Злодела власти после Другог светског рата

Резолуција свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, донесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ.

СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО КОНСТАТОВАЛО:

1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа - рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.

2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.

3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.

4) Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.

5) Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.

6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола "О сејачу кукоља" најактуелнија, јер:

а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, - дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, и она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу.

б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику - поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу - његово.

в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. - Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја.

г) Комунизам на признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. - Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа.

д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: "Циљ оправдава средство". Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи.

ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу.

е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вредности. - Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница.

ж) Комунизам руши светињу брака и породице. - Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе.

з) Комунизам спроводи начело: "Што горе то боље". - Христова Црква настоји обратно, тј. да се само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште.

и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. - Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме.

ј) Вођство комунистичке странке за Југославију, још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да "до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Србства и Православља". С тога је и сва њихова крволочна борба усредсређена противу Србскога Народа и Србске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то баш под окупатором.

7) Да је наша Народна, Светосавска, Србска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Србском државом, србским владарима и управљачима. И онда када би Србска држава подлегла, Србска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Србски народ путем светосавским, србским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу свакаког туђинског утицаја. Србско свештенство је са народом заједно подносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Србства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела.

8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Србске цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили "за Крст Часни и слободу златну", "за Краља и Отаџбину", позвани смо, данас више него икада, у данима када је Србски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, - намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне "куге из торине", и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине.

ОДЛУЧУЈЕМО:

1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа.

2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: "Народно-ослободилачка борба", за народну, већ је сматрамо издајничком, народно-рушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетаријата.

3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала - комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу.
Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо противцрквеним, противхришћанским, ненародним, несрбским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама. Такви не смију бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их, сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Србскога народа и Србске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи - Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо.

4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Србског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове - националним, спасоносним и хришћанским.

5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и србских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других Архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-Приморске, да се најенергичније супротставе безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа.

6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир.

7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава.

8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Србског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста.
Тако исто позивамо Народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима.
Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса.

НАРОДЕ СРБСКИ !


Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени "Капиталом" Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмљеће на нас клетва великог Његоша: "Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама.... Су чим ћете изаћ' пред Милоша и пред друге србске витезове, који живе докле сунце грије?"
Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника.
Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог - вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра.
Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, за спас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и мученици србски, од првих жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима - Моша Пијаде, јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз - звани "Тито", - те ти се лако опредијелити: "Коме ћеш се привољети царству".

у Никшићу 29. децембра 1943. године

ПОТПИСНИЦИ:
1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох И никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох ИИИ никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох Горњо-Жупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-Жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњо-Пољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-Рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-Стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћник Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох ускочки, и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког.

"In the eight months I spent in Yugoslavia with the Partisans, I never once saw them fight the Germans. I heard a continual stream of anti-capitalist propaganda and saw incessant fighting by the Partisans against the Yugoslav peasants to force them to accept Communism."

Joseph Veselinovich,
former American officer who
went on three secret missions
to the Partisans in Yugoslavia


TITO'S RULE WORSE THAN HITLER'S, VETERAN SAYS

Globe Democrat

St. Louis, Missouri

1946


A “reign of terror’ and anti-American propaganda in Yugoslavia under Marshal Tito has caused more suffering to the Yugoslavians under the Communists than the Nazis inflicted, Joseph Veselinovich, former American officer who went on three secret missions to the partisans in Yugoslavia, told the Globe-Democrat yesterday.

Discharged four months ago after four years in the Army, Veselinovich first parachuted into Yugoslavia in May, 1944, to establish contact with the partisan troops and organize supply lines for the resistance movement. With the aid of 200 partisan women, the St. Louisan succeeded in building an airport in the mountains near the Hungarian border, only six miles from German lines, for United States planes to fly supplies to Tito’s men and carry out the wounded.

“In the eight months I spent in Yugoslavia with the Partisans, I never once saw them fight the Germans,” Veselinovich said. “I heard a continual stream of anti-capitalist propaganda and saw incessant fight by the Partisans against the Yugoslav peasants to force them to accept Communism.

A native of Yugoslavia who came to St. Louis in 1929, Veselinovich said that Tito’s forces destroyed whole villages of loyal Yugoslavians because they had refused to join the communist movement. He stated that more than 100,000 Yugoslav men, women and children fled to Italy immediately after the German surrender to escape the communists and cannot return to their homes for fear of Tito’s “purge.”

“While I was in the hills with the Partisans,” he said, “I heard the commissars report regularly on strikes in this country, race riots, and predict the fall of American capitalism. They never once mentioned lend-lease aid to Russia and Yugoslavia.”

“More propaganda was distributed against the Chetniks than against the Nazis,” he reported. “Rumors of Chetnik collaboration with the Germans were spread, but not a single one was proved.”

Tito refused to allow UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Administration) to distribute food and supplies to the liberated people as it did in other countries because he wanted to handle the relief material himself to use it as a political weapon, the St. Louisan declared. As a result, many hungry persons were denied aid.



Globe-Democrat

St. Louis, Missouri

1946

U IME NARODA! - TREJLER prve multimedijana izložba o dugogodišnjim tabu temama u Srbiji: likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji.

http://2.***************/-8H_Fq9sWb7k/Uo2k2LK21gI/AAAAAAAALS4/BM-mOMa_7Og/s1600/U+IME+NARODA.jpg

U IME NARODA! - TREJLER prve multimedijana izložba o dugogodišnjim tabu temama u Srbiji: likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji. Kroz igrani i dokumentarni film, muziku, fotografiju, dokumente zatim tribine i predavanja gostiju iz zemlje i inostranstva srpsko društvo će po prvi put biti objektivno i dokumentovano součeno sa razmerama revolucionarnog terora 1944-1953. u Srbiji i drugim zemljama Istočne Evrope.

