Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Да не говоримо о СУБНОР-у...
Злодела власти после Другог светског рата
- Začetnik teme aka_Koča
- Datum pokretanja
Да не говоримо о СУБНОР-у...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Културни центар Шабац, Господар Јевремова 12
Јавна трибина, мултимедијална презентација изложбе У ИМЕ НАРОДА! и промоција књиге ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА др Срђана Цветковића.
После деценијског ћутања мултимедијални пројекат који документовано сведочи о времену револуционарног насиља ликвидацијама народних непријатеља, политичким суђењима, Голом Отоку и другим логорима. Злочини на Старом шабачком мосту, стрељања, убиства, прогони грађана, сељака, интелектуалаца, трговаца, банкара, образованих и виђенијих људи и одузимање имовине.
Програм води: Зорица Маринковић
Гости:
Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића
Њ.К.В. Принцеза Јелисавета Карађорђевић
др Срђан Цветковић, историчар, Институт за саремену историју
Гојко Лазарев, судија
др Бојан Димитријевић, историчар, Институт за савремену историју
Бранислав Станковић, виши кустос музеја у Шапцу
др Саша Јовановић, унук народног непријатеља
Јавна трибина, мултимедијална презентација изложбе У ИМЕ НАРОДА! и промоција књиге ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА др Срђана Цветковића.
После деценијског ћутања мултимедијални пројекат који документовано сведочи о времену револуционарног насиља ликвидацијама народних непријатеља, политичким суђењима, Голом Отоку и другим логорима. Злочини на Старом шабачком мосту, стрељања, убиства, прогони грађана, сељака, интелектуалаца, трговаца, банкара, образованих и виђенијих људи и одузимање имовине.
Програм води: Зорица Маринковић
Гости:
Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића
Њ.К.В. Принцеза Јелисавета Карађорђевић
др Срђан Цветковић, историчар, Институт за саремену историју
Гојко Лазарев, судија
др Бојан Димитријевић, историчар, Институт за савремену историју
Бранислав Станковић, виши кустос музеја у Шапцу
др Саша Јовановић, унук народног непријатеља
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Istoričar dobitnik dve nagrade za popisivanje žrtava komunizma u Srbiji
Istoričar dr Srđan Cvetković, zaslužan za popisivanje žrtava komunističkog terora u Srbiji, dobio je dve nagrade za svoj naučni rad.
Institut za proučavanje Vojvodine Univerziteta u Segedinu dodelio mu je priznanje za projekat "U ime naroda" kao i za popis svih civilnih žrtava u Vojvodini 1941-1948. Takođe, Institut za savremnu istoriju u Beograda dodelio mu je jubilarnu nagradu za naučni rad u poslednji 10 godina.
Cvetković je autor naposećenije izložbe u Srbiji “U ime naroda” o političkoj represiji 1944-1953 u Srbiji. Izložba je tokom 2014. i 2015. bila održana u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu i Pančevu i videlo ju je oko 56.000 ljudi.
To je prva izložba o ovim tabu temama: masovnim likvidacijama, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i koleketivizaciji. Cvetković je sekretar Državne komisije za tajne grobnice koja je popisala više od 60.000 ljudi koji su ubile komunsičke vlast. Takođe je kordinator popisa svih civilnih žrtava Drugog svetskog rata, Međuakademijske komsije SANU i MAN koja je prikupila podatke za oko 86.500 stradalih civila na tlu Vojvodine.
Cvetković je autor najprodavanije naučno istorijske knjige “Između srpa i čekića - likvidacija narodnih neprijatelja 1944-1953” koja je zbir njegovog petnaestogodišnjeg istraživanja ove teme koja je decenijama bila tabu usrpskom društvu.
- Izabrao sam da se bavim ovim istraživanjima iz dva osnovna razloga - jedan je naučni, a drugi ljudski i društven. Najpre što je komunistička represija decenijama bila tabu i što nije naučno istraživana. Drugo što je reč o vremenu u kojem je, prema svim pokazateljima, daleko najveći broj ljudi zbog političkih razloga izgubio život, bivao zatvaran i osuđvan, ne samo gledajući noviju istoriju Srbije, već i istoriju Istočne Evrope u tom vremenu koja je imala slično ideološko nasleđe - kaže dr Cvetković.
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/is...popisivanje-zrtava-komunizma-u-srbiji/ytmk0j3
Istoričar dr Srđan Cvetković, zaslužan za popisivanje žrtava komunističkog terora u Srbiji, dobio je dve nagrade za svoj naučni rad.
Institut za proučavanje Vojvodine Univerziteta u Segedinu dodelio mu je priznanje za projekat "U ime naroda" kao i za popis svih civilnih žrtava u Vojvodini 1941-1948. Takođe, Institut za savremnu istoriju u Beograda dodelio mu je jubilarnu nagradu za naučni rad u poslednji 10 godina.
Cvetković je autor naposećenije izložbe u Srbiji “U ime naroda” o političkoj represiji 1944-1953 u Srbiji. Izložba je tokom 2014. i 2015. bila održana u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu i Pančevu i videlo ju je oko 56.000 ljudi.
To je prva izložba o ovim tabu temama: masovnim likvidacijama, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i koleketivizaciji. Cvetković je sekretar Državne komisije za tajne grobnice koja je popisala više od 60.000 ljudi koji su ubile komunsičke vlast. Takođe je kordinator popisa svih civilnih žrtava Drugog svetskog rata, Međuakademijske komsije SANU i MAN koja je prikupila podatke za oko 86.500 stradalih civila na tlu Vojvodine.
Cvetković je autor najprodavanije naučno istorijske knjige “Između srpa i čekića - likvidacija narodnih neprijatelja 1944-1953” koja je zbir njegovog petnaestogodišnjeg istraživanja ove teme koja je decenijama bila tabu usrpskom društvu.
- Izabrao sam da se bavim ovim istraživanjima iz dva osnovna razloga - jedan je naučni, a drugi ljudski i društven. Najpre što je komunistička represija decenijama bila tabu i što nije naučno istraživana. Drugo što je reč o vremenu u kojem je, prema svim pokazateljima, daleko najveći broj ljudi zbog političkih razloga izgubio život, bivao zatvaran i osuđvan, ne samo gledajući noviju istoriju Srbije, već i istoriju Istočne Evrope u tom vremenu koja je imala slično ideološko nasleđe - kaže dr Cvetković.
