Злодела власти после Другог светског рата

.. разговор, само разговор, сукоб мишљења, никако оружја!!.. сасвим је довољно што смо са свију страна окружени непријатељима, уз упорно растакање државе од стране овдашњих партијаша и обрезованих( са сумњивим дипломама) медиокритена, који виде лично богаћење као једини циљ сопственог битисања........
 
Procesi za rehabilitovanje politickih zatvorenika "Golog Otoka" su uveliko u toku, mnogi su ovih meseci rehabilitovani, znaci nije da se nista ne dogadja i ne pomera...
Mislim da bez obzira sto su vecina upokojeni, ipak nekako ove rehabilitacije znace njihovim najmilijima, potomcima...

Сигурно да значе потомцима, али шта значе правди то треба бити мерило.
 
Podrum Ozne - strelište

Marko Lopušina | 12. decembar 2012. 19:58 | Komentara: 5

Dug spisak sveštenika ubijenih u Srbiji poslednje godine rata. Ratko Dražević govorio da je državni ubica, špijun i švaler

KADA je dozvolom savezničkih vlasti, koja je stigla iz Beča, maršal Tito posle oslobođenja pokrenuo Misiju za hvatanje ratnih zločinaca i izdajnika, na njenom čelu se nalazio prvo pukovnik Pavle Milić, a potom major Stanimir Dinčić. Zadatak je bio, da sa još dvadeset jugoslovenskih oficira tajne policije, pronađu što više od 2.000 ratnih begunaca sa spiska Ozne i kasnije Udbe, da ih privedu u Beograd ili likvidiraju na terenu.

Komesara Ratka Draževića sloboda je zatekla 1945. godine u Vrnjačkoj Banji, gde je formirao novi Okružni komitet KPJ za Kraljevo.

- "Čistili" smo po banji i uklanjali čak i one koji su nam smetali da dođemo do žena. Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu Ozne u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi nekih 500-600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas komunista - bio je surovo iskren Ratko Dražević.

Pojedini Kraljevčani su ga sumnjičili da je učestvovao i u likvidaciji prote Milana Sretenovića, sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Ovaj paroh kraljevački i arhijerejski namesnik žički, ubijen je 1945. godine u Kraljevu. Bio je veoma učen i obrazovan čovek, blistav propovednik - desna ruka vladike Nikolaja Velimirovića.

"Pre rata je stanovao u Karađorđevoj ulici broj 10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smesti se kod svoga kuma Dragiše Lukića. Otac Milan je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je najbolje umeo. Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece, kćerke Radmilu i Bratislavu i sina Bratislava. Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu", zapisao je hroničar Velibor V. Džomić.

U traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića nađeno je svedočanstvo da je njegov kum Dragiša Lukić jednom prilikom otišao u Oznu da se raspita za svoga kuma. Ljudi Ratka Draževića su mu zapovednički rekli da se za njega više nikada i nigde ne raspituje.

- Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i otac Dragoslav Obućina. Tu su ubijeni i mnogi drugi, znani i neznani srpski rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko imanje je danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu - kaže otac Velibor V. Džomić.

Ovaj crkveni istraživač sakupio je dokaze o komunističkim zločinima nad srpskim sveštenicima 1945. godine. I objavio listu smrti na kojoj su: protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče, jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče, đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca, protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački, jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne, jerej Marko Živković, paroh dragocvetski, jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski, đakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu, jeromonah Sergije Mihailović, sabrat manastira Kalenića, Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine, jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski, protosinđel Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče, protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački i protojerej Milan Tucović, paroh čačanski.

Dražević se svojevremeno hvalio da je "ubio 2.000 ljudi i bio sa 2.000 žena". Predstavljao se javno kao državni ubica, špijun i švaler. Momo Kapor je jednom prilikom rekao da je Ratko Dražević bio "udbaš sa okrvavljenim rukama" i "najveći zavodnik Udbe".

