima 11.000 strana podeljenih u 14 knjiga. Izveštaji o samoubistvima i sahranama političkih osuđenika daleko su skromniji - samo 20 strana. Posebno je interesantan spisak osuđenika sa šiframa, gde je svaki broj nešto značio. Na 58 strana ima oko 17.000 imena.

* * * * *

JOVAN ŠEVALJEVIĆ, BIO U PRVOJ GRUPI „IBEOVACA“ KOJA JE STIGLA NA „PREVASPITAVANJE“
GLEDAO SAM KAKO UMIREMO

JEDAN od prvih koji je stao na tle Golog otoka, bio je Jovan Ševaljević, danas penzionisani psihijatar. Jula, davne 1949. godine, negde pred svoj 23. rođendan, država ga je poslala na izdržavanje kazne na Goli otok.
- Kada je došlo vreme da se izjasnimo o partijskim organizacijama, ja sam rekao da Tito mora da ide u Bukurešt da se miri sa Rusima, jer se socijalizam ne može izgraditi američkim dolarima - objašnjava ovaj Golootočanin. - Zbog čega bih ja lagao partiju za koju sam ratovao i zbog koje sam bio spreman da poginem?
U zatvoru na Adi Ciganliji, jednom u nizu u kome je bio pre nego što je prebačen na Goli otok, Ševaljeviću su rekli da ga hapse preventivno, pošto je bio „spreman da napravi terorističku grupu na Dunavu“.
- Sećam se bilo je veče kada su došli milicionari u zatvor i počeli da nas vezuju konopcem po dvojicu - ne zaboravlja naš sagovornik. - Preko Save su nas prevezli čamcem pa onda kamionom do železničke stanice u Košutnjaku gde nas je čekala kompozicija. Sve do Bakra kod Rijeke voz je išao bez zaustavljanja, a tu je naglo stao. Islednici su postali grubi i počeli su da nas, onako vezane, bacaju na brod „Primorje“.
Jedino što su zatvorenici tada znali, bilo je da ih ne voze na - sud. Sumnjali su da će odvesti brod na pučinu i zatim ih sve potopiti. Međutim, ni to nije bilo tačno.
- Brod se zaustavio u malom zalivu, a mi smo izašli na kamenu stazu - kaže Ševaljević. - Sve oko nas je bio kamen. I samo kamen. Skinuli smo odela u kojima smo došli, potpuno goli se okupali u moru, i obukli nove letnje uniforme. Odveli su nas iza „žice“, a mi nismo imali pojma ni da li smo na kopnu ili ostrvu.
Od leta 1950. godine, do leta sledeće, oko 1.000 ljudi je izneto izvan „žice“ priseća se naš sagovornik.
- Svakoga dana po petoro, šestoro. Zakopavani su privremeno, ali ne znam gde. Tada je to postao logor smrti i niko od nas nije mislio da li će ostati živ. Jer, organizam prvo „jede“ salo, pa mišićnu masu. Onda počne da jede srce. I tada smo jedva hodali...

UVEK ŽEDNI
Svaki dan Golootočana bio je isti. Za doručak bi obično jeli kačamak i kafu, za ručak pasulj, kupus ili krompir. I svaki je imao pravo na 600 grama hleba dnevno. I uvek su bili gladni, i uvek su bili žedni! Budili su se kada je svanjivalo, išli na počinak kad je padao mrak. I tako godinama. Dok ne bi umrli ili dok ne bi bili pušteni.