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/is...popisivanje-zrtava-komunizma-u-srbiji/ytmk0j3
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
У ИМЕ НАРОДА! - ПРВА ФОТОГРАФИЈА СТРЕЉАЊА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ТЕРОРА – НОВЕМБАР 1944. КОШУТЊАК- БЕОГРАД (фото: Риста Марјановић)
ВИШЕ УСКОРО: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ И ТРИБИНА ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА
ШАБАЦ, 26.ФЕБРУАР 2016, КУЛТУРНИ ЦЕНТАР, 18 часова
За два месеца распродато је више од половине тиража. Проверите зашто:
,,Књига Између српа и чекића др Срђана Цветковића је плод и закровљење деценијског напора аутора да расветли све облике систематског државног терора у времену 1944-1953. На око 600 страна, уз око 200 фотографија, обиље дијаграма, табела и личних судбина изложени су факти о једном о најтрагичнијих и до скора најзатамњенијих страница новије српске историје."
ВИШЕ УСКОРО: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ И ТРИБИНА ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА
ШАБАЦ, 26.ФЕБРУАР 2016, КУЛТУРНИ ЦЕНТАР, 18 часова
За два месеца распродато је више од половине тиража. Проверите зашто:
,,Књига Између српа и чекића др Срђана Цветковића је плод и закровљење деценијског напора аутора да расветли све облике систематског државног терора у времену 1944-1953. На око 600 страна, уз око 200 фотографија, обиље дијаграма, табела и личних судбина изложени су факти о једном о најтрагичнијих и до скора најзатамњенијих страница новије српске историје."
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
BORA STANKOVIĆ OTKRIO: Evo kako su me partizani uhapsili dok sam bio u Dražinoj vojsci
Košarkaška legenda Borislav Stanković, 36. godina je kao generalni sekretar bio prvi operativac Svetske košarkaške federacije, ali je sada govorio i o pripadnosti četničkom pokretu Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.
Priču o tome možete videtu u 29. minutu emisije.
Stanković je o tome govorio i u knjizi "Igra mog života" autora Aleksandra Miletića
"Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim", seća se Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.
"Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu", objasnio je u knjizi.
Pričajući o periodu u zaroblejništvu, Borislav je kazao:
"Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana".
Sledi premeštaj u Beograd, ge je streljan Borin otac Vlaja.
"Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob".
Posle streljanja oca, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner jepušten kući
"Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbamai nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući."
Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.
http://www.kurir.rs/sport/kosarka/v...urce=mix&utm_medium=referral&utm_campaign=mix
Košarkaška legenda Borislav Stanković, 36. godina je kao generalni sekretar bio prvi operativac Svetske košarkaške federacije, ali je sada govorio i o pripadnosti četničkom pokretu Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.
Priču o tome možete videtu u 29. minutu emisije.
Stanković je o tome govorio i u knjizi "Igra mog života" autora Aleksandra Miletića
"Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim", seća se Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.
"Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu", objasnio je u knjizi.
Pričajući o periodu u zaroblejništvu, Borislav je kazao:
"Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana".
Sledi premeštaj u Beograd, ge je streljan Borin otac Vlaja.
"Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob".
Posle streljanja oca, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner jepušten kući
"Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbamai nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući."
Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.
http://www.kurir.rs/sport/kosarka/v...urce=mix&utm_medium=referral&utm_campaign=mix
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
У ИМЕ НАРОДА! - АЛЕКСАНДАР СИМОВИЋ, ПОМАГАО КОМУНИСТЕ А ОСУЂЕН НА СМРТ!
Носилац Албанске Споменице и француске Легије Части, Александар Симовић је један од најуспешнијих индустријалаца Србије у првој половини 20 века. Успешан не само у техничким иновацијама и као привредник, него и по хуманом односу према својим
радницима и њиховим породицама. Као близак пријатељ породице Коче Поповића и његовог оца, он несебично помаже руководство КПЈ и крије чланове Политбироа на свом поседу током нацистичке окупације.
Стругара Симовића у Забрежју запошљавала је уочи Другог светског рата око 500 радника који су имали обезбеђен смештај у зградама фирме, бесплатну одећу и обућу два пута годишње, као и огрев, радничку мензу, такође и печеницу даровану од власника фирме за Божић и за Ускрс. Надница је исплаћивана недељно, а радно време је било осмочасовно.
Током нацистичке окупације ”једна група немачких војника чувала је стругару Симовића у Забрежју”. Стругара Александра Симовића је радила са пола капацитета у периоду 1941-1944. Према сведочењу књиговође Драгутина Николића о непостојању ратне добити, од 13. фебруара 1946, датој референту Кокотовићу, фирма је пословала без добитка и имала је енормну ратну штету у износу од две милијарде окупационог новца. Александар Симовић ухапшен је 8 јануара 1943 од стране СС јединице и спроведен у концентрациони логор Бањица у коме је остао до 8 јула 1943 (са истетовираним редним бројем 9872). Са њим је ухапшен и депортован на Бањицу и његов син Митар, рођен 1919 године (ред. бр. 9860). Мучен и пребијан од стране Гестапоа, био је одређен за стрељање18 јер је на почетку окупације на свом поседу у Забрежју крио у наменски изграђеној земуници чланове ЦК КПЈ Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Александра Ранковића и Авда Хума (чиме је непосредно излагао најтежим последицама не само свој), него и животе своје троје деце и жене.
Александар је преживео (са оштећеним бубрезима и без зуба), као и његов син Митар. Упркос томе Александар бива 1945 осуђем на смрт скраћеним поступком војног суда у Ваљеву као народни непријатељ и убијен под нејасним околностима. Данас једна од најдужих улица у Посавини носи његово име у Обреновцу, иако још увек важећи закон из 1945 године не допушта његову ексхумацију, док српско правосуђе процесуира његову рехабилитацију. После његовог оца Митра Симовића, Александар је бесумње најзаслужнији члан породице Симовић за индустријализацију и модернизацију Обреновца као и Београдске регије.