Kako tvrdi novinar Milomir Marić, Partija je Draževiću u novoj Jugoslaviji dala zadatak da organizuje preprodaju jugoslovenskog zlata i umetničke baštine, da trguje velikim dobrima. Posao mu je bio da Titu i Partiji pravi velike pare. Tako je nastala poznata firma "Geneks".

Ispovedajući se pre dve i po decenije, Ratko Dražević je javno priznao da je bio državni krijumčar. I da se bavio švercom cigareta u ime države. Drugi posao mu je bio da u "Avala filmu" pravi celuloidne priče zajedno sa Amerikancima i Italijanima. Momo Kapor je tvrdio da je Dražević otvorio umetnički prostor za plasman "crnog talasa" jugoslovenske kinematografije, zbog čega je bio partijski kažnjavan. U poznim godinama živeo je u garsonjeri, trošio svoju penziju, ali se više nije ispovedao.

Dragiša Gile Đurić, koji je nasledio Draževića u "Avala filmu", ali i njegove dugove, na pitanje gde bi u istoriji trebalo smestiti Ratka, iskreno je odgovorio:

- Smeštam ga u dobre i loše momke. Bio je i jedno i drugo. Ima on i užasno mračnih perioda u biografiji, ali je imao i onih perioda koji su za poštovanje. Ljudi nisu crno-beli.

Svedočenje Ratka Draževića nikada nije pretočeno u optužnicu i osudu zbog likvidacije nedužnih ljudi širom Srbije. Umro je u Beogradu 1992. i nije doživeo da vidi film koji je o njemu kao filmskoj legendi sniman 2011. godine.

UBIJEN I TEMPOV BRAT

POČETKOM maja 1945. godine kod Zidanog Mosta bez ikakvog isleđivanja ili suda, kako je pisao istoričar Borivoje Karapandžić, pobijeno je 68 sveštenika Srpske pravoslavne crkve.
Među ubijenima je bio i dr Luka Vukmanović, profesor teologije, rođeni brat Svetozara Vukmanovića - Tempa.
U beogradskoj Glavnjači ubijen je mitropolit Joanikije. Kroz zatvore Udbe i SDB od 1945. do 1985. godine prošlo je više od 500 sveštenika.
 
Poslednja izmena:
IMG_0001.jpg
 
Lužanin ubijen po nalogu KPJ

B. SUBAŠIĆ | 26. januar 2013. 09:46 | Komentara: 0

Sud u Čačku rehabilitovao potporučnika Ognjena Lužanina, junaka aprilskog rata 1941. godine. Nije učestvovao ni u kakvom sukobu četnika i partizana, ubijen po naredbi komesara KPJ

POSLE gotovo 70 godina, rešenjem Višeg suda u Valjevu rehabilitovan je potporučnik Ognjen Lužanin, avijatičar koji je u kratkom Aprilskom ratu 1941. neustrašivo napadao kolone Trećeg rajha. U septembru iste godine, iako u međuvremenu nije učestvovao ni u kakvom sukobu između četnika i partizana, po naredbi komunističkog komesara mučki je ubijen s tri metka u potiljak.

Kad je rat okončan, odlukom novih vlasti, posthumno je proglašen za "narodnog neprijatelja". Imovina mu je konfiskovana, a žena i devetogodišnji sin izbačeni na ulicu.

- Oca ne pamtim. Imao sam sam samo četiri godine kad je ubijen na pravdi boga - kaže Branko Lužanin, koji je pre godinu dana pokrenuo postupak rehabilitacije. - Sve što znam o ocu čuo sam od drugih, a nikada nisam čuo nijednu lošu reč o njemu. On nije učestvovao nu u kakvom sukobu između četnika i partizana. Ostao sam bez oca, zbog nečije sulude političke odluke.

U vreme kad se zločin odigrao, Ognjen Lužanin živeo je s porodicom u rodnom selu Miokovac.

