Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста
Злочини против Бога и народа
Година 1941. остаће црним словима забележена у историји православног србског народа. После априлског слома и капитулације Краљевине Југославије долази тиранска непријатељска окупација. Немци, Италијани, Мађари, Бугари и Арнаути заводе своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије ниче злогласна Независна Држава Хрватска као творевина какву модерни свет није видео, а историја није забележила.
У свеколиком хаосу и расулу, над народним несрећама и трагедијама, над раскућеним и попаљеним домовима, над прекланим и ујамљеним Србима преко Дрине и Саве, силованим србским мајкама и сестрама, Комунистичка партија Југославије, на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, креће у свој крвави поход градећи своје идеале на несрећи србскога народа.
Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као "тамницу" југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.
Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија "Пасја гробља" и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да:
"вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.
Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства.
Члан 3.
Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.
Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.
Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума". (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а).
Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића).
Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској.
Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике.
Србска Црква је била распета на крсту. У злогласној Независној Држави Хрватској су убијени епископ бањалучки Платон (Јовановић), митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), а од последица усташке тортуре су умрли митрополит загребачки Доситеј (Васић) и епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић). Поред петорице архијереја Србске Цркве, у НДХ је страдало преко 200 православних свештеника.
Србска Црква није била поштеђена од ниједне стране војске која се налазила на територији сломљене Краљевине Југославије. У архиву Светога Архијерејског Синода СПЦ се налазе подаци за преко пар стотина свештеномонаха и свештеника који су страдали у току Другог светског рата и непосредно после њега.
Комунисти су највише одговорни за злочиначка убиства србских свештеника. Према подацима којима ми располажемо, комунисти су побили преко три стотине србских свештеника. Они се, дакле, према броју убијених православних свештеника не могу мерити са ниједном војском која се налазила на подручју Југославије од 1941 – 1945. године.
Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: "Носим капу са три рога и борим се против Бога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара", "Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд.
Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години. Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.
Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.
Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:
1. стрељање у потиљак
2. черечење
3. сечење на парче
4. растрзање трком кола
5. вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
6. печење усијаним гвожђем
7. стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
8. тестерисање живих људи
9. набијање на колац
10. кастрирање мушкараца
11. закопавање живих људи у земљу
12. бацање живих људи у јаме
13. убиства маљем
Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком МАГНУМ ЦРИМЕНУ за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа.
Због свега тога, а пре свега због мучеништва наших Свештеномученика и њихове вере у Бога Живога нисмо имали храбрости да коментаришемо потресна сведочанства која следе.
http://www.rastko.rs/istorija/dzomic-stradkom/