Носилац Албанске Споменице и француске Легије Части, Александар Симовић је један од најуспешнијих индустријалаца Србије у првој половини 20 века. Успешан не само у техничким иновацијама и као привредник, него и по хуманом односу према својим
радницима и њиховим породицама. Као близак пријатељ породице Коче Поповића и његовог оца, он несебично помаже руководство КПЈ и крије чланове Политбироа на свом поседу током нацистичке окупације.
Стругара Симовића у Забрежју запошљавала је уочи Другог светског рата око 500 радника који су имали обезбеђен смештај у зградама фирме, бесплатну одећу и обућу два пута годишње, као и огрев, радничку мензу, такође и печеницу даровану од власника фирме за Божић и за Ускрс. Надница је исплаћивана недељно, а радно време је било осмочасовно.
Током нацистичке окупације ”једна група немачких војника чувала је стругару Симовића у Забрежју”. Стругара Александра Симовића је радила са пола капацитета у периоду 1941-1944. Према сведочењу књиговође Драгутина Николића о непостојању ратне добити, од 13. фебруара 1946, датој референту Кокотовићу, фирма је пословала без добитка и имала је енормну ратну штету у износу од две милијарде окупационог новца. Александар Симовић ухапшен је 8 јануара 1943 од стране СС јединице и спроведен у концентрациони логор Бањица у коме је остао до 8 јула 1943 (са истетовираним редним бројем 9872). Са њим је ухапшен и депортован на Бањицу и његов син Митар, рођен 1919 године (ред. бр. 9860). Мучен и пребијан од стране Гестапоа, био је одређен за стрељање18 јер је на почетку окупације на свом поседу у Забрежју крио у наменски изграђеној земуници чланове ЦК КПЈ Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Александра Ранковића и Авда Хума (чиме је непосредно излагао најтежим последицама не само свој), него и животе своје троје деце и жене.
Александар је преживео (са оштећеним бубрезима и без зуба), као и његов син Митар. Упркос томе Александар бива 1945 осуђем на смрт скраћеним поступком војног суда у Ваљеву као народни непријатељ и убијен под нејасним околностима. Данас једна од најдужих улица у Посавини носи његово име у Обреновцу, иако још увек важећи закон из 1945 године не допушта његову ексхумацију, док српско правосуђе процесуира његову рехабилитацију. После његовог оца Митра Симовића, Александар је бесумње најзаслужнији члан породице Симовић за индустријализацију и модернизацију Обреновца као и Београдске регије.
Poslednja izmena:
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
klasična zamena teza u stilu:
nisu krivi nemci koji su ubijali 100 srba za jednog njihovog nego su krivi partizani koji su se borili protiv okupatora i ubili tog jednog nemca...........
u to vreme, svi ti streljani su se borili u ww2 na pogrešnoj strani, na strani onih koji su rat izgubili...
to da li su valjano sudjeni to tada nije ni moglo biti drugačije, bio je rat i znalo se ko je na koga pucao...
ne odobravam streljanja članova porodice onih koji su služili okupatora, posebno žena i dece
ali da je većina mogla život spasti samo da je poslušala kralja septembra 1944 godine i da se stavila pod komandu tita, verovatno tada do svega ovoga ne bi došlo bar u tolikoj meri
eto, ovako ispada da su svi bili pametniji od četnika i nedićevaca, jer su svi prešli u partizane na vreme.......
nisu krivi nemci koji su ubijali 100 srba za jednog njihovog nego su krivi partizani koji su se borili protiv okupatora i ubili tog jednog nemca...........
u to vreme, svi ti streljani su se borili u ww2 na pogrešnoj strani, na strani onih koji su rat izgubili...
to da li su valjano sudjeni to tada nije ni moglo biti drugačije, bio je rat i znalo se ko je na koga pucao...
ne odobravam streljanja članova porodice onih koji su služili okupatora, posebno žena i dece
ali da je većina mogla život spasti samo da je poslušala kralja septembra 1944 godine i da se stavila pod komandu tita, verovatno tada do svega ovoga ne bi došlo bar u tolikoj meri
eto, ovako ispada da su svi bili pametniji od četnika i nedićevaca, jer su svi prešli u partizane na vreme.......
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Jos jedan primer koji pokazuje da se komunisti i ustase uopste nisu razlikovali...ko nije sa njima, protiv njih je...ubijali i najrodjenije
FRATAR SREĆKO PERIĆ: „Braćo Hrvati, koljite sve Srbe, a najprije moju sestru koja je udata za Srbina a onda dođite da vas ispovjedim“
http://www.intermagazin.rs/fratar-s...ta-za-srbina-a-onda-dodite-da-vas-ispovjedim/
Aleksandar Bajt, Bermanov dosije
Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je „Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293 Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor. „Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294 Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295
293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.
294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio: „Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”. (B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.
295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76
FRATAR SREĆKO PERIĆ: „Braćo Hrvati, koljite sve Srbe, a najprije moju sestru koja je udata za Srbina a onda dođite da vas ispovjedim“
http://www.intermagazin.rs/fratar-s...ta-za-srbina-a-onda-dodite-da-vas-ispovjedim/
Aleksandar Bajt, Bermanov dosije
Zlocinacka okrutnost je u velikoj meri bila plod sistematskog partijskog vaspitanja. U nacelnom clanku Plemenita mrznja, Djilas kaze da je „Jedino merilo velicine ljubavi prema narodu nesavladiva mrznja prema neprijatelju”. Tu mrznju ljudi su „sticali kao ’dobri komunisti’”.293 Kao sto cemo jos videti, medju glorifikatore ubijanja politickih protivnika spadao je i B. Kidric. S. Vukmanovic Tempo je s ponosom saopstio Titu kako su se borci novoosnovanog bosanskog udarnog proleterskog bataljona odazvali na njegov pozdravni govor. „Kad sam im ponovio tvoje reci”, kaze, „da se nadamo da nijednom od njih nece zadrhtati ruka kad bude morao pucati na svog vlastitog oca, cela dvorana se zatresla od jednog jedinog gromkog: I NA OCA!” (velika slova su u izvorniku).294 Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrasnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obracunati s vlastitim ocem, ako je presao k izdajnicima, cetnicima.”295