Prazna strana istorije



Osuđenici na Golom otoku

Najveće tajne o stradanju „golootočana“ i dalje „stanuju“ u Srbiji i Crnoj Gori - baš tamo odakle je, od 1949. do 1956. godine, u izolovano mučilište u Velebitskom kanalu stizalo najviše stradalnika „po IB-u“. Iza debelih vrata Arhiva Srbije,a kako tvrdi Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, najvećim delom i u bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, čuva se sva građa, daleko od očiju. Ne samo stručne javnosti, već i bivših logoraša i njihovih potomaka.
Osim što nisu dozvolile familijama stradalnika - i samim, često i decenijama nakon IB-a „žigosanim“ i proganjanim - da makar i na tren zavire u „kartone“ svojih majki, očeva, braće i sestara, Srbija i Crna Gora jedine su države bivše Jugoslavije u kojima se dosijei i spiskovi o Golom otoku i dalje, bar delom, čuvaju u službama bezbednosti.
Druge eks-republike, najpre Slovenija i Hrvatska, odavno su prebacile svu građu o političkim zatvorenicima u svoje državne arhive. I, još važnije - dali ih na uvid onima koji na to imaju prava. Slovenija je to učinila prva, Hrvatska odmah za njom. Čak su i zemlje Varšavskog pakta - nekada toliko represivnije prema svojim građanima od SFRJ - istinu o političkim zatvorenicima iznele na sunce, koliko god je za neke ona mogla da bude bolna.
U Srbiji za time očigledno još ne postoji zajednička politička volja.
- Sraman je odnos države prema golootočkim stradalnicima. Poniženje je da su zahtev za rehabilitaciju žrtve političkog progona morale da traže lično pred sudom, kaže Zoran Ašanin, predsednik udruženja golootočana Vojvodine. On smatra da je država bila dužna da to učini. Barem onako kako je to učinila Crna Gora 1992. godine kada je rehabilitovala „golootočke mučenike“, donošenjem Deklaracije o osudi političkih progona.
Istoričar Čedomir Antić, smatra da nije problem u tome da li arhivi mogu da se otvore ili ne, jer je to regulisano zakonima, koji poštuju istorijsku distancu.- Problem je što država Srbija nije zainteresovana da se suoči sa istorijskim pitanjima iz bliske prošlosti. Danas političke stranke na vlasti izbegavaju da otvore unutrašnje istorijske probleme, pa i slučajeve IB i Goli otok, jer ti procesi dele građane i glasačko mnjenje. A to loše utiče na poziciju partija. Jedino je rešenje da stručna javnost i mediji izvrše pritisak na vlast da otvori arhive i otkrije istinu - predlaže Čedomir Antić.
U Hrvatskom državnom arhivu čuvaju se spiskovi, izveštaji UDBE i nekoliko hiljada ličnih dosijea, koje bivši logoraši i njihovi potomci mogu bez problema da pogledaju i proučavaju. Građa je u zgradu na Marulićevom trgu u centru Zagreba donesena iz hrvatske službe državne bezbednosti početkom devedesetih godina. Koju godinu kasnije, na snagu je stupio i Zakon o arhivskom gradivu.
- Pošto su to lični podaci, prema ovom zakonu, oni su slobodno dostupni osobama na koje se odnose ili njihovim pravnim naslednicima. U drugim slučajevima to nije moguće, pošto su ovi akti zapečaćeni na 100 godina od rođenja lica na koje se odnose, odnosno 70 godina od njihovog nastanka - objašnjava Mirjana Hurem, načelnica korisničke službe Arhiva Hrvatske. - Sve je, pod određenim uslovima, dostupno i stručnoj javnosti, s tim što naučnici i istraživači moraju da dobiju posebno odobrenje za takozvano „privremeno dostupanje“ dosijeima.
Dr Zlatko Hil, bivši logoraš, a danas hrvatski
akademik i sekretar Udruženja golootočana „Ante Zemljar“ u Zagrebu, za „Novosti“ kaže da se u Hrvatskoj - za razliku od Srbije - proces rehabilitacije „Ibeovaca“ i drugih političkih prognanika iz perioda od 1948. do 1956. završio još pre deceniju i po.
- Početkom devedesetih godina, svi golootočani koji nisu bili u sukobu sa tadašnjom vlašću u Zagrebu, dobili su status političkih zatvorenika. Za svaki dan proveden u logoru, država Hrvatska nam je isplatila po 20 maraka - navodi Hil.
- A što je za mene bilo još bitnije, tada sam mogao da pročitam svoj dosije. Pretpostavljam već „poprilično“ očišćen. U njemu je, doduše, pisalo ime doušnika, čoveka zbog kojeg sam robovao.
Baš zato, prema Hilovim rečima, u Hrvatskoj nema toliko revanšizma, niti onih koji bi, možda, da uberu političke poene na sudbini tadašnjih zatvorenika.
Sudbina bivših političkih zatvorenika iz BiH na Golom otoku odavno nije važna tema u ovaj bivšoj jugoslovenskoj republici. Arhive sa njihovim imenima su u vihoru rata nestale i najverovatnije završile u privatnim dokumentacijama.
Povremeno se u dnevno-političke svrhe zloupotrebljavaju ovi podaci za obračun sa neistomišljenicima. Slično je i sa spiskovima bivših saradnika obaveštajnih službi.
Iako je bilo pojedinačnih inicijativa u BiH, nikada nije donesen zakon o rehabilitaciji ovih ljudi. Jednostavno fokus javnosti, ali i političkih elita je usmeren ka nedavnom ratu. Energija se troši da se maksimalno politizuje bliska prošlost, tako da Goli otok neće skoro doći na dnevni red.
Nacionalna podeljenost je u velikoj meri kumovala ovakvoj situaciji. U ovom političkom zatvoreništvu nije bio veliki broj Bošnjaka, tako da se ova tema nikada nije dovoljno problematizovala.