Izložba je planirana za mart 2014. godine
u prostoru Istorijskog muzeja Srbije,
Trg Nikole Pašića 11, Beograd.

Reditelj: Milutin Petrović
Autor i Scenaro: dr Srđan Cvetkovć
Organizator: Zorica Marinković
Montaža: Nataša Pavlović
Stručni saradnici: dr Dušica Bojić, Nemanja Dević, Ana Panić, Nebojša Damjanović
Idejno rešenje: dr Srđan Cvetković, Zorica Marinković
Dizajnersko-arhitektonsko rešenje: dizajner Ivan Benussi, arhitekta Marko DimitrijevićPodrška: Ministarstvo kulture RS


ISTINA NA VIDELO!

Naredio streljanje 19 zemljaka: Zločin otkrili svedoci, potvrdila arhiva Ozne

Vuk Z. Cvijić | 02. 12. 2013. - 20:57h | Komentara: 65

Živan Vasiljević, član predsedništva Saveza komunista Jugoslavije i predsednik Skupštine SR Srbije, naredio je ubistvo 19 žitelja iz svog rodnog sela Planinica kod Zaječara na kraju Drugog svetskog rata, otkrili su svedoci, ali i potvrdile sada otkrivene arhive Ozne, saznaje “Blic”.

Kako je otkriveno, Vasiljević je kao okružni sekretar KP decembra 1944. lično hapsio svoje komšije koji su kasnije streljani u osvetu za ubistvo njegovog oca Radomira, koji je stradao januara 1944. u sukobu sa lokalnim četnicima Koste Pećanca.

Streljani meštani Planinice, nisu imali veze sa ubistvom njegovog oca i nisu bili borci nijedne zaraćene strane. Među streljanima je bio i Petar Radojković (53), u čijoj se kući od nacista krila majka Živana Vasiljevića tokom rata.

- Mog dedu je lično uhapsio Živan Vasiljević i odveo ga u Zaječar gde je ubijen. Ni danas ne znam gde mu je grob. Sreo sam Vasiljevića i izvinio mi se. Rekao mi je: “Nije trebalo to sve da se desi. Tačno je da sam odveo tog dedu u Zaječar. Nisam samo ja kriv što je ubijen” - priča za “Blic” Vidoje Radojković (71), unuk ubijenog Petra.

On kaže i da mu je ubica dede zahvalio što su prihvatili da kriju njegovu majku.
- Živan mi je zahvalio i rekao kako mu je majka kazala da se krila kod nas i kako je mene čuvala četiri meseca. Deda nije krio samo njegovu majku već i mnoge partizane i njihove porodice - kaže Radojković.

Istoričari su do danas sakupili brojna svedočenja o krajnje svirepim načinima mučenja zatvorenika Ozne u Zaječaru. Majka Petra Jelenkovića iz Zagrađa svedočila je da je čistila sobu za mučenje u zatvoru Ozne kod zgrade Suda u Zaječaru gde su ljude mučili. Osim krvničkog prebijanja, njih su, između ostalog, vešali za polne organe.

Petra Radojković, odlikovani veteran ratova 1912-1918, bio je zatvoren u Zaječaru pre streljanja. On je inspirisao Stevana Jakovljevića, koga je poznavao, za lik “Pere Tobdžije“ u romanu “Srpska trilogija”. Između dva rata bio je biran sa predsednika seoske opštine. Rehabilitovan je 2007, iste godine kada je umro Vasiljević, ali je celokupna imovina porodice Radojković i dalje konfiskovana.
Živan Vasiljević živeo je 87 godina. Rođen je u Planinici, kao student pridružio se komunistima. Do 1978. je bio predsednik Skupštine SR Srbije.

Ubijali u svojim rodnim mestima

Dr Srđan Cvetković, autor izložbe “U ime naroda” koja će biti predstavljena srpskoj javnosti u Istorijskom muzeju Srbije od marta 2014, kaže da je to samo jedan od hiljada slučajeva ljudi koji su stradali u vihoru ratne osvete i revolucionarnog zanosa.
- Razlozi su bili ideološke prirode, ratna osveta, a negde su lokalni funkcioneri bili vođeni ličnim razlozima i lukrativnim motivima pa su se brutalno obračunavali sa svojim komšijama i sugrađanima. Veliki broj streljanih je u rodnim mestima Oznaša. Tako je u Planinici odakle je Vasiljević bilo 19 streljanih, u Sumrakovcu kod Boljevca odakle je lokalni šef Ozne Miodrag Cojić, 15, a u Bučiju rodnom mestu Momčila Sibinovića, šefa Ozne Knjaževac, njih 14 - kaže Cvetković.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/42...-Zlocin-otkrili-svedoci-potvrdila-arhiva-Ozne

Naručivao streljanja, pa postao predsednik Srbije

Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije od 1978. do 1982, kako pokazuju dokumenti s njegovim potpisom, naručivao je streljanja 1944. kao sekretar KPJ za Užički okrug.