293 Borba VII, broj 23, str. 1 (8. oktobar 1942); Djilas, Memoir..., str. 92.
294 Tempo nije bio samo teoreticar. Njegovog brata, dr Luku – profesora na pravoslavnoj Bogosloviji, koji je krajem rata bezao s Djuricevim cetnicima – negde kod Dravograda uhvatili su partizani (S. Vukmanovic, Revolucija... I, str. 11-14). Kad su Tempa upitali sta da urade s njim, on je naredio: „Ubijte psa odmah, da ne moram ja dolaziti da ga ubijem”. (B. Karapandzic, Jugoslovensko..., str. 125 i d., 159). Iako je inace, sasvim u skladu s Tempovim ideoloskim vaspitanjem mladih boraca, ova vest je neproverena. Prema drugom izvoru, odgovorio je: „Isto kao i sa svima ostalima”. (V. Dzomic, Stradanje.., str. 54). Bilo kako bilo, do takvih stvari ne dolazi se slucajno, vec su neizbezna posledica bezgranicne mrznje prema svima koji ne misle jednako.
295 Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godisnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Cajnicu, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su polozili borci, ne samo Druge, nego i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79). U posleratnom objavljivanju Titovog govora, na smotri cetvrte krajinske divizije, na pravoslavni Bozic, 7. januara 1943. godine, u kojem je navedenom recenicom prevazisao sve krvolocnosti ustasa, cetnika i ostalih, koje je u njemu osudjivao, ova recenica je ispustena; mozemo pretpostaviti da se Tito te recenice postideo – vidi J. B. Tito, Vojna... I, str. 174-76
Poslednja izmena:
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
По твојој логици да свако ко је на тзв. погрешној страни мора бити стрељан је исправно осуђивати и убијати и жртве окупатора ако нису присталице комунистичке идеологије, јер испада да је једино комунизам права страна а да је све остало погрешно...Болесници...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
narod ih je poredio sa ustasama
Brutalan zločin na Lošinju
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:551736-Brutalan-zlocin-na-Losinju
Zbog opasnosti od četnika u ovoj fazi borbe, nisu nam potrebni zarobljenici. Sve zarobljene u borbi likvidirati. Ovo činiti i ubuduće (426) VA, NOP, 110-7-13. Naređenje su izdali Gošnjak i Bakarić "par dana" nakon kapitulacije Italije.
Najbrutalniji zločin izvršen je u logoru u Malom Lošinju,gde su Titovi borci četnike klali i bacali u more o čemu je CKKPH izvestio jedan od starešina jedinice koja je učestvovala u ovoj akciji:
-Prilikom likvidacije četnika na Lošinju ostvarivalo se klanje po ustaškoj metodi. Tamo je poklano i nekoliko mladića od 15-16 godina, i čiji je otac bio u partizanima.Klanje, mrcvarenje i bacanje po obali mora bilo je i u Karlobagu. Klanje je vrlo negativno delovalo na narod. Samo zbog ovoga, porede nas sa ustašama. (426-7). VA, NOP, MF CKKPH,r5, s 212-215
Brutalan zločin na Lošinju
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:551736-Brutalan-zlocin-na-Losinju
Zbog opasnosti od četnika u ovoj fazi borbe, nisu nam potrebni zarobljenici. Sve zarobljene u borbi likvidirati. Ovo činiti i ubuduće (426) VA, NOP, 110-7-13. Naređenje su izdali Gošnjak i Bakarić "par dana" nakon kapitulacije Italije.
Najbrutalniji zločin izvršen je u logoru u Malom Lošinju,gde su Titovi borci četnike klali i bacali u more o čemu je CKKPH izvestio jedan od starešina jedinice koja je učestvovala u ovoj akciji:
-Prilikom likvidacije četnika na Lošinju ostvarivalo se klanje po ustaškoj metodi. Tamo je poklano i nekoliko mladića od 15-16 godina, i čiji je otac bio u partizanima.Klanje, mrcvarenje i bacanje po obali mora bilo je i u Karlobagu. Klanje je vrlo negativno delovalo na narod. Samo zbog ovoga, porede nas sa ustašama. (426-7). VA, NOP, MF CKKPH,r5, s 212-215
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
ko bi ubijao žrtve okupatora???
partizani nisu ubijali žrtve okupatora, kad su i sami bili žrtve..
stradali su samo SARADNICI okupatora, kao u svim zemljama evrope krajem ww2
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
na ovoj temi ima dosta primera i dokaza da su partizani ubijali zrtve okupatora...zasto? pa zato sto su bili na strani JVuO ili im se svidela njihova imovina...
- - - - - - - - - -
Cak su ubijali i one koji su njih pomagali...
У ИМЕ НАРОДА! - АЛЕКСАНДАР СИМОВИЋ, ПОМАГАО КОМУНИСТЕ А ОСУЂЕН НА СМРТ!
Носилац Албанске Споменице и француске Легије Части, Александар Симовић је један од најуспешнијих индустријалаца Србије у првој половини 20 века. Успешан не само у техничким иновацијама и као привредник, него и по хуманом односу према својим
радницима и њиховим породицама. Као близак пријатељ породице Коче Поповића и његовог оца, он несебично помаже руководство КПЈ и крије чланове Политбироа на свом поседу током нацистичке окупације.
Стругара Симовића у Забрежју запошљавала је уочи Другог светског рата око 500 радника који су имали обезбеђен смештај у зградама фирме, бесплатну одећу и обућу два пута годишње, као и огрев, радничку мензу, такође и печеницу даровану од власника фирме за Божић и за Ускрс. Надница је исплаћивана недељно, а радно време је било осмочасовно.