- Ognjen je bio potporučnik jugoslovenske avijacije i nalazio se u Rajlovcu kad je Nemačka napala Jugoslaviju - kaže Dragoljub Brković, rođak Lužanina i jedan od inicijatora pokretanja postupka rehabilitacije. - On nije priznavao kapitulaciju i kad je njegov komandant Hrvat dezertirao, samoinicijativno je preuzeo komandu nad eskadrilom i bombardovao nemačke kolone koje su nadirale iz Austrije. Nemci su ga zarobili, ali je uspeo da pobegne i dođe do Srbije, u rodno selo Miokovce kod Čačka. U selu je počeo upis u dva oslobodilačka pokreta koja su nameravala da nastave rat protiv okupatora, a Ognjenu je povereno da vodi spisak za ravnogorce.

Samo četiri kuće prijavile su se za partizane.

Tokom postupka sudske rehabilitacije kao svedok se javio starina Nebojša Brković, savremenik zločina u Miokovcima.

- Jednom prilikom video sam Dojčila Klasanovića, Ivana Nedića i još jednog čoveka koje je po njega poslao partizanski komesar Slavko Krupež iz sela Rakove, da im preda karabin - svedočio je Brković. - Klasanović mi je kasnije ispričao da su Ognjena držali zatvorenog nekoliko dana, a onda su ga jedne noći komesar Krupež i njegov saradnik poveli navodno na neki sastanak i ubili s tri hica u potiljak. Klasanović je do kraja života bio komunista, ali ga je mučila savest zbog ubistva nevinog čoveka.

Posle nekoliko dana, proneo se glas o ubistvu i supruga i majka poručnika Lužanina krenule su u potragu.

- Partizani u Rakovi su im rekli da je pušten živ, ali u selu se sve sazna - kaže Branko Lužanin. - Seljani su poslali jednog dečaka da odvede babu i mamu do mesta gde su mi zakopali oca, kukavički ubijenog s leđa.

Ognjenova supruga i sin dočekali su kraj rata u Miokovcima, ali on nije doneo kraj njihovim patnjama. Odlukom Sreskog narodnog odbora u Ljubiću, 3. oktobra 1945. potporučnik Ognjen Lužanin proglašen je za narodnog neprijatelja.

- Celo selo je gledalo kako Ognjenovu žena Rajku i devetogodišnjeg Branka isteruju kundacima iz kuće - kaže Dragoljub Brković. - Zgrada je rasturena do temelja, cigla i crep su odneti, a zemlja podeljena. Hteli su da zatru svako sećanje na Ognjena. Ipak, nisu uspeli, on je bio ugledan i častan čovek. Celo selo Miokovci došlo je da svedoči u postupku za rehabilitaciju.

U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji piše da u trenutku kad je Lužanin streljan, ustaničke snage (zajednički četnici i partizani) nisu oslobodile bivši Ljubićki srez, pa nisu ni bile u prilici da vode sudske procese.

- Komunistička partija, koja je bila po zakonima Kraljevine Jugoslavije ilegalna i zabranjena, nije mogla da vodi sudske procese i da izvršava kazne, naročito smrtne. Presuda koju su izvršili nad Ognjenom bila je usmena i bez ikakvog formalnog postupka - po kratkom postupku čin likvidacije političkog protivnika - piše u rešenju.

Branko Lužanin kaže da mu je s duše pao tert koji je nosio celog života.

- Moj otac je bio častan čovek i patriota. Srećan sam što sam dočekao ispravljanje nepravde, makar i posle 70 godina - zaključuje Branko Lužanin.

OSTALA SAMO SLIKA
STAN u Beogradu gde je 1941. potporučnik Ognjen Lužanin ostavio ženu Rajku i sina Branka 6. aprila 1941. uništen je direktnim pogotkom nemačke bombe. - Srećom, nismo bili u zgradi kad je bomba pala. Majka je iz ruševina spasla samo nekoliko fotografija, zahvaljujući kojima znam kako mi je otac izgledao. Nju su posle rata ucenjivali da se odrekne oca da bi dobila posao, ali ona nije pristajala. Radila je najteže poslove da bi me izvela na put - kaže Branko Lužanin.