Andrija Mirković, gradonačelnik Užica, znao je da je Vidić radio za okupatore kao prevodilac 1941. To je bio razlog što je Vidić, kao sekretar Okružnog komiteta, 1944, tražio da se Mirković strelja, jer je njegovoj rad za okupatore morao da ostane tajna - kaže istoričar Venceslav Glišić, koji je pisao biografiju Slobodana Penezića Krcuna, čiju je porodicu Mirković skrivao od nacista, i tako istražio i ubistvo Mirkovića.

U izveštaju nacističke tajne službe Abver iz jula 1941. konstatuje se i da „student komunista Dobrivoje Vidić radi kao nemački prevodilac na železničkoj stanici”.

Glišić kaže da u istom izveštaju nacisti krive Mirkovića da je kao gradonačelnik, izabran pre rata, 1941. zaposlio komuniste u gradsku službu.

Istoričar dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, kaže i da je Vidić bio u centru kampanje prinudnog otkupa od seljaka, koji su fizički mučeni.

- Do sada je utvrđeno da je oko 100.000 seljaka prošlo kroz zatvore, ali se ne zna koliko je ubijeno. Vidić je bio glavni nosilac te politike kao sekretar pokrajinskog komiteta Vojvodine, koji je izdavao naredbe lokalnim vlastima - kaže dr Pavlović.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/410692/Narucivao-streljanja-pa-postao-predsednik-Srbije

Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: "Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine"

Vuk Z. Cvijić | 08. 10. 2013.

Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine.

- Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine.

U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada postao dostupan javnosti i koji je napisao Vidić 23. oktobra 1944. kao sekretar KPJ za Užički okrug, vidi se da je naveo da Mirkovića “treba likvidirati”, što je kasnije i učinjeno. Vidić je kasnije bio značajan funkcioner, a od 1978. do 1982. i predsednik Predsedništva Srbije. Ona dodaje da je nekoliko puta videla Vidića u Beogradu.

- Neki zameraju što mu nisam prišla i nešto rekla, ali ja nisam osvetoljubiva i sve mi je to bilo strašno i ne znam šta bih mu rekla - kaže Dušanka.

Ona se sa suzama priseća šta se dešavalo krajem 1944. i početkom 1945, kada je imala 16 godina, a njena najstarija sestra Nadežda 24, Olga 20, Anica 18 i brat Velibor 15. Osim nje, danas je živa i Anica.

- Za vreme rata krili smo i pomagali mnoge partizanske porodice. Svima je davao hranu besplatno. Vodio je beleške koje i danas čuvamo kome je sve davao hranu. Mi nismo bili mali i svega smo se sećali kasnije - navodi Dušanka.

Ona se seća kada su partizani ušli u Užice 23. septembra 1944. Kaže da njenog oca tada nisu uhapsili, već su ga poveli sa sobom kada su se povlačili pred Nemcima koji su dolazili iz Grčke.

- Odveli su ga u Valjevo i tamo je sud doneo odluku da mu se oduzme 90 odsto imovine, ali je pušten na slobodu. Došao je u Užice i živeo je kao slobodan čovek - kaže Dušanka.

Kako dodaje, Boško Vidaković, jedan od komandanata iz Druge proleterske brigade, čiji je otac bio užički prota i porodični prijatelj, dolazio je da ih upozori.

- Vidaković je išao i u školu sa mojom Anicom. On je došao mesec dana pre drugog hapšenja noću oko ponoći i rekao mom ocu da treba da se skloni - navodi Dušanka.

Ona teško govori kada opisuje kako su partizani 2. aprila 1945. došli po njenog oca, jer ga je tad poslednji put videla.

- Došli su dok je nas 11 ručalo u bakinoj kući. Rekli su mu da pođe sa njima, jer još navodno treba da im preda neku imovinu. Baka je počela da plače, a mi deca nismo. Otac je rekao baki: “Ne brini ništa, oni su dobri ljudi”, a vodili su ga u smrt. Toliko je bio naivno dobar - seća se Dušanka.

Ona kaže da nekoliko dana nisu znali šta je sa ocem, dok im neko nije javio da su ga iz podruma kuće gde se smestila Ozna prebacili u zatvor u gradu.

- Moja sestra Olga otišla je da vidi gde je tata. Kada je došla do čuvara zatvora, dali su joj tatino odelo, a ona mu je ponela hranu. Pala je u nesvest i nikada se nije psihički oporavila do smrti, pre pet meseci u 89. godini života. Mi ni danas ne znamo gde je i kako ubijen - navodi Dušanka.

Andrija Mirković je rehabilitovan pre nekoliko godina i brojni Užičani su se tada skupili u Gradskoj skupštini da daju izjave u prilog rehabilitaciji. Porodici nikada nije vraćena imovina. Mirkovićev grob nije poznat, dok je Dobrivoje Vidić sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju 1992.

Andrija Mirković krio od nacista Krcunovu sestru
"Moj otac je Milenu, sestru Slobodana Penezića Krcuna, krio u našoj porodičnoj kući i bila je sa nas petoro dece kada su nacisti sprovodili racije", seća se Dušanka Gerzić. Dobrivoje Vidić u izveštaju u kome traži da se Mirković ubije, navodeći ipak da partizanske porodice Penezić, Vidaković, kao i Milenko Kovačević Tkač urgiraju da mu se poštedi život jer je “Mirković nesumnjivo učinio usluge mnogim porodicama partizana”, ali da je to “glupo malograđansko shvatanje obaveznosti za usluge koje je on učinio”.