CRNOGORCI
NAJVIŠE „staljinista“, procentualno gledano, bilo je među Crnogorcima - skoro osam puta više od jugoslovenskog proseka. Za IB tamo se, čak, opredelio i sekretar UDBE, Vukosav Bošković. Da su najviše stradali Crnogorci, pa stanovnici BiH i Srbije, u svojoj izjavi potvrdio je i Ante Raštegorac, jedan od bivših upravnika preduzeća „Mermer“.

NAJMLAĐI 13 GODINA
ZASAD dostupni podaci kažu da je najviše uhapšenih i osuđenih bilo iz redova boraca - 21.880. Bilo je 5.081 „nepodobnh“ radnika, 5.626 seljaka, 4.008 studenata, 1.184 policajca...
Uhapšena je i grupa novinara tadašnjeg partijskog glasila „Borbe“, pa Tanjuga i većina zaposlenih u zagrebačkom listu „Naprijed“. Škola za diplomate i novinare zatvorena je 1952. godine, a dobar deo polaznika odveden u logore za prevaspitavanje.
Prema svedočenju Marije Zelić, islednika UDBE, najmlađi zatvorenici bili su trinaestogodišnji dečak na Golom otoku i devojčica od 14 leta u Ramskom ritu.

SISTEM
- Režim prema osuđenicima bio je različit zavisno od republike iz koje ste dolazili, pošto je za svaku republiku islednik bio iz iste republike, navodi Zlatko Hil. Tako su prema Slovencima Slovenci bili najblaži, i oni su najbrže izlazili. Hrvati su prema svojima bili negde na sredini, a najgore je bilo Bosancima i Crnogorcima. Za njih je važio sistem „Pakao - to smo mi“, koji bi im nametnuli, često, baš njihovi dojučerašnji prijatelji.

BIA PIŠE „VEČERNjIM NOVOSTIMA“
PREDALI SMO 500.000 STRANACA

BEZBEDNOSNO-informativna agencija je arhivsku građu koja se odnosi na problematiku Informbiroa predala Arhivu Srbije i ona se više ne nalazi u posedu Agencije - kaže se u dopisu koje je kabinet direktora BIA u petak poslao „Novostima“. - BIA je građu preuzela od Resora državne bezbednosti MUP Srbije, i u skladu sa zakonskim propisima, Arhivu su predate zbirke dokumenata na ukupno 495.792 stranice.

DRŽAVNI SEKRETAR SLOBODAN HOMEN
IMA VOLJE ZA OTKRIVANJE

- U svakom slučaju postoji politička volja da se otkrije šta se događalo na Golom otoku. Sve žrtve političkog progona moraju da budu rehabilitovane bez obzira što su to bili pripadnici iste ideologije koji su se na kraju razišli.
Radna verzija novog Zakona o rehabilitaciji se nalazi u ministarstvu finansija koje će odlučiti da li ima novca, jer sam tekst nije sporan - kaže Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.

Koča:

Prazna strana istorije

Osuđenici na Golom otoku

Najveće tajne o stradanju „golootočana“ i dalje „stanuju“ u Srbiji i Crnoj Gori - baš tamo odakle je, od 1949. do 1956. godine, u izolovano mučilište u Velebitskom kanalu stizalo najviše stradalnika „po IB-u“. Iza debelih vrata Arhiva Srbije,a kako tvrdi Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, najvećim delom i u bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, čuva se sva građa, daleko od očiju. Ne samo stručne javnosti, već i bivših logoraša i njihovih potomaka.
Osim što nisu dozvolile familijama stradalnika - i samim, često i decenijama nakon IB-a „žigosanim“ i proganjanim - da makar i na tren zavire u „kartone“ svojih majki, očeva, braće i sestara, Srbija i Crna Gora jedine su države bivše Jugoslavije u kojima se dosijei i spiskovi o Golom otoku i dalje, bar delom, čuvaju u službama bezbednosti.
Druge eks-republike, najpre Slovenija i Hrvatska, odavno su prebacile svu građu o političkim zatvorenicima u svoje državne arhive. I, još važnije - dali ih na uvid onima koji na to imaju prava. Slovenija je to učinila prva, Hrvatska odmah za njom. Čak su i zemlje Varšavskog pakta - nekada toliko represivnije prema svojim građanima od SFRJ - istinu o političkim zatvorenicima iznele na sunce, koliko god je za neke ona mogla da bude bolna.
U Srbiji za time očigledno još ne postoji zajednička politička volja.
- Sraman je odnos države prema golootočkim stradalnicima. Poniženje je da su zahtev za rehabilitaciju žrtve političkog progona morale da traže lično pred sudom, kaže Zoran Ašanin, predsednik udruženja golootočana Vojvodine. On smatra da je država bila dužna da to učini. Barem onako kako je to učinila Crna Gora 1992. godine kada je rehabilitovala „golootočke mučenike“, donošenjem Deklaracije o osudi političkih progona.
Istoričar Čedomir Antić, smatra da nije problem u tome da li arhivi mogu da se otvore ili ne, jer je to regulisano zakonima, koji poštuju istorijsku distancu.- Problem je što država Srbija nije zainteresovana da se suoči sa istorijskim pitanjima iz bliske prošlosti. Danas političke stranke na vlasti izbegavaju da otvore unutrašnje istorijske probleme, pa i slučajeve IB i Goli otok, jer ti procesi dele građane i glasačko mnjenje. A to loše utiče na poziciju partija. Jedino je rešenje da stručna javnost i mediji izvrše pritisak na vlast da otvori arhive i otkrije istinu - predlaže Čedomir Antić.
U Hrvatskom državnom arhivu čuvaju se spiskovi, izveštaji UDBE i nekoliko hiljada ličnih dosijea, koje bivši logoraši i njihovi potomci mogu bez problema da pogledaju i proučavaju. Građa je u zgradu na Marulićevom trgu u centru Zagreba donesena iz hrvatske službe državne bezbednosti početkom devedesetih godina. Koju godinu kasnije, na snagu je stupio i Zakon o arhivskom gradivu.
- Pošto su to lični podaci, prema ovom zakonu, oni su slobodno dostupni osobama na koje se odnose ili njihovim pravnim naslednicima. U drugim slučajevima to nije moguće, pošto su ovi akti zapečaćeni na 100 godina od rođenja lica na koje se odnose, odnosno 70 godina od njihovog nastanka - objašnjava Mirjana Hurem, načelnica korisničke službe Arhiva Hrvatske. - Sve je, pod određenim uslovima, dostupno i stručnoj javnosti, s tim što naučnici i istraživači moraju da dobiju posebno odobrenje za takozvano „privremeno dostupanje“ dosijeima.
Dr Zlatko Hil, bivši logoraš, a danas hrvatski
akademik i sekretar Udruženja golootočana „Ante Zemljar“ u Zagrebu, za „Novosti“ kaže da se u Hrvatskoj - za razliku od Srbije - proces rehabilitacije „Ibeovaca“ i drugih političkih prognanika iz perioda od 1948. do 1956. završio još pre deceniju i po.
- Početkom devedesetih godina, svi golootočani koji nisu bili u sukobu sa tadašnjom vlašću u Zagrebu, dobili su status političkih zatvorenika. Za svaki dan proveden u logoru, država Hrvatska nam je isplatila po 20 maraka - navodi Hil.
- A što je za mene bilo još bitnije, tada sam mogao da pročitam svoj dosije. Pretpostavljam već „poprilično“ očišćen. U njemu je, doduše, pisalo ime doušnika, čoveka zbog kojeg sam robovao.
Baš zato, prema Hilovim rečima, u Hrvatskoj nema toliko revanšizma, niti onih koji bi, možda, da uberu političke poene na sudbini tadašnjih zatvorenika.
Sudbina bivših političkih zatvorenika iz BiH na Golom otoku odavno nije važna tema u ovaj bivšoj jugoslovenskoj republici. Arhive sa njihovim imenima su u vihoru rata nestale i najverovatnije završile u privatnim dokumentacijama.
Povremeno se u dnevno-političke svrhe zloupotrebljavaju ovi podaci za obračun sa neistomišljenicima. Slično je i sa spiskovima bivših saradnika obaveštajnih službi.
Iako je bilo pojedinačnih inicijativa u BiH, nikada nije donesen zakon o rehabilitaciji ovih ljudi. Jednostavno fokus javnosti, ali i političkih elita je usmeren ka nedavnom ratu. Energija se troši da se maksimalno politizuje bliska prošlost, tako da Goli otok neće skoro doći na dnevni red.
Nacionalna podeljenost je u velikoj meri kumovala ovakvoj situaciji. U ovom političkom zatvoreništvu nije bio veliki broj Bošnjaka, tako da se ova tema nikada nije dovoljno problematizovala.