NEOSTRAŠĆEN ČOVEK
- POSLE bega od Nemaca koji su ga zarobili Ognjen je došao u rodno selo Miokovce gde su već izbegli njegova supruga Rajka i četvorogodišnji sin Branko. Njegovi savremenici, uključujući i one koji su bili u partizanima, svedoče da je bio neostrašćen čovek - kaže Brković. - Nije se isticao u agitaciji, jer u Miokovcima to nije ni bilo potrebno.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:416631-Luzanin-ubijen-po-nalogu-KPJ
 
Послератна власт убила 70 новинара / "Политика" Dec. 10, 2012
Политика
Бојан Билбија
објављено: 10.12.2012.

На списку настрадалих и стотине занатлија, трговаца, домаћица, адвоката и судија, чиновника, ученика и студената, учитеља и професора, инжењера, свештеника...

http://2.***************/-KEsRc2AT144/UMcevjhZATI/AAAAAAAAGgE/OP9TMguqCGs/s640/Killed+journalists+after+war+Politika+Dec.+10,+2012.jpg

„Политика” је у свом издању од 27. новембра, пре 68 година, на насловној страни објавила списак 105 стрељаних у Београду, што је тек мали део страдалих од руке домаћих власти после ослобођења земље. Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, прикупила је до сада податке о око 40.000 лица страдалих у послератним чисткама, на 211 евидентираних локација. На њиховом сајту налази се Отворена књига жртва, садржајна и модерна база података, доступна свим грађанима.

– Сваки дан нам се јављају људии достављају нове податке. Обраћају нам се и судови у поступку рехабилитације и реституције. За сваку особу у бази података постоји име и презиме, занимање, националност, пребивалиште, време и место рођења и страдања. Увели смо и могућност да корисници притиском на дугме добију комплетне статистичке извештаје – каже за „Политику” секретар Државне комисије др Срђан Цветковић.

У регистру жртава графички је приказан број убијених, осуђених на смрт, умрлих у логору, несталих, затим колико је припадника које националности страдало, под којом квалификацијом, као и њихова старосна доб и припадност одређеним формацијама у рату.

– Према досадашњим подацима, који нису коначни, тек око 2.500 лица је осуђено на смрт, док су остали ликвидирани без суда или су страдали у логору. Највише је страдало Срба, затим Немаца, Мађара, Албанаца, Бошњака... По политичкој структури највише је колабораната и народних непријатеља, затим припадника, симпатизера и сарадника Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), сарадника и припадника албанских и бошњачких милиција, док су у Војводини најбројнији Немци и Мађари оптужени за колаборацију и учешће у окупационим формацијама, али и знатан број Срба, народних непријатеља. Међу страдалима је много деце, више од осам одсто, као и жена и старих преко 66 година живота – открива секретар Државне комисије.

Цветковић износи и заступљеност жртава у друштвеној структури.

– Предњаче занатлије (2.086), трговци-кафеџије (776), домаћице (2.198), жандарми (1.568), адвокати и судије (112), чиновници (940), ученици и студенти (397), учитељи и професори, инжењери (326), сеоски кметови/председници општина и начелници (255), официри (810), свештеници (126), индустријалци и предузетници (147), глумци/уметници (70), радници (714), лекари и апотекари (93), новинари (70). Ипак, највише је земљорадника, више од 8.000, махом имућнијих домаћина – наводи наш саговорник.

Цветковић наглашава да нису сви противправно лишени живота, нити да су невини.

– Било је ту много људи које би свака власт судила за колаборацију и ратне злочине. Ипак, јасно се види политичка и класна мотивисаност многих злочина. На мети се добрим делом нашао средњи предузетнички слој, образованији људи антикомунистички оријентисани, припадници слободних професија, а у селима кметови, деловође и такозвани кулачки елементи. То је била само прва фаза ка даљем притиску на ове слојеве друштва, кроз процес национализације и конфискације имовине грађанства, као и колективизације на селу у време прве петолетке – објашњава Цветковић.

Рад Комисије није завршен, она наставља са прикупљањем података, што би требало да буде окончано до краја следеће године.

– Завршен попис жртава је велики корак у суочавању са болном темом о којој се дуго ћутало и својеврсна сатисфакција породицама страдалих. Мада је у овом случају он у другом плану, постоји у свему и научни допринос, кроз квалитетну и објективну анализу, са становишта историје, социологије, антропологије – додаје секретар Комисије.