Ko je bio Dobrivoje Vidić (1918-1992)
U ratu je bio sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije u Užicu i član Agitpropa (agitaciono-propagandne komisije) Centralnog komiteta KP, dok je posle rata postao Član CK KP Srbije, pa potom ambasador Jugoslavije u Londonu, Burmi i Moskvi, predstavnik Jugoslavije u UN, član Predsedništva SFRJ i predsednik Predsedništva Srbije.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/41...rbije-Streljao-nam-oca-pa-preoteo-deo-imovine

Debata Zločini tokom i nakon Drugog svetskog rata: FAKTOGRAFIJA I INTERPRETACIJA"

IZLOZBA U IME NARODA!-OVLASCENJE OZNE za konfiskaciju knjiga ''narodnih neprijatelja'' za potrebe biblioteke gore navedene.

NOVA OTKRIĆA O BIVŠEM PREDSEDNIKU SRBIJE
Od streljanih uzimao jastuke i dušeke

Vuk Z. Cvijić | 09. 12. 2013.

Dobrivoje Vidić Baja, predsednik Srbije od 1978. do 1982, otkupio je pokućstvo streljanih ljudi po oslobođenju Užica, između ostalog i Andrije Mirkovića, čiju je likvidaciju tražio, pokazuju novootkrivena dokumenta.

“Blic” je imao uvid u zapisnik Okružnog narodnog odbora Užica od 19. oktobra 1945. o predaji 27 stvari Vidiću, koju je potpisao šef tog Odseka Milan Topalović, kao i u izjavu o preuzimanju stvari koju je dan kasnije potpisao budući predsednik Srbije. Zanimljivo je da se u zapisniku konstatuje da se pokućstvo koje je Vidić, inače tada sekretar Komunističke partije za užički okrug, otkupio nalazilo već u njegovom vlasništvu.

“Naznačene stvari nalaze se kod druga Vidića još pre formiranja odseka 8 UCDS, predate mu od strane vojnih vlasti u momentu oduzimanja od bivših vlasnika prilikom konfiskacije. Stvari se prodaju imenovanom Vidiću zato što je isti borac NOV-a ostao bez potrebnih kućevnih stvari, a ima porodicu. Razlog za prodaju stvari na otplatu je taj što isti sem svoje plate nema nikakvih drugih prihoda“, navodi se u zapisniku od 19. oktobra 1945.

Dan kasnije sam Vidić popisuje da je preuzeo 27 stvari koje su sve označene kao polovne po ukupnoj ceni od 5.260 dinara i da će ih otplatiti u 10 jednakih mesečnih rata po 526 dinara.

Najvrednija stvar je “trokrilni šifonjer”, koji je Vidiću prodat za 1.000 dinara, zatim bračni krevet za 800 dinara, a najjeftinija je “flašica za sirće i zejtin”, koja je procenjena na šest dinara. Zanimljivo je da su među polovnim stvarima streljanih ljudi neke označene kao stare, pa je tako Vidić uzeo dva stara jastuka za 100 dinara i dva dušeka za 500 dinara. Zaplenjena dokumenta nacističke tajne službe Abver otkrila su da je Vidić radio za nemačku vojsku kao prevodilac na železničkoj stanici u Užicu 1941, a to je znao Andrija Mirković, koga je okupacija zatekla na mestu gradonačelnika. To je bio, kako istoričari zaključuju, najvažniji motiv Vidića da traži likvidaciju Mirkovića.

Porodica prepoznala stvari
- Među pokućstvom sa spiska stvari koje je Vidić otkupio prepoznale smo moja sestra i ja predmete iz naše porodične kuće gde smo odrasli. Nama su Užičani odmah rekli da je Vidić uzeo neke stvari, a to se sada vidi iz dokumenta - kaže Dušanka Gerzić, ćerka Andrije Mirkovića, nosioca Albanske spomenice, koji je rehabilitovan 2007.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/425826/Od-streljanih-uzimao-jastuke-i-duseke

Koča:

Debata Zločini tokom i nakon Drugog svetskog rata: FAKTOGRAFIJA I INTERPRETACIJA"

Kliknite za proširenje...

И шта хоће овај Милан Радановић самозвани самостални истраживач коме се све свело на писања оног Шкора, као да је он недодирљив и неспоран.

Лекизан:

И шта хоће овај Милан Радановић самозвани самостални истраживач коме се све свело на писања оног Шкора, као да је он недодирљив и неспоран.

Kliknite za proširenje...

jel si gledao brate...au koja budala, sunce ti...kolko je to zagrizeno i zadojeno mrznjom...taj da se pita postreljao bi sve na debati koji su suprotnog misljenja...zlo izbija iz njega, otuda onako ruzna glava...svaka cast Cvetkovicu i Vuku, i ostalima koji su se javili za rec, odlicno su se drzali, gospoda u odnosu na ove sektase pa jos s obizrom da je i onaj lik sto je vodio debatu teska ********* i da je bio toliko pristrasan da je konstantno prekidao jednog istoricara, doktora, naucnog saradnika Instituta za savemenu istoriju, a veci znacaj pridavao nekom ''samostalnom istrazivacu'', jos uvek studentu istorije koji citira onu komicnu knjigu punu lazi i falsifikata, u kojoj su popisana N.N. lica ubijena od cetnika itd ...tek on sto je dao sebi za pravo da se onako obraca Cvetkovicu i ostalima....sramota....trebalo je ostati pribran tu...

al istina izlazi na videlo, to je neminovno...zato onako pene

Ovde mozes da procitas o knjizi Skora na koju se poziva, mada ga je i onaj momak sto se javio poklopio i diskreditovao, ko od sale...

http://www.pogledi.rs/o-knjizi-istina-je-u-imenima/

ДР СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ - У ИМЕ НАРОДА - РЕПРЕСИЈА У СРБИЈИ 1944-1953

evo kakvo je to vreme bilo

У ИМЕ НАРОДА - РЕПРЕСИЈА У СРБИЈИ 1944-1953





''Да дођете да преведете струју на себе пошто Вам је муж стрељан и то у року од три дана, да се не сече струја.''