Током нацистичке окупације ”једна група немачких војника чувала је стругару Симовића у Забрежју”. Стругара Александра Симовића је радила са пола капацитета у периоду 1941-1944. Према сведочењу књиговође Драгутина Николића о непостојању ратне добити, од 13. фебруара 1946, датој референту Кокотовићу, фирма је пословала без добитка и имала је енормну ратну штету у износу од две милијарде окупационог новца. Александар Симовић ухапшен је 8 јануара 1943 од стране СС јединице и спроведен у концентрациони логор Бањица у коме је остао до 8 јула 1943 (са истетовираним редним бројем 9872). Са њим је ухапшен и депортован на Бањицу и његов син Митар, рођен 1919 године (ред. бр. 9860). Мучен и пребијан од стране Гестапоа, био је одређен за стрељање18 јер је на почетку окупације на свом поседу у Забрежју крио у наменски изграђеној земуници чланове ЦК КПЈ Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Александра Ранковића и Авда Хума (чиме је непосредно излагао најтежим последицама не само свој), него и животе своје троје деце и жене.
Александар је преживео (са оштећеним бубрезима и без зуба), као и његов син Митар. Упркос томе Александар бива 1945 осуђем на смрт скраћеним поступком војног суда у Ваљеву као народни непријатељ и убијен под нејасним околностима. Данас једна од најдужих улица у Посавини носи његово име у Обреновцу, иако још увек важећи закон из 1945 године не допушта његову ексхумацију, док српско правосуђе процесуира његову рехабилитацију. После његовог оца Митра Симовића, Александар је бесумње најзаслужнији члан породице Симовић за индустријализацију и модернизацију Обреновца као и Београдске регије.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
dobra fora 
- - - - - - - - - -
partizani ubijali "žrtve okupatora" ???
- - - - - - - - - -
svi oni koji nisu poslušali kralja petra drugog iz redova jvuo, a nastavili su da se bore na strani okupatora, sigurno se ne mogu nazvati "žrtvama okupatora"
- - - - - - - - - -
takvi se svuda zovu "saradnici okupatora"
- - - - - - - - - -
partizani ubijali "žrtve okupatora" ???
- - - - - - - - - -
svi oni koji nisu poslušali kralja petra drugog iz redova jvuo, a nastavili su da se bore na strani okupatora, sigurno se ne mogu nazvati "žrtvama okupatora"
- - - - - - - - - -
takvi se svuda zovu "saradnici okupatora"
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
dobra fora
- - - - - - - - - -
partizani ubijali "žrtve okupatora" ???
- - - - - - - - - -
svi oni koji nisu poslušali kralja petra drugog iz redova jvuo, a nastavili su da se bore na strani okupatora, sigurno se ne mogu nazvati "žrtvama okupatora"
- - - - - - - - - -
takvi se svuda zovu "saradnici okupatora"
Али све до 1944. ЈвуО је била једнина законом легална војска, тако да су сви партизани морали бити осуђени.
- - - - - - - - - -
Што би значило да је злочин кад партизан убије четника, јер паравојник убија војника. А четници су законом били обавезани да униште сваку паравојску.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
"Krvnici se pretvaraju u žrtve kleveta, a oslobodioci od okupacije se pretvaraju u krvnike"
rekao pupovac juče u jasenovcu, ali potpuno primenjivo i ovde
rekao pupovac juče u jasenovcu, ali potpuno primenjivo i ovde
Perperius
Veoma poznat
- Poruka
- 11.124
Klasično svrstavanje na jednu stranu po principu "manjeg zla". Niko ovde ne negoduje ubistva Nemaca, nego ubistva civila od strane komunista, a taj broj je ogroman. Partizanski pokret je u najmanju ruku zlikovački koliko i četnički.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
- Poruka
- 26.281
Pasja groblja žrtava komunizma.
-----------------------------
Reč je masovnom ubistvu, takođe bez suđenja, više desetina hiljada ljudi krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast od septembra 1944. godine do polovine februara 1945. godine, u periodu poznatom kao "crveni teror". Žrtve su pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao "pasje grobnice".
Komunisti su, po nekom perverznom obrascu, na mestima masovnih grobnica gradili sportska igrališta, a zgrade zatvora pretvarali u škole i fakultete.
------------------------------
U Srbiji 211 pasjih grobnica
Poput Beograda, i svaka varoš u Srbiji ima nekoliko lokacija na kojima je Ozna streljala nevine posle rata i te lokacije su javna tajna. Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince u Leskovcu, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca... U Fijatovoj fabrici u Kragujevcu 2011. godine je obavljena ekshumacija jer su pronađene kosti ispod jednog parkinga. Postoje stotine takvih lokacija širom Srbije, a državna komisija je utvrdila 211 lokacija "pasjih grobnica", odnosno neobeleženih mesta na kojima su zatrpane kosti žrtava crvenog terora.
Uvek puna kancelarija potkazivača
Trešnjić je kasnije govorio da mu je kancelarija uveka bila puna potkazivača i da je lično išamarao i oterao jednog čoveka koji mu je dolazio svaki dan da nekog potkazuje. Ljudi su potkazivali jedni druge zbog različitih razloga – jedni da bi se dodvorili novim vlastima, a takvih je bilo i tokom nemačke okupacije, pa su se Nemci žalili da pojedinci dolaze svakodnevno da potkazuju, dok su drugi pod strahovitom torturom u strahu priznavali "sve i svašta"...
Ozna: Nije bio aktivan, ali smo ga streljali (valjda za svaki slučaj).
Centrale i zatvori Ozne u Beogradu
Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima Ozne, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište Ozne za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište Ozne za Beograd.
LANAC KOMANDOVANJA: TITO-RANKOVIĆ-KRCUN
Streljanja su, kaže Cvetković, bila deo šireg operativnog plana Ozne. Na vrhu piramide zločina bio je Josip Broz Tito, a njegovi saučesnici bii su, između ostalih, i šef Ozne za Jugoslaviju Aleksandar Ranković i šef Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Postojala je precizna subordinacija, kao kada se radi neka kampanja.
"Direktna subordinacija je išla bezbednosnom linijom Ozna za Srbiju Krcun – Ozna za Jugoslaviju Ranković – ministar odbrane i maršal Tito. Oni su u prvom redu odgovornosti, ali je i ceo politički i vojni vrh imao svoju ulogu i svi su znali", navodi Cvetković.