Коначан списак жртава убијених у Србији после септембра 1944, као и рад Међуакадемијске српско-мађарске комисије за попис свих жртава рата у Војводини од 1941. до 1948, требало би да буде, према Цветковићевој замисли, први степеник у стварању јединствене базе свих жртава у страдалих у Другом светском рату и после.

– Постоји идеја да се сви регистри усаврше и објаве маја 2015, на 70. годишњицу окончања Другог светског рата. Знало би се тачно колико је људи, на који начин и од кога страдало. Верујем да би то на неки начин помогло и помирењу међу живима, што би био врхунски допринос наше генерације истраживача – каже Срђан Цветковић.

Бојан Билбија
објављено: 10.12.2012.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Posleratna-vlast-ubila-70-novinara.sr.html
 
Traže ostatke predaka na Zelengori

Pozivi čitalaca posle svedočenja prote Ostojića o sudbini porodice Nikole Kalabića. Prota: Ne znam imena pogubljenih, ali mogu da pokažem svaku grobnicu

rep-cetnici.jpg


POSLE teksta o hapšenju majke, žene i ćerke Nikole Kalabića u maju 1945. godine na Zelengori i ubistvu njegovog petnaestogodišnjeg sina, našoj redakciji javio se veliki broj čitalaca. Mnogi su se tek sada, posle decenija ćutanja, osmelili da traže informacije ili da svedoče o stradanju pripadnika ravnogorskog pokreta i njihovih porodica.

- Pokušavam da saznam gde je i kako je stradao moj otac Petar, major Jugoslovenske vojske u otadžbini - ispričao nam je Zoran Rajković, jedan od mnogih čitalaca sa sličnom pričom. - Majka je 1945. dobila papirić na kom je pisalo da je ubijen u Bosni i to je sve. Imao sam sedam godina kad sam poslednji put video oca, ali sve češće mi se u misli vraća njegov lik.

Nadu da je još uvek moguće pronaći grobove hiljada ljudi koji se u arhivama vode kao "nestali" probudila su svedočenja koja je čuo i zapisao protojerej stavrofor Radoslav Ostojić. On je od 1970. do 1990. bio paroh na području istočne Bosne, gde je 1945. posle neuspešnog pokušaja proboja, po podacima Udbe, streljano oko 9.000 ljudi, pripadnika JVuO i civila. Procene novijih istraživača pominju od 10.000 do čak 25.000 ubijenih.

Prota Ostojić je još osamdestih godina, išao sa parohijanima po šumama, njivama i jamama da opoje masovne neobeležene grobnice.

rep-cetnici-MALA.jpg


- Naravno da ne znam imena hiljada pogubljenih, ali mogu da pokažem svaku od masovnih grobnica - kaže prota Ostojić. - Najveća grobnica hiljada ravnogoraca i civila nalazi se u jami pored crkve u Miljevini. U selu Osatni je neobeleženo groblje nekoliko stotina civila koji su išli za četnicima, a kao i oni streljani su bez suđenja.

Sagovornik "Novosti" navodi da je prostor prečnika 50 kilometara, od Konjica, preko Foče, Gacka, desne obale Drine do Ustiprače i Zelengore ogromna grobnica Mihailovićevih vojnika i civila koji su ih pratili.
- Negde su ljudi posle streljanja zakopavani, ali u mnogim slučajevima na Zelengori i selima u podnožju stotine leševa ostavljani su nepokopani - kaže prota Ostojić.

Prema svedočenju njegovih parohijana, najveći broj Mihailovićevih vojnika, tek mobilisanih mladića, pobijen je na potezu Ulog - Obalj - Kalinovik - Miljevina 12. i 13. maja 1945. godine. Iz gomile starih svezaka, u koje je zapisivao ispovesti, protojerej navodi da je razgovarao najmanje sa 500 ljudi koji su bili svedoci ili učesnici tragičnog kraja građanskog rata.