Istina,primitivni i ideoloski ostrasceni,cinili su zlocine,ali i vlast Aleksandra je cinila.Pa on je svog brata drzao u izolaciji,kao ludnici,i nakon smrti Pavle je to nastavio. Tito ga je oslobodio. Tj ta vlast. I sta sada,ko je zlocinac?Svako ima dobrih i losih stvari,a ja vise zamjeram Aleksandru na gluposti nego Titu koji je ko zna ko i ubacen sa strane da rasturi sto vise srbstvo.

Lehsandar:

Istina,primitivni i ideoloski ostrasceni,cinili su zlocine,ali i vlast Aleksandra je cinila.Pa on je svog brata drzao u izolaciji,kao ludnici,i nakon smrti Pavle je to nastavio. Tito ga je oslobodio. Tj ta vlast. I sta sada,ko je zlocinac?Svako ima dobrih i losih stvari,a ja vise zamjeram Aleksandru na gluposti nego Titu koji je ko zna ko i ubacen sa strane da rasturi sto vise srbstvo.

Kliknite za proširenje...

Није ти на твојој висини овај пост, као да си под нечијим утицајем хтео да ублажиш послератни терор народне власти, али зашто или због кога?

Антоније Ђурић – највећи непријатељи Србије су они са српским именима и презименима…

Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

Потомци се одрекли предака

Деведесет година после пробоја Солунског фронта, једне од најславнијих и најтежих битака у историји српског народа, на дан 15. септембра 2008. године, представљено је ново, десето издање књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића, неуморног књижевника и новинара, који је као младић робовао у комунистичкој робијашници у Сремској Митровици, преживео многе животне недаће, али никад није изгубио веру у Божју правду и истину. На Марковдан ове године, у храму Светога Марка у Београду, Његово Високопреосвестенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уручио му је Орден Светога Саве, и том приликом рекао да је Антоније Ђурић „сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног“.
Двочасовну пажњу присутних у препуној Римској дворани Библиотеке града Београда, на промоцији књиге „Солунци говоре“ посебно је наградило надахнуто завршно излагање Антонија Ђурића које преносимо у целости.

БЕСЕДА АНТОНИЈА ЂУРИЋА

Благодарим Господу Богу на овом радосном дану, благодарим Просвети на овом лепом дару, којим је даровала потомке старих ратника, благодарим доктору Петру Опачићу на његовој беседи. Благодарим и вама, господо, који дођосте на овај сабор потомака, синова и кћери и унука оних српских ратника који су нас у судбоносним годинама задужили својом јуначком борбом у одбрани отаџбине, својом жртвом, својом невиђеном патњом, а свет су задужили својом врхунском етиком, уграђеном у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије.
Кад мајка Златија Гредељевић, сељанка из села Биоске у подножју планине Таре, испраћа четири сина у рат овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране, сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела“.
Шта нам открива ова српска сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, открива нам исконску етику овог народа да се не посегне за туђим, да се поштује култ мртвих и да се сваком човеку у невољи, макар то био и непријатељ, помогне.
Да испричам још један догађај. На Солунском фронту у једној борби, бивају рањена два сина генерала Бошковића. Кад су их пренели у француску војну болницу, француски лекар изрази чуђење: Зар је могуће да и генералски синови буду у првој борбеној линији? На то један рањеник, сељак из Шумадије, покуша да објасни доктору: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку, отаџбину, и за ту мајку гинемо сви без разлике…“

Питам узгред: имамо ли ми данас отаџбину? Докле сеже, где су границе наше отаџбине? Је ли наша отаџбина испарцелисана на 450 странака и партија, и сви се у странку заклињу, Бога и отаџбину не помињу! Отели су нам Книнску крајину, тај бедем Српства, отели су нам обе Славоније, део Срема, отели су нам Косово и Метохију, прете нам отимањем Рашке области и Војводине. А Срби, шта Срби раде? Има ли Срба у Србији? Питао је недавно и један српски прота из Холандије. И чуо одговор: Ако има Срба, онда се вешто крију!
Срба, наравно, има, али одавно нема оне Србије наших очева и дедова, нема оне Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте. Нема оне Србије коју је поштовао и волео свет. Ту Србију су убили, утамничили, осакатили, опљачкали, протерали у свет српски комунисти и њихов вођа и учитељ Јосип Броз, онај из 25 регименте 42. хонведске дивизије која је у претходном рату починила највеће злочине у Мачви и Подрињу.
Тај сурови погром Срба, те масовне гробнице најавио је Јосип Броз у свом првом говору у Београду. Рекао је: Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости. А Милован Ђилас, мислећи да Броз није довољно јасан, рекао је да Србији није довољно пуштена крв. Србији и Србима се и данас пушта крв.
Данас неки окорели комунисти, који се не зову више тако, и који уместо петокраке носе крстиће и бројанице, оптужују мртвог Броза за све несреће које прате Србију. Оптужују га и они који су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, полет, снага – потрошили служећи њему, Брозу и његовој партији, а сада као ислужене, интелектуалне раге, ником више потребне, показују бригу за Србију. И чуде се како се Србија нашла у оволиком злу, а не помињу свој допринос том злу.