"Dokumentacija pokazuje da je reč o organizovanom poduhvatu, a nikako o slučajnosti niti anarhiji. Stotine spiskova streljanih, uključen je ceo partijski aparat da vodi evidenciju, mesni odbori Ozne su slali višim organima vlasti o tome koliko je ljudi streljano, koliko je pobeglo, koliko osuđeno", navodi Cvetković.
Pravi spiskovi sa gotovo svim imenima pravljeni su kasnije i u nekim krajevima Srbije sačuvani su do danas. Sačuvana je gotovo celokupna dokumentacija za Leskovac, Smederevo, Zaječar i okolinu, dok veći deo dokumentacije nedostaje za Beograd, Šabac, Kragujevac i druge gradove, pa baza nije potpuna. Spisak zanimanja likvidiranih pokazuje da su na udaru komunističkog terora bio sloj imućnijih ljudi i srednji sloj.
Spiskovi streljanih nalaze se u arhivu naslednice Ozne, Bezbednosno-informativne agencije, u vidu "knjiga antinarodnih elemenata" i "knjiga neprijatelja današnjice".
http://mondo.rs/a894784/Info/Drustvo/Najmracnija-tajna-Srbije-Pasje-grobnice-zrtava-komunizma.html
-----------------------------
Reč je masovnom ubistvu, takođe bez suđenja, više desetina hiljada ljudi krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast od septembra 1944. godine do polovine februara 1945. godine, u periodu poznatom kao "crveni teror". Žrtve su pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao "pasje grobnice".
Komunisti su, po nekom perverznom obrascu, na mestima masovnih grobnica gradili sportska igrališta, a zgrade zatvora pretvarali u škole i fakultete.
------------------------------
U Srbiji 211 pasjih grobnica
Poput Beograda, i svaka varoš u Srbiji ima nekoliko lokacija na kojima je Ozna streljala nevine posle rata i te lokacije su javna tajna. Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince u Leskovcu, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca... U Fijatovoj fabrici u Kragujevcu 2011. godine je obavljena ekshumacija jer su pronađene kosti ispod jednog parkinga. Postoje stotine takvih lokacija širom Srbije, a državna komisija je utvrdila 211 lokacija "pasjih grobnica", odnosno neobeleženih mesta na kojima su zatrpane kosti žrtava crvenog terora.
Uvek puna kancelarija potkazivača
Trešnjić je kasnije govorio da mu je kancelarija uveka bila puna potkazivača i da je lično išamarao i oterao jednog čoveka koji mu je dolazio svaki dan da nekog potkazuje. Ljudi su potkazivali jedni druge zbog različitih razloga – jedni da bi se dodvorili novim vlastima, a takvih je bilo i tokom nemačke okupacije, pa su se Nemci žalili da pojedinci dolaze svakodnevno da potkazuju, dok su drugi pod strahovitom torturom u strahu priznavali "sve i svašta"...
Ozna: Nije bio aktivan, ali smo ga streljali (valjda za svaki slučaj).
Centrale i zatvori Ozne u Beogradu
Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima Ozne, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište Ozne za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište Ozne za Beograd.
LANAC KOMANDOVANJA: TITO-RANKOVIĆ-KRCUN
Streljanja su, kaže Cvetković, bila deo šireg operativnog plana Ozne. Na vrhu piramide zločina bio je Josip Broz Tito, a njegovi saučesnici bii su, između ostalih, i šef Ozne za Jugoslaviju Aleksandar Ranković i šef Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Postojala je precizna subordinacija, kao kada se radi neka kampanja.
"Direktna subordinacija je išla bezbednosnom linijom Ozna za Srbiju Krcun – Ozna za Jugoslaviju Ranković – ministar odbrane i maršal Tito. Oni su u prvom redu odgovornosti, ali je i ceo politički i vojni vrh imao svoju ulogu i svi su znali", navodi Cvetković.
"Dokumentacija pokazuje da je reč o organizovanom poduhvatu, a nikako o slučajnosti niti anarhiji. Stotine spiskova streljanih, uključen je ceo partijski aparat da vodi evidenciju, mesni odbori Ozne su slali višim organima vlasti o tome koliko je ljudi streljano, koliko je pobeglo, koliko osuđeno", navodi Cvetković.
Pravi spiskovi sa gotovo svim imenima pravljeni su kasnije i u nekim krajevima Srbije sačuvani su do danas. Sačuvana je gotovo celokupna dokumentacija za Leskovac, Smederevo, Zaječar i okolinu, dok veći deo dokumentacije nedostaje za Beograd, Šabac, Kragujevac i druge gradove, pa baza nije potpuna. Spisak zanimanja likvidiranih pokazuje da su na udaru komunističkog terora bio sloj imućnijih ljudi i srednji sloj.
Spiskovi streljanih nalaze se u arhivu naslednice Ozne, Bezbednosno-informativne agencije, u vidu "knjiga antinarodnih elemenata" i "knjiga neprijatelja današnjice".
http://mondo.rs/a894784/Info/Drustvo/Najmracnija-tajna-Srbije-Pasje-grobnice-zrtava-komunizma.html
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
kasno je za lazi i bajke...ubijali ste ih i mrtve, po drugi put....vasa zrtva bio je svako cija vam se imovina svidela...verovatno i sam zivis u otetoj imovini pa zato toliko branis ove krvnike...
Nepravda koja traje više od šezdeset godina...
Nemci ga streljali, a sud proglasio ratnim profiterom
Porodica inženjera Luke Špartalja, koga je Gestapo streljao početkom marta 1943. godine, a nova vlast, da bi mu oduzela imovinu, tri godine kasnije proglasila ratnim profiterom, podnela je zahtev za rehabilitaciju i od beogradskog Okružnog suda očekuje da ispravi nepravdu koja traje više od šest decenija.
http://www.blic.rs/hronika.php?id=106396
....ispravljena!
REHABILITOVAN LUKA ŠPARTALj
_____________
Ispravka povodom teksta je da Luka nije pomagao Drazinu organizaciju vec je bio njen clan. A knjiga se ne zove ''Finansijska politika'' vec je to poglavlje iz knjige ''Draza 4'', Miloslava Samardzica.