Istoričari koji se bave Drugim svetskim ratom kažu da i s njima sve češće javljaju potomci hiljada nestalih.

- U maju 1945. u Bosni je ubijeno više hiljada mladića iz Srbije, koje je mobilisao JVuO uglavnom u septembru 1944. - kaže istoričar Srđan Cvetković. - Ova tema je decenijama tabu jer su ti mladići većinom streljani nakon predaje, kao ratni zarobljenici. Slično se desilo i četnicima Pavla Đurišića, koji su pošli iz Crne Gore s nekoliko hiljada civila. Sređenih podataka o njihovoj sudbini nema.

Sagovornik "Novosti" kaže da su posle rata imena ovih žrtava u arhive zavođena pod šifrom "nestao u Bosni" ili "streljan u Bosni", bez preciznijih podataka. Ubijeni su često proglašavani narodnim neprijateljima, a njihove porodice su ostale obeležene tokom sledećih pola veka.

SAVEST TERA DA KAŽU ISTINU
- Poveravali su mi se i oni koji su učestvovali i u egzekucijama - kaže protojerej Ostojić. - Običan čovek ne može da shvati kakva je muka bila u njihovim dušama. Nije lako ni slušati bivšeg partizanskog stražara koji svake noći sanja bacanje 900 ljudi u jamu Ponor kod Budnja.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...ke-predaka-na-Zelengori#.UQlsfGfu3Yk.facebook
 
Kako je tito resavao pitanje Italijana u Hrvatskoj...

У вези убистава Италијана, ево из једног рада Миле Михајловић о јами Басовица:

Jama Basovizza je deo nekadašnjeg rudnika, duboka je 249 m i nalazi se na kraškim visovima tršćanskog okruga. U nju su Titovi partizani za samo četiri dana, od 3. do 7. maja 1945. godine - dakle posle završetka rata - bacili najmanje 2.800 italijanskih civila. Svedoci zločina su ispričali da su u jamu bacani ljudi u grupama od po 100-200-500. Svi opljačkani, mnogi mučeni. Partizani su nekima govorili da pokušaju da preskoče otvor jame, te da će im, ako uspeju, poštedeti život. Samo je nekolicina, u iskonskom nagonu za životom, uspela da preskoči otvor jame: taj nadljudski napor ništa im nije vredeo jer su i njih bacili u jamu. U jamu je bačeno mnogo žena i dece. Neke cele porodice su završile u ovoj jami. Takav je slučaj poštarke iz sela S. Antonio di Bosco, Andreine Petterossi: bacili su je u jamu zajedno sa mužem i dvogodišnjom ćerkicom. Posleratne italijanske vlasti su naredile da se o jamama ćuti, pa su tragedija i užas decenijama skrivani. Nepravdu će ispraviti tek 1991. godine Frančesko Kosiga, prvi predsednik Italije koji se pred jamom Bosovizza poklonio senima nevinih žrtava. Spomen ploča je postavljena 1995.

Мила такође пише:
Radi se o pokolju u dva navrata: od 8. septembra do 2. novembre 1943. kada su Titovi partizani u Istri ubili tacno 999 persone, brojka je precizna jer su sva tela pronadjena, svi baceni u jame, izvadili ih italijanski vatrogasci uz podrsku nemackih okupacionih trupa.
Ne zna se tacno koliko je italijanskih civila pobijeno u Istri i Dalmaciji u drugom navratu. Bilo je to posle 30. aprila 1945. - dakle posle zavrsetka rata! Pretpostavlja se da ih je ubijeno najmanje 10. 0000.
Samo u gradu Trstu, "nestalo" je 4.000 - 4.500 ljudi u 45 dana Titove okupacije, od 1. maja do 15. juna 1945. - skoro su svi baceni u jamu Basovica (oko 300 kubnih metara leseva) i u jamu Monrupino. Iz jame Basovica nisu mogli da ih povade jer su unutra crveni pobacali toliko bombi da je postojala opasnost od eksplozije. Zato su je zatvorili i broj zrtava je rezultat matematickog proracuna.
700 italijanskih civila je nestalo u Gorici, 500 u Rijeci. Ne zna se tacno koliko ih je nestalo u unutrasnjosti jer niko jos to nije utvrdio. Cinjenica je da je rodbina prijavila nestanak ljudi koje jos niko nije pronasao.