БРОЗ И КОМУНИСТИ

Сви ми знамо да би Броз био нико и ништа без српских комуниста. Шта би, збиља, Броз био без Ранковића, Ђиласа, Пенезића, Стамболића, Милоша Минића, Владимира Дедијера, Драже Марковића, Коче Поповића, Пека Дапчевића, Светозара Вукмановића Темпа, генерала Жежеља и Љубичића, Мијалка Тодоровића – помињем само нека имена Брозових апологета и унесрећитеља Србије.
А шта би они били без Броза? Чиме би се бавили, од чега би живели, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се уселили у туђе виле, станове, у дворове Карађорђевића? Кад би се тако наотимали, па сада влада, под притиском међународних судова, мора власницима да врати отето?
Да подсетим: према извештају министра Александра Ранковића, објављеном у јунском броју партијског листа Борба 1951. године у затворима се нашло три милиона и осамсто хиљада душа. То пише у петогодишњем извештају министра Ранковића.
Укратко: све што су срчани, храбри и мудри Срби у минула два века стварали, сакупљали, сабирали, све што су укрупњавали у целину, враћали стопу по стопу земље коју су нам туђинци отимали, стварајући тако широку српску државну заједницу, све што су вековима обнављали, неговали, бранили и одбранили у суровим ратовима – све је то уништено у доба наопаке комунистичке владавине.

Нећу о књигама, али хоћу о јунацима, хоћу о мајору Гавриловићу, о војводи Петру Бојовићу, о војводи Степи Степановићу, о споменицима подигнутим у славу њихових дела. Хоћу, дакле, о мајору Гавриловићу: то је онај легендарни мајор, командант пука који се буквално клао са непријатељима на Дунавском кеју осмог октобра 1915. године. Још у нашем слуху одјекује његова беседа: „Војници, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним оружјем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао…“.
У тој крвавој борби мајор Гавриловић је рањен. Прославио се и на Солунском фронту. У априлском рату 1941. године Гавриловић је заробљен – кад се у пролеће 1945. године вратио у град који је у два рата јуначки бранио, спроводили су га од Марибора до бившег усташког логора на Сајмишту, где су га испитивали, изгладњивали, питали зашто је дошао, да ли намерава да дигне устанак против Броза. Умро је после месец дана. Његове кћерке, Милица и Емилија, кад су Брозовићи упали у њихов стан, доживеле су невиђену бруку и срамоту… На њихове очи Брозовићи су од црвеног лампаса на мајоровим панталонама изрезивали петокраке звезде… Никад нису ни заборавиле ни опростиле, понижене и увређене. Нису дошле ни на представу „Солунци говоре“ која се у Београду изводила десет година и у којој се изговара чувена беседа њиховог оца.

СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ

Брозови „ослободиоци“ упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завшници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Кад је војвода умро, превезен је на таљигама на Ново Гробље.
Војвода Степа Степановић прогнан је са улице у Чачку, која је носила његово име, из школе која је такође носила његово име, једино нису дирали његову гробницу коју је војвода сам себи подигао.
Плоча на спомен-чесми код планине Јелице, на путу Чачак-Гуча, коју је краљ Александар подигао у славу драгачевских јунака, замењена је новом на којој је стајало да је чесма подигнута у славу неког партизанског команданта који је побио грдне Немце. Људи се нису стидели, Бога се нису бојали.
У центру Краљева био је величанствени споменик српским јунацима, али је краљевачка општина, поводом прославе дана Републике, одлучила да га измести на гробље. Много је ратничких суза проливено због овог срамног чина…
И – да не ређам даље: све што је припадало Солунцима, срушено је и оскрнављено. Једини споменик који није диран био је онај који је чувени немачки војсковођа Макензен подигао јуначким браниоцима престонице.
Приметили сте свакако да новопечени верници, стари комунисти, цвиле над нашим светињама на Косову и Метохији – боре се, кажу, за наше Високе Дечане и нашу свету Грачаницу, а гурају у заборав сурову истину да су српски комунисти наше Дечане претворили у политичку школу Јосип Броз Тито. Уместо мириса тамјана, из ове светиње ширио се безбожнички смрад.
Наша света Грачаница била је претворена у крваву тамницу за Србе, који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње балисте и фашисте, убице и прогонитеље Срба са Косова и Метохије.
Српски комунисти су срушили Српски православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма подигли јавни клозет. Они су показали Шиптарима како се руше српске светиње. Која су све зла починили српски комунисти свом народу – о томе се спремају томови књига.
Загледајте се у светао лик Пантократора у цркви Карађорђевића на Дедињу – приметићете метак у челу. И све ћете схватити: ко пуца у Бога, човек му ништа не значи. А у мојој књизи Црвена куга наћи ћете како су српски комунисти сахрањивали Бога.
И да закључим: Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.
Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије.
Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.

КОМУНИСТИ – СПРЕМНИ НА СВАКАКВА ЗЛА

Пре 69 година, октобра 1944., на крушевачкој Багдали створена је масовна гробница, коју је напунило око 4000 тела, 1200 оних који су дан пре тога ослободили Крушевац од немчког окупатора, као и 2800 оних који су на било који начин подржавали Југословенску војску у отаџбини у расинском крају.[1] Јединице Друге пролетерске бригаде преузеле су град Крушевац и околину од Црвене армије, којој је пуковник Кесеровић предао ослобођени град.Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Први посао на који су прионили комунисти и њихови борбени пролетери био је обрачун са идеолошким непријатељем, који заправо прераста у масовни злочин према становништву. После масовног страдања од Немаца, током четири ратне године,

Српски народ у Србији масовно страда и од комуниста у послератним временима. Масовне гробнице у Србији стварали су Немци и комунисти. Нацисти и интернационалисти чинили су геноцид над националистима.