_______________
I mnogi drugi streljani od Nemaca, od strane novih vlasti proglasavani su ratnim zlocincima, narodnim neprijateljima, saradnicima okupatora, kako bi im se oduzimala imovina, zato sto su za zivota pomagali ili bili clanovi Drazine organizacije, ili, da izvinete, kako se kome digo na neciju zenu....
_______________________
E, ovo Vam je drugovi POVRATAK OTPISANIH.
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
U IME NARODA! - MANASTIR VAVEDENJE: SENJAK : masovna grobnica ubijenih bez sudjenja od strane tajne komunističke policije u Beogradu krajem 1944. godine ujedno u neposrednoj blizini i grobnica stradalih u Uskrsnjem bombardovanju saveznika aprila 1944.(foto: Rista Marjanovic). Današnji izgled - april 2016.(Srdjan Cvetkovic).
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Убијени типограф „Политике“ рехабилитован после 71 године
Станоје Тошић је 1944. погубљен без суђења, а његово тело завршило је у некој од масовних гробница
Драгица Димић, рођена Тошић, на свет је дошла месец дана после окупације Краљевине Југославије. Ћерка Станоја Тошића, новинара и типографа предратне „Политике“, крај рата дочекала је без оца.
Станоја су припадници Прве пролетерске бригаде одвели са радног места 1. новембра 1944, а затим стрељали и гроб му се ни данас не зна. Због свега тога, Драгичин живот био је пун мука, као ћерке народног непријатеља, али је успела да постане дипломирани инжењер, а потом и магистар електротехнике.
Највећи терет са њених плећа пао је пуну 71 годину касније, када је Станоја Тошића 7. децембра 2015. рехабилитовао Виши суд у Београду.
Погубљен је без суђења, без права на одбрану, по кратком поступку. Доживео је судбину хиљада људи који су на сличан начин ликвидирани после ослобођења. Oд државе сам тек после две године добила један папир, уверење нове народне власти, да је мој отац одведен и да се његова даља судбина не зна – прича Драгица Димић за „Политику“.
Њена мајка Милица месецима је одлазила у седиште Озне у Таковској улици, распитујући се о судбини мужа, али једини одговор који је добијала биле су претње да би и сама могла да буде ухапшена ако и даље буде долазила.
– Очева највећа „кривица“ била је у томе што је, у тренутку док су борбе за ослобођење још трајале, одбио налог партизана који су упали у штампарију, да уништи типографске машине. Поносна сам што се једна од тих машина на којима је отац радио и које је својим телом и животом сачувао и данас налази у холу „Политике“, као историјски експонат једне бурне епохе –каже Драгица.
Станоје Тошић је током рата радио у листовима „Обнова“ и „Ново време“, што му је узето као отежавајућа околност. Он није био руководилац, већ типограф у штампарији.
Није хтео да пристане на уништење скупоцених машина, знајући да ће, ако ништа друго, и новим властима бити потребна штампа, објашњава Драгица.
Машине су, за разлику од Станојевог живота, ипак сачуване. Већ сама та чињеница указивала је да је убиство „Политикиног“ новинара и типографа било велика и трагична грешка.
О томе је могло да посведоче и неколико Јевреја који су преживели захваљујући Станоју Тошићу. Драгица се сећа и имена неких од њих, као што су Деги Карло и Ева Краус, која је играла улогу Драгичине дадиље.
– Отац је скривао Јевреје и у породичној гробници на ташмајданском гробљу, месецима им је носио воду и храну. Успео је да им сачува животе. Њих четворо спасених, дали су изјаву у управи града после ослобођења, о томе како је отац ризиковао живот за њих, али је тата тада већ био стрељан. Међутим, њихова изјава је по свему судећи била главни разлог што нова власт није запленила нашу имовину, нити нам је неког уселила у кућу, што је била уобичајена пракса према такозваним народним непријатељима.
Драгица Димић сумња и на још једну „отежавајућу околност“ у случају свог оца.
То је њена мајка Милица, која је рођена као Марија Матиони из мешовитог немачко-италијанског брака, а српско име је узела пре удаје за Станоја, када је примила православну веру.
Да ли је неко од комшија можда „бацио око“ на њихову кућу, питање је на који Драгица никад неће добити поуздан одговор. Ипак, сумња остаје.
– Мајка и ја смо се после очеве смрти често скривале на тавану или у тумбасу испод куће. Разбијали су нам прозоре, улазили у кућу, односили ствари. Мама је страховала за наше животе. Притисак је мало спласнуо када се доселила бака Марија, мајчина мајка. Бака је умела са људима, она је била травар и медицинска сестра, па је лечила комшије и тиме успела да ублажи њихову острашћеност према жени и ћерки такозваног народног непријатеља.
У правну борбу за рехабилитацију оца Драгица је кренула почетком 2011. године. Претресла је породичну документацију, где је пронашла обиље сведочанстава о оцу. Обилазила је библиотеке и архиве, упознавала се са релевантним документима тог времена.
– Доказала сам да је отац невино погубљен и да је његово тело, заједно са осталим убијеним без суђења и правде, завршило у једној од јама за масовно сахрањивање. У породичној гробници на Новом гробљу поставила сам очеву слику и палим и за њега свећу сваки пут. Много ме боли што не знам где почива. Његово име је чак избрисано и са спискова запослених у „Политици“. Срећом, сачувала сам његове радне књижице, а суд је донео одлуку да је страдао као жртва прогона и насиља и да му је одузето право на живот. Тако је отклоњена неправда са којом сам живела читав свој век, али пре свега према тати, као и према његовом оцу Петку, који је погинуо на Солунском фронту и постхумно одликован Карађорђевом звездом. Отаџбина се рехабилитацијом бар мало одужила Петку и Станоју.
http://www.politika.rs/scc/clanak/3...litovan-posle-71-godine#.V0H1aQfeUoM.facebook
Станоје Тошић је 1944. погубљен без суђења, а његово тело завршило је у некој од масовних гробница
Драгица Димић, рођена Тошић, на свет је дошла месец дана после окупације Краљевине Југославије. Ћерка Станоја Тошића, новинара и типографа предратне „Политике“, крај рата дочекала је без оца.