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=21479&postdays=0&postorder=asc&start=15
 
Poslednja izmena:
prebacio sam na Crnu hroniku...da, gotovo svi fudbalski tereni su izgradjeni na njihovom stratistima...

Кривичне пријаве против комуниста за ратне злочине
Борба за правду
Већ 20 година судови одбацују све кривичне пријаве против комуниста. Да ли ће се то најзад променити?
ПИШЕ: Милослав Самарџић

http://www.pogledi.rs/krivicne-prijave-protiv-komunista-za-ratne-zlocine/
 
Пише: Милослав Самарџић


Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала


Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин - окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:

Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142

У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. ''Србији није довољно пуштено крви'', рекао је Милован Ђилас у првој изјави из ''ослобођеног'' Београда. ''Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости'', рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава ''полудивљег'' Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге ''На страшном суду'' др Радоје Вукчевић, гласила је: ''Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо''.143

Све новине садржале су чланке попут овог:

Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету... укључује освету.144

И годину дана после ''ослобођења'' Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист ''Све за победу'', који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:

Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.145

Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: ''Нико се више не боји смртне казне!''146

То је било тек крајем 1945. године.

- - - - - - - - - -

С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може ''деловати'', односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.147

Поред Озне (''Одељење за заштиту народа''), основана је још једна формација специјално за уништење ''народних непријатеља'': КНОЈ (''Корпус народне одбране Југославије''). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као ''антинародне банде'', наводећи као главни циљ ове формације ''ликвидацију таквих банди''. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне ''који би били у стању да помажу те банде'', па чак и оне који се само ''пасивно држе''. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која ''потпомажу банду'', или се ''банда'' у њима ''с времена на време задржава''. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и ''паљевине и конфискације''. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују ''натјецање'': ''Која ће јединица највише убити и заробити''.148

Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист ''Све за победу'' 19. јула 1945. доноси следећу вест:

Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стеван Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.149

Ујесен 1941. Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Стеван Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда (почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву).150

Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили ''народним непријатељима''. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. ''Зграду'' (данас конфекција ''Звезда''), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.

И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.

Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.

И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.

- - - - - - - - - -

Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се ''после ослобођења Београда... читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу''. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали ''између 13.000 и 30.000 људи''.151

Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.152

Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. ''Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи'', изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.153

Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. ''Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили'', гласио је одговор.154

Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после ''ослобођења'' ликвидирали између 800 и 900 људи.155

А Београд је имао 16 квартова.

Трешњић је такође изјавио:

Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати.156

У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:

Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати... Ми смо били суд, све је обављала Озна... План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.157

Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. ''Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду'', пише Трешњић.

Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158

Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу ''извођења задатка'', остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.159

У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора - Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича - као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.
 
Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић ''Курјак'', тада главни иследник Озне.

Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).

У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.

Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу ''Дубровник'', где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: ''На смрт!'' Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)

Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.

Милана Васовића чули су да пева песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).

Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо ''другови и другарице'', што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним ''браћо и сестре''. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.

Радмила Шпиљевић, Гора Добривојевић и Радмила Божић биле су чланице Женске равногорске омладине санитета, а вероватно и седамнаестогодишња Стамена Јовановић.

Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.160

У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.

- - - - - - - - - -

Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:

1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне...

2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП... Једном приликом држећи предавање на Дану жена - О српској жени - ограничила се само на некакве калуђерице и светице...

3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима...161

Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: ''Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.'' За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:

Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји... Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162

Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију...

Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.

Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.

Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.

Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.

Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163

Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: ''Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт''.164

Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.

Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време ''добровољци'' су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.

Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници.

Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.
Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.

...