Како каже Антоније Ђурић у својој књизи „Устани Србине и усправи се“: Ни места ни варошице без масовне гробнице“. Тако је било на територији тзв. уже Србије. Масовне гробнице искључиво су прављене за Србе, а Срби не направише ни једну: ни кад су се ослобађали од Турака, ни кад су исељавали Турке, ни кад су после пробоја Солунског фронта у фантастичном јуришу ослободили прорбљену отаџбину, ни кад су са Равне горе под командом генерала Михаиловића, први у Европи пружили отпор окупатору. Управо је војска генерала Михаиловића неопојана нашла своју кончину у тајним гробницама, које још увек стоје скривене и ни једна комунистичка власт од 1944. у континуитету, не жели да обеладни места на коме почивају војници првог герилца Европе и остали идеолошки противници, који су без суда и кривице уморени од стране коју је организовао највећи српски крвник Јосип Броз. На територији некадашње Краљевине Југославије, који је српска војска ослободила 1918. огроман је број српских жртава које су завршиле у масовним гробницама. Неимари тих гробница биле су Усташе.

Војска Независне државе Хрватске, која је самопроглашена 10. априла 1941. свој први масовни злочин учини 19 дана по том самопроглашењу, 29. априла 1941. у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено 184. Срба.[2]Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)То је био први масовни злочин над Србима од стране Усташа. Појединачни су почели даном самопрокламовања ове такозване државе Хрвата.

Тачан број масовних гробница и жртава није утврђен ни после више од 70 година од времена кад су злочини почињени.

Потврду тезе о скривању геноцида и броја жртава најбоље даје Симон Визентал у следећој изјави: „Југославија је скривала злочине усташа, и зато ја никад нећу доћи у Југославију, ви Срби сте исувише наивни и никад се нећете дозвати памети.“[3]

Један од модела скривања злочина је примењен од 1956. до 1962., тако што је по налогу и договору Броза са Кардељом, Гошњаком, Бакарићем и Крајачићем забетонирано 350 јама од 1.227 до тада регистрованих и обележених стратишта.

Трошак овог монструозног подухвата сносила је ЈНА, док су за тај посао ангажовани углавном Срби, које је ЈНА позивала на војне вежбе, да под фирмом комунистичких војних обвезника до краја униште последњи траг постојања својих сународника. Прва од тих јама је одбетонирана 1990. Овог пута трошкове је сносила родбина убијених пола века пре. То је јама Тучић, из које је тада извађено 1150 жртава и два псећа костура. Све је пренето на Институт за судску медицину у Београду. [4] Да Хрвати нису пунили масовне гробнице само на територији авнојевске Хрватске говори и биографија пуковника Марка Месића, команданта 369. УсташкеУсташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )легионарске пуковније која се борила под Стаљинградом, када је одликован Војничким орденом железног тролиста и немачким Железним крстом првог реда. Можда ће даља Месићева каријера некоме бити невероватна, али овај усташки официр је од јуна 1944. на челу Прве југословенске бригаде у СССР-у, која је са јединицама Црвене армије, октобра 1944, дошла у Југослвију и ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ!

Једна од скривених гробница коју је створио југословенски и усташки официр Месић налази се на месту где данас чачански ФК Борац игра своје фудбалске утакмице. Та гробница, такође још није откопана, а жртве су још увек непописане и неопојане. Речником хашког трибунала, у ових неколико примера, потврђен је такозвани „модел понашања“ злочинаца.

Јасно је да Срба нема међу организованим масовним злочинцима, већ само међу масовним жртвама. Поред Турака и Немаца, злочине над српским народом чинили су усташе и комунисти, на свим територијама на којима су живели Срби.

Током последњих ратова крајем 20. века и након њиховог завршетка Српски народ је оптуживан за чињење масовних злочина. Фабриковањем лажног броја жртава које су за собом оставили војници из Србије почели су комунисти још на крају Другог светског рата, па овај след не представља ништа ново у антисрпкој делатности комуниста и осталих интернационалиста који су се бавили питањем контролисања Срба, српске државе и слободе.

Један од највећих фалсифаката из тог доба је Извештај мајора Павла Ђуришића од фебруара 1943.[5] Комунистичка мантра била је и „злочин у Вранићу“ где се број жртава, по „историчарима НОР-а“ креће од 68 до преко 120. Аутор дела које говори о овом догађају с краја 1943. наводи на почетку свог издања „Ноћ каме“ да је „партизанско село Вранић“ настало још у „бронзано доба“. Исти аутор у својој биографији на крају истог дела каже: „За правилан однос према људима, за доследност и принцијепијелност у раду…добио је и одређена друштвена признања: Орден рада са сребрним венцем…“[6] Штета што није имао правилан однос према праисторији и бронзаном добу. Догађај у Вранићу је био чин одмазде који је због убиства 12 својих рањеника учинила једна мања јединица Авалсог корпуса ЈВуО, којом је командовао поручник Спасоје Дрењанин Зека. Према извештајима Авалског корпуса стрељано је 38 мушких војноспособних глава из кућа у којима су поклани рањени четници, ноћ раније. За то дело командант Авалског корпуса, мајор Светислав Трифковић, ставио је под преки војни суд поручника Дрењанина. Одлучено је да се због стања на терену поступак настави по свршетку рата или ако то прилике раније дозволе, а Дрењанину је одузет чин и остала официрска обележја, па је након тога имао статус обичног војника.[7]