Станоја су припадници Прве пролетерске бригаде одвели са радног места 1. новембра 1944, а затим стрељали и гроб му се ни данас не зна. Због свега тога, Драгичин живот био је пун мука, као ћерке народног непријатеља, али је успела да постане дипломирани инжењер, а потом и магистар електротехнике.
Највећи терет са њених плећа пао је пуну 71 годину касније, када је Станоја Тошића 7. децембра 2015. рехабилитовао Виши суд у Београду.
Погубљен је без суђења, без права на одбрану, по кратком поступку. Доживео је судбину хиљада људи који су на сличан начин ликвидирани после ослобођења. Oд државе сам тек после две године добила један папир, уверење нове народне власти, да је мој отац одведен и да се његова даља судбина не зна – прича Драгица Димић за „Политику“.
Њена мајка Милица месецима је одлазила у седиште Озне у Таковској улици, распитујући се о судбини мужа, али једини одговор који је добијала биле су претње да би и сама могла да буде ухапшена ако и даље буде долазила.
– Очева највећа „кривица“ била је у томе што је, у тренутку док су борбе за ослобођење још трајале, одбио налог партизана који су упали у штампарију, да уништи типографске машине. Поносна сам што се једна од тих машина на којима је отац радио и које је својим телом и животом сачувао и данас налази у холу „Политике“, као историјски експонат једне бурне епохе –каже Драгица.
Станоје Тошић је током рата радио у листовима „Обнова“ и „Ново време“, што му је узето као отежавајућа околност. Он није био руководилац, већ типограф у штампарији.
Није хтео да пристане на уништење скупоцених машина, знајући да ће, ако ништа друго, и новим властима бити потребна штампа, објашњава Драгица.
Машине су, за разлику од Станојевог живота, ипак сачуване. Већ сама та чињеница указивала је да је убиство „Политикиног“ новинара и типографа било велика и трагична грешка.
О томе је могло да посведоче и неколико Јевреја који су преживели захваљујући Станоју Тошићу. Драгица се сећа и имена неких од њих, као што су Деги Карло и Ева Краус, која је играла улогу Драгичине дадиље.
– Отац је скривао Јевреје и у породичној гробници на ташмајданском гробљу, месецима им је носио воду и храну. Успео је да им сачува животе. Њих четворо спасених, дали су изјаву у управи града после ослобођења, о томе како је отац ризиковао живот за њих, али је тата тада већ био стрељан. Међутим, њихова изјава је по свему судећи била главни разлог што нова власт није запленила нашу имовину, нити нам је неког уселила у кућу, што је била уобичајена пракса према такозваним народним непријатељима.
Драгица Димић сумња и на још једну „отежавајућу околност“ у случају свог оца.
То је њена мајка Милица, која је рођена као Марија Матиони из мешовитог немачко-италијанског брака, а српско име је узела пре удаје за Станоја, када је примила православну веру.
Да ли је неко од комшија можда „бацио око“ на њихову кућу, питање је на који Драгица никад неће добити поуздан одговор. Ипак, сумња остаје.
– Мајка и ја смо се после очеве смрти често скривале на тавану или у тумбасу испод куће. Разбијали су нам прозоре, улазили у кућу, односили ствари. Мама је страховала за наше животе. Притисак је мало спласнуо када се доселила бака Марија, мајчина мајка. Бака је умела са људима, она је била травар и медицинска сестра, па је лечила комшије и тиме успела да ублажи њихову острашћеност према жени и ћерки такозваног народног непријатеља.
У правну борбу за рехабилитацију оца Драгица је кренула почетком 2011. године. Претресла је породичну документацију, где је пронашла обиље сведочанстава о оцу. Обилазила је библиотеке и архиве, упознавала се са релевантним документима тог времена.
– Доказала сам да је отац невино погубљен и да је његово тело, заједно са осталим убијеним без суђења и правде, завршило у једној од јама за масовно сахрањивање. У породичној гробници на Новом гробљу поставила сам очеву слику и палим и за њега свећу сваки пут. Много ме боли што не знам где почива. Његово име је чак избрисано и са спискова запослених у „Политици“. Срећом, сачувала сам његове радне књижице, а суд је донео одлуку да је страдао као жртва прогона и насиља и да му је одузето право на живот. Тако је отклоњена неправда са којом сам живела читав свој век, али пре свега према тати, као и према његовом оцу Петку, који је погинуо на Солунском фронту и постхумно одликован Карађорђевом звездом. Отаџбина се рехабилитацијом бар мало одужила Петку и Станоју.
http://www.politika.rs/scc/clanak/3...litovan-posle-71-godine#.V0H1aQfeUoM.facebook
Poslednja izmena:
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Зашто се само гледа период од сеп44 до феб45? И зашто сам у Србији?
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Tako je zapocela tema ali odavno se odnosi na zlocine komunista za vreme i nakon Drugog svetskog rata...ako se moderatori slazu, mozemo da promenimo naslov...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
SPISAK ZRTAVA DRUGOG SVETSKOG RATA U SMEDEREVSKOM KRAJU
Nemanja Devic, "Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu - zrtve rata"
U koloni ''poginuli kao partizani - NOVJ'' razdvojeni su gubici partizana do oktobra 1944 i nakon toga, tj. nakon što su izvršili prisilnu mobilizaciju.
Vidimo da su civilne zrtve partizana/komunista vece od civilnih zrtava okupatora i skoro 3x vece od civilnih zrtava JVuO.
Nemanja Devic, "Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu - zrtve rata"
U koloni ''poginuli kao partizani - NOVJ'' razdvojeni su gubici partizana do oktobra 1944 i nakon toga, tj. nakon što su izvršili prisilnu mobilizaciju.
Vidimo da su civilne zrtve partizana/komunista vece od civilnih zrtava okupatora i skoro 3x vece od civilnih zrtava JVuO.
Poslednja izmena:
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
dakle, civilnih žrtava od strane egzekutora jvuo je bilo, i to ne malo.. dakle srbi u jvuo su ubili 234 civila u smedervskom okrugu
to nije bitno, bitno je jedino da su četnici ubili tri puta manje civila nego partizani ???!!
to nije bitno, bitno je jedino da su četnici ubili tri puta manje civila nego partizani ???!!