Остатак текста у Слободи
 
"RED AGE" / "CRVENO DOBA" / Communist Crimes in Serbia and Montenegro 1944-1947 / Documentary Series in Six Episodes - Serbian with English Subtitles

Posted on You Tube by "andrijapfc"

"RED AGE" / "CRVENO DOBA" / Communist Crimes in Serbia and Montenegro 1944-1947 / Documentary Series in Six Episodes, 2004 - Serbian with English Subtitles

Author: Dušan T. Bataković PhD, historian

"Red Age" (Serbian: "Crveno doba") is a full-length documentary account of communist terror and crimes perpetrated as Yugoslavian communist leader Josip Broz "Tito" and his Communist Party of Yugoslavia established their one-party dictatorship over the country. It presents confessions of people who witnessed the second phase of the communist revolution in Serbia and Montenegro, both then part of Yugoslavia, that began in 1944 and lasted until 1947 and included execution and prosecution of non-communists, arrests, assassinations, disappearances, false court trials and the decay of Serbian civil society. The film includes massive archive footage released for the first time.

"The film is the outcome of a historical research project titled "Coming to Terms with the Totalitarian Legacy of Communism in Serbia and Montenegro" undertaken by a team of historians at the former "Council for Democratic Changes in Serbia" NGO, led by Council president and principal project author Dr. Dušan T. Bataković, a historian specialized in modern Serbian and Yugoslavian history.

"The series is posted to YouTube with the knowledge and full consent of Dr. Dušan T. Bataković."


*****

"RED AGE" / "CRVENO DOBA" / Communist Crimes in Serbia and Montenegro 1944-1947

 
Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста

dzomic-crveni_teror.jpg


Злочини против Бога и народа


Година 1941. остаће црним словима забележена у историји православног србског народа. После априлског слома и капитулације Краљевине Југославије долази тиранска непријатељска окупација. Немци, Италијани, Мађари, Бугари и Арнаути заводе своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије ниче злогласна Независна Држава Хрватска као творевина какву модерни свет није видео, а историја није забележила.
У свеколиком хаосу и расулу, над народним несрећама и трагедијама, над раскућеним и попаљеним домовима, над прекланим и ујамљеним Србима преко Дрине и Саве, силованим србским мајкама и сестрама, Комунистичка партија Југославије, на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, креће у свој крвави поход градећи своје идеале на несрећи србскога народа.
Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као "тамницу" југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.
Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија "Пасја гробља" и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да:
"вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.
Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства.
Члан 3.
Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.
Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.
Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума". (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а).
Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића).
Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској.
Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике.
Србска Црква је била распета на крсту. У злогласној Независној Држави Хрватској су убијени епископ бањалучки Платон (Јовановић), митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), а од последица усташке тортуре су умрли митрополит загребачки Доситеј (Васић) и епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић). Поред петорице архијереја Србске Цркве, у НДХ је страдало преко 200 православних свештеника.
Србска Црква није била поштеђена од ниједне стране војске која се налазила на територији сломљене Краљевине Југославије. У архиву Светога Архијерејског Синода СПЦ се налазе подаци за преко пар стотина свештеномонаха и свештеника који су страдали у току Другог светског рата и непосредно после њега.
Комунисти су највише одговорни за злочиначка убиства србских свештеника. Према подацима којима ми располажемо, комунисти су побили преко три стотине србских свештеника. Они се, дакле, према броју убијених православних свештеника не могу мерити са ниједном војском која се налазила на подручју Југославије од 1941 – 1945. године.
Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: "Носим капу са три рога и борим се против Бога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара", "Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд.
Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години. Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.
Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.
Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:

1. стрељање у потиљак
2. черечење
3. сечење на парче
4. растрзање трком кола
5. вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
6. печење усијаним гвожђем
7. стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
8. тестерисање живих људи
9. набијање на колац
10. кастрирање мушкараца
11. закопавање живих људи у земљу
12. бацање живих људи у јаме
13. убиства маљем

Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком МАГНУМ ЦРИМЕНУ за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа.
Због свега тога, а пре свега због мучеништва наших Свештеномученика и њихове вере у Бога Живога нисмо имали храбрости да коментаришемо потресна сведочанства која следе.

http://www.rastko.rs/istorija/dzomic-stradkom/
 
Poslednja izmena:

Back
Top