CRNOGORCI
NAJVIŠE „staljinista“, procentualno gledano, bilo je među Crnogorcima - skoro osam puta više od jugoslovenskog proseka. Za IB tamo se, čak, opredelio i sekretar UDBE, Vukosav Bošković. Da su najviše stradali Crnogorci, pa stanovnici BiH i Srbije, u svojoj izjavi potvrdio je i Ante Raštegorac, jedan od bivših upravnika preduzeća „Mermer“.

NAJMLAĐI 13 GODINA
ZASAD dostupni podaci kažu da je najviše uhapšenih i osuđenih bilo iz redova boraca - 21.880. Bilo je 5.081 „nepodobnh“ radnika, 5.626 seljaka, 4.008 studenata, 1.184 policajca...
Uhapšena je i grupa novinara tadašnjeg partijskog glasila „Borbe“, pa Tanjuga i većina zaposlenih u zagrebačkom listu „Naprijed“. Škola za diplomate i novinare zatvorena je 1952. godine, a dobar deo polaznika odveden u logore za prevaspitavanje.
Prema svedočenju Marije Zelić, islednika UDBE, najmlađi zatvorenici bili su trinaestogodišnji dečak na Golom otoku i devojčica od 14 leta u Ramskom ritu.

SISTEM
- Režim prema osuđenicima bio je različit zavisno od republike iz koje ste dolazili, pošto je za svaku republiku islednik bio iz iste republike, navodi Zlatko Hil. Tako su prema Slovencima Slovenci bili najblaži, i oni su najbrže izlazili. Hrvati su prema svojima bili negde na sredini, a najgore je bilo Bosancima i Crnogorcima. Za njih je važio sistem „Pakao - to smo mi“, koji bi im nametnuli, često, baš njihovi dojučerašnji prijatelji.

BIA PIŠE „VEČERNjIM NOVOSTIMA“
PREDALI SMO 500.000 STRANACA

BEZBEDNOSNO-informativna agencija je arhivsku građu koja se odnosi na problematiku Informbiroa predala Arhivu Srbije i ona se više ne nalazi u posedu Agencije - kaže se u dopisu koje je kabinet direktora BIA u petak poslao „Novostima“. - BIA je građu preuzela od Resora državne bezbednosti MUP Srbije, i u skladu sa zakonskim propisima, Arhivu su predate zbirke dokumenata na ukupno 495.792 stranice.

DRŽAVNI SEKRETAR SLOBODAN HOMEN
IMA VOLJE ZA OTKRIVANJE

- U svakom slučaju postoji politička volja da se otkrije šta se događalo na Golom otoku. Sve žrtve političkog progona moraju da budu rehabilitovane bez obzira što su to bili pripadnici iste ideologije koji su se na kraju razišli.
Radna verzija novog Zakona o rehabilitaciji se nalazi u ministarstvu finansija koje će odlučiti da li ima novca, jer sam tekst nije sporan - kaže Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.

Kliknite za proširenje...

Dovodis u verodostojnost svega sto postavljas na ovoj temi jer jos jednom po ko zna koji put objavljujes LAZNE FOTOGRAFIJE!

Prazna strana istorije



http://www.novosti.rs/code/navigate...dd=Prazna strana istorije&kword_add=goli otok

Koča:

Prazna strana istorije

http://www.novosti.rs/code/navigate...dd=Prazna strana istorije&kword_add=goli otok

Kliknite za proširenje...

Slusaj,nista to ne znaci ako si naveo kao izvor Vecernje novosti.Koliko ja znam kada je bio logor aktivan,ne verujem da je iko mogao da slika logorase u sobama.A jos pogotovo logorase koji su veseli i nasmejani kao ovi na slici.I to nasmejani na Golom otoku?!