Овај пример фалсификовања историје недвосмислено подсећа на пример фалсификовања догађаја у Вуковару и Сребреници током 90-их година ХХ века: Вишеструко увећавање броја жртава, уз забрану изношења контрааргумената и пресуђивање Српском народу без суда, одлике су овог „модела понашања“. За разлику од Вранића где је број жртава од једва двоцифреног натегнут на троцифрен, овог пута број је увећаван вишеструко до 8.000 жртава, како би се српски злочини бар на тај начин приближилои усташким злочинима, док су српске жртве и даље остале у сећању и помињању породица. Оне нису премет интересовања ни домаћих ни међународних институција. Једини нови моменат који доносе ратови из 90-их су оптужени за злочине. Ко се појављује као потенцијални виновник ових злочина?Комунистички официри, овога пута као да су преживели катарзу, па од комуниста постају највећи Срби. Нешто попут човека чија улога у стварању масовне гробнице на Багдали није до краја разрешена, а који сам за себе каже да није прочитао ништа, да би постао најтиражнији писац, отац нације, а као преумљени комуниста, себе назива православним атеистом… Један од тих оптужених, за идоле држи Саву Ковачевића, чувеног комунистичког команданта и Николетину Бурсаћа, личност из шаљивих приповедака Бранка Ћопића. Тај исти официр је по сопственом признању бранио свог мртвог команданта Броза од свог потоњег шевенингенског сапатника, када је овај покушао д извриши егзорцистички обред пробадања брозног тела глоговим коцем.[8] Други оптужени за масовни злочин и геноцид је приликом командовања Книнским корпусом 1991. приметио групу војника који су поскидали комунистичку петокраку и на капе ставили четничку кокарду. Из џепа је извадио усташку ознаку „У“ и руковођен старим кому нистичким триком за изједначавање усташа и четника, поручио тим војницима: „Ово сам поскидао са мртвих усташа, а кога видим да носи кокарду, проћи ће као те усташе.“[9]

http://srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/2013-09-07-14-14-50/item/1192-sg-1091

ШОКАНТНО: Масовна гробница на стадиону Партизана!?

БЕОГРАД-Строго поверљива тајна, срмота државе, недостатак информација, прекрајање историје или назовимо то још неким другим именом, тек треба знати да читава Србија седи на масовним гробницама а да се о томе не зна скоро ништа, пише лист Ало!

Академик Душан Ковачевић је на промоцији књиге „Равна гора“, аутора Радоша Бајића, покренуо ову тему рекавши да „докле год наша деца буду играла фудбал на масовним гробницама, Србији неће ићи на добро“… а онда је за Ало открио забрињавајуће податке:-Мало је неукусно рећи људима да ће ићи на стадион да гледају фудбал а да успут седе на нечијим костима. Ради се о следећој ствари… Ако злочин не застарева, онда не може да се деси да људи који су се хвалили да су убијали, као што је Јово Капичић, оду уз пуну почаст а нико их не процесуира.

Што се тиче објеката у Србији који леж на гробовима, има их више, у Бограду ј оуначен стадион Обилића, нки кажу чак и Партизана. Наводно, комунисти су после Другог светског рата стрељали већи број Београђана и закопали их на плацу на коме се налази стадион у Хумској. За стадион Обилића се зна али прича се да је и један део гробнице бетониран око Партизановог стадиона! Оно мло сведока који су живели у говорили о томе. Људи који у учествовали у стрељању, они су ћутали, каже Ковачевић.

ИЗВОР: АЛО

IZLOZBA U IME NARODA!-TAJNE GRBONICE U SRBIJI

Ne znam da li je tko što napisao, vjerojatno nije, pa da ja kažem koju...

Najveći zločin od 1945 desio se odmah nakon završetka WW2! U svibnju 1945. vojska tadašnje NDH se povlači iz HR i želi se predati zapadnim saveznicima, ne želi čekati partizane... Pri povlačenju su na par mjesta već susretali partizane i dolazilo je do vatrenih okršaja, ali su ipak uspjeli otići u Austriju i dogovoriti sa Englezima uvijete predaje. Englezi se ipak dogovaraju sa partizanima i vojsku NDH predaju partizanima na Bleiburgškom polju. Tu je počinjen prvi veći zločin nad hrvatskim narodom...



Procjenjuje se da je broj ubijenih na Bleiburgu i Križnom putu negdje između 70000 i 100000 ljudi (što je isto ili čak više od ubijenih u logoru Jasenovac).

Evo svjedočansvo jednog od preživjelih...
http://www.safaric-safaric.si/knjige/2001 Dragcevic Stjepan Moj Krizni Put.pdf

fenix12345:

Procjenjuje se da je broj ubijenih na Bleiburgu i Križnom putu negdje između 70000 i 100000 ljudi (što je isto ili čak više od ubijenih u logoru Jasenovac).

Kliknite za proširenje...

meni je uvek interesantno to kad neko s namerom i baratajuci polu ili dezinformacijama poistovecuju profil
nevinih zrtvi genocida sprovodjenog u jasenovcu
i najcesce upravo njihovih dzelata pobijenih u blajburgu i kriznom putu ....